Glasilo Podružnice Srpskog lekarskog društva Zaječar

 Godina 2005     Volumen 30     Broj 1
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
UDK 39:64(497.11)
UDK 613.4/.5(497.11-22)(091)		 ISSN 0350-2899, 30(2005) 1 p. 41-45
   
Istorija medicine i zdravstvene kulture

Tradicionalno ruralno pokućstvo u funkciji higijene

Miloš R. Matić
Etnografski muzej u Beogradu

  
     
  Sažetak:
Postoji opšte uverenje da je u ruralnim sredinama nivo higijene veoma nizak. U literaturi je odavno skrenuta pažnja na loše higijenske uslove u kojima je donedavno, a ponegde još i danas, živelo naše seljaštvo. Higijenski uslovi su ocenjivani kao loši, jer su posmatrani iz ugla već formiranog građanstva, ali da li su oni i objektivno bili loši? Ne može se govoriti o tome da je naše tradicionalno seljaštvo u potpunosti odbacivalo ideju o higijeni tela i neposrednog okruženja, već moraju biti razmotreni razni faktori koji su uticali na to da seljaštvo potiskuje svest o higijeni. Higijenske prilike u tradicionalnom ruralnom okruženju, koje su ujedno odraz svesti stanovništva i njihove percepcije veze između higijene i zdravlja (ili bolesti), mogu se rekonstruisati na osnovu postojećih izvora iz literature, ali i na osnovu pokućstva koje je bilo u funkciji održavanja higijene. Zbog toga u radu predstavljam tradicionalno ruralno pokućstvo koje je bilo u funkciji održavanja higijene kako bih pokušao da rekonstruišem shvatanje higijene našeg tradicionalnog seljaštva.
Ključne reči: higijena, ruralno, tradicija, pokućstvo, telo, odeća, hrana, stanište.

Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

  
     
     
 

UVOD

U ranijoj literaturi, potekloj iz novoformirane srpske građanštine, literaturi koja je uglavnom imala prosvetiteljski karakter, selo je predstavljano kao prljavo, odnosno kao sredina sa veoma niskim nivoom higijene. Tako nizak nivo higijene seljaštva objašnjavan je njegovom neprosvećenošću.
Kada, s druge strane, razmotrimo tradicionalno ruralno pokućstvo koje je bilo u funkciji održavanja higijene, uviđamo da je seljaštvo vodilo računa o svim važnim stranama higijene. Sve pokućstvo s higijenskom funkcijom može se svrstati u četiri grupe, s obzirom na to šta je objekt održavanja higijene. Stoga imamo:

  1. pokućstvo vezano za održavanje higijene tela;
  2. pokućstvo vezano za održavanje higijene staništa;
  3. pokućstvo vezano za održavanje higijene hrane;
  4. pokućstvo vezano za održavanje higijene odeće.

Relativno razvijeno tradicionalno pokućstvo koje je u funkciji održavanja higijene ukazuje na to da je srpsko seljaštvo imalo razvijenu svest o potrebi za održavanjem higijene. Objašnjenje zbog čega kod seljaštva ipak srećemo negativne slučajeve treba tražiti u delovanju drugih faktora, pre svega onih ekonomskih. "Čistoća je pola zdravlja" - izreka je koja se može čuti u narodu. Kada je nastala ne znamo, ali znamo da je rado koristi svako ko hoće da iz bilo kojih razloga ukaže na značaj higijene za očuvanje zdravlja. Čini mi se da je ipak najradije koriste lekari, jer oni možda najbolje znaju koliki je značaj održavanja zadovoljavajućeg nivoa higijene, naročito kad govore o prevenciji mnogih bolesti. Veliki broj naučnih radova iz oblasti medicine do sad je nebrojano puta pokazao zbog čega je neophodno održavati odgovarajući nivo higijene, odnosno koje su posledice neodržavanja higijene.
Mnogi raniji autori su higijenske prilike u srpskom selu smatrali veoma nepovoljnim. Još je Vladimir Karić u svojoj "Srbiji", pišući o tadašnjim zdravstvenim prilikama, naveo da su seljaci živeli u zagušljivim sobama. Zbog grejanja je u malom prostoru živelo i po deset osoba, i to u prostoru u kojem se sušila odeća i obuća. Bolesni nisu odvajani od zdravih [1]. Doktor Milan Jovanović–Batut, poznat po zalaganju za razvijanje higijene na selu, takođe beleži nepovoljno higijensko stanje. On navodi da su ljudi živeli u zagušljivim kućama s nedovoljno svetlosti, često deleći životni prostor sa stokom. Živeli su u prašini, bez pravih kreveta. Hrana koju su jeli, često je bila slaba ili pokvarena. A seljanke su se tako ukrašavale, da nisu mogle čestito da se očešljaju, pa im je kosa bila otrcana i iskrzana [2]. Sreten Vukosavljević unekoliko opravdava ovakvo stanje time što je seljakova kuća zapravo privredno, a ne samo stambeno središte. U takvim uslovima teško je održavati potreban nivo higijene, jer se mnogo prljavštine u kuću unosi spolja [3].
Nisu, međutim, samo stariji autori isticali da je higijena u selu nekada bila na veoma niskom nivou. Nekako najpotpuniju sliku loših higijenskih prilika u selu između dva svetska rata dao je u novije vreme Momčilo Isić. On se osvrće ne samo na nepovoljne higijenske uslove vezane za stanovanje, već i na uslove vezane za higijenu tela, hrane, odeće i slično. Tako on navodi da su ljudi uglavnom spavali u odeći u kojoj su boravili celog dana, ili da su se kupali izuzetno retko. Svi ukućani su jeli iz jedne posude, ponekad i samo jednom kašikom. Hrana je spremana u prljavom posuđu, jer ono nije prano posle spremanja hrane, a nije prano ni posuđe koje je korišćeno za obedovanje. Odeću su seljaci retko kad prali, samo su je povremeno istresali. Kuće su retko čišćene, a nužnici su bili prava retkost [4].
Ono što je zajedničko mnogim autorima koji su ovakvim pristupom opisivali higijenske prilike u srpskom selu, jeste to što su nepovoljne higijenske uslove tumačili seljakovom neprosvećenošću. I sam Batut je već u naslovu svog članka "Nije nemaština, nego neumeština" naglasio da seljak ne živi u prljavštini zbog svog siromaštva već zbog svog neznanja ili nehtenja. Uzmimo jedan Batutov primer. On veli kako devojka veze srmom i zlatom na svili, a spava na zemlji i pokriva se dronjavim guberom [5]. Batut je, pri tome, još i najumereniji, što se vidi u nekim drugim njegovim radovima, u kojima ističe i pozitivne primere [6]. Neki autori, ipak, uporno ističu seljakovu higijensku neprosvećenost i zalažu se za konkretne aktivnosti kako bi bio unapređen život seljaka [7].
Kad imamo na umu da jedan od uobičajenih postupaka za održavanje higijene – umivanje i kupanje [8] – odavno nije stran ljudima, možemo se onda upitati kakve su zaista bile higijenske prilike u našoj tradicionalnoj kulturi. Ukoliko razmotrimo tradicionalno ruralno pokućstvo koje je bilo upravo u funkciji održavanja higijene, moći ćemo potpunije da razumemo stepen razvijenosti higijenskih prilika u selu. To pokućstvo poslužiće nam kao svojevrstan pokazatelj da li je i u kolikoj meri seljaštvo vodilo računa o sopstvenoj higijeni [9].
Tradicionalno ruralno pokućstvo veoma je raznovrsno, i ono uključuje i jednu grupu predmeta materijalne kulture koji su korišćeni za održavanje higijene. Održavanje higijene, međutim, podrazumeva veliki broj konkretnih postupaka, u zavisnosti od toga da li se radi o održavanju higijene staništa, tela, odeće, hrane, itd. Zbog toga pokućstvo koje je bilo u funkciji održavanja higijene možemo svrstati u nekoliko grupa, shodno konkretnoj nameni. Osim toga to pokućstvo se međusobno razlikuje po materijalu od kojeg je izrađeno, tehnici izrade i, eventualno, ukrašavanja, kao i po formi. To su ipak za nas u ovom momentu sekundarne karakteristike koje će biti potisnute.
Tradicionalno ruralno pokućstvo koje je bilo u funkciji održavanja higijene možemo podeliti na:

  1. pokućstvo vezano za održavanje higijene tela;
  2. pokućstvo vezano za održavanje higijene staništa, odnosno kuće, privrednih zgrada i okućnice;
  3. pokućstvo vezano za održavanje higijene hrane;
  4. pokućstvo vezano za održavanje higijene odeće.

Pojedini elementi pokućstva mogli su imati više namena, te stoga mogu biti svrstani u više grupa u isto vreme, ali ćemo se zadržati na njihovoj primarnoj nameni, uz navođenje postojećih varijacija.
U prvu grupu spadaju češalj, umivaonik, lavor ili legen, bokal, testija, ibrik, vrg, đugum, ubrus (peškir). Češalj je jednostavan element pokućstva koji se sastoji iz osnove (tela) i zubaca. Zupci mogu biti krupniji ili sitniji. Češalj je u cilju održavanja higijene najčešće korišćen prilikom pranja kose. Koristi se tako što se kosa najpre krupnim zupcima razmrsi i raspravi, a potom se sitnim zupcima iz nje izbacuje prljavština [10].

 
     
  Umivaonik je element pokućstva koji se u prošlosti retko mogao naći u seljačkoj kući. Nešto više ih je bilo u severnim oblastima. Umivaonik se u suštini sastoji iz dva visoka nogara između kojih je postavljena horizontalna površ na kojoj stoji pribor za higijenu, a pre svega lavor. Ta horizontalna površ najčešće i ima odgovarajući kružni otvor koji služi da se u njega postavi lavor. Bolji umivaonici imaju između nogara, u gornjem delu, vertikalno postavljen okvir za ogledalo. Takvi umivaonici, kao i oni s fiokama, korišćeni su pre svega u gradu i tek mnogo kasnije prodiru u selo, najpre u bogatije kuće.


 

Slika 1.
Stari drveni umivaonik grube izrade

  
     
  Lavor je bio sastavni deo umivaonika, ali je često korišćen i samostalno. Korišćen je pre svega prilikom umivanja i pranja ruku. U lavor se sipa topla voda koja se koristi za pranje. Lavor ujedno služi za prihvatanje vode prilikom ispiranja. Naše seljaštvo je ranije mnogo koristilo keramičke lavore. To su zapravo okrugle posude dubine 10–15 cm. Zidovi lavora mogu biti bokasti ili ravni, a lavori koji se umeću u umivaonike obavezno imaju proširen obod. Za pranje nogu, međutim, pravljeni su lavori koji su na sredini imali naročito ispupčenje u obliku pečurke. To ispupčenje služilo je da se na njega postavi peta kako bi se noge lakše oprale. Vremenom naše seljaštvo u sve većoj meri koristi metalne lavore, koje su izrađivale kazandžije. Metalni lavori se u suštini ne razlikuju od keramičkih, a i namena im je ista. U gradovima i kod Muslimana (najčešće) u selu korišćeni su i nešto drugačiji lavori, zvani legen ili leđen.
Ti lavori su imali rešetku na kojoj stoji ibrik i služili su za pranje ruku ili za ritualno pranje. Ponekad su imali i kupast ili kalotast poklopac. Takvi lavori su često bogato ukrašavani floralnim ornamentima [11].
Testija, ibrik, vrg i bokal posude su koje su korišćene za polivanje vode tokom pranja. Testije su sudovi rađeni od keramike, dok su vrgovi jednostavni sudovi izrađivani tako što je na telu tikve pravljen otvor veličine 5–10 cm. Ibrici i bokali su izrađivani od keramike i metala. Bokal je naročito čest deo pribora koji se nalazi na umivaoniku. Za posipanje vode prilikom pranja korišćeni su i veliki đugumi. To su posude načinjene od metala i imaju relativno veliku zapreminu. Korišćene su i da se u njima zgreje voda za kupanje. Najviše su korišćene prilikom kupanja, a u gradovima su bile obavezne u hamamima. Đugumi su u selu korišćeni i za držanje vode, a njihova higijenska prednost je u tome što imaju poklopac tako da voda ne može da se isprlja.
Ubrus je deo tekstilnog pokućstva koji je mogao imati više namena, ali mu je osnovna bila brisanje tela. Obični ubrusi za svakodnevnu upotrebu tkani su od kudelje, ali su izrađivani i nešto finiji ubrusi od pamuka ili kombinacije pamuka i kudelje. Peškiri koji su korišćeni za brisanje nisu ukrašavani u velikoj meri [12].
Kad je reč o pokućstvu vezanom za održavanje higijene tela, treba pomenuti i korito, mada je ono najčešće korišćeno za druge higijenske postupke. Korita korišćena u seoskim kućama po pravilu su nedovoljno velika da bi se ljudi u njima kupali, pa su stoga najviše korišćena za kupanje dece [13]. Ljudi su korita pravili sami od drveta, ili su ih kupovali od koritara, koji su pravili drvena, a kasnije i limena korita.
U grupu pokućstva vezanog za održavanje higijene staništa spadaju pljuvaonica, metla i đubravnik. Pljuvaonica, doduše, nije predmet koji se direktno koristi za održavanje higijene, ali u velikoj meri doprinosi poboljšanju higijene u kući. Još je Batut savetovao seljake da uzmu bilo kakvu posudu, sipaju u nju malo vode i koriste je kao pljuvaonicu. Bitno je da tu posudu posle ne koriste za bilo šta drugo [14]. Seljaci su to ionako vrlo dobro znali, pa su pravili pljuvaonice. Najčešće su ih pravili od drveta. Bile su to posude u obliku izvrnute zarubljene piramide, koje su stajale negde s kraja, da ne smetaju, ali opet da budu pristupačne.
Metle su seljaci dugo pravili sami, pre no što se razvio metlarski zanat. Pravili su ih od sirka, breze, vrbe i od krupne trave. Prosta metla se napravi tako što se čvršća strana uveže u snop, a mekša se koristi za brisanje. Metle su korišćene pre svega za čišćenje kuće, ali i za čišćenje drugih zgrada (vajata, mlekara i sl.), kao i za čišćenje dvorišta i guvna. Obično je u kući bilo po nekoliko metli, u zavisnosti od toga šta je njima čišćeno. Metlom sakupljeno đubre prenošeno je do bunjišta đubravnikom. To je mogla biti obična tanja daska, ali su ljudi često pravili ili kupovali posebno napravljene đubravnike.		  
     
  Drveni đubravnici su pravljeni od dve trapezaste površi, koje su sa strane međusobno spojene tankim daščicama. Na gornjoj ploči je rukohvat. Kad se đubre metlom ugura u đubravnik, on se uspravi i tako se bez prosipanja đubre odnese do bunjišta. Kasnije se koriste i metalni đubravnici koji nemaju gornju stranu, pa se sa njih đubre lako rasipa.
Slika 2. Đubravnik		  
     
  O higijeni hrane vodilo se računa na više načina, a osnovni postupak je bilo njeno pranje. Postoji, ipak, nekoliko elemenata pokućstva koji su vezani za održavanje higijene pribora za obedovanje i pripremanje hrane, pa samim tim i za higijenu same
hrane. To su ostruška, karlica, šafolj, bakrač. Ono što je zajedničko za karlicu, šafolj i bakrač, jeste to što su to posude u kojima je pran pribor za jelo i sudovi koji se koriste za pripremanje hrane. Pribor za jelo i sudovi za pripremu hrane prani su u vrućoj vodi ili ceđu, i ribani su pepelom. Problem s tim priborom jeste u tome što relativno brzo i lako upija masnoću i druge sastojke hrane. Taj problem seljaštvo je rešavalo povremenom nabavkom novih posuda za obedovanje i pripremu hrane. Higijena ishrane naročito je poboljšana s masovnom upotrebom metalnog posuđa, jer se ono mnogo lakše pere nego drveno i keramičko posuđe. Treba pomenuti i to da su karlica, šafolj i bakrač korišćeni i u druge svrhe u seoskim domaćinstvima. Poznato je da se karlice pre svega koriste za razlivanje mleka, ali kad isluže svoju osnovnu namenu one menjaju funkciju i služe za pranje sudova. 		 
     
  Ostruška je pre svega vezana za higijenu najznačajnije namirnice – hleba. Ostruška je metalna šipka koja sa jedne strane ima lopaticu, a sa druge strane ima nastavak u obliku povijenog tupog sečiva. Koristi se za struganje ostataka brašna i testa sa naćvi i lopara, a korišćena je i za struganje ostataka kačamaka sa bakrača, to jest sa posude u kojoj je kačamak skuvan.
Treba pomenuti da je ubrus korišćen i u cilju održavanja higijene hrane. Najčešće je korišćen za pokrivanje testa ili sudova s vodom ili hranom. 		 
     
  U pokućstvo koje je vezano za održavanje higijene odeće možemo ubrojati korito, stublinu, prakljaču. Za prakljaču možemo slobodno da kažemo da je to sinonim čiste odeće. To je jednostavna drvena alatka napravljena u obliku masivne pravougaone ili okrugle drvene ploče na koju se nastavlja ručka. Prakljača se koristi za udaranje natopljenog prljavog veša. Snažnim udaranjem iz veša se istiskuje prljavština. Neke prakljače su imale talasastu donju površinu i osim za udaranje korišćene su i za trljanje veša. Koliko je prakljača bila važna u svakoj kući svedoči i činjenica da su često bile bogato ukrašene duborezom, bojenjem, nagorevanjem i slično. O efikasnosti pranja rublja udaranjem ili jakim trljanjem svedoči i činjenica da se taj postupak, mada usklađen s novim tehnologijama, i danas koristi u najsavremenijim mašinama za pranje veša.
U prošlosti su žene veš prale na potoku, ali kasnije su ga prale kraj bunara u koritu. Korito služi da se veš u njemu natopi vrućom vodom ili ceđom, a zatim se u istom koritu i trlja i ispira. Stublina je, pak, imala zanimljivu ulogu u pranju veša. Nju su žene u Kolubari držale pored potoka ili reke. One bi u stublinu najpre složile veš i posule ga pepelom. Zatim bi tako složen veš prelile vrelom vodom, koja se greje u kotlu. Tako natopljen veš stoji dok se ne prohladi dovoljno da može da se trlja. Na kraju se veš ispira tako što se u potoku snažno udara prakljačom [15].
  Slika 3. Prakljača  
     
  Nekako izvan izdvojenih grupa pokućstva koje je bilo u funkciji održavanja higijene, zbog svoje univerzalnosti, stoji kazan. To je velika metalna posuda, najčešće izrađena od bakra i kalaisana, koja stoji iznad naročito napravljenog ložišta. U kazanu se greju velike količine vode namenjene pranju, a koristi se i za kuvanje sapuna.
Već ovako sažeto navođenje tradicionalnog ruralnog pokućstva koje je bilo u funkciji održavanja higijene dovoljno jasno ukazuje na to da je naše seljaštvo vodilo računa o higijeni. Razmatranje pokućstva s higijenskom funkcijom unekoliko pokazuje da se najviše vodilo računa o higijeni tela, što je na neki način i najbitnije. Ali nedostatak pokućstva vezanog za druge aspekte higijene ne znači da se o higijeni nije vodilo računa. Videli smo, kad je u pitanju ishrana, da u obzir treba uzeti i razne konkretne postupke, a ne samo pokućstvo. Navođenje svih higijenskih postupaka bi, međutim, ovom preglednom radu dalo prevelike dimenzije. Ono što je najbitnije, jeste to da se iz razmatranja tradicionalnog pokućstva vidi da su ljudi zaista vodili računa o higijeni ne samo sopstvenog tela, već i okruženja u kojem žive. 		 
     
  Koliko je bila razvijena svest o potrebi za održavanjem higijene, možda najbolje pokazuje još jedan element pokućstva. To je češagija, odnosno jednostavna sprava koja je služila za održavanje higijene krupne stoke. Češagija se sastoji iz jednog ili više redova drvenih ili metalnih zubaca i rukohvata, i ima namenu sličnu nameni češlja – da se stoka očisti od prljavštine koja se nakupila na dlaci.

Slika 4. Češalj za stoku – češagija
     
     
 

LITERATURA

  1. Vladimir Karić, Srbija, opis zemlje, naroda i države, Beograd 1887, str. 103–104.
  2. М. Jovanović - Batut, Nije nemaština, nego neumeština, Naše selo, Beograd 1929, str. 200–201.
  3. Sreten Vukosavljević, Sociologija stanovanja, SANU, Beograd 1965, str. 148–149.
  4. Momčilo Isić, Seljaštvo u Srbiji 1918–1941, knj. I, tom 2, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 2001, str. 202–205.
  5. М. Јоvanović - Batut, Op. cit., str. 200–201.
  6. Cf. M. Jovanović - Batut, Seljačka kuća, Beograd 1911.
  7. Pogledati, na primer, radove objavljene u odeljku Higijena publikacije Naše selo, Beograd 1929.
  8. Srebrica Knežević, Irena Fileki, Zdravstveni i društveni značaj umivanja i kupanja, Тimočki medicinski glasnik, br. 1–4, Zaječar 2002.
  9. Razmatranje tradicionalnog ruralnog pokućstva koje je bilo u funkciji održavanja higijene u najvećoj meri je zasnovano na analizi zbirki Seosko pokućstvo, Keramika i Tekstilno pokućstvo, koje se nalaze u fondu Etnografskog muzeja u Beogradu
  10. Dragutin M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, Srpski etnografski zbornik, knj. LXX, Srpska akademija nauka, Beograd 1958, str. 135.
  11. Iva Trajković, Мetalno pokućstvo i posuđe, katalog, Narodni muzej Niš, Niš 2001; Hamdija Kreševljaković, Kazandžijski obrt u Bosni i Hercegovini, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, nova serija, sv. VI, Sarajevo 1951.
  12. Irena Fileki, Zdravo svanuli – peškir u tradicionalnom životu Srbije, katalog, Etnografski muzej, Beograd 2002, str. 13–15.
  13. D. M. Đorđević, Op. cit., str. 416.
  14. М. Јоvanović - Batut, Op. cit., str. 205–210.
  15. Nikolić, Vidosava, Narodna nošnja u Šumadijskoj Kolubari, Glasnik Etnografskog instituta SAN, knj. II–III, Naučno delo, Beograd 1957, str. 500.
  
     
  Adresa autora:
Miloš R. Matić
Etnografski muzej
Studentski trg 13, 11000 Beograd
011 328 18 88; 064 1835456
e-mail: svarog@beotel.net		  
     
  Rad primljen: 07.04.2004.
Rad prihvaćen: 03.03.2005.
Elektronska verzija objavljena: 30.04.2005.		  
 
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
Infotrend Crea(c)tive Design Revised: 20 May 2009