Isceliteljska moć manastira Preobraženje

Snežana Šaponjić-Ašanin
Narodni muzej Čačak

Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

O MANASTIRU

Manastir Preobraženje se nalazi u Ovčarsko-kablarskoj klisuri nedaleko od Čačka. Prvi pomeni manastira zabeleženi su 1525. godine. Podaci o njegovom početku su veoma oskudni i ne mogu dati pravu sliku o životu i duhovnosti ove svetinje. Nepoznati su i njegovi ktitori, kao što je nejasna i slika o njegovom izgledu i živopisu.
Zna se da je manastir porušen i totalno zapusteo u vreme Velike seobe Srba 1690. godine. Tek nakon više od jednog veka, monah Nikifor, užički episkop obnovio je Preobraženje. Istina, hram je bio malih dimenzija. Kao takav je podignut 1811. godine, a živopisan 1816. godine. Narednih godina manastir je veoma oskudevao u sveštenim licima, tako da je već tridesetih godina 19. veka potpuno zapusteo.
Početak 20. veka doneo je manastiru nove nevolje. Usled izgradnje putničke pruge Čačak – Užice, manastir je, uz odobrenje vladike žičkog Save, porušen 1911. godine. I danas u selima koja su okruživala ovaj manastir, a i šire, priča se o tragičnim sudbinama svih radnika, pa i glavnog inženjera, koji su učestvovali u njegovom rušenju. Pojedine porodice su potpuno nestale i zatrte.
Episkop Nikolaj Velimirović je svojim ličnim zalaganjem i angažovanjem sopstvene ličnosti i autoriteta 1938. godine doneo odluku i odredio novu lokaciju za izgradnju novog manastira, odnosno Novog Preobraženja. I danas se za ovaj manastir kaže Novo Preobraženje. Izgradnju novog manastira najvećim delom su finansirali vernici. Veliki doprinos dao je Milivoje Joksimović iz Beograda [1] . Radovi su završeni 1940. godine. Šezdesetih godina u ovom manastiru je postojala škola za monahe, koja je kasnije premeštena u manastir Ostrog.
Vekovima, od svojih najranijih početaka pa sve do današnjih dana, u narodu se održala vera i saznanje u isceliteljsku moć ovog manastira. Sama činjenica da je manastir iz objektivnih razloga promenio svoje stanište ni u najmanjem procentu nije umanjila njegovu duhovnost i religioznost.

O PRAZNIKU PREOBRAŽENJE

Sâm naziv praznika Preobraženje verno svedoči i potvrđuje činjenicu prehrišćanskog i paganskog porekla. Reč je o iskonskoj vezi čoveka i prirode, zasnovanoj na svemoći prirode nad čovekom i u nastojanju čoveka da deluje na prirodu i da njome ovlada, kao i da je prilagodi svojim potrebama i željama [2]. Imajući u vidu teške i vrlo ograničene uslove prvobitnog društva, sa njegovim prvim i veoma oskudnim oruđima i malim sposobnostima tadašnjeg čoveka [3], jasno je da se radi ostvarenja želje za ovladavanjem nad prirodom pristupalo magijskim i religioznim radnjama.
Zna se da je magija nastala u praistoriji, odnosno u prvobitnoj društvenoj zajednici, a brojne magijske radnje su prenete u nove epohe u najraznovrsnijim vidovima, dobijajući u sukobu sa civilizacijom nove sadržaje i nove oblike [4]. U pitanju je pojava koja veoma često stvara velike teškoće u određivanju njenog istorijskog i društvenog porekla, kao i mesta i vremena nastanka.
Preobraženje je nepokretni praznik (19. avgust). Sa njim se završava letnji godišnji ciklus običaja i započinje jesenji. Na ovaj dan se preobražava, odnosno bitno menja priroda. Preobražava se i kamen u vodi i list u gori. Reč je o veoma oštrom i isključivom prelazu, mogo jačem i snažnijem od mesečevih mena. Od Preobraženja dani i vode u rekama i morima postaju sve hladniji. Od ovog dana tabuisano je kupanje u rekama, što znači da se na Preobraženje završava sezona kupanja. Nekada se, sve do Drugog svetskog rata, ovaj tabu poštovao. Danas, ponovnim razvojem religiozne i magijske svesti ova zabrana se odnosi samo na sâm praznik Preobraženja.
U srpskoj tradicionalnoj kulturi se pre Preobraženja nije smelo jesti grožđe, kao ni riba [5]. Na Preobraženje se nosi belo grožđe u crkvu da se osvešta. Posle ovoga grožđe je moglo i smelo ući u svakodnevnu ishranu. Nakon osveštanja grožđa u crkvama, ono se delilo umesto nafore.
Na Preobraženje vernici su rano ustajali. Tog dana se obavlja i pričest vernika po crkvama i manastirima, jer je u toku Gospojinski post. To istovremeno znači da je Preobraženje obavezno posni dan. Nije valjalo tokom dana spavati. Narod je verovao da bi se osobi koja bi zaspala na ovaj praznik spavalo cele godine i da ne bi bila korisna i radna u narednom periodu.

POVEZANOST ČOVEKA SA SVETINJAMA I KULTOVI

Iskonska čovekova želja za srećom, zdravljem i blagostanjem dovodi čoveka u vezu sa kultovima i svetinjama. Ova povezanost je stara taman toliko koliko i homo sapiens kao razumno biće. Ova pojava sama po sebi ujedinjuje pojedinca u društvenu grupu, kojoj inače po prirodi stvari i pripada, pri čemu dolazi do napretka uslova za opstanak same te zajednice [6]. Pojava magijsko-imitativnih običaja ima za cilj da dobrim proizvede dobro i da se na taj način obezbedi ono što se magijom upravo uslovljava. Obezbediti lično zdravlje, kao i zdravlje svojih najbližih, značilo je ostvariti najveći kapital i privrednu dobit. Tako zdravi članovi porodice su zadovoljni i radno veoma produktivni, što ima za posledicu i ostvarenje ekonomskog blagostanja.
Čovek je još u svojoj najranijoj istoriji poznavao i umeo da odredi mesto koje u manjoj ili većoj meri poseduje pozitivnu energiju i koje blagotvorno deluje na čoveka. Ovakva sposobnost čoveka dobila je civilizacijski značaj, jer su sa daljim razvojem čovekovog uma nastajale mnoge svetinje u vidu manjih ili većih građevina..
Dugim vremenskim nizom stvarana je konkretna religija, nastala na temeljima paganstva, dograđivana i prožimana daleko mlađim hrišćanskim elementima. Religija, pretrpevši modifikacije i transformacije na svom dugom evolutivnom putu, uspela je da sve do današnjih dana sačuva svoj osnovni cilj i smisao, a to je da se verom u natprirodno i svevišnje osigura sreća, zdravlje i napredak u najširem smislu.
Kod celokupnog evropskog stanovništva, u manje ili više udaljenoj istoriji, postojao je kult drveća i šuma. Upravo te šume su bivale najstarija svetilišta. Čak se smatralo da se od starih hrastoava mogu dobiti proročanski odgovori. U očima primitivnog čoveka ceo svet je živ, tako da ni biljke i životinje nisu izuzetak u tome [7]. Verovalo se da je drveće stanište raznih duhova, tako da je poštovanje drveta značilo i poštovanje duha koji u njemu stanuje. Da bi se umilostivili duhovi, drveću su prinošene razne žrtve, čime se želela steći njegova naklonost.
Tako je drvo kao najraniji hram dobijao ulogu svetosti. Čovek ga je poštovao i prinosio mu žrtve. Kasnije, dugim razvojnim hodom kroz religiju i vreme nastaju zidane svetinje na temeljnim idejama svetog mesta i njegovog kulta.
Sa kultom drveta se srpska pravoslavna crkva brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima posebno mesto i simboliku [8]. Zahvaljujući čovekovoj veri u njegovu duhovnost, staro drveće postaje temelj novih hramova, a samo drveće značajna obredna grančica.

NARODNO VEROVANJE U ISCELITELJSKU MOĆ MANASTIRA PREOBRAŽENJE

Kako se kultu drveta prinosila žrtva, tako se i svetinjama u hrišćanskom obliku prinosila modifikovana i transformisana žrtva u vidu dara. Čovek, bez obzira na vreme i prostor, veoma često traži Boga. Radi se o veoma čestoj pojavi u biti ljudske vrste, bez obzira na stepen religioznosti ili prag ateizacije [9]. U velikoj meri dozivanje Boga uslovljeno je zdravstvenim stanjem svakog pojedinca. Kada je zdravlje ugroženo, čovek razotkriva sve pravce i mogućnosti njegovog očuvanja.
U traganju za civilizacijskim i iskonskim "najvećim bogatstvom", čovek je dugim nizom godina razotkrio i spoznao isceliteljske moći mnogih manastira. Značajno mesto ima manastir Preobraženje, čija je blagotvorna snaga jednako značajna kako u prevenciji tako i u lečenju, odnosno isceljenju.
Nakon što se kod čoveka konstatuje bolesno stanje, traganje za lekom započinje u raznim medicinskim ustanovama. Ukoliko ovakav vid lečenja u dogledno vreme ne urodi plodom, okreće se svim sledećim raspoloživim mogućnostima. Po narodnom saznanju, a na osnovu prethodnih pozitivnih iskustava, veliku mogućnost i nadu u izlečenje daje manastir Preobraženje. U njemu put do zdravlja traže ne samo stanovnici Čačka i okoline već i oni koji žive u bilo kom delu Srbije. Nije redak slučaj da su u potrazi za zdravljem na ova manastirska vrata pokucali i ljudi drugih konfesija.
Monaštvo i sveštenstvo ovog manastira želi da svim bolesnicima pruži jednaku nadu u ozdravljenje. Ipak smatraju da je put do božije milosti, pa samim tim i do ozdravljenja, kraći i jednostavniji ukoliko bolesnika krase dobra i pravedna dela.
Po hrišćanskom učenju, svako ima pravo na pokajanje, ispovest, pričest i molitvu. Osnovna dužnost onoga ko pod krovom ovog manastira traga za zdravljem jeste da se po hrišćanskim pravilima i kanoima ispovedi i pokaje za eventualne grehe. Veruje se da će bolesniku odmah nakon ove religijske radnje biti lakše, a sama molitva uspešnija.
Poseban značaj na zdravlje čoveka ima ispovest uoči praznika Preobraženja i pričešće, sutradan rano na sâm praznik. Koliko zbog svetosti mesta, toliko i zbog religiozne snage praznika čije ime nosi manastir, veruje se u veliku isceliteljsku moć. Ovakvo saznanje postojalo je u većem ili manjem obimu u svim istorijskim i kulturnim okvirima, istina sa različitim intenzitetom i masovnošću. Poslednjih desetak godina svedoci smo velike popularnosti i vere u isceliteljsku moć mamastira.
S obzirom da se manastir nalazi veoma blizu glavnog magistralnog puta Čačak-Užice, da je veoma pristupačan i dobro poznat, ne čudi činjenica da uoči Preobraženja manastirska porta ne može da primi sve vernike. U poslednje vreme ljudi čekaju i po celu noć ispred manastirske kapije kako bi se ispovedili, pričestili i kako bi im svešteno lice očitalo molitvu za lično ozdravljenje.
Poseban značaj manastir ima u lečenju steriliteta. U tom slučaju bračni parovi odlaze starešini manastira sa željom da im se očita posebna molitva za ovaj problem. Pre samog čina molitve bračni par je dužan da izvrši izvesne pripreme, koje u ovom slučaju predstavljaju vid žrtve. Bez obzira da li je post u toku ili nije, dužni su da poste 40 dana, da se ispovede i pričeste. Prethodno nabave sa Hilandara po jedno zrno suvog grožđa, koje oboje nakon pričešća, a neposredno pred molitvu ritualno pojedu.
Kod čitavog pravoslavnog sveta, a i šire, veoma je poznata religiozna i isceliteljska moć hilandarskog grožđa. Unošenje u organizam ove svete voćke sa svetog mesta ima posebno blagotvorno dejstvo na bračni par koji želi potomstvo.
U čačanskom kraju ima puno slučajeva, da je bračni par posle ovako obavljenog religijsko-magijskog čina dobio dete, koje mnogi smatraju božijim darom. Neki kažu da im je sam manastir Preobraženje preobrazio život.
Narod veruje u isceliteljsku moć manastira. U traganju za lekom posećuju manastir, osim na Preobraženje, i na sve druge praznike, kao i bilo koje druge dane, uglavnom kada im duša oseti potrebu za božijom milošću. U narodu je poznato i nekako postalo sastavni deo molitve darivanje svetaca. Na ovaj način vernik uglavnom instinktivno, a manje svesno, prinosi sopstvenu žrtvu, čiji je cilj da umilostivi više sile i stekne njihovu naklonost. Smatra da će u tom slučaju molitva biti više uspešna.
U zavisnosti od materijalnih mogućnosti, kao i zdravstvenog problema koji se želi rešiti, vernik prilaže različitu količinu novca, bez obzira što je svaki dar, pa i onaj najmanji koji je od srca, jednako drag i vredan pred Bogom. Ipak, čovek, kao da ne želi da rizikuje, često pred ikonom sveca prilaže i veću količinu novca. Tako veruje i nada se da će njegov zdravstveni problem biti uspešnije rešen.
Osim u novcu, bolesnici daruju ikone čaršavima, stolnjacima, vezenim i pletenim komadima tekstilnog pokućstva, peškirima, odevnim predmetima, kao i prehrambenim namirnicama kao što su: šećer, med, ulje, crveno vino, brašno, jaja i najrazličitije voće.
Često članovi porodice obolelog donose nešto od namirnica u manastir i spuste na pod, gde ostaje za sve vreme dok sveštenik čita molitvu. Nakon toga namirnica, a najčešće je to med, odnosi se bolesniku. U ovom slučaju u prenosnom značenju med dobija ulogu leka i lekom se i smatra.
Ukoliko je bolesnik veoma slab i ne može da dođe lično u ovu svetinju, to rade članovi njegove porodice. U tom slučaju donose njegovo odelo, ostave da u toku službe odstoji u manastirskoj crkvi i onda nose bolesniku da obuče i nosi što duže bude mogao. Na ovaj se način isceliteljska moć ovog manastira posredno preko garderobe prenosi na bolesnika, čije se ozdravljenje iščekuje.
U narodu postoje i verovanja koja su u čestoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem i manastirskim pravilima. Brisanje bolesnika maramicom i njenim ostavljanjem u crkvi bolesnik želi da ritualno "obriše" bolest, da je ostavi i da ode kući zdrav. Sličnu poruku ima i češljanje bolesnika u manastirskoj crkvi. Ipak, ovakve i slične radnje danas se odvijaju van manastirske porte, uglavnom u njenoj blizini ili okolnoj šumi. Na ovaj je način ispoštovano verovanje u svetost manastirske okoline i duhovnost drveta kao prehrišćanskog božanstva.
Mnogi vernici odlaze u manastir Preobraženje sa željom da im njegova svetost sačuva zdravlje i opštu sreću. Ovo čine jer veruju u njegovu veliku duhovnu moć. Daju priloge, pale sveće za zdravlje, kupuju krstiće, brojanice, ikone i slike raznih svetaca. Veruju da će na ovaj način steći naklonost i božiju milost.
Naravno, mnogo je prijatnije, lakše i jednostavije naći se u manastiru Preobraženje kada ste zdravi i kada se molite za očuvanje takvog stanja nego kada dođe do bolesti i neprijatnog raspoloženja. I u ovom slučaju izvire stara medicinska krilatica: " Bolje sprečiti nego lečiti".

LITERATURA

1. Delfina Rajić, Miloš Tomotijević, Manastiri Ovčarsko-Kablarske klisure, Čačak 2004.177.
2. Snežana Šaponjić-Ašanin, Kult vegetacije u svetlu Đurđevdanskih običaja, Zbornik radova Narodnog muzeja u Čačku, XXVI, Čačak 1996.
3. Ambragio Danini, Pregled povijesti religije, Zagreb 1996,26.
4. Dragoslav Antonijević, Đurđevdanski folklor kao obeležje specifičnosti i zajednice etničkih grupa Prizrena, Rad KF, knj.XIV, Beograd 1974,194.
5. Petar Ž. Petrović, Srpski mitološki rečnik, Beograd, 1998,367.
6. Miloš Ilić, Sociologija kulture i umetnosti, Beograd,1966,74.
7. Džejms Džordž Frejzer, Zlatna grana, Beograd 1992.
8. Veselin Čajlanović, O magiji i religiji, Beograd 1985,102.
9. Snežana Šaponjić-Ašanin, Lečenje u manastirima, Istorija medicine i narodne zdravstvene kulture, Beograd, 2004, 31.