Vinsent van Gog, postimpresionistički slikar, u vrlo kratkom periodu stvorio je impozantno veliki broj umetničkih dela. Po mnogima je poznat, naročito posle prihvatanja impresionističkog načina slikanja i upotrebe boje, i imao je velikog uticaja na kasnije slikare i umetnost uopšte. Njegove slike umnogome su odraz njegovog karaktera i psihičkih stanja. Neshvaćeni umetnik, pomalo otuđen od sveta, konstantno se borio sa unutrašnjim demonima, često padao u depresivna stanja i svom snagom se trudio da pronađe svoj jedinstveni put u svetu kome nikada nije uspeo u potpunosti da se prilagodi. Večito preispitivanje sebe, kao i nedostatak finansijskih sredstava kojima bi platio modele, rezultovali su velikim brojem autoportreta, od kojih je jedan od najpoznatijih Autoportret sa zavijenim uhom.
Posle Holandije i Pariza, odlazak u Arl, grad na jugu Francuske, predstavljao je beg u svetlost, gde je pronašao svoj Japan. Boravio je u Žutoj kući gde je želeo da osnuje slikarsku koloniju. Gogen, koga je Van Gog jako cenio i poštovao, bio je jedini slikar koji mu se pridružio. Njihov zajednički rad u početku bio je ispunjen saradnjom i međusobnim dopunjavanjem, kao i takmičarskim duhom, budući da su često slikali iste motive. Međutim, njihova razmišljanja o umentosti su se razlikovala, kao i pogledi na boravak u Arlu. Van Gog je, uprkos svim nesuglasicama, bio oduševljen Gogenovim boravkom u Žutoj kući, dok je Gogenu celo iskustvo sa Van Gogom postajalo previše. Njihovo razilaženje bilo je neminovno.
Posle žestoke svađe dvojice slikara koja se odigrala 23. decembra 1888, Van Gog je u naletu besa odsekao sebi parče uveta i odneo ga na poklon jednoj od prostitutki u lokalnom bordelu. Policija ga je kasnije pronašla u njegovoj sobi i odveden je u bolnicu, gde ga je posetio brat Teo, trgovac umetničkim delima i ujedno i Vinsentov najbolji prijatelj. U januaru, Vinsentovo fizičko i mentalno stanje se znatno poboljšalo i on se vratio svojoj Žutoj kući. Gogen je napustio Arl i više nikada nije video Vinsenta.
Slika Autoportret sa zavijenim uhom nastala je u januaru 1889. godine, ubrzo posle incidenta koji se odigrao uoči Božića. Umetnik ne gleda direktno u posmatrača, već je njegov pogled usmeren ka nekom umetnikovom svetu koji se nalazi negde iza samog posmatrača. Van Gog prikazuje svoje zavijeno uho, tačnije zavoj preko uha i brade; na glavi ima zimsku kapu, a od odeće se ističe jedino težak zeleni kaput, čije je jedino gornje dugme zakopčano. Njegova bleda put u kombinaciji sa zavojem pokazuje da umetnik nije najboljeg zdravlja, što pokazuju i njegove oči, kao i njegov pogled. Depresija ga sve više obuzima, a san o stvaranju kolonije gasi se sa Gogenovim odlaskom. Na ovoj slici još uvek pokušava da zadrži trunku prethodnog, srećnijeg života. Japanska estampa u pozadini predstavlja sećanje na ranije, srećnije trenutke.
Maja 1889. Van Gog napušta Arl i dobrovoljno odlazi u bolnicu u Sen Remiju, a godinu dana kasnije odlazi u Over-sur-Oaz (Over na Oazi). Slike koje nastaju u Sen Remiju vezane su za okolinu – baštu, dvorište bolnice, pogled kroz prozor. Autoportreti koje slika uvek prikazuju umenika s desne strane, ne prikazuje svoje osakaćeno uvo. U Overu više ne slika autoportrete. Njegovo mentalno stanje se pogoršava i Teo opisuje njegovo poslednje pismo od 23. jula 1889. kao čudno i nerazumljivo.
Sledeća vest koja je dospela do Tea bila je od Vinsentovog lekara, dr Gašea, koji ga obaveštava o samoubistvu. 27. jula uveče Vinsent je pucao sebi u stomak. Umro je dva dana kasnije u društvu svog brata Tea. Sahranjen je u Overu.
Savladan tugom, razoren bolešću, Teo je umro šest meseci kasnije, 25, januara u Utrehtu. Kasnije, 1914, njegovo telo je premešteno i sahranjeno pored bratovljevog u Overu.