|
|||||||||||
Istorija medicine i zdravstvene kultureTradicionalna medicina pirotskog kraja između magije i kolektivnog iskustva
|
|||||||||||
|
Neprekidno od 1965. godine beležim tradicionalnu kulturu pirotskog kraja, i to najpre opštine Pirot, a kasnije i čitavog pirotskog okruga i dela opštine Knjaževac u najbližem susedstvu. Uz sve ostalo, beležio sam i podatke iz tradicionalne medicine. Na osnovu njih 1998. godine sačinio sam upitnik, intenzivirao istraživanje i počeo sistematski rad. Na osnovu sakupljenog materijala već sam uradio dva rada objavljena u zborniku ''Za zdravlje'', br. VI i br. VII (Zaječar, 1999. i 2000.). Najviše sam ispitivao najstarije kazivače, one koji su dugo živeli u tradicionalnoj kulturi. Odgovarali su različito, zavisno od toga da li su tražili ili pružali pomoć, ili su sakupljali trave, pravili meleme. Svi oni duboko veruju u tradicionalnu medicinu. Među njima je više žena nego muškaraca, i više staraca, planinaca, nepismenih ili polupismenih, i onih koji su malo putovali (Nejé se mlógo mešál s národ, pa sámo teká znáje da trébe da se rabóti, tóva mu se ulilo u-glavu (1). Čin (2)), a manje ostalih, čiji su iskazi uzeti više kao dopuna, potvrda ili razjašnjenje. Posebno su interesantni kazivači koji su sredstvima tradicionalne medicine izlečeni od teške bolesti (Mlógo je patúlo, i na končþk (3) ostálo živo, i sa ostálo nájstaro u seló. Jal). Među kazivačima je mnogo narodnih lekara, koje uslovno možemo nazvati zubarima, ortopedima, travarima, vidarima, veterinarima, lekarima koji naméštaju pupak, babicama, vračevima i vračarama. Od uspešnog lečenja u dobroj meri je zavisio opstanak stanovništva. Stalno pod nebom, i stalno izloženi raznovrsnim opasnostima, i najčešće sami i daleko od ljudi i naselja, stočari i zemljoradnici, lovci, drvari, mlinari, putnici i trgovci, od malih nogu se osposobljavaju za samopomoć i pomoć svakome ko je u nevolji, pa su u hitnim slučajevima znali da učine najnužnije. Lečenje rana, ozleda, krvarenja, uboja, opekotina, gnojnog procesa koji počinje, trovanja, ujeda zmija ili stršljena, jakog nazeba, kašlja, naduva, proliva, zatvora, visoke temperature, početne faze mastitisa, sve se to lečilo u krugu najbližih, bez posebne potrebe za narodnim lekarom, za magijom i molitvama. Svako je dobro utuvio još u ranom detinjstvu kako se u takvim slučajevima postupa i kako se pruža brza i kvalitetna pomoć unesrećenom. Tek po završenom lečenju, ako ima vremena za molitvu, pobožni pacijent će zahvaliti Bogu što nije ispalo gore nego što je moglo da bude. Ako se bolest iskomplikuje (zapaljenje se pojača, krvarenje se ne zaustavlja, temperatura ne silazi na normalu) onda, kao i u slučaju svih težih bolesti, traži se narodni lekar, vešta i iskusna osoba poznata po uspešnom lečenju jedne ili više bolesti. Zubobolja se rešavala vađenjem zuba koji boli, što su u selima najuspešnije radili potkivači ili kovači, ali i drugi koji su smeli i koji imaju klešta, a ponegde i vešte žene pomoću konca. Berberi, a njih je bilo samo u gradovima, bili su i zubari, bar neki od njih. Prelome i iščašenja su lečili narodni ortopedi, kojih je bilo vrlo malo (Tekvóga mož da nájdeš čþk u deséto seló. Izv), pretežno muškarci, koji nastavljaju porodičnu tradiciju. Dosta su retki bili i vidari. Oni vidaju teške gnojne rane, žive rane, otekline, nagnječenja, a neki od njih buše i gnojne krajnike (Jedni léče ubivótine, jedni žive ráne, ili ka zagnóje nóđe, ruće, guša, pa jedni znáju póviše da léče jednó, druđi drugo. Čin). Indigestiju, nadun i druge stomačne probleme lečili su narodni lekari koji naméštaju pupak posebnom masažom stomaka i njegovim zagrevanjem (Prvo te masira, trlja sve u krug, teká, teká, i táčno znáje kudé je bólkata, pa pósle tura žéško grne. Teká je déda mi rabotúl, mlógo je národ izlečil, a i ja sam gledála, pa sam ponéšta naučila uz njéga, pa pomágam i ja na národ. Voj). Ženske bolesnike pretežno masiraju žene, a muškarce muškarci, ali nema strogog pravila. U slučaju krvarenja, gnojenja, opekotina, mastitisa i sl., u nedostatku drugih, narod se obraća i narodnim veterinarima, koji navedene probleme lako rešavaju ili bar ublažavaju. Najveći broj ženskih bolesti leče babice, žene koje pomažu pri porođaju. Neke od njih još i zaustavljaju odliv, leče teži oblik mastitisa ili izvode abortus. Retki su slučajevi da muškarac izvodi abortus (Zaskovci). Travari, narodni farmaceuti, bilo žene bilo muškarci, ma da pretežno žene, beru, suše i čuvaju lekovite trave, leče sa njima pojedine bolesti, prave razne meleme, a daju bolesnicima, uz usmeno uputstvo, i druga lekovita sredstva koja je teško naći. I oni, kao i drugi narodni lekari, nastoje da se njihovo znanje i umešnost nasleđuju unutar familije. Posebna, i vrlo brojna, grupa narodnih lekara su vračari i vračare. Vračeva je mnogo manje nego vračara. I oni nastoje da svoj zanát ostave potomstvu u nasleđe. Bolesti koje oni leče mogu da se podele, mada grubo, u dve velike grupe. U prvu grupu spadaju bolesti povezane sa velikim strahom kao uzročnikom i sa ličnom nesigurnošću, kao što su glavobolje, noćno mokrenje, nevoljni pokreti, impotencija, odbijanje ženidbe-udadbe i svakog kontakta sa suprotnim polom, gubitak apetita, jako bledilo, mršavljenje, noćne more, urok, padavica, ludilo, a u drugu grupu čitav niz organskih bolesti: gnojna rana, bubuljice, crveni pečati po koži i licu, mastitis u odmakloj fazi, nepodnošljivi svrab (vþscá, sugrebi), bradavice, čirevi, čmičak, prepun stomak (krupa), zapaljenje oka, zakržljalost, plikovi, probodi usled nazeba (prostrél) zglobova (sérma), oboljenja limfnih čvorova, zavezana creva (trljávica). Velika većina narodnih lekara, uključujući i vračeve i vračare, odlikuje se bistrinom, iskustvom, veštinom u izvođenju lečenja, blagošću reči i pokreta i poštenim odnosom prema bolesniku. Mali je broj prevaranata, koji se izdaju za znalce i pokušavaju da zarade na tuđoj muci. Takvi brzo izgube poverenje naroda. Najveći broj narodnih lekara stekne znanje i veštinu u krugu familije, nasledi od roditelja, dede ili babe, ili od nekog od bočnih rođaka. Neki ponešto nauče u ratu, vojsci, na putovanju, u pečalbi, ili od stranca koji im je bio gost pa ih poučio u znak zahvalnosti za gostoprimstvo. Oni koji su u ratu ili vojsci, ili u drugoj prilici, pomagali medicinskom ili veterinarskom osoblju, pa stekli neko znanje, počnu da pomažu ljudima u nevolji i steknu neki ugled. Neki narodni lekari leče i po nekoliko bolesti. Neke vračare leče po jednu ili nekoliko bolesti, ma da ima primera da vračara leči čak i desetak bolesti, što je veliki izuzetak (Ćuštica). Ako ni samopomoć ni narodni lekari ne uspeju da zaustave i izleče bolest, a preti smrt (rak, tuberkuloza u odmakloj fazi, paraliza, zavezana creva, sepsa, besnilo), sigurnost u izlečenje je jako poljuljana, pa se bolesnici i njihovi najbliži obraćaju molitvama Bogu, Božjoj majci, Svetoj Petki, svecima, koriste obredne (sveća sa Badnje večeri, đurđevdanska sveća, komadi obrednih pogača i sl) i crkvene predmete. Vode bolesnika na kultni izvor, obročište, ispod zapisa ili u crkvu, gde mu sveštena lica čitaju molitvu. I što je odmicanje bolesti veće i smrt bliža to se ide dalje i sve dalje do čuvenih svetinja, sa sve tanjom nadom da će biti uspeha. Daju se i zaveti. Roditelji bolesnika, ili neko od njihove najbliže rodbine, zavetuju se da će izabrati dan toga i toga sveca za kućnu slavu, da će postiti svaku sredu i petak, ili da će o hlebu i vodi izdržati toliko i toliko dana. Ili da će pokloniti crkvu ikonu, krst, kandilo, novac. Ili, da će podići obrok određenom svecu, ili manastir (crkvicu), ili crkvu. Ili da će podići česmu, most, neki objekat za opšte dobro, i da će pomagati sirotinju. I kada ispune zavet, ako su u stanju, čekaju božju pomoć, prepuštaju dalje sve božjoj volji (Sinatóga da spásimo ženáta béše s?njuvála krs da podignemo, i podigomo, ama ništa ne napravimo, nestáde u nájubave gódine. Kp). Neke ne napušta nada, nastavljaju da čine i besmislene radnje: šta mu je neka žena (majka, baba, vračara) posavetovala u snu; traži mokraću od žabe, stružu zelenu sigu koja se na kosi nahvatala u toku kosidbe; traže nove i nove savete sve dogod bolesnik ne umre. A neki, se prepuštaju očaju pa psuju vračare, Boga, svece, crkvu, svoje pretke koji su svojim grešnim životom navukli neku prokletiju na dom, pa sada ispašta nevini bolesnik. U slučaju epidemija malo ko stigne da se obraća narodnim lekarima, a i oni su nemoćni, samo ponešto mogu da kažu da treba popraviti higijenu (Čumata, oná ide tam kudé je néčisto. A ako zatečé čistu kuću, i da ima sapun i vódu da se omije, oná tam ne ubiva sas strelkutu, zamine tija dom. Km). Tada se svi mole i zakopavaju mrtve, poštujući pogrebne običaje bez obzira što znaju da će ih dodir sa zaraženim zaraziti. Mnogi odmah pošalju decu i mlađe osobe na pojatu i narede im da se ni sa kim ne druže i da ne dolaze u selo (Déda mi je pričál, deté je bil kadá je čumata trésla. Pratili decáta ódoma na pojátu i reklú njim da ne doóde dok si čumata ne otide. Jal). Katkada je vrlo teško odvojiti praktično iskustvo i magijsku praksu, uzajamno se jako prepliću. Tradicionalna medicina leči slično sličnim (Jedná travá, léči rak, lisat u isto kako gód rak što izgléda. Pri mén doódi národ, mlógo sam teká izlečil. Be) opaku bolest opakim sredstvom (pseći izmet protiv žutice i pušenja; prah od zmije na živu ranu; krv ježa protiv tuberkuloze), čudno protiv čudnog (mokraća žabe za neke bolesti, i sl), podupire delovanje lekovitih sredstava magijom (basma, magijski pokreti, čudan izbor vremena i mesta) i nastoji da bolesnika uveri kako je u pravim rukama u pravo vreme i na pravom mestu, i da će bolest ubrzo nestati (Kakó da ga s ruku odnése taj bába s toj njóno bajánje. B-Km). Bolesniku se vraća vera u sebe, puni se pozitivnom energijom, reintegriše se i lakše mu je da, uz lekove, pobedi bolest, da se izleči. Iako ne razume tekst basme, koja se izgovara nerazgovetno, ne njega snažno utiču njen ritam, njena melodija, blagi pokreti ruku vračare, lagani dodiri, prozevanje, ponavljanje, tako da se sasvim opusti i prepusti lečenju. Izbor mesta i vremena vračanja takođe snažno i pozitivno utiču: raskrsnica u ponoć, kultni izvor pre sunca ili na zalasku sunca, brod na reci, manastir ili crkva, obrok ili zapis, drvljanik, gumno, vodenica (gde izlazi voda), prag, ugao zgrade (ćošnik), zid sa unutrašnje strane, vrata sa unutrašnje strane, ognjište. Vračara duboko veruje u ono što radi, dosledno izvodi postupak, dosledno izgovara basmu i veruje njenom tekstu (koji oslovljava bolest nežnim ili pretećim imenima, ili je moli, ili joj preti, ili je plaši čudima i opscenim sadržajem, ili je lukavo izvodi iz tela), dobar je psiholog, pa se prilagođava bolesniku i pravilno ga usmerava pravom reči i pravim pokretom u pravo vreme. Tako ostvaruje svoj cilj: da se bolesnik sasvim opusti, da prihvati do kraja savete, da ih dosledno, uz lekove, primeni i da bude zadovoljan lečenjem. A lekovi su: lekovite trave, čajevi, melemi i sl. Magijsko podupire malu nadu (Móž i da pomógne, če idem pri bábičkutu da mi prebáje. D-Rd). Najpre se koristi kolektivno životno iskustvo, pa ako ono ne pomogne tek tada dolaze vradžbine i molitve. Magijski postupci u mnogim slučajevima mogu i bez basmi (lečenje groznice) zapis na plavoj hartiji u slučaju zauški i sl). Latentna funkcija magijskog je da se čovek opusti, reintegriše, što je u procesu lečenja pozitivno. Evo šta narod kaže o tradicionalnom lečenju:
Tradicionalna medicina posmatra i leči čoveka kao celinu. Nizom postupaka, uključujući i magijske, umiruje bolesnika, jača mu samopouzdanje i pomaže mu, da uz lekove, lakše, savlada bolest. Negativno je što veliki broj bolesti svodi na mali broj, pa tako ne prepoznaje prirodu mnogih bolesti, leči ih neadekvatno, pa se tako pogoršava bolest a izgubi vreme za njeno pravo lečenje. Prevaranti, a njih može da bude među vračevima i vračarama, doprinose negativnom lečenju na tradicionalni način. Odlaganja mnogih opasnih bolesti dovodi do fatalnog ishoda. U naše vreme medicina raspolaže velikim znanjem, odličnim kadrovima i moćnim sredstvima, pa je izlišno oslanjanje na tradicionalnu medicinu. ZaključakPirotski kraj ima vrlo arhaičan govor, kulturu pa i tradicionalnu medicinu, a slična je situacija u čitavoj istočnoj Srbiji. Tradicionalna medicina pirotskog kraja još uvek nije dovoljno opisana, analizirana, publikovana i adekvatno ocenjena. Njeni rezultati zaslužuju mnogo veću pažnju nego što joj je do sada posvećivana. Ako se često i oslanja na basme i molitve, ona ne može da se svede samo na njih. Višemilenijumsko iskustvo u lečenju, pogotovo najčešćih bolesti, u dobroj meri se poklapa sa savremenim saznanjima. Mnoge rezultate tradicionalne medicine moćiće, možda, lakše da shvati neko buduće vreme. Naš je zadatak da ih zabeležimo i prezentiramo budućnosti. NapomeneDijalekatski tekstovi su dati italikom i akcentovani su. Akcenat je ekspiratorni i označeno je samo njegovo mesto. |
|||||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | Revised: 20 May 2009 | ||||||||||
