|
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| UDK: 27-468.65; 271.222(497.11)-468.65 | ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl.1 p. 31-33 | ||||||||||
Istorija medicine i zdravstvene kulture Lečenje u manastirima
|
|||||||||||
| Sažetak: Ključne reči: crkva, manastir, bolest, zdravlje, lečenje, sveštenstvo, izlečenje, molitva Key words: church, monastery, illness, health, to cure, the clergy, treatment, prayer |
|||||||||||
|
U srpskoj nacionalnoj tradiciji u zavisnosti od duhovnog i telesnog stanja
jedinke religija veoma često nudi nadracionalno verovanje i objašnjenje
kolektivnog rituala u cilju očišćenja čoveka. Religija, odnosno crkve i
manastiri, ovoga puta, nude niz nagrada i kazni u zavisnosti od dobrog ili
lošeg ponašanja i vrste ljudskih dela. Srpska pravoslavna crkva, kao
domaćin i posrednik između čoveka i Boga određena je odgovarajućim
konfesionalnim sličnostima. Veoma često uz tradicionalnu konfesionalnost
ide sujeverje "kao način prihvatanja sveta" i kao "stil života" (1), ali i
ako izraz i plod socijalne zavisnosti u datom vremenskom određenju. Čovek, kao ljudska i intelektualna jedinka, veoma često bez obzira na vremensku distancu traži Boga. To je veoma česta pojava u biti ljudske vrste, bez obzira na stepen religioznosti ili prag ateizacije. Ljudski um je veoma često sklon svesnom odbacivanju Boga i istovremeno njegovom nesvesnom prizivanju. Dimenzija ovog raskoraka u svakom slučaju zavisi od trenutnog psihičkog i fizičkog stanja u organizmu. To znači da je u velikoj meri dozivanje Boga uslovljeno zdravstvenim stanjem čoveka, tim pre što svi dobro znamo onu narodnu poslovicu, po kojoj je zdravlje najveće bogatstvo. Čovek doveden u situaciju da počinje da gubi ili je u velikom procentu izgubio to "civilizacijsko i iskonski najveće bogatstvo", okreće se na sve strane i veoma često u paničnom strahu traži pomoć. Putevi traganja su raznovrsni i umnogome zavise od brojnih faktora. Staza ka hrišćanskim crkvama i manastirima duga je taman koliko i starost same svetinje. Najčešće se u našoj narodnoj kulturi u tradiciji lečenja obolelog vrši kombinovanim metodama, počev od stručno medicinskih, pa sve do najraznovrsnijih alternativnih metoda. U zavisnosti od stepena razvijenosti ljudske svesti i samosvesti jedinke dominira jedno ili drugo sredstvo sa zajedničkim ciljem. Na taj način čovek iznalazi svoju ulogu i životnu spoznaju o mestu pojedinca u celokupnom univerzumu. Uloga manastira u lečenju a pre svega u očuvanju postojećeg dobrog zdravstvenog stanja krije u sebi duboku poruku zasnovanu na poznatoj narodnoj poslovici: "Bolje sprečiti nego lečiti". Srpska Pravoslavna crkva je nezvanično odbacila sve alternativne i nenaučne metode zaštite zdravlja. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve, kao i celokupno sveštenstvo i monaštvo, mišljenja su i veoma se često zalažu i ističu u tumačenju svog shvatanja da čovek mora misliti o svom zdravlju, kao i opštem napretku i sreći na vreme, dok još nije došlo do problema. Pravednim delima sadržanim u Starom i Novom zavetu čovek na jednostavan i neopterećujući način "obezbeđuje" svoje i zdravlje svojih najbližih. Tako čovek samim činom krštenja staje na stranu pravednih, odričući se đavola i svake druge negativnosti. Na ovaj se način čovek "lišava" iskušenja da pogreši što će na nekakvom "ukupnom bilansu prebrojavanja" imati za cilj pobedu dobrih dela i stvaranje prostora za zdravlje i sreću. Svetoj tajni krštenja monaštvo daje veliku ulogu i značaj, kada pojedinac dolazi u direktnu vezu sa Hristom, odnosno krstom, kao jedinom pravom zaštitniku od zlih sila i demona. U našem se narodu veruje da činom krštenja pojedinac staje u službu Boga, odnosno pravednih dela. Ovu upravo izrečenu ideju o izjednačavanju i poistovećivanju pravednih ljudskih dela i Boga nalazimo manje ili više svrstanu u crkvenoj literaturi i u biti svakog visoko moralnog čoveka, a koji to u velikom broju slučajeva nije ni svestan. Ukoliko dođe do bolesti za krštenu jedinku put do milosti Božije je kraći a vrata spasenja više otvorena. Pravedna dela pomažu u izlečenju. Veruje se da molitva za ozdravljenje od strane krštenog ima veću snagu i izražajnost, da je delotvornija. Kada bolest dođe i kada čovek bude svestan njenog prisustva, a tim pre ukoliko je teža a lečenje bezuspešno, bolesnik, kao i njegova uža porodica odlaze u razne manastire za koje po sopstvenom saznanju veruju da su najefikasniji i traže pomoć. U takvom slučaju čitaju se molitve, a sam bolesnik prinosi dar i namenjuje ga uglavnom svecu kome je manastir posvećen. Dok svešteno lice čita molitvu, bolesnik stalno ponavlja reči "svoje molitve", sadržane u želji ozdravljenja. Prinosi dar koji predstavlja trag paganskog običaja žrtvovanja sadržan u hrani, stvarima i novcu. Od hrane se najčešće prinosi ulje, šećer, crveno vino, brašno, med. Od stvari u najvećem broju slučajeva zastupljeni su peškiri, čaršavi, čarape, košulje, razna platna, ženski ručni radovi ili pak nešto od dečjih odevnih predmeta. Novac se daje u zavisnosti od materijalne mogućnosti vernika. Naravno tu su cveće, bosiok u prvom redu plodovi voća, jabuka i grožđa najčešće, razne grančice lekovitog čaja. Dok se pod manastirskim svodovima čita molitva za bolesnika bilo lično ili pak posredno drži se nešto od hrane kao što je šećer ili med koji se nose kući i koje bolesnik treba sam da uzima. Na taj se način snaga molitve pojačava i prenosi i na namirnicu koja će sama ritualnim jedenjem predstavljati lek. Veruje se da se na ovaj način pojačava snaga molitve koja će uvek unošenjem osveštane hrane "preobraziti" i izlečiti bolesno telo. Ukoliko je bolesnik slab i nemoćan da dođe u svetinju donosi se nešto od njegovih ličnih odevnih predmeta i nad njima svešteno lice čita molitvu. Oblačenjem osveštanog odela bolesnik na posredan način dolazi u direktnu vezu sa svetim rečima molitve čiji je krajnji cilj ozdravljenje. Dobro znamo da je velika većina manastira smeštena uz nekakav izvor, tako da se isceliteljska moć pridaje i samoj vodici. Veruje se da kada voda izvire neposredno uz manastir ima lekovitu moć i natprirodna svojstva. Bolesnici se tom vodom umivaju, kupaju, rukama zahvataju i prebacuju preko sebe, na koji način simboličkim putem prebacuju odnosno vodom teraju bolest što dalje od sebe. Tako se iznad manastira Stjenik kod Čačka nalazi lekoviti izvor gde gotovo svakodnevno dolaze i navraćaju mnogi, pa i oni koji traže spas od bolesti. Posebno se veruje u lekovitu moć ove vode na Ivandan (7 juli), kada se osim kupanja i umivanja voda nosi kući i čuva kao najveća svetinja i upotrebljava za pranje i škropljenje u slučaju da se neko razboli, ili se pak samo preventivno popije po neki gutljaj. Ovoj se vodi osim zdravstvene pripisuje i velika zaštitna moć od zlih sila i demona. Bolesnici se pored ovih izvora veoma često brišu a peškir ili maramicu ostave pored izvora u cilju simboličkog ostavljanja bolesti da je voda odnese. Vodica se plaća odnosno daruje najčešće novcem na koji se način po narodnom verovanju pojačava lekovito dejstvo vode. Nasuprot hrišćanskom učenju zasnovanom na jednostavnosti molitve i darivanje svetaca u našem narodu prehrišćansko paganstvo ostavilo je dubokog traga. Često dolazi do preplitanja, prožimanja i mešanja postupaka u cilju zaštite zdravlja ili ozdravljenja. Tako meštani sela Viljuša, Trnava, Ježevica i Banjica kod Čačka veruju da je najefikasniji lek od glavobolje ukoliko se sa ikone odlomi grančica priloženog bosioka i ponese kući da stavi ispod jastuka. U tom slučaju vlada verovanje da će glavobolja proći. Na Đurđevdan se snaga bosioka još više pojačavala, tako da bolesni baš na ovaj praznik tragaju za ozdravljenjem baš u manastirima. U cilju očuvanja zdravlja u crkve se unose najčešće drenove i leskove grančice. Sa njima se kite ikone, a neke se nakon očitane molitve nose kući, kada im se pojačava zaštitna uloga. Veruje se da ovakve grančice poput amajlije štite ukućane kako od bolesti, tako i od svake druge nesreće. U našoj narodnoj tradiciji posebna se pažnja pridaje onim manastirima koji poseduju neki od ćivota. Veruje se da će darivanjem ikone i samog ćivota put ka ozdravljenju bit kraći izvesniji. Celivanjem bolesnik se fizički i emotivno vezuje za sveca čime, kako se veruje, dobija snagu očišćenja i ozdravljenja. U neposrednu vezu sa ćivotom dovode se i neke bolesnikove stvari, bilo da se stavljaju da malo "odstoje" pored ili da se provlače ispod sveca. Bolesnik se i sam, ukoliko je u mogućnosti, provlači ispod moštiju sveca u kom slučaju mora da mu se pomoli za ozdravljenje. U tradiciji srpskog naroda duboko se ukorenio običaj obeležavanja krsnog imena. U lečenju bolesnih velika se apotropejska uloga pridavala svecu zaštitniku porodice. U manastirima se ispred ikone svoje krsne slave čitala molitva za ozdravljenje. Tu molitvu je mogao po sopstvenom nahođenju izgovarali i sam bolesnik ili samo svešteno lice. Kako kod svih tako i kod naših naroda nemanje dece se smatra velikim prokletstvom. Posle neuspelog, a veoma često i za vreme lečenja bračni parovi bez dece dolaze u manastire tražeći u njima božiju milost. U toku medicinske terapije, brojne molitve pa i magijske radnje imaju za cilj da jedni druge dopune i pojačaju snagu delovanja sve do konačnog cilja, dobijanja potomstva. U manastire bračni parovi bez dece dolaze sa velikom nadom da će njihove želje biti uslišene. Od sveštenika zahvataju čitanje specijalnih molitvi. Ispovedaju se, pokaju za eventualna ranija sagrešenja, namenski poste i pričešćuju se. Najčešće se mole pred ikonom Svete Bogorodice ispred koje ostavljaju najrazličitije darove. Pored novca, čaršava, peškira, veoma često ikonu Bogorodice daruju i dečjim odevnim predmetima, na koji se način simpatičkom magijom želi postići krajnji cilj, a to je rođenje deteta. Nije retka pojava da bračni parovi prenoće u manastiru, moleći se Bogu za dobijanje poroda. Izutra dobijaju od manastirskog monaštva ključeve, otključavaju manastir, počiste pod u njemu, na koji način se magijskim putem oslobađaju negativnih sila i zlih demona. Nakon toga prilaze ikoni svetaca zaštitnika manastira i Svetoj Bogorodici, kada u sebi, ili pak šapatom izgovaraju reči molitve. U cilju dobijanja zdravog potomstva i opšte sreće i blagostanja, pogotovo u poslednjih desetak ili petnaestak godina bračni parovi u većoj meri nastoje da se venčaju u crkvi, kojim činom primaju na sebe svetu tajnu venčanja. Ukoliko se desi da administrativno venčan par u željeno vreme ne dobije dete pristupa još i crkvenom venčanju. Po molitvu nekada čovek dolazi i više puta, što zavisi od stanja njegovog zdravlja. Kada dođe do ozdravljenja, a sam čovek misli da je došlo zahvaljujući molitvi u manastiru, on nastoji da i dalje što je moguće češće dolazi u njega iz zahvalnosti i sa ciljem da se bolesno stanje više ne ponovi. Imućni u znak zahvalnosti darivaju manastir novom ikonom, gradnjom konaka ili neke druge zgrade u manastirskoj porti. Kupovina raznih ikona, stručne literature, privezaka u obliku krsta ili sa ikonom Bogorodice ili nekog od svetaca, predstava su preventivnog očuvanja zdravlja i opšteg pozitivnog stanja u organizmu čoveka. Za predstavu priveska u vidu krsta jedino možemo reći da predstavlja amajliju koju je prihvatila Srpska Pravoslavna Crkva. Monaštvo u manastirima tvrdi da su vrata svih svetinja otvorena uvek, bez obzira na doba dana ili noći za sve one koji preko isceljenja tragaju za sopstvenim opstankom. U ritualnim molitvama pod manastirskim svodovima dominira hrišćanska religioznost koja se ipak izdigla iznad paganskih shvatanja zdravlja i bolesti. |
|||||||||||
Literatura
|
|||||||||||
|
Adresa autora: Snežana Šaponjić-Ašanin Narodni muzej, Čačak |
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | Revised: 20 May 2009 | ||||||||||
