|
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| UDK: 821.163.41.09-84:398 | ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl.1 p.34-38 | ||||||||||
Istorija medicine i zdravstvene kulture Vaspitavanje za zdravlje u
tradicionalnoj kulturi pirotskog kraja
|
|||||||||||
| Sa¾etak: Kljuène reèi: poslovica, samopomoæ, pomoæ, zdravlje, bolest, smrt Key words: proverb, selfhelp, help, health, illness, dead |
|||||||||||
|
Васпитавање за здравље иде паралелно са целокупним васпитавањем детета од
наjранијег детињства и наставља се до младости и зрелог доба. У
традиционалном, увек бројном, домаћинству, по три или четири генерације
живе заједно. Тамо где има реда, постоји строга покорност млађих старијима.
Савети и наредбе старијих се не само не одбијају већ се радо прихватају.
Старији су васпитачи, па макар имали само коју годину више, а млађи су
њихови васпитаници, који треба да слушају, памте, преузимају искуство
старијих. Уз трпезу или огњиште, уз стадо или рад у пољу, у игри или у
путу, у свакој прилици обавеза је старијих да саветима и личним примером
утичу на млађе да развијају добре навике и врлине, а да се клоне мана, па
да се тако уклапају у важећи систем вредности. Уче их како да се
прилагођавају атмосферским и другим приликама, када шта да понесу, где да
седну, како да се пазе од повреда, како да помогну себи или другима у
невољи, како да се понашају, када да ућуте а када да говоре и шта да
говоре. И у случају здравственог васпитања чини се исто: износи се сопствено искуство; наводе пословице, пригодне анегдоте, приче, бајке или басне; наводе се лоши примери у селу и широј околини, исмејавају се они који одступају од пожељног понашања и пожељних особина, а хвале и подстичу позитивни примери. Тако се подстиче радозналост млађих, одговара на њихова многобројна питања, постиже циљ. При том је улога пословица највећа, па се оне највише и користе. У свакој од њих је искуство великог броја генерација и особа сведено на једну, лако упамтљиву реченицу, а међу њима је много оних које непосредно или посредно говоре о здрављу и његовом чувању. Болест не погађа само болесника већ и све оне око њега који га дворе, а имају много других послова, важних за опстанак заједнице. Поздрав при сусрету је: - Здрáво-жíво, какó сте, штó сте (1)? Молитва пред полазак на пут почиње са Бóже здрáвје. Када се говори о послу који ће дуго трајати, каже се, да би се отклониле сумње: - Бóже здрáвје, па свé че бýде! Здравље је најважније (кáда је здрáвје добрó, свé је добрó; прво здрáвје па све остáло. Вој(2), оно се за паре не купује, а све остало може да се постигне или набави. Најбогатији је онај који је здрав, па и када живи у сиромаштву (додéка је човéк здрáв, до тьга (3) је богáтство. ВС. Нéка íма íље и мíље, ако нéма здрáвје тóј му је џáбе. Гњ). Са њим нема игре, мора добро да се чува (Са здрáвје дá се не íгра нíкој, здрáвје је големá рáбота. Соп). Највећа је вредност (Прéче је здрáвје него све остáло. Чин). И када човеку све пропадне, ако му остану глава и здравље, ипак је добро (Свé ка пропáдне, пак глава остáне. Соп) и свуда му је добро (Кáд је човéк здрáв и прáв сýде му је добрó. Вој). А када се здравље изгуби, све се губи (Чýвај здрáвје дóк га íмаш, а кáд га изгýбиш нéма кво да чýваш. Пк. Кáд се изгýби здрáвје, не мóж га нáјдеш. Вој). Најважније је здравље у породици (Нéк је сáмо на деца здрáвје. Вој). А она су здрава када су немирна (Детé је мíрно сáмо кáд је бóлно. ВРж). Када су срећа и здравље, живот и здравље, здравље и мир, ум и разум, све може да се постигне, и то је доста човеку (Дá је здрáвје и мíр, па какó да је, нéма дá се жáлимо. Сук. äм и разýм, здрáвје и здрáва чéљад, поголéм ти богатльк не трéбе. ВС). И живот заправо траје догод траје здравље (Човéк је млад све додéка мóже. Сук. Додéка је здрáвје до тýка је свéт. Соп. Срéћа је дóк си здрáв и док мóжеш дá се наједéш и напијéш, и понесéш, и дá се провесéлиш и изигрáјеш. Сре). Свако воли живот (Свáкому се милí за живóт. Вој, Сук) и настоји, ако је разуман, да сачува здравље. Ако буде умерено радио биће здравији него ако ленствује (Рáбота је лековíта. Рс. Ка човéк рабóти, свé га бóљће мáну; ка лежí – трíста ђáвола дóјду. ВЛк), а и имаће чиме да штити тело (Голó здрáвје, готóва бóлес. Пет, Брц). Наравно, и ако се пази (Онó нíкој нéје оди желéзо. Гра). Нада, воља и расположење одржавају здравље и воде ка успеху (За здрáвје трéбе вóља и расположéње. ВРж. Човéка вóља одржáва, онá му дáва пáмет да жíви. ДД. ма злó и добрó, а нí се нáдамо на добрó. Гра, Бла). Безвољност води у лењост, вашљивост, болест, беду (Мржљíву женý вьшће једý. Пир. Од мрзéж дóјде и болéж. Дој. Лéњос, голéма бóлес; од лéњос лек нéма. Изв. Мрзéж, пóстрашан оди болéж. Пир). Здравље зависи од чистоће (Потíшљиву женý вьшће једý. Вој, Дој), уредног живота (Нóч је за спањé, дьн је за гледáње. Гос, ДД), ритма спавања и активности (С кокóшће лéгај, с петлá се дíѕај (4), рáботу дá си завршиш. Дој), природности (Какó те је Бóг створíл, текá дá ти је лицé. Рс). Треба се умети чувати од хладноће и промаје (Кад пóјдеш на пýт, дрéју си понéси. Јал), повређивања (Акó се сáм не упáзиш, нéма кој дá те упáзи. Рас), поводљивости (Ако је нéкој лýд па рíпа дá се дáви, не рíпај по њéга. Држ), великог ризика (Будáла за стрá не знáје. Кр), непромишљености (Главá од ѕíд – челéнка. Км, ВЛк) и треба увек знати своју меру (Човéк трéбе мéрку да си знáје. Кс), па тако избећи невоље (Рíпнеш ли с крáтку тојáгу у длбóк вир, чé се удáвиш. Сук), премарања (Полька, крáво, длга је њíвата. ВС), пијанства (Не обáра чáшица него влáшица. Пир). Глупак ради неодмерено (Будáла не знáје ка седí, кóлко че седí, а ка рабóти кóлко че урабóти. Сук). Треба се чувати (граш ли се с кýче, че једéш немíјен. Вој) и чувати поједине делове тела (Нóђе су на човéка тéмељ; не вáљају ли, мóра да пáда. Бс). Треба бринути о другима, али при том не треба заборављати ни себе (За свí ме мíло, алí си ме за мéн нáјмило. Брц). Више него мушкарац, жена мора да пази своје здравље (За женý óдмор нéма. Ор), поготово ако чува малу децу (Женý, којá íма мáлечка децá, бóлка да не вáча. СГл). Да се не удаје у богат дом, ако хоће да се сачува (Женí се у гáзде дá се нарабóтиш и наједéш; женí се у сиромá, дá се одмóриш. Изв). Због веће оптерећености жене чешће обољевају, али ипак налазе начина да се заштите, па мање умиру (Жéне болýју, мýжје мрý. Соп). Ако се бира средина између крајности (Средíна, голéма жлтíца. Кс), весело расположење (Вéсело срце вретéно кáра. Чин) или се брига окрене на шалу (Језíк íмамо, мýку дá си растýрамо. ДД), она се смањи, краће траје, па је веселим људима, без обзира на ударце судбине, лепши живот (äдри брíгу на весéље, па додéка óче. ВЈ). Себичност води човека у бригу и болест (Немóј се ламтíш млóго, у грóбишта нíкој нíшта нéје понéл. Вој). Ко зна да су и срећа и богатство нестални лакше подноси невоље (Док једнí вíкају, дрýђи се рáдују; не мож срéћа при свí да јé у íсто врéме, БС). Особа која се лако љути, узбуђује, сукобљава, секира, брзо пропада (Узóрњичав коњ нејé за млóго, или ослепéје или цркне. Сук, Вој). Брига је стални човеков пратилац (Брíга си íде сас човéка. Кр) и од ње не може да се побегне (Од брíгу човéк не мóж да побéгне, онá си с њéга íде. Рос). Плач и брига ништа не решавају, само повећавају зло (С викáње и с мýку не мож нíшта да се ствóри. Чин) и умањују животну снагу (Човéк не старéје дóк не дóјде брíга до њéга. Гос). Ако не уме другачије, нека се учи да трпи, или да се Богу моли и да се не секира (Трпи, и не сећирáвај се, пá че прóјде зло какó је и дошлó. Држ). Да би био здрав и способан човек мора сваку муку да поднесе, издржи (Издржи лóшето, а дóброто свáћи мóже. Вој. Човéк да íма срце широкó, па свé да мóж да поднесé. Об). И није лоше да се понеком, у погодном моменту и на разуман начин, одупре и да одбрани своје достојанство (Ако свáкога трпíш, че те напрáве на навóште. Бер). Лепа реч може да буде мелем на рану, лек (Добрá реч дá је, па и сóл и пипéр дá је. Чин), а зла реч може да буде отров и да изазове раздор у дому, родбини, комшилуку (Рéч за вéк болí. Вој). Лако је увредом наљутити будалу, а паметан мало сачека, размисли (Кад трéбе да кáжеш, избрóј до пет, до тьг се мáлко оладиш. Пир). Да би се чувао мир у кући свака реч треба да се одмерава, а ако неко каже оштрију реч не треба је узимати као увреду (Једьн мóра да слýша, а двојíца дá не чýју, ако óчеш да бýде мир у кýћу. Кр). Нема разлога да се људи свађају када могу мирно да разјасне оно што је нејасно или спорно (Заштó дá се човéци не слáгају, ка нéмају рóгове дá се бодý. Зав). Свађа у кући је као болест (Нíшта нéје пóтешко оди кавгý у íжу. Км). Свађу у кући обично почну жене (Онó жéне напрáје у кýћу карáње. Сук), и ако почну увреде да се не заборављају (Зла рáна завéне, злá реч се не заборáвља. Чин), почне деоба, растурање бројне и успешне заједнице. Зла реч је грех (Грé не улáзи у ýста него излáзи из ýста. Вој, Км). Тамо где има инаџија нема напретка. Они и дом и себе вуку у пропаст (Зајнáт човéк си сам сéбе једе. Држ). А разумни знају да време помогне да се реше проблеми (Прóјде добрó, па прóјде и злó. ВЛк), па могу да прођу и бриге без већих сукоба. И секс, важан део живота, не подноси бригу (Онóва брíгу не обíча. Кр). Најбољи је када је обострана жеља између особа које се поштују (С колáј се децá прáве. Сук). Девојку треба сачувати да невина уђе у брак (Жéнско је квáрно, глéдај дá га учýваш. Дој). Жена стално тражи од мужа (Женá си трáжи својé, а ти трéбе тóва да задовóљиш. Пир), па хоће и од другога (Свáка женá óче, ама се нéкоја пóмалко а нéкоја пóвише кáни. Рс), и хоће све до смрти (Женá мáне да мíсли на онóва ка мáне да мóже да жвáче ћíсало млекó, а мýж мóже свé док мóже тíкву да подíгне. Соп). Храна утиче на расположење и здравље (Добрá ранá, вéсела брадá. Изв). Једемо да бисмо живели (Свí смо бóжји, ама док стíгнемо до Бóга мóра да једéмо и да пијéмо, и дá се облáчимо, и да íмамо кýде глáву да сьвремо. Гра). Живот је до тада док једемо с апетитом (Додéка си човéк једé, до тýка је живóт. Ста). Чак и када је врло стар и врло болестан, човек има потребе за храном (Стáрога човéка све болí, сáмо га не болí тýва кудé ранáта улáзи. Гра). А када је без брачног друга, одгурнут, издвојен, сам, њему се и не једе (Сáмога човéка је и Бóг на јéдење убíл. ВС). Треба јести са мером, што човек, када му се услади, не уме (Вóл нéче да преједé, а човéк óче. Гос. Јéџ и пíј ко говéдо, онó си мéру знáје; немóј ко човéк, óн си мéру не знáје. Пк). Гладан је нерасположан (Глáдан не пíје, ни óро игрáје, ни ћíтку нóси. ВЛк), а јело и пиће орасположе свакога (Док ти се једé, јéџ; дóк ти се пијé, пíј; кá ти се мáне једé и пíје – несí човéк. Сук). Основна храна је од брашна (Што нéје мињувáло на воденíцу не затíска гузíцу. Сук), али се знају и предности друге хране (Онó и мáчка кад изедé рíбу, подмлáди се. Сук). Вода је најважније пиће, без ње се не може, а без осталих пића се може (Без лéбац че помíнеш једьн дьн; без кáпку вóду ич не мóж. Вој). О алкохолу се говори различито, најчешће лоше. Вода је најздравије пиће (Бíстра водíца, мíрна главíца. Кр. Додéк је човéк здрáв и водá му је блáга. Вој). Алкохол може да се пије, али умерено (Пíј, амá си пáмет не попíвај. ВЛк) и не присиљавај друге да пију преко мере (Пиј додéка тí је блáго, ама не гонí нíкога дá се напíје. Гњ). Претеривање у пићу доноси зло (Пијальк добрó не донóси. ВРж. И водý кадá препíјеш, не вáља, та кáмо ли пијальк. Сук) и брýку (Пијалькат те обрýка и посéре у нáрод кá се нáј не нáдаш. Држ). Старост почиње када човек изгуби здравље, зубе, снагу, вољу (Док човéк íма здрáвје и зýби, íма вóљу на свé. Дој. Док íмаш вóљу, добрó је; кад човéк мáне да мóже изгýби вóљу и свé. ДД. Додéка је слáс, до тýка је живóт. При). Не треба мислити на смрт која се приближава; када дође, дошла је (Додéка смо, нéка смо, бар тýја брíгу дá не брíнемо. Изв). Старење смањује и снагу и менталне способности (Ка човéк остарéје, нéма млóго добрó. ВЛк. Остарéје ли човек, он гýби и пáмет и снáгу. ТД), све је мање користан и све више смета (Тежí стар човéк. Вој. Стар човéк смíта, за њéга мéсто нéма. Кс), што га погађа (Болí човéка, ка остарéје, штó га не смáтрају за нíшта. Пн). Мудри старци се теше пословицама (Од млáди на стáри íдемо, од стáри на млáди нéма. Соп. Свé се врча, млáдос се не врча. ДД. Гóдине се збíрају, нéма комý да се срдимо. Гра. Осамдесé гóдине преврљи ли човéк, човéк нéје; ама жíви, бóљће да трпí. Гра) и знају да, године које долазе, доносе све веће невоље (Стáрачко здрáвје нејé здрáвје него бóлес. Бла. Рáдуј се док óдиш; од кукáње нема дá ти бýде добрó. Чин. Дóјде бóлес, дóјде све, гóдине зло донóсе. Бла). Старење је закон природе (Стáрос си по рéд доóди. ВРж. Човéк нéје стовéк. Гос. Нíкој не мóже да жíви два свéта. Гос). Нека млади живе уместо старих (Нéк су жíви млáди, а за старíти додéка оче. Вој). Крај живота је логичан (И крýшка цьвтí, па зрéје, зрéје, пá се дозóри, па падне одједнýш. Вој. Онó, на свé íма крáј: и на јéдење, и на пíјење, и на рáботу, и на живóт. Чин) и непријатан (Остарéје ли човéк, пóчне дá га сéца земљáта. Нш). Треба настојати поживети без страха све до судњег часа (Да прожíвимо тóва што ни је запíсано, пá че мрéмо. ВЈ), умире се само једампут (Једнýш се мрé. Пк), све пролази као река (Рекá доóди и отóди, а ни старéјемо. Гра) и долазе други уместо нас (Ако ни пóмремо, рáџају се дрýђи. Кс. И кá ни пóмремо, и по нáс чé си нáрод орé и слнце чé си грéје. Гос). Свакога понешто помало боли, али му је лакше да се брани од болести док је здрав него да се болестан лечи. Зрео човек се не јуначи (На бóлку нéма јунáк. Вој). Дете, ако се не пази, боље га изударати, па научити да се пази, него му попуштати, па га, када оболи, лечити и слушати како плаче. Здрав болесног не верује. Има здравих и међу бледима, а болесних и међу руменима. Болест дође и од мале грешке у чувању здравља. И невоља је ту, почиње. Болест не пита за порекло, важност, значајно место међу људима, па ни за године (Бóлка те не пíта којí си ни какьв си. Гра). Дође изненада, може и у сну (Човéка бóлка и у спањé нáјде. Јал). Не зна човек шта има у телу и када ће која болест да га нападне (Човéк не знáје кво нóси у својé тéло, и не знáје дьн и чáс. Рас). А може да буде и наследна (Онó и бóлес íде по фамíлије. Чин). Болест се најчешће од невоље добија (Бóлка се од зло вáча. Гњ), понижава човека (Бóлес нејé ћíтка дá ђу заћíтиш и крз селó да прóјдеш. Држ) и не може да се сакрије. Дешава се да га ухвати баш она болест од које се највише плашио (Од којý се бóлес нáјвише плáшиш, тáја чé те стíгне. Брц). Обори човека зачас. Када уђе у тело не излази лако (Бóлка лько дóјде, текá не отíде. Гос), често и уништи човека (Бóлка пóчне да гýши, гýши, па загýши. Пир). Не треба је крити (Ако крíјеш бóлку, твојá че си је. Вој), већ упознати околину са њом и потражити лек (Бóлку не бьшí нíгдека; áко се жáлиш, чé ти кáже лéк кóј је болувáл. При). И само лечење је болно, и не даје увек повољне резултате (Једнó лéчиш, дрýго гмéчиш. Км. Човéк док не закáса, а пóсле трíста лéка, и пá не помóгне. МЛк). Или се лечи јаким традиционалним средствима (Од каквó је бóлка, од тóва је и лéк. Држ), или разноврсним средствима (Од свáку бóлку се не умíра; нáјде се лéк, па човéк прескóчи. Чин), па и песмом и игром (Бóлку трéбе да изигрáјеш и испојéш, и онá че прóјде. Вој). Па ипак, све је у божјим рукама (Нéма век, нéма лек. Рас). Болест заустави напредак, нанесе штету, унесе збрку, приближи болесника смрти (Бóлка прећíне све, и унíшти зачáс, и не пíта те ка дóјде. Пир. Бóлка састáри човéка. ВЛк. Кудé íма бóлка нéма напрéдак. Мл). Он мора да је трпи да не би погоршао стање (Бóлка, кá те ујáши мóра да ђу нóсиш. Јал), да се опрашта од живота (До тýва је живóт док човéк од бóлку не закáше. Км) и да се мири са смрћу (Онó болí, болí, па кадá се ýмре, нéма да болí. Сук. Не мрé се од вóљу него од бóлку. Гра. Дóк смо нá-земи свé че ни болí. Гос). Или се живи у нади да ће болест ипак проћи, ма каква била (Тíја што су црвенí, онí брже мрý; а кóј си знáје бóлкуту, клца, клца, па си кáра. Брц). А нечијој жалби на болест се не верује, па се изгуби драгоцено време да се она спречи (Болí бáбу петá, влну дá не чéша. Гњ). Болесник нема апетит, вољу, тражи нежност (Бóлан човéк је ко детé, па óче дá се мáзи. Гра), стење (Бóље дá је детéнцето здрáво па да прдне, него бóлно па да стéње. Сре) и не можеш му угодити (Бóлан си свé нéшто дрýго трáжи. Км). Богу и судбини не можеш се одупрети. Бог све решава, треба му веровати и не плашити га се (Бог напрéд, а ни по њéга; нéма каквó дá се плáшимо. Рс). Он штити слабе (Бóг прáви на ћóрави штрци гњездá. При) и одређује ко ће колико дуго и како да живи (маш вéк, íмаш лéк; нéмаш вéк, нéмаш лéк. Пир) и колико ће да се мучи (И рóгове човéку Бóг да дадé, мóра да и нóси. ДД). Здравје је у божјим рукама (Злó си сáмо дóоди, нíкој га не óка. Гњ. Зло лько дóјде, амá си тéшко отíде. Вој. Нíкој нéје узéл тапíју оди здрáвје. Кр, ВС). Село не може без гробља (Селó без грóбишта и стóвна без дршку, не мóже. Ста). Смрт је свуда око нас и не гледа ни узраст ни године (Смрт не пробíра. Рас. Умирáчка не замíњује ни млáдо ни стáро. ДД. Свí да íду у грóбишта, амá да је по рéд. ВРж). Жалимо, плачемо за умрлима (Тáја су ýста и за викáње и за појáње. Сук). Понеку смрт тешко преболимо (Сíн ка ýмре, тóва је непренóшљив жал. Гра), поготово ако је самоубиство (Нíкој сам не трéбе смрт дá си ствáра, него кá му дóјде. Рс). Бог одлучује о животу и смрти (Нíкој не мóже смрт да сьпре. Чин. Од бóжју сíлу се не мож нíкој óтне. Брц) и бира када ће кога да узме себи (Нí смо бóжја бьшчá, па ка Бóг óче óн се сýне у њý те ýзне понекога. Пир), судбина одређује смртни час (Човéк без сýдбину не мóж да мрé. ВРж. Без сýден дьн нéма смрт. Држ). Смрт долази изненада, ненајављена (Смрт не бíје у тупáн. Рос. Човéк је ко росá, зачáс га нéма. Бер), а човек је ништаван пред њом (Онó, од човéка нéма нíшта; зачáс га нéма кó да нéје ни бíл. Рос) и све што је, трудећи се, стварао, остаје, а он нестане (Тресéш се за свé, и свé остáвиш. Рас). Свако умире за себе (Нíкој не мóже за дрýгога да ýмре. Соп), нема подмлађивања (Дó са се јóш нíкој нéје подмладíл. Рс), ко се родио умире (Прóјде врéме свáкому. Гос. Човéк се раџа да умре. Цер). Народ се замењује, одлазе једни, рађају се други (Онó се нáрод прекáрује. Км). Човек не умире свакога дана већ само једном (Онó се не мре свáћи дьн; ýмре сé једьн дьн одједнýш. Сре). На земљи смо само гости. Сви идемо у земљу, свакога чека по једна рупа да у њу легне када му дође време, црни дан, нема бесмртних (Нíкој се нéје оковáл на овíја свет. Вој) и нема искупљења од смрти. Када би живело све што се родило не би било места за оне који се рађају (Дá се не мрé, нéма мéсто за овíја свéт. Пет. Кáд би се сви дíгли штó су умрéли, кудé би се ни денýли. Пир. Онó, кá не би билá смрт, кудé би се денýл тóлћи нáрод?! Кр). Доживљај, лично искуство, прича, своде се на поенту, најчешће пословицу, као на лековиту пилулу. Здравље се помиње и у благословима, молитвама, здравицама, заклетвама, клетвама, поређењима. Клетве, када се односе на здравље, могу да буду језиве (Рáне те распáдле. Сук. Месá се оди тéбе распадáла. Јал). Има дивних поређења која дају опис здравља (Децá су ми ко из вóду излазíла, чувáл ђи је Бóг од бóлку. Пир. Децá ýбава, пá се ко цвéће расцьтéла. Км), али и оних која говоре о невољама (Децá су ми све билá бóлна, па сáм ђи кó из кал извадíла. Пир) и изгледу болесних и нечистих. |
|||||||||||
Напомене и литература
|
|||||||||||
|
Adresa autora: Dragoljub Zlatkoviæ Muzej Poni¹avlja, Pirot |
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | Revised: 20 May 2009 | ||||||||||
