Glasilo Podrunice Srpskog lekarskog drutva Zajear

Godina 2004     Volumen 29     Suppl 1.
Home ] Gore/Up ]<<< ] >>> ]
UDK: 821.163.41.09-84:398 ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl.1 p.34-38
 
Istorija medicine i zdravstvene kulture

Vaspitavanje za zdravlje u tradicionalnoj kulturi pirotskog kraja
Health Education in the Traditional Culture of Pirot Region

Dragoljub Zlatkovi
Muzej Poniavlja, Pirot

 
     
  Saetak:

Kljune rei: poslovica, samopomo, pomo, zdravlje, bolest, smrt
Key words: proverb, selfhelp, help, health, illness, dead
 
     
  Васпитавање за здравље иде паралелно са целокупним васпитавањем детета од наjранијег детињства и наставља се до младости и зрелог доба. У традиционалном, увек бројном, домаћинству, по три или четири генерације живе заједно. Тамо где има реда, постоји строга покорност млађих старијима. Савети и наредбе старијих се не само не одбијају већ се радо прихватају. Старији су васпитачи, па макар имали само коју годину више, а млађи су њихови васпитаници, који треба да слушају, памте, преузимају искуство старијих. Уз трпезу или огњиште, уз стадо или рад у пољу, у игри или у путу, у свакој прилици обавеза је старијих да саветима и личним примером утичу на млађе да развијају добре навике и врлине, а да се клоне мана, па да се тако уклапају у важећи систем вредности. Уче их како да се прилагођавају атмосферским и другим приликама, када шта да понесу, где да седну, како да се пазе од повреда, како да помогну себи или другима у невољи, како да се понашају, када да ућуте а када да говоре и шта да говоре.
И у случају здравственог васпитања чини се исто: износи се сопствено искуство; наводе пословице, пригодне анегдоте, приче, бајке или басне; наводе се лоши примери у селу и широј околини, исмејавају се они који одступају од пожељног понашања и пожељних особина, а хвале и подстичу позитивни примери. Тако се подстиче радозналост млађих, одговара на њихова многобројна питања, постиже циљ. При том је улога пословица највећа, па се оне највише и користе. У свакој од њих је искуство великог броја генерација и особа сведено на једну, лако упамтљиву реченицу, а међу њима је много оних које непосредно или посредно говоре о здрављу и његовом чувању. Болест не погађа само болесника већ и све оне око њега који га дворе, а имају много других послова, важних за опстанак заједнице.
Поздрав при сусрету је: - Здрво-жво, как сте, шт сте (1)? Молитва пред полазак на пут почиње са Бже здрвје. Када се говори о послу који ће дуго трајати, каже се, да би се отклониле сумње: - Бже здрвје, па св че бде! Здравље је најважније (кда је здрвје добр, св је добр; прво здрвје па све остло. Вој(2), оно се за паре не купује, а све остало може да се постигне или набави. Најбогатији је онај који је здрав, па и када живи у сиромаштву (додка је човк здрв, до тьга (3) је богтство. ВС. Нка ма ље и мље, ако нма здрвје тј му је џбе. Гњ). Са њим нема игре, мора добро да се чува (Са здрвје д се не гра нкој, здрвје је голем рбота. Соп).
Највећа је вредност (Прче је здрвје него све остло. Чин). И када човеку све пропадне, ако му остану глава и здравље, ипак је добро (Св ка пропдне, пак глава остне. Соп) и свуда му је добро (Кд је човк здрв и прв сде му је добр. Вој). А када се здравље изгуби, све се губи (Чвај здрвје дк га маш, а кд га изгбиш нма кво да чваш. Пк. Кд се изгби здрвје, не мж га нјдеш. Вој). Најважније је здравље у породици (Нк је смо на деца здрвје. Вој). А она су здрава када су немирна (Дет је мрно смо кд је блно. ВРж). Када су срећа и здравље, живот и здравље, здравље и мир, ум и разум, све може да се постигне, и то је доста човеку (Д је здрвје и мр, па как да је, нма д се жлимо. Сук. м и разм, здрвје и здрва чљад, поголм ти богатльк не трбе. ВС). И живот заправо траје догод траје здравље (Човк је млад све додка мже. Сук. Додка је здрвје до тка је свт. Соп. Срћа је дк си здрв и док мжеш д се наједш и напијш, и понесш, и д се провеслиш и изигрјеш. Сре). Свако воли живот (Свкому се мил за живт. Вој, Сук) и настоји, ако је разуман, да сачува здравље. Ако буде умерено радио биће здравији него ако ленствује (Рбота је лековта. Рс. Ка човк рабти, св га бљће мну; ка леж – трста ђвола дјду. ВЛк), а и имаће чиме да штити тело (Гол здрвје, готва блес. Пет, Брц). Наравно, и ако се пази (Он нкој нје оди желзо. Гра).
Нада, воља и расположење одржавају здравље и воде ка успеху (За здрвје трбе вља и расположње. ВРж. Човка вља одржва, он му два пмет да жви. ДД. ма зл и добр, а н се ндамо на добр. Гра, Бла). Безвољност води у лењост, вашљивост, болест, беду (Мржљву жен вьшће јед. Пир. Од мрзж дјде и болж. Дој. Лњос, голма блес; од лњос лек нма. Изв. Мрзж, пстрашан оди болж. Пир).
Здравље зависи од чистоће (Потшљиву жен вьшће јед. Вој, Дој), уредног живота (Нч је за спањ, дьн је за гледње. Гос, ДД), ритма спавања и активности (С кокшће лгај, с петл се дѕај (4), рботу д си завршиш. Дој), природности (Как те је Бг створл, тек д ти је лиц. Рс). Треба се умети чувати од хладноће и промаје (Кад пјдеш на пт, дрју си понси. Јал), повређивања (Ак се см не упзиш, нма кој д те упзи. Рас), поводљивости (Ако је нкој лд па рпа д се дви, не рпај по њга. Држ), великог ризика (Будла за стр не знје. Кр), непромишљености (Глав од ѕд – челнка. Км, ВЛк) и треба увек знати своју меру (Човк трбе мрку да си знје. Кс), па тако избећи невоље (Рпнеш ли с кртку тојгу у длбк вир, ч се удвиш. Сук), премарања (Полька, крво, длга је њвата. ВС), пијанства (Не обра чшица него влшица. Пир). Глупак ради неодмерено (Будла не знје ка сед, клко че сед, а ка рабти клко че урабти. Сук). Треба се чувати (граш ли се с кче, че једш немјен. Вој) и чувати поједине делове тела (Нђе су на човка тмељ; не вљају ли, мра да пда. Бс). Треба бринути о другима, али при том не треба заборављати ни себе (За св ме мло, ал си ме за мн нјмило. Брц).
Више него мушкарац, жена мора да пази своје здравље (За жен дмор нма. Ор), поготово ако чува малу децу (Жен, кој ма млечка дец, блка да не вча. СГл). Да се не удаје у богат дом, ако хоће да се сачува (Жен се у гзде д се нарабтиш и наједш; жен се у сиром, д се одмриш. Изв). Због веће оптерећености жене чешће обољевају, али ипак налазе начина да се заштите, па мање умиру (Жне болју, мжје мр. Соп).
Ако се бира средина између крајности (Средна, голма жлтца. Кс), весело расположење (Всело срце вретно кра. Чин) или се брига окрене на шалу (Језк мамо, мку д си растрамо. ДД), она се смањи, краће траје, па је веселим људима, без обзира на ударце судбине, лепши живот (дри бргу на весље, па додка че. ВЈ). Себичност води човека у бригу и болест (Немј се ламтш млго, у грбишта нкој ншта нје понл. Вој). Ко зна да су и срећа и богатство нестални лакше подноси невоље (Док једн вкају, дрђи се рдују; не мож срћа при св да ј у сто врме, БС). Особа која се лако љути, узбуђује, сукобљава, секира, брзо пропада (Узрњичав коњ неј за млго, или ослепје или цркне. Сук, Вој). Брига је стални човеков пратилац (Брга си де сас човка. Кр) и од ње не може да се побегне (Од бргу човк не мж да побгне, он си с њга де. Рос). Плач и брига ништа не решавају, само повећавају зло (С викње и с мку не мож ншта да се стври. Чин) и умањују животну снагу (Човк не старје дк не дјде брга до њга. Гос). Ако не уме другачије, нека се учи да трпи, или да се Богу моли и да се не секира (Трпи, и не сећирвај се, п че прјде зло как је и дошл. Држ). Да би био здрав и способан човек мора сваку муку да поднесе, издржи (Издржи лшето, а дброто свћи мже. Вој. Човк да ма срце широк, па св да мж да поднес. Об). И није лоше да се понеком, у погодном моменту и на разуман начин, одупре и да одбрани своје достојанство (Ако свкога трпш, че те напрве на навште. Бер).
Лепа реч може да буде мелем на рану, лек (Добр реч д је, па и сл и пипр д је. Чин), а зла реч може да буде отров и да изазове раздор у дому, родбини, комшилуку (Рч за вк бол. Вој). Лако је увредом наљутити будалу, а паметан мало сачека, размисли (Кад трбе да кжеш, избрј до пет, до тьг се млко оладиш. Пир). Да би се чувао мир у кући свака реч треба да се одмерава, а ако неко каже оштрију реч не треба је узимати као увреду (Једьн мра да слша, а двојца д не чју, ако чеш да бде мир у кћу. Кр). Нема разлога да се људи свађају када могу мирно да разјасне оно што је нејасно или спорно (Зашт д се човци не слгају, ка нмају ргове д се бод. Зав). Свађа у кући је као болест (Ншта нје птешко оди кавг у жу. Км). Свађу у кући обично почну жене (Он жне напрје у кћу карње. Сук), и ако почну увреде да се не заборављају (Зла рна завне, зл реч се не заборвља. Чин), почне деоба, растурање бројне и успешне заједнице. Зла реч је грех (Гр не улзи у ста него излзи из ста. Вој, Км). Тамо где има инаџија нема напретка. Они и дом и себе вуку у пропаст (Зајнт човк си сам сбе једе. Држ). А разумни знају да време помогне да се реше проблеми (Прјде добр, па прјде и зл. ВЛк), па могу да прођу и бриге без већих сукоба.
И секс, важан део живота, не подноси бригу (Онва бргу не обча. Кр). Најбољи је када је обострана жеља између особа које се поштују (С колј се дец прве. Сук). Девојку треба сачувати да невина уђе у брак (Жнско је кврно, глдај д га учваш. Дој). Жена стално тражи од мужа (Жен си тржи свој, а ти трбе тва да задовљиш. Пир), па хоће и од другога (Свка жен че, ама се нкоја пмалко а нкоја пвише кни. Рс), и хоће све до смрти (Жен мне да мсли на онва ка мне да мже да жвче ћсало млек, а мж мже св док мже ткву да подгне. Соп).
Храна утиче на расположење и здравље (Добр ран, всела брад. Изв). Једемо да бисмо живели (Св смо бжји, ама док стгнемо до Бга мра да једмо и да пијмо, и д се облчимо, и да мамо кде глву да сьвремо. Гра). Живот је до тада док једемо с апетитом (Додка си човк јед, до тка је живт. Ста). Чак и када је врло стар и врло болестан, човек има потребе за храном (Строга човка све бол, смо га не бол тва куд ранта улзи. Гра). А када је без брачног друга, одгурнут, издвојен, сам, њему се и не једе (Смога човка је и Бг на јдење убл. ВС). Треба јести са мером, што човек, када му се услади, не уме (Вл нче да прејед, а човк че. Гос. Јџ и пј ко говдо, он си мру знје; немј ко човк, н си мру не знје. Пк). Гладан је нерасположан (Глдан не пје, ни ро игрје, ни ћтку нси. ВЛк), а јело и пиће орасположе свакога (Док ти се јед, јџ; дк ти се пиј, пј; к ти се мне јед и пје – нес човк. Сук). Основна храна је од брашна (Што нје мињувло на воденцу не затска гузцу. Сук), али се знају и предности друге хране (Он и мчка кад изед рбу, подмлди се. Сук).
Вода је најважније пиће, без ње се не може, а без осталих пића се може (Без лбац че помнеш једьн дьн; без кпку вду ич не мж. Вој). О алкохолу се говори различито, најчешће лоше. Вода је најздравије пиће (Бстра водца, мрна главца. Кр. Додк је човк здрв и вод му је блга. Вој). Алкохол може да се пије, али умерено (Пј, ам си пмет не попвај. ВЛк) и не присиљавај друге да пију преко мере (Пиј додка т је блго, ама не гон нкога д се напје. Гњ). Претеривање у пићу доноси зло (Пијальк добр не донси. ВРж. И вод кад препјеш, не вља, та кмо ли пијальк. Сук) и брку (Пијалькат те обрка и посре у нрод к се нј не ндаш. Држ).
Старост почиње када човек изгуби здравље, зубе, снагу, вољу (Док човк ма здрвје и зби, ма вљу на св. Дој. Док маш вљу, добр је; кад човк мне да мже изгби вљу и св. ДД. Додка је слс, до тка је живт. При). Не треба мислити на смрт која се приближава; када дође, дошла је (Додка смо, нка смо, бар тја бргу д не брнемо. Изв). Старење смањује и снагу и менталне способности (Ка човк остарје, нма млго добр. ВЛк. Остарје ли човек, он гби и пмет и снгу. ТД), све је мање користан и све више смета (Теж стар човк. Вој. Стар човк смта, за њга мсто нма. Кс), што га погађа (Бол човка, ка остарје, шт га не смтрају за ншта. Пн). Мудри старци се теше пословицама (Од млди на стри демо, од стри на млди нма. Соп. Св се врча, млдос се не врча. ДД. Гдине се збрају, нма ком да се срдимо. Гра. Осамдес гдине преврљи ли човк, човк нје; ама жви, бљће да трп. Гра) и знају да, године које долазе, доносе све веће невоље (Страчко здрвје неј здрвје него блес. Бла. Рдуј се док диш; од кукње нема д ти бде добр. Чин. Дјде блес, дјде све, гдине зло донсе. Бла). Старење је закон природе (Строс си по рд доди. ВРж. Човк нје стовк. Гос. Нкој не мже да жви два свта. Гос). Нека млади живе уместо старих (Нк су жви млди, а за старти додка оче. Вој). Крај живота је логичан (И кршка цьвт, па зрје, зрје, п се дозри, па падне одједнш. Вој. Он, на св ма крј: и на јдење, и на пјење, и на рботу, и на живт. Чин) и непријатан (Остарје ли човк, пчне д га сца земљта. Нш). Треба настојати поживети без страха све до судњег часа (Да прожвимо тва што ни је запсано, п че мрмо. ВЈ), умире се само једампут (Једнш се мр. Пк), све пролази као река (Рек доди и отди, а ни старјемо. Гра) и долазе други уместо нас (Ако ни пмремо, рџају се дрђи. Кс. И к ни пмремо, и по нс ч си нрод ор и слнце ч си грје. Гос).
Свакога понешто помало боли, али му је лакше да се брани од болести док је здрав него да се болестан лечи. Зрео човек се не јуначи (На блку нма јунк. Вој). Дете, ако се не пази, боље га изударати, па научити да се пази, него му попуштати, па га, када оболи, лечити и слушати како плаче. Здрав болесног не верује. Има здравих и међу бледима, а болесних и међу руменима. Болест дође и од мале грешке у чувању здравља. И невоља је ту, почиње. Болест не пита за порекло, важност, значајно место међу људима, па ни за године (Блка те не пта кој си ни какьв си. Гра). Дође изненада, може и у сну (Човка блка и у спањ нјде. Јал). Не зна човек шта има у телу и када ће која болест да га нападне (Човк не знје кво нси у свој тло, и не знје дьн и чс. Рас). А може да буде и наследна (Он и блес де по фамлије. Чин). Болест се најчешће од невоље добија (Блка се од зло вча. Гњ), понижава човека (Блес неј ћтка д ђу заћтиш и крз сел да прјдеш. Држ) и не може да се сакрије. Дешава се да га ухвати баш она болест од које се највише плашио (Од кој се блес нјвише плшиш, тја ч те стгне. Брц). Обори човека зачас. Када уђе у тело не излази лако (Блка лько дјде, тек не отде. Гос), често и уништи човека (Блка пчне да гши, гши, па загши. Пир). Не треба је крити (Ако крјеш блку, твој че си је. Вој), већ упознати околину са њом и потражити лек (Блку не бьш нгдека; ко се жлиш, ч ти кже лк кј је болувл. При). И само лечење је болно, и не даје увек повољне резултате (Једн лчиш, дрго гмчиш. Км. Човк док не закса, а псле трста лка, и п не помгне. МЛк). Или се лечи јаким традиционалним средствима (Од какв је блка, од тва је и лк. Држ), или разноврсним средствима (Од свку блку се не умра; нјде се лк, па човк прескчи. Чин), па и песмом и игром (Блку трбе да изигрјеш и испојш, и он че прјде. Вој). Па ипак, све је у божјим рукама (Нма век, нма лек. Рас). Болест заустави напредак, нанесе штету, унесе збрку, приближи болесника смрти (Блка прећне све, и уншти зачс, и не пта те ка дјде. Пир. Блка састри човка. ВЛк. Куд ма блка нма напрдак. Мл). Он мора да је трпи да не би погоршао стање (Блка, к те ујши мра да ђу нсиш. Јал), да се опрашта од живота (До тва је живт док човк од блку не закше. Км) и да се мири са смрћу (Он бол, бол, па кад се мре, нма да бол. Сук. Не мр се од вљу него од блку. Гра. Дк смо н-земи св че ни бол. Гос). Или се живи у нади да ће болест ипак проћи, ма каква била (Тја што су црвен, он брже мр; а кј си знје блкуту, клца, клца, па си кра. Брц). А нечијој жалби на болест се не верује, па се изгуби драгоцено време да се она спречи (Бол ббу пет, влну д не чша. Гњ).
Болесник нема апетит, вољу, тражи нежност (Блан човк је ко дет, па че д се мзи. Гра), стење (Бље д је детнцето здрво па да прдне, него блно па да стње. Сре) и не можеш му угодити (Блан си св ншто дрго тржи. Км).
Богу и судбини не можеш се одупрети. Бог све решава, треба му веровати и не плашити га се (Бог напрд, а ни по њга; нма какв д се плшимо. Рс). Он штити слабе (Бг први на ћрави штрци гњезд. При) и одређује ко ће колико дуго и како да живи (маш вк, маш лк; нмаш вк, нмаш лк. Пир) и колико ће да се мучи (И ргове човку Бг да дад, мра да и нси. ДД). Здравје је у божјим рукама (Зл си смо доди, нкој га не ка. Гњ. Зло лько дјде, ам си тшко отде. Вој. Нкој нје узл тапју оди здрвје. Кр, ВС).
Село не може без гробља (Сел без грбишта и ствна без дршку, не мже. Ста). Смрт је свуда око нас и не гледа ни узраст ни године (Смрт не пробра. Рас. Умирчка не замњује ни млдо ни стро. ДД. Св да ду у грбишта, ам да је по рд. ВРж). Жалимо, плачемо за умрлима (Тја су ста и за викње и за појње. Сук). Понеку смрт тешко преболимо (Сн ка мре, тва је непреншљив жал. Гра), поготово ако је самоубиство (Нкој сам не трбе смрт д си ствра, него к му дјде. Рс). Бог одлучује о животу и смрти (Нкој не мже смрт да сьпре. Чин. Од бжју слу се не мож нкој тне. Брц) и бира када ће кога да узме себи (Н смо бжја бьшч, па ка Бг че н се сне у њ те зне понекога. Пир), судбина одређује смртни час (Човк без сдбину не мж да мр. ВРж. Без сден дьн нма смрт. Држ). Смрт долази изненада, ненајављена (Смрт не бје у тупн. Рос. Човк је ко рос, зачс га нма. Бер), а човек је ништаван пред њом (Он, од човка нма ншта; зачс га нма к да нје ни бл. Рос) и све што је, трудећи се, стварао, остаје, а он нестане (Тресш се за св, и св оствиш. Рас). Свако умире за себе (Нкој не мже за дргога да мре. Соп), нема подмлађивања (Д са се јш нкој нје подмладл. Рс), ко се родио умире (Прјде врме свкому. Гос. Човк се раџа да умре. Цер). Народ се замењује, одлазе једни, рађају се други (Он се нрод прекрује. Км). Човек не умире свакога дана већ само једном (Он се не мре свћи дьн; мре с једьн дьн одједнш. Сре). На земљи смо само гости. Сви идемо у земљу, свакога чека по једна рупа да у њу легне када му дође време, црни дан, нема бесмртних (Нкој се нје оковл на овја свет. Вој) и нема искупљења од смрти. Када би живело све што се родило не би било места за оне који се рађају (Д се не мр, нма мсто за овја свт. Пет. Кд би се сви дгли шт су умрли, куд би се ни денли. Пир. Он, к не би бил смрт, куд би се денл тлћи нрод?! Кр).
Доживљај, лично искуство, прича, своде се на поенту, најчешће пословицу, као на лековиту пилулу. Здравље се помиње и у благословима, молитвама, здравицама, заклетвама, клетвама, поређењима.
Клетве, када се односе на здравље, могу да буду језиве (Рне те распдле. Сук. Мес се оди тбе распадла. Јал). Има дивних поређења која дају опис здравља (Дец су ми ко из вду излазла, чувл ђи је Бг од блку. Пир. Дец бава, п се ко цвће расцьтла. Км), али и оних која говоре о невољама (Дец су ми све бил блна, па см ђи к из кал извадла. Пир) и изгледу болесних и нечистих.
 
     
 

Напомене и литература

  1. Дијалекатски текстови су дати италиком и акцентовани су. Акценат је експираторни и означено је само његово место.
  2. Уз сваку дијалекатску реченицу стоји ознака за место где је забележена, и то први слог имена или карактеристични гласови у имену,а ако је из суседних општина онда испред ознаке за име стоји још и ознака за општину, па је ознака за Чиниглавци (Чин), за Студену (Б-Са), за Трнске Одоровце (Д-ТО), за Љубатовицу (П-Љу), за Ћуштицу (К-Ћу).
  3. Полуглас је означен са ь.
  4. Дифтонг ДЗ је означен са ес (Ѕ).
  5. Златковић Драгољуб: Пословице и поређења у пиротском говору, СДЗб, САНУ, 1988, Београд.
  6. Златковић Драгољуб; Фразеологија страха и наде у пиротском говору, СДЗб, САНУ, 1989, Београд.
 
  Adresa autora:
Dragoljub Zlatkovi
Muzej Poniavlja, Pirot
 
     
Home ] Gore/Up ]<<< ] >>> ]
Infotrend Crea(c)tive Design Revised: 20 May 2009