Zaštita zdravlja u obrednoj praksi životnog i godišnjeg ciklusa
Health care in spiritual practice of life and year cicle

Danica Đokić
Narodni muzej Požarevac

Postupci zaštite zdravlja u godišnjem obrednom ciklusu

Određeni postupci zaštite zdravlja ukomponovani su u stalne godišnje rituale, koji se ciklično ponavljaju. To su preventivne mere koje se obavljaju u određeno vreme i u određenom prostoru. Vreme podrazumeva sakralno vreme praznika u kome se reaktualizuje ciklično obnavljanje života, samim tim i zdravlja. To su svi značajniji praznici tokom godine počev od Božića, koji ima pravu simboliku mitskog, sakralnog vremena novog početka. Najveći broj postupaka zaštite zdravlja obavlja se u vreme prolećnih praznika u nastojanju da se vitalnost obnovljene prirode prenese na ljude. Prema obrednim elementima oko kojih se koncentrišu određeni postupci, možemo ih podeliti na postupke vezane za vatru, vodu, bilje, obredne hlebove, jaja i med. U postupke zaštite zdravlja tokom godine, spadaju i mnogobrojni tabu propisi.
Obredni postupci zaštite zdravlja vezani za vatru, uglavnom, se odnose na njeno preskakanje. Najeksplicitniji postupak obavlja se na Božić i raširen je u čitavom braničevskom kraju. Tada se preskače vatra, ili se nogom stane na žar u ognjište gde se pekla česnica i kaže: "U vatri beh ne izgoreh, u bolesti beh ne prihvatih". Palanje vatre na Badnje veče i Božić, između ostalog, obavljalo se i radi zdravlja, što se i verbalno izražavalo. Kolektivno paljenje vatri zbog zdravlja i opšteg napretka obavljalo se na Poklade, a njen žar preskakao. U Homolju se na Mladence palilo đubre iz kuće i dimom terale bolesti (2). Oba ova praznika izražavaju granično vreme prelaska iz zime u leto, odnosno iskazano na obrednom planu, iz vremena smrti u vreme života. Vatra simboliše obnavljanje toplote, energije, pobedu svetlosti nad mrakom i htonskim silama. Zato je vatra u tom periodu najbolji medijator u postupcima zaštite zdravlja.
U vreme obnavljanja prirode bilje ima glavnu obrednu ulogu u mnogim ritualima. Njegove regenerativne osobine i vitalna snaga usmeravaju se u pravcu zaštite zdravlja u određenim magijskim postupcima. Zaštita se postiže direktnim prenošenjem vitalne energije ili odbijanjem zlih uticaja pomoću određenih biljaka, a često u kombinaciji jednog i drugog postupka. Kao merilo za upotrebu biljaka u obredu služila je njihova simbolička vrednost, koja se gradila na osnovu prirodnih karakteristika određene biljke, zatim asocijativne povezanosti imena biljke sa postizanjem željenog cilja i njihove klasifikatorske uloge u prostoru i vremenu (3). Vreme u kome su se biljke upotrebljavale kao medijatori u postupcima zaštite zdravlja vezano je za proleće, naročito za Đurđevdan, praznik u kome se u pravom smislu reči obnavlja religiozno iskustvo početka novog života. Biljka koja, na najočigledniji način, izražava svoj cilj zaštite zdravlja, jeste zdravac. Zdravac se, pored ostalog bilja, potapao u vodu u kojoj su se deca kupala na Đurđevdan. Najrasprostranjeniji vid zaštite zdravlja dece na Đurđevdan vezan je za vrbu, čija magijska snaga proističe iz njene osobine da brzo raste, da se regeneriše i da je elastična, što se sve asocira sa vitalnošću i zdravljem. Zbog toga su se deca opasivala ili šibala vrbovim prutom na Đurđevdan. Na vrbov prut se dodaju još kopriva i beli luk koji imaju apotropejsku funkciju (Mlava). Ona proističe iz njihovih osobina, kojima se pridaje moć razdvajanja od nečiste sile. Kopriva žari što se asocijativno može povezati sa vatrom i njenim lustrativnim i apotropejskim dejstvom. Beli luk je zbog svoje ljutine i oštrog mirisa opšte poznato apotropejsko sredstvo (4). Uz koprivu i beli luk, pelin, takođe, ima moć zaštite od zlih uticaja. Nošenje pelena i belog luka u trojičkoj nedelji ima ulogu zaštite od mitoloških bića rusalki, koje donose bolest (Zvižd) (5). Vlaško stanovništvo naročitu pažnju pridaje biljci ljošćan (selin) bez koje ne bi trebalo da bude ni jedna kuća zbog zdravlja. Ljošćan je uplitan u vence kroz koje se muzla stoka na đurđevdan i držao u kući kao odbrana od svakog zla (6). U oblasti Mlave, deca su se na Ivandan provlačila kroz venac od ivanjskog cveća tri puta radi zdravlja i napretka, a venac se bacao na krov. Ivandan, kao praznik koji se proslavlja u vreme letnjeg solsticija, ima posebnu simboličku vrednost jer su se, upravo, tada brale lekovite biljke. Posebnu ulogu u zaštiti zdravlja imao je bosiljak, biljka koja ima posebnu vrednost u srpskoj tradicionalnoj kulturi (7). Bosiljak se potapao u vodu u kojoj su se deca kupala na Đurđevdan, a u božićnoj česnici u Pomoravlju pretstavlja asocijaciju zdravlja.
Naročitu ulogu u obrednoj praksi koja se odnosi na zaštitu zdravlja ima drveće, koje predstavlja univerzalne klasifikatore vremena i prostora, jer se preko njih iskazivalo trodelno prostorno opažanje kosmosa i veza tri sveta (podzemnog – htonskog, sveta ljudi i bogova). Kao univerzalni medijatori, neke vrste drveća direktno se asociraju sa zdravljem. Tako je badnjak, pored ostalih funkcija, pretstavljao i simbol zdravlja. Prilikom njegovog unošenja u kuću, domaćin je na pitanje šta nosi, odgovarao «život i zdravlje». Badnjak se u nekim selima u dolini Mlave i ljubio zbog zdravlja. Dren je zbog svojih osobina , tvrdoće, otpornosti, ranog cvetanja i crvene boje ploda, postao opšti simbol zdravlja , o čemu svedoči i narodna izreka "Zdrav kao dren". Drenom se pričešćivalo ujutru na Božić, a u česnici je predstavljao simbol zdravlja. Kome pripadne parče česnice sa drenom značilo je da će biti zdrav. U ovu kategoriju spada i vrba o kojoj smo već govorili.
Voda je zahvaljujući svojim lustrativnim i apotropejskim svojstvima imala značajnu ulogu u zaštiti zdravlja. Najčešće je prisutna u obrednim kupanjima na Đurđevdan - ili u reci, kao u Homolju, ili u koritu u kombinaciji sa biljem, kao u ostalim krajevima braničevske oblasti. Nenačetom vodom, koju je domaćica donosila na Božić, umivali su se ukućani da ih ne bi bolela glava tokom godine (8).
Obredni hlebovi, bez kojih se ne može zamisliti ni jedan praznik tokom godine, imaju svoju ulogu i u zaštiti zdravlja. Među mnogobrojnim hlebovima koji su se mesili za Badnje veče, bio je i hleb "zdravlje". Na Mladence su se mesili mladenčići koji su deca jela radi zdravlja. U toku Todorove nedelje, u krajevima (Zvižd) u kojima se verovalo da se tada pojavljuju mitološka bića todorci, mesili su se obredni hlebovi kopita. Kako se verovalo da todorci donose bolest, ovi hlebovi su pretstavljali žrtvu todorcima, a jeli su ih ukućani radi zdravlja. Poseban ritual je bila pomana bolesti, kada su obredni hlebovi iznošeni na raskrsnicu izvan sela (9). Obredni hlebovi sa bojenim jajima, mešeni za Uskrs, imali su funkciju prenošenja živototvorne moći jaja kao simbola večnog života na ljude. Za Đurđevdan su se ovce muzle kroz bušan kolač, koji se posle jeo radi zdravlja.
Jaja su se zbog svoje živototvorne funkcije, takođe, koristila u postupcima zaštite zdravlja. Prvim obojenim crvenim jajem mazala su se deca po licu da budu rumena i zdrava. U Homolju je postojalo ograničenje u broju jaja koja se smeju pojesti prvog dana Uskrsa pošto se žuta boja žumanceta asocirala sa bolešću. Majke su branile deci da pojedu više od tri žumanca da ne bi bila bleda i žuta u licu (10).
Med je zbog svojih poznatih lekovitih svojstava imao posebnu ulogu u zaštiti zdravlja. Upotreba meda u preventivnoj zaštiti zdravlja uklopljena je i u godišnje obrede. Tako se, npr. u Homolju na dan sv. Prokopija, kada su se podrezivale trmke, od podrezanog meda davalo deci da okuse da ih ne bi bolele oči (11).
Mnogi tabui su se poštovali radi izbegavanja eventualnih bolesti koje bi u suprotnom mogle da nastupe. Opšte je poznata zabrana izrade ručnih radova, prerade vune i konoplje i uopšte tabu rada u vreme velikih praznika i mlade nedelje. U vreme božićnih praznika deca se nisu tukla da im ne bi izlazili čirevi. U Homolju se nije radilo na Sirni Utorak (u siropusnoj nedelji) zbog usova, na Deveti Utorak (deveti utorak po Božiću) žene nisu radile zbog “nevaljašne bolesti”, sv. Makavej se poštovao zbog ludila, na sv. Jovana Glavoseka se postilo zbog zdravlja ljudi i stoke, Đurđic se praznovao zbog zdravlja dece, a trudnice su naročito poštovale Sveto Začeće, dok su se na Badnji dan uklanjale stupe da decu ne bi bolelo grlo (12). 

Zaštita zdravlja u okviru životnog ciklusa

Obredi životnog ciklusa su veoma važni za svakog pojedinca, i kao jedinke, i kao člana društvene zajednice. Oni spadaju u rituale prelaza i markiraju važne životne faze kao što su rođenje, svadba i smrt. Obredna praksa vezana za rođenje, ženidbu i smrt međusobno je tesno povezana i uslovljena. U ritualima prelaza označeni su segmenti separacije, marginalne faze i agregacije. Ispunjavanje propisane obredne prakse, vezane za jednu od životnih faza, bila je uslov za prelazak u sledeću. U slučaju da se izostave bitni elementi rituala iz prethodnog obrednog kruga, priređivali su se naknadno. Zato se strogo vodilo računa o tome da se sva pravila obrednog ponašanja ispoštuju i obave. U okviru ovih rituala značajno mesto zauzimaju postupci vezani za zaštitu zdravlja. 

Rođenje
Obredna praksa vezana za rođenje je veoma bitna, jer se preko nje novorođenče prevodi iz jednog sveta imaginarnog postojanja u svet ljudi i društvenu zajednicu. 
Prva faza obredne prakse odnosi se na još nerođeno dete. Ona otvara mogućnost uticaja na imaginarni, natprirodni svet iz koga dete dolazi. To su različiti običaji i tabui koji se obavljaju u toku svadbenog rituala, da bi se obezbedilo zdravo potomstvo i nevesti omogućio lak porođaj, o čemu će biti reči u poglavlju o svadbenim običajima.
Drugu fazu predstavljaju različiti sistemi propisanog ponašanja žene tokom trudnoće, kojima je cilj da obezbede zdrav porod. Uglavnom se sastoji iz niza tabu propisa, kojih je žena morala da se pridržava da bi rodila zdravo dete. U Homolju je postojao čitav niz zabrana: trudna žena ne sme da jede načetom kašikom ili viljuškom da joj dete ne bi bilo načeto, odnosno da se ne bi rodilo bez uha ili prsta, ne sme da gazi preko mrva da dete ne bi bilo krmeljivo, ne sme da pravi crepulje da se ne bi rodilo mrtvo dete, ne sme da vadi zube, ma koliko je boleli, jer će dete patiti od zubobolje, ne valja da gazi mutnu vodu da dete ne bi bilo ludo, ne treba da gleda u kovačke mehove da se dete ne bi rodilo sipljivo, niti da gleda kako se peče riba ili gljive da dete ne bi imalo ospe (13). Opšte poznata zabrana u braničevskom kraju, kao i u čitavoj Srbiji, odnosi se na uzimanje voća iz tuđeg poseda da se dete ne rodi sa belegom i odlaska na sahrane (14).
Treća faza obredne prakse odnosi se na period nakon rođenja. Osnovni obredni postupci su: zaštita porodilje i novorođenčeta od nečistih sila, koje mogu da im naškode. U obrede vezane za zdravlje spada i nošenje molitve, donošenje povojnice, krštenje i šišanje.
Nakon porođaja posebna se pažnja pridavala zaštiti zdravlja porodilje i novorođenčeta. Pupčana vrpca se sekla preko drenove palice (Homolje) (15) ili palice iz jarma (Mlava) da bi dete bilo zdravo kao dren i jako kao jaram. Takođe, se sekla sekirom, da bi bilo jako kao sekira. Pre toga, palice i sekira su se dezinfikovali rakijom. Porodilja i dete su se kupali u vodi u koju se stavi različito bilje: oman, bosiljak, selen, zdravac, cvet od čubra i karaviol da bi bili zdravi (16). 
S razlogom se ističe period od 40 dana, koji je kritičan u zdravstvenom pogledu, kako sa medicinske tačke gledišta, tako i sa magijske. Opasnost koja u tom periodu preti porodilji i novorođenčetu dolazi od različitih demonskih i nečistih sila koje mogu da ugroze zdravlje (mitska bića babice, nekrštenci, nečista sila - uroci). Zato se preduzimao niz preventivnih mera da bi se izbegao njihov negativni uticaj. Pored kreveta stavljao se par grebena, britva, vreteno, vatralj i rog sa katranom radi odbrane od babica, mitoloških bića, koja napadaju porodilju i novorođenče (17). Radi zaštite od uroka pod jastuk novorođenčeta stavljao se bosiljak. Do četrdeset dana dete se kupalo dva puta dnevno, ujutru i uveče, a u vodu se sipala molitva, osvećena voda koja se uzima iz crkve po detetovom rođenju. Da bi bilo napredno i zdravo prilikom brisanja povuče se za ruke i noge. Pelene nisu smele da zanoće napolju, da ne bi došle u dodir sa nečistom silom, koja se javlja sa mrakom. Dete se nije nosilo po selu 40 dana. Ko dođe da vidi dete, ostavljao je prilikom polaska crven končić radi odbrane od uroka.
Običaj donošenja povojnice, takođe, je sadržao i elemente koji su se odnosili na zaštitu zdravlja i obezbeđenje uslova za napredak deteta. Prvu povojnicu je donosila babica, žena koja je prisustvovala porođaju. Majka nije smela da zaspi dok babica ne donese pogaču i dok ne okusi zalogaj od nje. Pored pogače, obavezan je bio i crni luk, da bi majka imala mleka. Povoji su se pravili od bele i crvene vune, jer je crvena boja imala apotropejsku moć.U Homolju su na krajeve povoja ušivali kesicu sa travama, manistrama i belutkom da bi dete bilo čvrsto i zdravo (18). Ostale povojnice donosile su žene iz rodbine, obično nedelju dana posle porođaja, kada se majka malo oporavi. I u ovom slučaju, majka je trebalo da zagrize od svake donete pogače da bi imala mleka, a hrana koja preostane simbolično se stavljala u sito da bi dete bilo sito. Da dete ne bi bilo žuto (bolesno), pogača se nije mazala jajetom, već se nastojalo da bude rumena da bi i dete bilo rumeno i zdravo.
Poseban sistem zaštite obavljao se u porodicama u kojima su deca umirala. Da bi novorođenče bilo živo i zdravo ostavljalo se na raskrsnici i prvi prolaznik koji naiđe okumljivao se. On je odmah nosio dete u crkvu da ga krsti. Obično se ovoj deci davala asocijativna imena: Stojan, Stojanka, Živan ili Živana. U Homolju su detetu stavljali u uho crven konac sa srebrnom parom, koju je dete nosilo jednu, tri, pet ili sedam godina, a nakon toga se bacala u bistru tekuću vodu ili vatru (19).
Briga o zdravlju dece bila je konstantna. Vlaško stanovništvo u Mlavi (Melnica) namenjivalo je deci za svaki rođendan pogaču, slatko, vodu i hranu uz želju da im Bog da zdravlja i da dočekaju sedu kosu.

Svadba
Ženidba je veoma važan momenat u životu pojedinca i društvene zajednice. Svadbenim ritualom naglašava se značaj ženidbe, jer tek tim činom jedinka postaje član kolektiva u pravom smislu reči i značajno se menja njegov status na društvenoj lestvici. Osnovni cilj braka je zdravo potomstvo čime se obnavlja i produžava život određene zajednice. Postupci vezani za zaštitu zdravlja odnosili su se na obezbeđivanje potomstva, lak porođaj neveste, a, pre svega, na zaštitu mladenaca od zlih uticaja, kojima su kao glavni akteri svadbenog rituala bili izloženi.
U nekim selima u oblasti Mlave, nevesta se ujutru, na dan svadbe, kupala u vodi u kojoj je bilo potopljeno razno bilje: bosiljak, vratič, zdravac. Da bi imala dece, nevesta je u Homolju uz sebe nosila ogledalo, kitu bosiljka i zdravac, a da bi lakše rodila probušenu paru (20). Radi lakog porođaja, u Mlavi i Homolju, majka je nevesti prilikom povrata (prvi odlazak neveste u roditeljski dom nakon svadbe) propuštala kroz košulju živo jaje. Da deca ne bi patila od glavobolje i vrtoglavice, svako ko otpija zdravicu kojom se poziva na svadbu mora da ima kapu na glavi (21). U svim srpskim selima u oblasti Mlave, mesila se za svadbu tz. mutava ili gluva proja. Nju je mesila u petak, pred svadbu, jedna devojka ćuteći sve vreme dok se proja ne ispeče. Kada se ispeče, stavljala je u džak i tek tada progovarala. Ako je želela da se rodi muško dete, pozivala je po imenu nekog muškarca i suprotno, što ukazuje da je mešenje ove proje bilo vezano za budući porod. Ostavljanje ove proje na tavanu, do momenta polaska svatova po mladu, govori u prilog činjenici da je ona bila žrtva precima od kojih se očekivalo da utiču na budući porod. Kult predaka u svadbenom ritualu je veoma izražen, jer se, u tradicionalnom religijskom sistemu, precima pridavala uloga zaštitnika porodice i uticaja na porod. Ritual bacanja sita i povesma vune na krov, kao i obilaženje oko ognjišta i gledanje kroz odžak imali su ulogu umilostivljavanja predaka i njihovo pozitivno prihvatanje novog člana porodice. Otuda i verovanje da se nevesta neće zadržati u kući, ako sito padne sa krova.
Čitav niz mera preduziman je radi zaštite mladenaca od zlih uticaja i uroka. U selima u oblasti Mlave, kum je prvi ulazio u kuću, nakon venčanja, preskačući žar da bi odagnao moguće prisustvo zlih sila. Iz istog razloga, kum je kod vlaškog stanovništva, kadio bosiljkom svadbeni ručak. Radi odbrane od uroka nevesti je lice bilo prekriveno velom, ranije prevesom (vrsta marame), a u selima u jugozapadnom delu oblasti Mlave, nevesta je ispod vela nosila venčić od smilja, što je relikt nekadašnjeg nošenja kape smiljevac (22). 

Samrtni ritual
U okviru samrtnog rituala postupci zaštite zdravlja implicitno se svode na regulisanje odnosa između pokojnika i živih članova zajednice. Obavljaju se od trenutka smrti, preko iznošenja pokojnika, sahrane i davanja pomena do godinu dana, kod Vlaha do sedam godina. 
Jedna vrsta postupaka odnosi se na nastojanje da se pokojnik odstrani iz sredine živih i na taj način jasno stvori granica između sveta pokojnika i ljudske zajednice. U ove postupke spada prosipanje vode koja se zatekla u kući u trenutku smrti, pokrivanje ogledala da se duša ne bi vezala za ove elemente, kao i sve mere zaštite protiv vampirenja - zabadanje igle ili glogovog trna u telo pokojnika.
Drugu vrstu čine postupci kojima se sprečava smrt članova porodice (da pokojnik ne povuče nekog za sobom) kao što je povlačenje sanduka unazad prilikom iznošenja iz kuće (Vučemo mi tebe da ne vučeš ti nas), prevrtanje stolica, razbijanje jaja u uglu prostorije gde je pokojnik ležao ili kratko ostajanje porodice u kući iza priklonjenih vrata, kada se pokojnik iznese, zakopavanje glave petla ili kokoške kao supstitucije sledećeg pokojnika (najčešće trećeg iz jedne porodice).
Kako se pokojnik smatra nečistim, postupcima pranja ruku i uzimanja žara nakon povratka sa groblja, otklanjao se mogući negativan uticaj.
Regulisanje odnosa između pokojnika i živih članova zajednice uspostaljalo se i brigom o pokojniku kome se, u kritičnom periodu u trajanju od godinu dana ili sedam godina, u tačno određenim vremenskim intervalima namenjivala potrebna hrana, odelo, voda, vatra, igra. To je bila određena žrtva pokojnicima, kojom se štitilo od mogućeg nekontrolisanog upliva nepoželjne energije iz drugog, onostranog sveta. Istu funkciju je imalo i određeno ponašanje članova porodice u tzv. periodu žalosti - nošenje crnine, zabrana brijanja, ne igranje u kolu i ne učestvovanje u slavljima i zabavama, što je po svom manifestnom obliku spadalo u moralne norme. 

Završna razmatranja

Postupci zaštite zdravlja u obrednoj praksi godišnjeg i životnog ciklusa ukazuju na konstantnu brigu o zdravlju i shvatanju značaja zdravlja u narodnoj kulturi. Potreba za zaštitom zdravlja ispoljavala se i na imaginaran način, kroz rituale, korespondirajući sa natprirodnim svetom. U obredima godišnjeg ciklusa ističe se značaj stalnog obnavljanja vremena u prirodnim ritmovima. Na taj način su se postupci vezani za zdravlje usklađivali sa prirodnim tokovima i ritmovima ispunjavajući ljudsku potrebu da se identifikuje sa prirodom kao ishodištem života. U obredima prelaza kakvi su rođenje, svadba i pogreb, potreba za zaštitom zdravlja ispoljavala se u kriznim situacijama zadovoljavajući funkciju da se one prevaziđu i uspostavi red, stabilnost i sigurnost u društvenom poretku.

Napomene i literatura

1. S. Milosavljević, Srpski narodni običaji iz Sreza Homoljskog, SEZb XIX, Beograd 1913. 
2. S. Milosavljević, nav. delo,37 
3. Klasifikacija biljaka preuzeta iz studije: Lj. Radenković, Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Prosveta, Niš, 1996, 189-252 
4. Isto, 213-214 
5. D. Đokić, Lečenje bolesti koje izazivaju demonska bića, Za zdravlje VII, Zaječar 2000, 211-215 
6. D. Đokić, Bilje u đurđevdanskoj obrednoj praksi Braničevskog kraja, Viminacivm 10, Požarevac 1995-1996, 218 
7. V. Ajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, Knjiga četvrta, Beograd 1994, s.v. bosiljak 
8. S. Milosavljević, nav. delo, 76 
9. D. Đokić, Lečenje bolesti koje izazivaju demonska bića, 211-215 
10. S. Milosavljević, 46 
11. Isto, 63 
12. Isto, 29-71 
13. S. Milosavljević, Srpski narodni običaji iz sreza Homoljskog, 87-89 
14. D. Bandić, Tabu....... 
15. S. Milosavljević,..93 
16. Isto, 93, 97 
17. Isto, 95 
18. Isto, 100 
19. Isto, 94 
20. Isto, 84 
21. Isto, 150 
22. J. Aranđelović-Lazić, Mesalj – kapa u obliku krune, GEM 30, Beograd 1968, 38