Dr Vladan (Hipokrat) Đorđević, pisac prve knjige "Narodna medicina u Srba"
Dr Vladan (Hipokrat) Djordjević, author of the first book "Popular Medicine in Serbs"

Gordana Jovanović (1), Srebrica Knežević (2) 
(1) Etnografski muzej - Beograd, (2) Filozofski fakultet - Beograd 

Sa distance od 130 godina

"NARODNA MEDICINA U SRBA", objavljena u Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji u Novom Sadu 1872. godine, str. 1-80. bibliofilska je retkost i pitanje je u kojoj se još biblioteci ili muzeju istorije medicine može pronaći.
Knjiga mladoga lekara dr Vladana Đorđevića (dalje VĐ) sa udaljenja od 130 godina od njenog nastanka, ukazuje na avangardni poduhvat mladog i poletnog čoveka, kasnije značajne ličnosti na organizaciji i realizaciji sanitetskih prilika, stvaranja SLD, književnika, političara, urednika, sekretar najviših naučnih institucija. Jednom rečju tokom celoga života aktivnog poslenika. 
Pošto je jedna od prvih, postavlja se pitanje razloga afiniteta jednoga doktora medicine za etnografsku problematiku.

Etnografske činjenice i uvažavanje etnografskog postupka

Na postavljeno pitanje sledi odgovor iz samoga štiva. Svoju studiju, kako je to tada u svetu bilo uobičajeno započinje izvorima. Tako saznajemo da je još za vreme studija, na nemačkom jeziku pribrao opštu literaturu o tom pitanju. O srpskoj narodnoj medicini tada koristio je M. Đ. Milićevića, "Običaji od kolevke do motike"; Jukića Banjalučanina korisne savete u časopisu "Bosanski prijatelj", a u rubrici Domaći ljekar; zatim rukopis Vuka Vrčevića iz Arhiva Srpskog učenog društva i članak dr J.Valente na nemačkom jeziku (2).
Razumevanje za nosioce znanja i prakse o narodnim lekarima, hećimima (3) stekao je u svojoj porodici. Njegov otac poreklom iz Epira bio je jedan od poznatih praktičara "hećim Đorđe", kome se 1844. godine u Beogradu rodio sin. Svakako da je narodni lekar svome nasledniku sa razlogom dao ime Hipokrat, verujući da će očevu profesiju nastaviti. U ovome se nije prevario, ali ambicioznom i odličnom đaku u beogradskoj sredini ime nije odgovaralo. Odlučio je i opredelio se za srpsko ime Vladan i samo se pod njim deklarisao. Već u 14. godini štampan mu je prvi književni prilog; zatim organizuje književnu družinu, a poznat postaje popularnim romanom "Kočina Krajina". Veoma radoznao, tražeći sebe, menjao je svoja usmerenja. Upisan na pravni odsek Liceja, ubrzo se prebacuje na prirodoslovni smer i učestvuje na školskoj ekskurziji koju je vodio prof. J. Pančić (4). Tako se u Knjaževcu sreo sa dr Stevanom Mačajem i posle toga ubrzo rešio da studira medicinu (5). Pošto još tada u Beogradu nije postojala takva mogućnost, podnosi molbu za državnu stipendiju želeći da ode u Hajdelberg. Prvoga puta je odbijen, no uporan kao i uvek, i u svemu, po drugoj molbi dobija i odlazi na Bečki univerzitet (6). Za vreme studija se veoma ističe. Vredno radi na prevodima (preveo Harltovu "Anatomiju čovečijeg tela" i druge knjige i korisne članke) i slao ih u zemlju sa molbom Ministarstvu prosvete da ih izda. Za vreme studija kao aktivista omladinskog pokreta bude delegiran te je jedan od naših učesnika na Sveslovenskom kongresu u Moskvi 1867. godine. Tada je priređena velika SVESLOVENSKA ETNOGRAFSKA IZLOŽBA za koju je iz etnografskog odeljenja Narodnog muzeja poslato šest kompleta nošnji i dosta predmeta (7). Svi prateći događaji nesumnjivo da su imali uticaja na VĐ (8). Mnogi su bili vanredno ilustrativni i proširili njegova znanja a pretpostavljamo i izazvali interesovanje za etnografiju i proučavanje narodnog blaga. 
Za doktora medicine promovisan je 1869. godine istovremeno kada je u "Jedinstvu" počeo da izlazi njegov prevod Jevelove "Istorije jestastvenice", što mu je donelo priznanje i postao je redovni član u Srpskom učenom društvu. Iz Beča odlazi na dvomesečnu specijalizaciju u Prag kod prof. Sajferta. Zatim, vraća se i provodi još dve godine na čuvenoj Bilrotovoj klinici, gde je u koautorstvu sa dr Gecunijem obradio bolničko-eksperimentalnu studiju o kauterisanju rana. Ovaj objavljen rad u tada vodećem medicinskom časopisu (9), zatim položen akušerski rigorozum (10) učinili su da je imenovan za člana Austrijskog antropološkog društva i člana tamošnjeg Lekarskog udruženja sa nepunih 27 godina.
Sve ovo navedeno u najkraćim crtama bilo je neophodno da bi se razumelo kako i zašto tako mladom čoveku dati sredstva za objavljivanje njegove studije o narodnoj medicini. I, ovom prilikom podvlačimo da je na koricama istaknuto: napisao dr Vladan Đorđević, redovni član Srpskoga učenoga društva u Beogradu, redovni član Antropološkog društva i Lekarske zadruge u Beču, pošto su obe pripadnosti najvišim naučnim institucijama "otvorile VĐ i ovoga puta vrata".

Povod za nastanak "Narodne medicine u Srba"

Nesumnjivo da je započevši studije pravnih nauka VĐ imao afiniteta i dalje na toj strani. 
Pošto navodi svoje prijateljstvo sa Valtazarom Bogišićem, on mu se, pošto je proučio Bogišićevu knjigu "Pravni običaji u Slovena" divi, i podstaknut razmišlja da bi trebalo i u oblasti zdravstvene kulture sabrati u narodu takvu građu. Stoga ovaj trud i svoju knjigu posvećuje sledećim rečima: 
SVOME MNOGOPOŠTOVANOM I DRAGOM PRIJATELJU 
G. PROFESORU D-ru V. BOGIŠIĆU, 
PRAVOM ČLANU JUŽNOSLOVENSKE AKADEMIJE ZA NAUKE I UMETNOSTI, RED. ČLANU SRPSKOGA UČENOGA DRUŠTVA, MATICE SRPSKE, it.d.
moralnom pokretaču ovoga naučnog posla 
Posvećuje ovu knjigu 
Dr VLADAN

Pristup i metod

Eksplicitno, na samom početku govori kako se pažljivo čitajući Bogišićeve pravne običaje zapitao: "Gde su narodni pojmovi o sklopu i životu čovečijeg tela, u zdravlju i u bolesti? Gde je narodno shvatanje šta je suština koje bolesti?, šta on misli kako se od koje bolesti valja lečiti? a to su, navodi VĐ sve pitanja koja su, ako ne više, za celo toliko isto važna kao i shvatanja o pravnim odnošajima pojedinaca, porodica, društava (11)." 
Tada, odmah, dolazi na misao da urgentno treba sve što zna, što može odmah da sredi, i sve ono što treba naglasiti i za dalje poslove ljude zainteresovati, angažovati, uputiti, da treba objediniti i prvo kao primer dati zaokrugljenu celinu, knjigu. Kao drugi zadatak vidi da su neophodna određena pitanja da bi, oni koji najbolje poznaju narod, a kako kaže: "Niko drugi do učitelji i sveštenici, jer niko nije u tako neposrednom dodiru sa narodom kao oni", obrazlažući da: "niko nema toliko prilike da zagleda i u najskriveniji kutić narodnog života, i da dobije njihovo poverenje kao oni; jer bez toga poverenja bilo bi na mnogo mesta nemoguće saznati što treba, jer se neki običaji načelno kriju, a zatim, kako kaže.. "narod vrlo zazire od ljudi koji dođu da ga ispituju za nešto." Sakupljena građa mora se stručno obraditi, proanalizirati da bi narodu korisna bila i da se ukaže šta je dobro a posebno od čega svet treba odvraćati. Ko će taj odgovorni zadatak da obavi, odgovara, i u tom odgovoru vidi se njegovo ponovno vrednovanje etnografije. "Ja mislim…. podvlači… za taj bi posao bila najkompetentnija naša učena društva, koja se naročito bave etnografijom, koja prikupljaju i uređuju i druge narodne umotvorine, utoliko pre, što u svima ima i lekara (12)." 
Takođe ističe svoje mišljenje da treba obuhvatiti celokupnu narodnu medicinu "kako se još i danas praktitkuje u raznim krajevima naše otadžbine (13)" 
Razmišljajući kako da za taj posao "entuzijazmiše" onoliko dobroboljaca koliko je nužno, pomalo je sumnjičav i kaže "ako će šta od njega biti" i kao sa nekom setom veli: "…u isti mah moradoh pomisliti kako je naše doba, da se poslužim jednim često izopačivanim iskazom, veoma materijalistično pa neće da se prihvata nikakvog posla ako ne vidi, ako ne može tako reći da OPIPA KORIST (podvukli autori) koja će otuda ponići (14)." 

Pristalica interdisciplinarnosti

Možda i u "lutanju" oko izbora svoje prave profesije, u pohađanju predavanja na pravničkom odseku, pa prelaženje na prirodoslovni smer i, konačno, na medicinu, boravak u nekolikim stranim zemljama dali su VĐ prilike da stekne opštu, široku kulturu. Upoređujući rezultate raznovrsnih nauka ističe korisnost za iznalaženje uzroka pojava i zalaže se za UZAJAMNOST NAUKA. 
U pisanju svoje knjige koristio je etnografski metod sakupljanja građe, pošto je kao lekar praktičar, "dolazeći u sve krugove društva našeg građanstva" (15), imao prilike da saznaje o načinima narodnih postupaka i lečenja. Radeći na objedinajavanju svega što je želeo u svojoj knjizi da istakne, kaže "...da bi valjalo pokupiti po narodu ne samo običaje pri lečenju bolesti, ne samo narodnu terapiju već sve pojmove narodne o anatomiji i fiziologiji zdravog i bolesnog čoveka… ukratko celokupnu NARODNU MEDICINU."
Pri pisanju svoje knjige koristio je i sopstveni iskustveni fond podataka koje je, prizivajući iz memorije i jasnih sećanja, upotrebio.
Pobornik saradnje među naukama, ističe korisnost koje bi i medicina i etnografija imale i iznosi svoje duboko uverenje i razloge da bi ta korist bila višestruka, korist za istoriju naučne misli. Tome u prilog ide sa lekarskog stanovišta analiza rada nekih narodnih operatora za koje tvrdi da su koristili čak i transplantaciju. Za takve veštake piše: "Oni znaju da parčeta kože, odsečena savršeno iz njihove sveze sa telom, mogu ipak da prirastu na istom ili na drugom ranjenom mestu toga ili baš i tuđega tela..." Navodeći primer crnogorca Iva Martinovića, kome su u boju nos odsekli, da je: "namešten taj isti nos na svoje mesto ….i to tako što ….privezaše ga dobro, protakoše mu kroz obe nozdrve neke cevčice, da bi disati mogao, da nebi nozdrve zarasle. …I, kako se navodi….za 40 dana nos je bio potpuno srastao sa svojim starim zemljištem, samo se iz bliza mogla videti belega gde je bio odsečen (16)."

Odnos narodnih lekara i bolesnika

U odeljku "Narodni lekari i njihovi bolesnici" VĐ daje razloge zbog kojih je naše stanovništvo, nemajući dovoljno stručnjaka, bilo u prilici samo da se leči ili da prihvata pomoć samozvanaca, narodnih lekara, samouka. Jedan od razloga je poznavanje građe tela životinja koje je stočar gajio, za sopstvenu hranu klao i, tranžirajući saznavao podosta, iskustveno je pogodovalo pa su se pojedinci, empirici, postepenom praksom pročuli, izveštili i, zahvaljujući javnom mnjenju, postali tražene ličnosti. Neki su znali dobro namestiti svaku kost; pojedini su uspešno nameštali i stare i nove luksacije zglavaka; bilo je i onih koji su se prihvatali da pomognu u opasnim frakturama. Čak su i nanovo lomili kost da bi ispravili dislokaciju primenjujući dobre nepokretne zavoje. Uspešnost ovih oblikovala je javno mnjenje, dobar glas se širio, a reputacija takvog empirika rasla. Čak i u varošima gde je bilo doktora medicine, svet kao da je zazirao od "učenjaka" doktora a pogotovu od hirurga. 
Pominjući mnoge neškolovane pomagače, ukazuje na "kiloredže", koji su vršili i radikalne hirurške operacije; ističe popularnog čiča-Dimitrija iz Paraćina za koga se tvrdilo da je na stotinama ljudi uspešno obavio reklinaciju katarakte; mnoge babice i akušerke, kao i pojedine šarlatane zbog čijeg neukog postupanja kasnije "diplomisani lekari moraju da trljaju glavu", kako kaže VĐ, i ispravljaju užasne posledice nestručnosti.
Razmatrajući pitanje zbog čega se svet radije obraća samozvanim lekarima, VĐ citira poslovicu: "Bolesnik malo jede ali mnogo troši" i ističe ekonomske razloge. Po narodnom, "jevtinije je" takvom, narodskom lekaru dati u naturi ili u vidu "poklona" ili "dara" pošto ti ljudi se deklarišu da rade "iz sevapa", a ne za novac. Međutim, VĐ navodi i protivargumente, ne jedan slučaj, da baš oni jesu pohlepni, pa čak rodbinu koja dolazi da ih pozove provokativno ispituju zašto ne zovu pravoga, učenog doktora. Kad dobiju odgovor, tada tek ucenjuju. Pristaju tek kada im se dobro uzvrati poklonom ili sumom kojom su zadovoljni. Još jedan od razloga obraćanju, pogotovu ambulantnim narodnim lekarima jeste u pitanju kada se radi o nevoljama koje se kriju. Onaj veštak koji je u prolazu, i ako je saznao neku bruku, tajnu, odneće sobom. Ako je pomogao, pominjaćemo ga u sebi, ako nije, dalje nam je od srdžbe i dalje od očiju. I ponova se ljudi samoteše: "Tako je njemu bilo pisano", pa je bolesti podlegao. "Bog dao, Bog i uzeo" - rezignirano se ponavlja dok se u to poveruje i sa time pomire. 

Narodna patologija i dijelektika

Pretpostavlja se da, čim se krv (kao i svi sokovi koji cirkulišu telom) zgusne, ili ako se nakupi mnogo vode, ako se se krv prehladi, ili ako se ugreje, odmah se javljaju razne boleštine (17).
Isto tako narod drži da je mnogim bolestima uzrok u tome što nekakve škodljive supstance (živina) na ranama, crvi nevidljivi okom, ugnezde se i ne daju da rana prođe. Pored toga verovanja u "urokljive oči" i druge praznoverice stvorile su mnoga pravila "šta se sme, a šta nesme raditi". Stoga, i sa razlogom u "Narodnoj medicini u Srba", VĐ je posmatra u uzajamnoj zavisnosti i zaključuje: "Narodna medicina ne stupa u svoja prava samo za vreme bolesti. Ona utiče na ceo narodni život više nego što neposvećen čovek i slutiti može. Iz narodnih pojmova o suštini bolesti i u uzrocima što ih izazivlju, dakle iz narodne opšte patologije, obrazuju se određena dijetetska pravila i zakoni za život. Ta pravila, umesno VĐ ističe, sastavljaju čitav zakonik koji svako znade na izust, iako ga nikad nije učio, i po čemu se upravlja pri hrani, kad bira odelo, uređuje stan, uopšte u celom uređenju života (18). 

Odnos prema lekovima

U narodne lekove VĐ ubraja bajanje i prvo govori o njemu. Tom prilikom vrši poređenja sa nekim bajanjima koja su u Nemačkoj zabeležena 1861. i 1864. godine (19).
Zatim sledi veći odeljak "Domaći lekovi" koji su grupisani: infuza i dekokta sve vrste biljnih čajeva i sve biljke sa latinskim nazivima koje koristi narodna medicina. Zatim, mnoga sredstva koja narodna farmacija, kako VĐ kaže, "pozajmljuje iz carstva životinja" (20). Takođe su navedeni i načini lečenja životinjskim i ili ljudsim izmetom ili urinom. Posebno objašnjava kako deluju narodni lekovi, polazeći od mogućnosti da i bajanja u određenom momentu mogu biti od koristi bolesniku kome povrate veru da će mu biti bolje. Potom, daje analizu onih narodnih lekova i saveta u vezi sa bolešću koji su pozitivni. Posebno ukazuje na pojedine nevolje, koje neki "narodni lekovi" mogu da nanesu, pa i neki, na izgled naivni, mogu da budu sa tragičnim posledicama.
Lekovi koje narod kupuje u apotekama, posebno su istaknuti. Jer, i tada naš svet, a posebno sa sela, dolazeći u grad, ište od apotekara "kapljice za matericu", "kolačiće za gliste", "prašak za laksir", "pilule za brzicu", kao i "trave za vrengu", "mast od šuge" (21), sredstva kojima je običan narod nazive ponarodovao. Apotekari su sve to razumeli i iz svojih apoteka bez recepta prodavali. U ono vreme su se za snižavanje pritiska u apotekama ili kod berberina kupovale pijavice, koje su najčešće bile izložene u izlogu u teglama (22). 

Specijalna patologija i hirurgija

Poslednji, najobimniji deo, svakako je najinteresantniji kada govori o narodnoj hirurgiji. Ovo i obrazlaže, ubedljivo i sažeto: "U našem narodu, koji je vekovima ležao na mrtvoj straži za svoju narodost i slobodu, i kome se i danas najveći deo ni u snu ne odvaja rado od oružja, dobro poznaju rane od puške i noža, uopšte od ubojnog oružja. Nije bilo te čete hajdučke, ni te vojske ustalačke za vreme nebrojenih ustanaka i pokušaja, koja nije imala svoga narodnog hirurga, vaspitanog u bogatom, skoro svakidašnjem iskustvu ranarskom, a ni danas nema tog kraja, pa ma imao i "najmirnije" stanovnike, koji ne bi imao kakvog iskusnog čiču koji ume rane da gleda, ili kakvu babu vidaricu (23)." 
I zaključuje da bi se o tome mogla napisati pozamašna knjiga koliko je u ovoj obalsti narodnih postupaka i čuvenih ranara. Izdvajamo prikaz karakterističnog delanja narodnih vidara, koji, uz pomoć trapana na razgolićenom mestu lobanjske kosti "provrte" i izvade pločicu kosti, a zatim mekim sunđerom pažljivo pokupe prosutu krv s mozga, a zatim otvor melemom i parčetom tikve zatvore (24). 
Da su ove teške trepanacije imale uspeha, tvrde savremenici ili pisci, ili hroničari, i da su tako operisane osobe živele bez posledica još dugi niz godina. 

Značaj sabrane i prokomentarisane građe o narodnoj medicini

Zaokružen je posebno, na stranama 71-77 prilogom koji čine PITANJA ZA SAKUPLJAČE "NARODNE MEDICINE". Ovo pokazuje da je VĐ imao u vidu da preduzme široku akciju i zainteresuje istraživače, prvenstveno učitelje, sveštenike, otresite seljake i građane. Stoga je svoj upitnik u prvome delu formulisao da bi se dobili odgovori o opštim prilikama kraja - kućama i stanovanju, ekonomiji, ishrani, zdravlju ljudi, narodnim lekarima. Posebno je pitanje gde ima apoteka. Zatim su pitanja o pojedinim bolestima. Ukupno 14 pitanja, od kojih su neka i proširena.
Drugi deo upitnika (od pitanja br.15 do 31) obuhvata i istražuje polni život i sazrevanje, prevenciju začeća, porođaj i sve detalje oko negovanja i ishrane dece, bolesti, kako prohodaju, polaze u školu. Od trećeg do osmog odeljka raspoređena su pitanja za sabiranje građe o narodnom lečenju kod pojedinih bolesti tako da su obuhvaćeni i narodni vidari i sve specijalnosti samouka. Na kraju, poslednje pitanje se odnosi na običaje pri ukopavanju mrtvaca. 
GDE JE ŠTO predstavlja precizan i pregledan sadržaj (78-80 str) ove prve knjige o narodnoj medicini, koja će, neposredno zatim, učiniti da se odazovu pozivu, da koriste upitnik i sakupe građu iz pojedinih predeonih celina i poznati pregaoci na istraživanju zdravstvene kulture početkom XX veka.

Literatura, izvori i napomene

1. Saopštenje na XXI TIMOČKI MEDICINSKI DANI, Zaječar 27.09.2002. godine
2. J. Valenta, Volkskrankheiten und arztliche Zuustande in Serbien, Zeitschrift der k. oster, geographhischen Gesellschaft
3. Srebrica Knežević, Grci i Grkocincari narodni lekari u našim krajevima i jedan od najpoznatijih, Ećim Toma, lekar žitelja beogradskih , Acta Historica Medecinae, Pharmaciae, Veterinae IX/1-2 Beograd 1969, 265-275 
4. Po navodima Prof. V.Grujića u svojoj autobiografskoj belešci VĐ je zabeležio da je u knjizi "Put licejskih pitomaca po Srbiji" I on bio saradnik. Vladimir Grujić, početni zamah književnog I kulturnog javnog rada D-ra Vlada Đorđevića, Acta Historica Medecinae, Pharmaciae, Veterinae V/1-2 Beograd 1965, 31-39, (dalje Pocetni zamah)
5. Možda i nije taj kontakt mladog licejca sa lekarom u unutrašnjosti bio najjači motiv da se zagreje za medicinu, piše V.Grujić pa pretpostavlja da je to više stalno prisutna želja I težnja njegovih roditelja, u prvom redu njegovog oca, hećim Đorđa. V.Grujić, Početni zamah, 32
6. Branislav Stanojević, Bečka medicinska škola I njen značaj, Zbornik neobjavljenih radova saopštenih u Sekciji za istoriju medicine I farmacije Srpskog lekarskog društva i Beograd 1960, 121-123
7. Milan Đ. Milićević, Etnografska izložba i Slovenski sastanak u Moskvi 1867. Godine, Godišnjica Nikole Čupića VII Beograd 1885, 1-3. 
8. Jasna Bjeladinović-Jergić, Etnografski muzej u Beogradu 1901-2001, Beograd 2001, 8-9. (Zbog toga što je ustao protiv predloga da se ruski jezik primi kao opšti jezik svih Slovena, Ministar prosvetet Kosta Čukić mu je oduzeo stipendiju. Zbog ovakve nepravde pritekli su mu u pomoć Omladinski odbor u Novom Sadu i nekoliko pojedinaca, među njima i Dimitrije Matić iz Beograda. Početni zamah, 33.)
9. Taj rad je štampan u Langebekovom arhivu u Berlinu, Band XII 1870. a kasnije, preveden objavljen I u 33svesci Glasnika srpskog učenog društva u Beogradu.
10. Ranije je položivšI treći i četvrti rigorozum postao doktor hirurgije a ovoga puta magistar babičluka, Početni zamah, 33,35.
11. Vladan Đorđević, Narodna medicina u Srba, Novi Sad 1872,3
12. Isto, 7.
13. Isto, 3.
14. Isto, 3.
15. VrativšI se u zemlju posle svih specijalizacija postavljen je kao lekar praktičar za šefa hirurškog odseka Vojne bolnice. Početni zamah 36. 
16. Vladan Đorđević, Narodna medicina u Srba, Novi Sad 1872, 3
17. Isto, 18.
18. Isto, 22. 
19. Bajalice iz Bavarske I Tibingena, Narodna medicina u Srba 36-37
20. Vladan ĐorđeviĆ, Narodna medicina u Srba, 43.
21. Isto, 46-47.
22. Sve do 1946. Godine u berberskoj radnji u ul. Maksima Gorkog, ispod "Kikevca", a preko puta apoteke Smodlaka, u izlogu, u tegli berberin je držao pijavice I njemu su dolazili ljudi sa visokim pritiskom da im pusti krv.
23. Vladan Đorđević, Narodna medicina u Srba, 60.
24. Isto, 65.

Adresa autora:
Jovanović Gordana
Etnografski muzej, Biblioteka
Studentski trg 13, pp 357
11000 Beograd
e-mail: srejol@eunet.yu

Rad je primljen: 12.12.2002. 
Rad je prihvaćen: 20.01.2003.