| [top2812.htm] | ||||||||
| UDK 616. | ISSN 0350-2899, 28(2003) 1 p.53-55 | |||||||
Istorija medicine i zdravstvene kulture Zdravstvene prilike u zaječarskom
kraju na izmaku XIX i početkom XX veka
|
||||||||
|
Viševekovno robovanje pod Turcima imalo je pogubne posledice i na naše zdravstvo. Usled opšte zaostalosti društvenog života u Srbiji, nasleđene upravo iz ropstva pod turskim jarmom, zdravstvene prilike i u zaječarskom kraju na izmaku XIX veka, pa
i početkom XX veka, bile su još uvek veoma nepovoljne. U selima Timočke krajine
i njenim palankama, naime, u to vreme i dalje su nesmetano carovali neprosvećenost, sujeverje, razne praznoverice (1) i nadrilekarstvo, a bila je raširena i crna magija. Uz to, nebriga ondašnjih državnih vlasti, osobito u doba nenarodnog obrenovićevskog režima, česti ratovi, zbegovi, nizak životni standard i vekovna tradicija zaostalosti i zatucanosti sprečavali su da se na zdravstvenom planu preduzmu opsežne i uspešne akcije. Sve do 1819. godine Srbija nije imala ni jednog jedinog diplomiranog lekara. Narod je bio prinuđen da se u bolesti obraća za pomoć samozvanim vidarima, vračarama, hećimima i "kalojatrima", što se u pojedinačnim, ne baš retkim, slučajevima održalo, na žalost, i do danas. Šarlah, difterija, tuberkuloza, tifus, kuga ("čuma"), srdobolja (dizenterija), velike i male boginje, kolera i druge veoma opasne zarazne bolesti često su harale po timočkim selima (o čemu svedoči i onaj veliki nadgrobnik u Sumrakovcu). Institucije zdravstva bile su tada u povoju. Tek 1851. godine podignuta je okružna bolnica u Gurgusovcu, ali je ubrzo njen upravnik Vilhelm Ribula ubijen, opljačkan i bačen u Timok. Stanje u zdravstvu pogoršalo se i time što su Timočani iz bežanije u Srpsko-Turskom ratu od 1876. do 1878. godine doneli venerične bolesti, čijem su naglom širenju i u zaječarskom kraju doprineli nezdravi narodni običaji i navike, upotreba zajedničkog ubrusa, sudova za piće i pribora za jelo, kao i primitivne higijenske prilike uopšte (2). Iz radova kao što su "Medicinske prilike u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1815-1839)" Tihomira R. Đorđevića, "Zdravstveni napredak Timočke Krajine" ("Spomenica oslobođenja Timočke Krajine", Beograd, 1933) dr Koste Todorovića , "Zdravstvena kultura Zaječara pre osamdeset godina" (Razvitak, Zaječar, br.6, 1975, str. 73-80) dr Milorada Dragića i sl. saznajemo da, što se zaraznih bolesti tiče, u XIX veku nisu izostajale ni velike epidemije, koje su s vremena na vreme desetkovale stanovništvo. Napisi znamenitog zaječarskog lekara i rodoljuba dr Laze Ilića o stanju zdravstvene kulture u Zaječaru i njegovoj okolini krajem XIX i početkom XX veka spadaju i najverodostojnija svedočanstva, te ćemo se u ovom prigodnom tekstu na njih najviše i osloniti. Ti napisi ("Zaječar sa zdravstvenog gledišta", "Sifilis u istočnoj Srbiji i Pomoravlju", "Pelagra - seljačka i sirotinjska bolest", "O nedovoljnoj lekarskoj pomoći narodu" i "Narodno zdravlje u okrugu timočkom") zanimljivi i dragoceni, krcati podacima iz prve ruke, objavljeni su 1896. godine u beogradskom "Narodnom zdravlju", a dr Milorad Dragić preštampao ih je, uz odgovarajuće komentare u zaječarskom "Razvitku". Krajem XIX veka u Zaječaru je, iz raznih razloga, bilo mnogo sirotinje, a siromaštvo, kao malo šta drugo, pogoduje bujanju bolesti. Dr Laza Ilić o tome veli: "Je li kakvo čudo i zagonetke što se baš od tog doba počinju javljati u Zaječaru sve češće teške, opšte prilepčive bolesti, ali poglavito češći i opasniji slučajevi tifusa. Za ovo nekoliko poslednjih godina tifus se javlja u Zaječaru u svim svojim mogućim oblicima, a prate ga one razne, teške komplikacije i posledice njegove. On je danas u Zaječaru odomaćen. Ne prestaje cele godine, samo što je čas slabiji, čas jači. Kad se u kakvu porodicu usel, izređa mahom sve, a pod oskudnim i rđavim društvenim, ekonomskim i zdravstvenim prilikama i pogodbama često sve po kući i pokupi (3)." Iz raporta što ga je krajem 1895. godine podneo sanitetski major dr Lorenc, zastupnik sanitetskog referenta Timočke divizije, vidi se da je od 1892. do 1895. godine u zaječarskoj kasarni umrlo od tifusa čak 20 vojnika (10 u 1892, 4 u 1893. i 6 u 1894. godini). Dr Laza Ilić nimalo ravnodušno nije gledao na ove brojke, štaviše upozoravao je na to da su one alarmantne. Evo njegovih reči u vezi s tim: "Kad nam ovi brojevi ovako jasno i glasno dovikuju iz kasarne i vojne bolnice, gde su ljudi u najboljim godinama i najbujnijoj snazi, onda je vapijući greh praviti i dalje ogluške. To je moralo jednom da probudi pažnju, da izazove brigu i staranje nadležnih i pozvanih faktora koji su morali kad su ovakve cifre pročitali udariti se rukom po kolenu da im nova čoha prsne (4)." I nastupa groznica u navedenom razdoblju bila je u gradu pod Kraljevicom u ekspanziji: za 11 meseci u 1895. Godini, na primer, od 862 bolesnika bilo je 103 koja su bolovala od ove opake bolesti. U više navrata dr Laza Ilić je ukazivao na obilje prirodnih lepota Zaječara i njegove povoljnosti za dobro zdravlje, ali i na ljudsku nebrigu, nemarnost, pa i štetočinsko delovanje, naročito u domenu zagađivanja životne sredine. "I nebo i zemlja kao da su se nadmetali da obogate Zaječar povoljnim pogodbama za dobro zdravlje i dug život" - zapaža on - "a grešni ljudi kao da su se utrkivali ko će više da doprinese i da učini da u njemu caruje bolest i smrt (5)". U Zaječaru je krajem XIX veka bilo još mnogo nekaldrmisanih ulica. "Tu je" - piše dr Laza Ilić - "redovno blato do kolena, a voda se nakupi i ostane dok ne pozeleni, ne usmrdi se i najposle ne iščezne. A u tim krajevima i ulicama živi najsiromašniji zemljodelski stalež, koji se bavi zemljodeljem i stočarstvom, te je u njihovim kućama, a često i na ulici i oko kuće, mnogo više blata i mnogo više nečistoće nego negde u kakvom zaturenom i zaboravljenom selu (6)." Ipak, dr Laza Ilić je uočavao i izvestan napredak Zaječara, čemu se iskreno radovao. Tako on, recimo, kaže i sledeće: "Nema više u Zaječaru onih jakih groznica - troletnica, od kojih je najviše patila i stradala omladina. Ne vide se više kao nekada one ispijene, blede i pegave slike i prilike, pupave snage sa ogromnim otocima slezine - sve posledice malarične kaheksije (7)." Kultura stanovanja bila je na niskom stupnju kako u selima oko Zaječara tako i u samom Zaječaru. O tome svedoče sledeće Ilićeve reči: "Svoje najuglednije, najudobnije i najzdravije domove imućni ljudi u Zaječaru ustupaju za nadleštva, vojna i državna, a sa svojim porodicama povlače se u kakve bilo ćumeze i straćare. Za ljubav interesa prodajemo svoju snagu jevtinije nego roblje." Pa dalje: "Kako je sa domovima, tako i sa stanovanjem. Najbolje nameštena, najprostranija i najvidnija soba ostavlja se za goste i za vanredne svečane prilike, a u najteskobnijoj, mračnoj i prljavoj sobi i danju i noću savija se cela porodica jedno uz drugo. Postelje su retko, a odvojene najvećI luksuz. Zemljodelci i mnogi radnici po varošima spavaju dole, po goloj zemlji, bez prostirača i pokrivača." Zaključak Ilićev je ovaj:"Pa kad se u takvoj jednoj sobi, pored stanovanja, mora i da boluje, onda zar nije blizu pameti da će teške, opšte prilepčive bolesti, kad se gde nasele, sve i da izređaju; da je pod takvim zdravstvenim pogodbama bolovanje teško i opasno, a umiranje užasno i ogromno (8)." Zaječar je krajem XIX veka bio veoma prljava varoš: razbacanog đubreta bilo je posvuda. "Duž cele varoši" - naglašava Ilić - "ozgo na dole, u neposrednoj blizini samih varoških domova, raspoređeni su čitavi bregovi od đubreta." Koje su posledice toga? "Sva ta nečistoća" - veli Ilić - "pomešana sa klicama i semenom raznih boleština, a od vremena na vreme potpomognuta vlagom, zadrže, sačuvaju toplotom, okružila je zemljište i još ga pretvorila u zgodno i prijatno leglo, gde se bolesne klice, kad padnu, zadrže, sačuvaju, razvijaju i razmnožavaju. Površina zemlje po kojoj hodamo, prašina što se svaki dan diže u vis hoće da nas oslepi i udavi, blato što ga gazimo na sve strane i na više mesta do kolena, gnezdo je nečistoće, smrada, bolesti i smrti. Da očisti ovu malu augijevu štalu traži se Herkules (9)." Nedostatak odgovarajućih klozeta, i privatnih i javnih, činio je još gorim ionako loše stanje lične i javne higijene u Zaječaru. I oko zaječarskih kuća, a ne samo oko onih po selima, bila je - kao i u tursko vreme - "higijena do kolena"! Evo i zašto. "Ali ima opet nečega" - dodaje Ilić - "u čemu je Zaječar zaostao iza sviju gradova možda u Srbiji. U Zaječaru ogroman broj domova nikako i nema nužnika. I to je slučaj u onim krajevima gde i inače ima najviše nečistoće i gde mahom živi sirotinja. Ona vrši svoju nuždu gde stigne, a najviše u blizini i oko same kuće. Od kolikog je to uticaja posle na tifus, srdobolju i prolive, lako je onda svakom pojmiti (10)." Sve veća opasnost Zaječaru u ovo vreme pretila je od tuberkuloze. "Pored opšteg bolovanja i umiranja, koje je u Zaječaru danas, pod ovakvim zdravstvenim prilikama, u velikom stupnju, naročito se u naše dane" - nastavlja Ilić - "ističe sve češće bolovanje i umiranje od jektike i od tuberkuloznog zapaljenja moždanih opni kod dece. Toliko bolovanje od ove bolesti zabrinulo je i upropastilo svakoga (11)." U napisu "Narodno zdravlje u okrugu timočkom" ("Narodno zdravlje", Beograd, februar 1912), koji je zapravo lekarski izveštaj okružnoj skupštini, dr Laza Ilić je istakao zapostavljenost principa preventivne medicine i javne higijene, i to kao uzrok lošeg stanja narodnog zdravlja u timočkom okrugu. "U okrugu timočkom" - konstatovao je Ilić - "narodno zdravlje 1911. godine nije bilo povoljno. I ove, kao i ranijih godina, u našem okrugu caruje tifus, srdobolja, a i ostale rednje i zarazne bolsti uopšte. One su se kod nas odomaćile. Isto tako i tuberkuloza uzima sve više maha, te zatire svet kako po gradovima, tako i po selima. U poslednje vreme može da se zabeleži opadanje sifilisa, ali se zato sve više šire druge venerične bolesti, sa svojim posledicama (12)." Za ovakvo stanje Ilić je, kao i u tekstu "O nedovoljnoj lekarskoj pomoći narodu", okrivio ondašnje državne vlasti, koje nisu pokazivale dovoljno brige za unapređivanje narodnog zdravlja. "Kako od strane države, tako i od strane okruga i njegove samouprave, narodnom zdravlju ne poklanja se dovoljno pažnje" - saopštio je on. "Za svaku struku i potrebu državnu i narodnu predviđa se i odobrava više no za narodno zdravlje. I onda, sasvim prirodno, tolika nebriga i slabo staranje, kao i oskudica najpotrebnijih kredita, sveti se našem zdravlju i životu (13)." Kritičnost prema nebrizi države u odnosu na zdravlje naroda Ilić je pokazao naročito u vezi sa preventivom. "I ono onoliko koliko država i okrug čine i prilažu sanitetu, oni i to čine jednostrano, jer se čini i troši samo na lekare, bolnice i lečenje, a malo ili ni malo na čuvanje narodnog zdravlja, na suzbijanje zaraza i narodnih bolesti uopšte (14)." Godine 1911. i srez timočki dobio je svog sreskog lekara, tako da su od tada svi srezovi u okrugu timočkom imali svoje lekare. I u Boljevcu je otvorena apoteka, te ih je onda u okrugu timočkom bilo četiri (15). Godine 1912. podignuta je u Zaječaru velika okružna bolnica, čijim je radom znatno povećana briga o narodnom zdravlju ovog kraja (16). U njoj su počeli da rade i lekari specijalisti. Dalja napredovanja Zaječara i njegove okoline u zdravstvenom pogledu omeo je, usporio, pa i unazadio , Prvi svetski rat. Za vreme Bugarske okupacije jugoistočne Srbije u Prvom svetskom ratu od 1915. do 1918. godine nije bilo uslova za razvoj zdravstva ni u zaječarskom kraju. Tek nakon završetka Prvog svetskog rata stvoreni su povoljni društveni uslovi da se bržim tempom krene napred i u oblasti zdravstva. Napomene, izvori i literatura
Adresa autora: |
||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | Revised: 20 May 2009 | |||||||