Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakologiji

Parojčić Dušanka, Stupar Dragan
Institut za farmaceutsku tehnologiju i kozmetologiju, Farmaceutski fakultet, Univerziteta u Beogradu

Uvod

Upotreba biljaka u svrhu ishrane i lečenja stara je koliko i samo čovečanstvo. Koristeći bilje u svakodnevnoj ishrani, čovek je postepeno uočavao njihova lekovita svojstva. S obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzročnicima bolesti niti o tome koja bi biljka mogla i na koji način da se upotrebi za lečenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na objašnjivim činjenicama. Sve do pojave ijatrohemije u 16. veku, biljke su predstavljale osnov lečenja i profilakse.

Lekovito bilje kao afrodizijak, lek i otrov

Koliko je čovek verovao u lekovitost pojedinih biljnih vrsta, najbolje ilustruje podatak da su biljke postajale zaštitni znak bogova i božanstava lekova i lečenja. U minojskoj civilizaciji na Kritu mak je bio zaštitni znak Velike boginje lekova i lečenja koja se uvek predstavljala sa čaurama maka na obodu kape na glavi. (1) Neke biljne vrste su zbog lekovitosti i široke upotrebe prerasle u svete biljke, kao što je to slučaj sa crnim i belim lukom, u koji su se zaklinjali egipatski lekaroapotekari, a lukovice ovih biljaka stavljali su kao darove u grobnice kraljeva. Zahvaljujući jakoj aromi, koristili su ih u magijskim obredima, za teranje zlih duhova, mada su u osnovi toga, i ne znajući, koristili dezinfekciona i antibiotska svojstva sumpornih jedinjenja. (2,3) I tropanske alkaloidne biljke su se slično vekovima koristile u magijskim ritualima i kao afrodizijaci zbog opijatnog i halucinogenog delovanja, pa su u mnogim kulturama dobijale magijsko ili simbolično značenje. Najčešće su se u te svrhe upotrebljavale biljke iz familije Solanaceae: mandragora (Mandragora officinarum L.), velebilje (Atropa belladonna L.) i tatula (Hyosciamus niger L.). Mandragora je jedna od najpoznatijih svetih biljaka, čija je magijska moć posledica slučajnog sklada dvaju faktora: korena u obliku ljudskog tela sa izraženim muškim i ženskim polnim organom i alkaloidnog sastava koji je proizvodio halucinogene efekte, čime je mandragora potvrđivala široko polje svojih moći. Ona se pominje i u Starom zavetu. Narodi Mesopotamije i Egipta su je mešali sa drugim tropanskim alkaloidnim biljkama familije Solanaceae u različitim preparatima koji su se pili ili mazali na kožu. (4,5) Koren u vinu koristili su kao opijajuće i omamljujuće sredstvo i od njega su pravili figurice koje su nosili kao talismane za dobro zdravlje i zaštitu od svih bolesti, a žene za lečenje neplodnosti. (6) Osim neobičnog korena, korišćeni su i plodovi poznati pod nazivom “Afroditine jabuke”, koje su predstavljale simbol ljubavi, što se u simboličnom smislu održalo do danas. U Tutankamonovoj grobnici pronađeni su plodovi mandragore u cvetnom vencu faraona. (2) Rimski enciklopedista Aulus Cornelius Celsus u svom delu De re medica u 1. veku piše da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore. Dioskorid ju je koristio kao anestetik tokom hirurških intervencija, kao lek za oči, abortivno sredstvo i sredstvo za uspavljivanje. Galen je koren mandragore kuvao u vinu kao anestetičko sredstvo, a sa medom je izrađivao supozitorije koje su se koristile za uspavljivanje. Međutim, bio je svestan njene otrovnosti, jer ju je svrstao u najškodljivije lekove koji se moraju uzimati umereno da ne bi delovali kao otrov. (7) Hebrejska tradicija je znala za mandragoru, koja je u to vreme važila za afrodizijak. U srednjem veku mandragora je doživela vrhunac svog ugleda, kada je prozvana magičnom biljkom. Sam pomen “malog zasađenog čoveka” izazivao je veliki strah zbog rizika pri sakupljanju. Verovalo se da ispušta krik kada se vadi iz zemlje, kako je pisao još Teofrast , kao i da taj krik može da ubije onoga ko ga čuje, pa su psima prepuštali da je kopaju. Ovo verovanje pomenuo je i Šekspir u tragediji “Romeo i Julija”. (5,6) Za mandragoru su se borili, a trgovina je cvetala. Cena je bila utoliko viša ukoliko je mandragora bila sličnija ljudskom obličju i ukoliko se pol jasnije video.
Bilo je i biljaka koje su se koristile kao afrodizijaci, ne radi halucinogenih efekata već kao Salep tuber zbog izvesne sličnosti sa muškim polnim žlezdama. U arapskom svetu i danas je ostalo verovanje da je salep najpouzdanije sredstvo za jačanje polne moći, koje se u osnovi bazira na homeopatskom principu “slično se sličnim leči“. (8) U Indiji su se ljubavni napitci (pocula libidinis) izrađivali od belog luka, koji se, pored toga, koristio i kao rubefacijens, antiseptik i anthelmintik. (3,7)
Mnoge toksične biljke korišćene su kao otrovi ili su usled neznanja bile uzrok slučajnog trovanja. Egipćani su, prema podacima iz Ebersovog papirusa, za justifikaciju koristili otrov iz breskvinih koštica, a izrada i upotreba ovog otrova bila je poverena samo malom broju sveštenika, odnosno lekaroаpotekara, koji su se morali zakleti da će tajnu čuvati. Grčki kralj Atal III iz Pergama, odličan poznavalac otrova, imao je vrt gde su uzgajane isključivo otrovne biljke iz kojih je dobijao otrove. Upotreba ploda (bobica) velebilja radi slučajnog ili namernog trovanja, samoopijanja i/ili namernog onesposobljavanja za rad ili odbranu, bila je raširena sve do 19. veka. Još u vreme Dioskorida znalo se za otrovnost ove biljke, jer on opominje da pehar vina sa 4 drahme velebilja sigurno ubija svakog čoveka. (7) Zabeležena su i mnoga slučajna trovanja ovom biljkom, kao što je ono iz 1813. god., kada se kod Pirne otrovao ceo garnizon francuskih vojnika, ili slučaj iz 1841. god., kada su se mnoge porodice otrovale preko puževa koje su jeli kao poslasticu, a koji su skupljani sa polja gde raste velebilje. (9)
Cimet, anis, kim, morač, korijander, biber, celer, đumbir, karanfilić i drugi začini igrali su nekada veoma važnu ulogu u ljudskom društvu i odnosima pojedinih država i naroda. Basnoslovna cena začina bila je neposredan povod otkrića Amerike u želji da se nađe put za Indiju u kojoj rastu ove biljke. Tako su se, na primer, crni i beli biber, zahvaljujući etarskom ulju, ljutom ukusu, fermentima i smoli, koristiti kao antitusica, amarum purum, digestiv i, lokalno, kao antiseptik. (10)

Istorijski izvori od značaja za proučavanje upotrebe lekovitog bilja

Najstariji pisani pomen o upotrebi lekovitog bilja za izradu lekova i za lečenje pronađen je na sumerskoj glinenoj pločica iz Nipura staroj skoro 5000 godina. Ona sadrži 12 recepata za izradu lekova u kojima se pominje preko 250 različitih biljaka, među kojima i neke alkaloidne: mak, bunika i mandragora. (11) Kineska knjiga o korenju i travama “Che-Nung-pen-ts`ao-ching”, napisana oko 2800 god. p.n.e., koju neki farmakoistoričari smatraju najstarijom farmakopejom na svetu, sadrži opise preko 250 biljnih droga domaćeg porekla, od kojih se mnoge i danas upotrebljavaju: Rhei rhisoma, Camphora, Cinammomi cortex i Theae folium. Antički narodi su mnogo cenili ove droge iako se za mnoge dugo nije znalo da potiču iz Kine. Rimljani su verovali da Rheum, koji su koristili kao purgativ, dolazi sa Bosfora i sa obala Crnog mora. Kineski cimet se koristio kao lek, za kađenje, mirisanje, a kasnije i kao začin dodavan za popravljanje mirisa jelu i piću. Kraljica od Sabe darovala je caru Solomonu, pored ostalog, i cimet kao retkost i skupocenost koja se daruje samo u znak osobitog poštovanja i naklonosti. (5,10,11,12)
Međutim, proučavanje starih recepata sa načinima izrade lekovitih preparata ponekad je isto tako teško kao i odgonetanje samog naziva biljne vrste iz koje se on izrađivao zbog tajnih “heraldičkih” imena, često prema nazivima životinja. Tako je “srce jastrebovo” naziv za pelen (Artemisia absinthium L., Asteraceae), dok je “mišji rep” naziv za beli slez (Althaea officinalis L., Malvaceae). (13) U Ebersovom papirusu, napisanom oko 1550. god. p.n.e. u Tebi, pominje se veliki broj biljnih vrsta i droga korišćenih u terapiji. Ovde ćemo spomenuti samo neke: bunika (Hyosciamus niger L., Solanaceae), nar (Punica granatum L., Punicaceae), ricinus (Ricinus communis L., Euphorbiaceae), aloja (Aloë sp., Liliaceae), sena (Cassia spp., Fabaceae), beli i crni luk (Allium cepa L. i Allium sativum L., Alliaceae), smokva (Ficus carica L., Moraceae), bela vrba (Salix alba L., Salicaceae), korijander (Coriandrum sativum L., Apiaceae), kleka (Juniperus communis L., Cupressaceae) i kičica (Centaurium erythraea L., Gentianaceae). Protumačeni recepti Ebersovog papirusa otkrivaju nam da se korijander koristio za otklanjanje stomačnih tegoba, fleka na koži i glavobolje, iz polodova kleke specifičnim postupcima se dobijalo etarsko ulje, dok se kičica pripremala za otklanjanje ginekoloških problema, a u obliku vina za poboljšanje apetita, protiv nadimanja i grčeva u stomaku. Grčki filozof Herodot prvi ukazuje na vezu između građenja piramida i belog i crnog luka, koji se prema zapisu na piramidama koristio u ishrani da bi graditeljima dao snagu za težak fizički rad. Interesanto je da je, prema jednom receptu, trudnicama bilo dozvoljeno da ga koriste u ishrani, dok se dojiljama savetovalo da ga izbegavaju, jer se njegov ukus prenosi i na mleko, što bebama ne prija. (1,2,3,11,14) Najnovija istraživanja pokazuju da su u plodnoj dolini Nila uzgajane mnoge biljne kulture, između ostalih i beli mak (Papaver somniferum var. album L.) iz kojeg se dobijao opijum. (1)
Prema podacima iz Biblije i svete jevrejske knjige Talmuda, prilikom različitih obreda koji su pratili lečenje, kao i za kađenje, korišćene su mirisne smole, najčešće mira (Myrrha) i tamjan (Olibanum). U indijskim svetim kjnigama Vedama spominje se lečenje biljem, kojim je ova zemlja bogate i raskošne flore obilovala. Mnoge začinske biljke poreklom su iz Indije: morski oraščić, biber, karanfilić i druge. (13) Oslanjajući se na Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, nastale oko 800.god. p.n.e., saznajemo za 63 biljne vrste iz minojske, mikenske i egipatsko-asirske farmakoterapije. Neke od njih dobile su imena prema mitološkim likovima iz ovih epova, kao na primer oman (Inula helenium L., Asteraceae), nazvan u čast lepe Helene (Jelene) oko koje je vođen trojanski rat. (10, 15) Za biljke iz roda Artemisia, za koje se verovalo da vraćaju snagu i čuvaju zdravlje, naziv je izveden iz korena grčke reči artemis, što znači zdrav/čio. One su nazvane po čuvenoj karijskoj carici Artemisi, koja je i sama mnogo istraživala i gajila lekovite biljke. (16)
Originalni biljni lekovi izuzetno su retki i predstavljaju pravi izazov za arheologe i istoričare. Zahvaljujući sačuvanim darovima ostavljanim u grobnicama careva iz perioda Ehnatona i Tutankamona (1550-1305. god. p.n.e.) ostao je sačuvan jedan broj originalnih biljnih droga iz perioda Starog veka. Ove biljne droge su relativno dobro sačuvane. (2) Iz perioda Dioskorida pronađeni su, prilikom kopanja jednog jarka 1962. god. u Neusu, ostaci nekada korišćenih biljaka za izradu lekova. Praškasta smeša, otkrivena na lokaciji nekadašnjeg rimskog logora, koji je srušen oko 70. god., sadržala je sprašene ostatke 4 različite biljne vrste: Centaurium umbellatum Gillib., Hyosciamus niger L., Hipericum perforatum L. i Plantago lanceolata L. (17)

2. Biljke kao osnov Materia medicae od antike do renesanse

Najvažniji pisac starog veka o biljnim drogama je Dioskorid (Pedanios Dioskorides), Grk iz Anazarba, koji je kao lekaro-apotekar Neronove vojske proučavao lekovito bilje gde god je išao sa rimskom armijom. Oko 77. god napisao je. ”Nauku o lekovima u pet knjiga” (De Materia medica libri quinqae). Ovo klasično delo starog veka, koje je mnogo puta prevedeno i štampano, pruža obilje podataka o biljnim lekovima koji su činili osnovu materia medicae sve do kasnog srednjeg veka i renesanse. Od ukupno 944 opisane droge, 657 je biljnog porekla sa opisima spoljašnjeg izgleda, staništa, načina prikupljanja droge, izrade lekovitog preparata iz nje i njeno terapijsko delovanje. Preovlađuju biljke blagog delovanja, ali su upotrebljavane i one koje sadrže alkaloide i druge materije jakog fiziološkog delovanja (kukurek, čemerika, mak, ljutić, tatula, bunika, velebilje). Od domaćih biljaka Dioskorid je najviše cenio vrbu, kamilicu, beli i crni luk, beli slez, bršljan, kantarion, koprivu, žalfiju, kičicu, koriander, peršun, morski luk i čemeriku. (18) Kamilica, poznata pod nazivom Chamaemelon, koristila se kao antiflogistik za lečenje rana, uboda, opekotina i čireva, zatim za klistiranje i ispiranje očiju, ušiju, nosa i usta. Zbog blagog karminativnog delovanja naročito je pogodna za primenu u dečijem dobu. Diskorid je smatrao da deluje abortivno, o čemu on piše sledeće: “Cvet, koren i cela biljka pospešuju menstruaciju, teraju embrion, urin i kamenac, ukoliko se koriste u obliku infuza i kupke”. Ovo netačno verovanje su kasnije prihvatili i Rimljani i Arapi, pa otuda potiče latinski naziv matricaria, izveden iz dve reči: mater, što znači majka, odnosno matrix, što žnači materica. (19) Uz opis biljaka vrlo često su data i imena na drugim jezicima, kao i stanište gde rastu ili se uzgajaju. Evo kako izgleda Dioskoridov opis narcisa: “O narcisu. Jedni ga zovu Narkysos anydros, zatim Autogenes i Bolbos emetikos. Rimljani ga zovu Bolbus morbitarius, a neki isto kao i ljiljan narcis zovu Leirion. Listovi su slični poriluku, nežni su i mnogo manji i uži. Stabljika je prazna i bez lista, jednu stopu visoka i na njoj se nalazi beli cvet koji ima u sredini žutu, a ponekad crvenu rupu (misli se na tučak i prašnike). Koren je u sredini beo, okrugao i sličan luku. Plod je u jednoj vrsti kožice, crn i duguljast. Najbolja vrsta narcisa raste na bregovima i miriše. Drugi je sličan luku i miriše na zelje. Ako se skuva koren i popije ili pojede prouzrokovaće bljuvanje. Fino stucan sa medom, narcis je izvrsno sredstvo kod opekotina. Slične obloge koriste se i kod hroničnih bolova u zglobovima i stopalima, kao i kod povreda tetiva. Sa sirćetom i semenom koprive koristi se sa izbeljivanje kože” (20) Već Dioskorid razlikuje više vrsta mente, koja se gajila i koristila kao sredstvo protiv glavobolje i za želudac. Lukovica morskog luka i peršun koristili su se kao diuretici, dok se kora hrasta koristila u ginekološke svrhe, a bele vrbe kao antipiretik. Bulbus Scillae se prema Dioskoridu koristio i kao ekspektorans, kardiakum i antihidroptikum, u obliku sirćeta ili kiselog meda. (7,13,14,21) Značajno je što je Dioskorid ukazao na mogućnost falsifikovanja droga, kako onih domaćih, kao što je falsifikovanje opijuma mlečnim sokom primorskog žutog maka (Glaucium flavum Cranz, Papaveraceae) i crvene bulke (Papaver rhoeas L., Papaveraceae), tako i skupih orijentalnih droga, koje su arapski trgovci donosili sa dalekog Istoka, kao što su: iris (Iris sp.), iđirot (Calami rhizoma), kardamom (Cardamomi fructus), tamjan (Olibanum) i druge. (1, 7)
Najpoznatiji rimski lekaroapotekar Galen sastavio je prvi popis droga sličnog ili istog terapijskog dejstva (paralelne droge) koje mogu zamenjivati jedna drugu – “De succedanus”. Sa stanovišta današnje nauke, neke od predloženih zamena ne odgovaraju u farmakološkom smislu i potpuno su neprihvatljive. Tako, ako bismo mogli da prihvatimo da lekaroapotekar u nedostatku Althaeae radix upotrebi Malve folium, ili da Zingiberis rhisoma zameni sa Piperis fructus, zamena Helleborus sp. sa Lapis lazuli (safir) podjednako je neprihvatljiva i netačna kao i zamena Papaver semen sa Hyoscyami semen. (8) Galen je uveo u terapiju i neke nove biljne droge koje Dioskorid nije opisao, kao što je Uvae ursi folium, koja se i danas upotrebljava kao uroantiseptik i blag diuretik. (3,22,23)
Arapi su uveli u farmakoterapiju mnogo novih biljnih droga, najviše iz Indije, sa kojom su trgovali. Neke drastične droge zamenili su manje drastičnim, pa su se Pulpa tamarindi, Sennae folium, Manna, kao blaga laksancija koristile umesto do tada korišćenih drastičnih purgativa (Hellebori rhizoma i Euphorbium). Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima dao popis oko 100 biljnih vrsta koje se moraju gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije, a to su uglavnom bili manastiri. Među ovim biljkama je najviše lekovitih - žalfija, beli slez, nekoliko vrsta mente, mak, kičica, primorski luk, a na prvom mestu je žalfija, koju je veliki vladar naročito cenio. Latinski naziv ove biljke potiče od starih Latina koji su je nazvali spasonosna biljka (salvare, što znači spasiti, izlečiti). Žalfija je i danas obavezna biljka u svim katoličkim manastirima, kao neka vrsta svete biljke. (3)

2.1. Herbarijumi i period ijatrohemije

Uporedo sa razvojem nauke i umetnosti u periodu renesanse razvijala se i farmaceutsko-botanička literatura. Međutim, kada je materia medica u pitanju, nije bilo značajnijih promena tokom Srednjeg veka, pa su se radovi velikih antičkih autoriteta, Dioskorida i Galena, neprestano provlačili kao osnova antidotariuma i renesansnih herbarijuma sve do 17. veka. Ova literatura, na latinskom i staroevropskim jezicima, dosta je dobro očuvana, naročito u štampanoj formi i formi bakroreza. Novija otkrića ukazuju da mnogi herbarijumi vuku korene još iz Srednjeg veka. Među najpoznatije predstavnike ove literature ubrajaju se “Hortus sanitatis” (Vrt zdravlja) i “Herbarum vivae eicones,” štampani u Nemačkoj u 16. veku, kao i “Hortus Eystettensis” , urađen 1613. god. kao bakrorez. Herbarijum američkog apotekara francuskog porekla Eliasa Duranda (1794-1873), pod nazivom Herbario nuovo, obuhvatao je preko 10 000 biljnih vrsta i više od 100 000 primeraka sakupljenih po čitavoj teritoriji Severne Amerike. Detaljna analiza Durandovog herbarijuma pokazala je da se obično prvo navodilo ime biljke, koji njen deo se koristi i u koje terapijske svrhe, zatim je objašnjavan izgled, mesto gde raste, u kojem periodu se bere, a ponekad i sa čim ju je eventualno dobro kombinovati u pripremi leka, a sa kojim biljkama se ne uzima u kombinaciji. (7, 20, 24) Povlačenjem medicine i farmacije u manastire, osnov terapije činilo je 16 svetih biljaka, koje su apotekari kaluđeri u zapadnoj Evropi obavezno uzgajali u manastirskim vrtovima. Pored već spomenute žalfije, tu su bile ruža, ljiljan, morač, nana i grčko seme. U većini slučajeva vrednost droga po tadašnjem shvatanju nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego pre svega da li je biljka ubrana levom ili desnom rukom, u ponoć, određenog dana u sedmici ili godini i da li se pri tome išlo unatraške, pevalo, zevalo i slično.
Pojavom Paracelzusa (1493.-1541. god.) i uvođenjem hemijskih lekova u terapiju (ijatrohemija) ne samo da se nije smanjio interes za lekovito bilje već je otpočelo hemijsko proučavanje lekovitosti biljaka koje je obeležilo razvoj nauke 17. i 18. veka. Alhemičarsko učenje o signaturama odigralo je važnu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfološki podaci o biljnim vrstama. Prema verovanju da je lekovitost biljke obeležena njenim izgledom (morfologijom), lekari su, sledeći znakove prirode, kantarion preporučivali za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izledaju kao da su probodeni, dok su se za žuticu upotrebljavali cvetovi i korenje žute boje. Pravu sistematiku biljaka, koja se održala do danas, postavio je 1735. god. švedski botaničar Carl von Linné. (10,20, 24)

2.2. Hinovac

Otkrićem Amerike i puta za Indiju, evropska farmakoterapija obogaćena je novim biljnim drogama, od kojih su mnoge odigrale važnu ulogu u farmakoterapiji 18. i 19. veka. Spomenućemo samo neke: Lobeliae herba, Jalapae tuber, Nicotianae folium, Senegae radix, Ipecacuanhae radix i Cinchonae cortex. Zbog izuzetnog značaja uvođenja hininovca i hinina u terapiju malarije, što se poredi sa značajem uvođenja baruta u vojne svrhe, ovde ćemo reći nešto više o njemu.
Malo je biljaka koje imaju tako burnu i zanimljivu istoriju kao Cinchona. Zbog nje su vođeni ratovi, trgovalo se njenom korom, a mnogi su se obogatili na bolestima i nevoljama stotina miliona ljudi bolesnih od malarije. Koru hininovca (Cinchonae cortex, Chinae cortex) upotrebljavali su od davnina stanovnici Južne Amerike za lečenje groznice, naročito malarije, kao dodatak jelu u obliku osušenog praška ili u obliku dekokta. Primećeno je da obolele lame skidaju koru sa stabla hininovca i glođu je, te se na ovaj način oporavljaju. Otuda koru nazvaše kina odnosno china, što je na Inka jeziku značilo “kora nad korama” ili “izuzetna kora”. Postoji preko 30 vrsta hininovca roda Cinchona iz familije Rubiaceae, od kojih se danas najviše koristi Cinchona succirubra Pav., jer daje drogu određenog i postojanog kvaliteta. Linné je dao naziv rodu Cinchona oslanjajući se na legendu o prvoj Evropljanki koja je 1630. god. izlečena dekoktom hininovca, grofici Francisci Henriques de Rivera del Chinchon, drugoj ženi peruanskog vicekralja grofa del Chinchon. Otuda potiče naziv grofičin prašak ili “Polvo de la Condeza”. U Engleskoj se zvao “kraljevski prašak” pošto je njime izlečen i sam kralj Karlo II. Evropljani su upoznali Cinchonu kada su osvojili Peru, a koru su u Evropu donosili jezuiti, koji su kao misionari odlazili u Peru i tu se upoznali sa lekovitim svojstvima ove droge. Isusovac Barnabé de Cabo prvi je doneo prašak hininovca, najpre u Španiju, a zatim u Rim, gde su ovim sredstvom izlečeni mnogi bolesnici. Droga je prodavana veoma skupo pod raznim izmišljenim imenima, u početku kao prašak “Polvo de los Jesuitos”, ali pošto je laicima njegova efikasnost izgledala prosto čudnovato, narod ga je prozvao "đavolji prašak". (9,10) Interesantan je i naziv “Cortex Peruanus,” koji ukazuje na poreklo droge, a pod kojim je ona ušla u londonsku farmakopeju iz 1677. godine. (25) Međutim, službena medicina 17. veka bila je ogorčeni protivnik hininovca, jer on nije pokazivao ni laksativni ni vomitivni efekat, što se tada smatralo potrebnim za izlečenje groznice, pa se njegov ulazak u oficinalnu farmakoterapiju odvijao dosta sporo. Širenju upotrebe hininovca mnogo je doprineo apotekar iz Kembridža Robert Talbot, koji je izrađivao Vinum Chinae kao amarum, stomahik i antipiretik. Engleski lekar Thomas Sydenham među prvima je upotrebio koru hininovca za lečenje malarije i nekih drugih oblika groznice. Monteverdijevo otkriće, 1872. god., da hinin deluje kao uterotonic, dovelo je ne samo do njegove upotrebe u akušerstvu već i do velike zloupotrebe za izazivanje pobačaja. Ovo je na žalost, zbog velikih doza koje su se u tu svrhu koristile, često imalo letalni ishod. Gomez je 1810. god. uspeo da izoluje jednu aktivnu supstancu iz ekstrakta Cinchonae cortex koju je nazvao cinhonin, dok su pariski apotekari Pelletier i Caventou 1820. god. dokazali prisustvo dva alkaloida , cinhonina i hinina, od kojih je ovaj drugi imao izrazita antimalarična svojstva. Oni su kasnije uspeli da dokažu da se hinin može dobiti ne samo iz Južne Amerike nego i sa plantaža na Javi i u istočnoj Indiji, koje su do danas ostale glavni svetski proizvođači hininovca. (9,10)
S obzirom na cenu uvoza sirovine za ekstrakciju hinina, vrlo brzo se javila potreba za njegovom sintezom, ali rad na strukturi hinina trajao je preko stotinu godina. Ona je konačno utvrđena 1931. god. (Rabbe) i eksperimentalno potvrđena kao pravilna totalnom sintezom 1944. god. (Woodward i sar.). (25)
Početkom 19. veka izolovani su prvi alkaloidi i heterozidi, čime je zapravo označen “novi početak” farmakoterapije, koja se sve manje oslanjala na gajeno lekovito bilje, a sve više na izolovanje aktivnih principa iz selekcionisanih biljnih vrsta. Prvi organski spoj koji je dobijen iz biljnog sveta, a koji je imao aktivno dejstvo, bio je alkaloid opijuma – morfijum, koji je 1804. god. izolovao nemački apotekar Sertürner (Friedrich Wilhelm Sertürner 1783–1841. god.) i nazvao ga prema grčkom bogu sna Morfeju. (1, 26) Ubrzo zatim izolovan je veliki broj alkaloida, od kojih ćemo spomenuti samo nekoliko: narkotin (1817), strihnin (1818), brucin (1819), kolhicin (1820), kodein (1832), atropin, akonitin (1833), papaverin (1848), skopolamin (1890). (24)

3. Upotreba lekovitog bilja u našem narodu

Stari Sloveni poznavali su mnoge biljke, među njima i one koje su upotrebljavali za lečenje. Protiv groznice koristili su pelen i kičicu, kao anthelmintiku beli luk, kao drastiku ricinus, kukurek, debelu tikvu, dok su emetika bili kukurek i kopitnjak. Primorski luk, špargla, peršun i celer koristili su se kao diuretika, a zbog adstringentnog delovanja upotrebljavani su hrast i nar. Glavna sveta i čudotvorna biljka naše etnofarmacije bio je i ostao bosiljak, koji se i danas gaji ne samo po manastirima, već i po baštama i saksijama. Ova biljka se najčešće koristila kao sveža sirovina ili su se od nje izrađivali različiti preparati za kožu. Neke masti i melemi na bazi bosiljka od davnina su poznati, a interesantan je podatak da su pojedini preparati, kao što je Unguentum basilicum, nosili epitet kraljevski melem zbog izuzetne važnosti. Mnoge biljne vrste preuzete iz slovenske etnomedicine i etnofarmacije, prešle su u školsku, naučnu farmakoterapiju Srednjeg veka kroz prva pisana dela na srpskom jeziku nastala pri manastirskim bolnicama u Hilandaru, Carigradu i Studenici. Osnivanjem prve apoteke u doba Nemanjića početkom 14. veka u tada najvažnijoj srpskoj luci Kotoru, proširila se upotreba skupih uvoznih droga i začinskog bilja, iz tropskih i suptropskih krajeva Azije i Afrike. Najstariji sačuvani srednjovekovni terapijski zbornici Hodoški zbornik (1390. god.) i Hilandarski medicinski kodeks (13-16. v.) oslanjaju se na Dioskoridovu i Galenovu nauku o lekovitom bilju, koje su predstavljale osnov zapadnoevropske farmakoterapije. U Hilandarskom kodeksu opisano je 100 biljnih vrsta i droga biljnog porekla. Dioskorid je često citiran, a biljke koje je on uveo u terapiju posebno su bile cenjene. Po narodnom shvatanju, koje se često pretvara u verovanje i sujeverje, lekovitost, ali i otrovnost, pojedinih biljaka opevane su i u mnogim narodnim pesmama. Tako su najčešće opevane biljke odoljen, kamilica, matičnjak i trava iva. “Da ne ima odoljena trave, ne bi majka odranila sina, nit bi seka brata odnjihala…” O izvanredno dugoj i neprekidnoj tradiciji upotrebe lekovitog bilja u kurativne i profilaktičke svrhe u našem narodu govore i lekaruše poznatih i nepoznatih autora, nastale u periodu turskog ropstva, kada su domaće biljne droge predstavljale jedinu dostupnu sirovinu za izradu lekova. (18,27,28)

4. Uloga i mesto lekovitog bilja u savremenoj farmakoterapiji

Mnoge biljne droge danas se koriste pre svega kao sirovine za ekstrakciju lekovitih principa (opijumski mak, digitalis, ražena glavnica, cinhona, ipekakuana, rauvolfija...) (10) Od izolovanja prvih alkaloida pa do danas, u periodu od skoro dve stotine godina, proučen je veliki broj biljaka i izolovano na milione aktivnih komponenti, od čega je samo nekoliko hiljada različitih alkaloida, ali ni oni se svi ne koriste u savremenoj farmakoterapiji. Iako se farmaceutska nauka bazira pre svega na dobijanju sintetskih ili polusintetskih komponenti, postoji obnovljen interes za izolovanje farmaceutskih aktivnih principa iz biljaka. Brojne farmaceutske kompanije širom sveta danas ulažu velika finansijska sredstva u istraživanje aktivnih sastojaka koji se nalaze ili se pretpostavlja njihovo prisustvo u biljkama koje su vekovima korišćene u tradicionalnoj i školskoj medicini i farmaciji ranijih epoha. Kompanija “Merk” je nedavno uložila milion dolara u projekat koji već dve godine traje u Kostariki, a “Pfizer” troši dva miliona godišnje u poslu sa Njujorškom botaničkom baštom na istraživanje farmakoterapijskog potencijala Severno-Američke flore. Prema podacima iz 1980. god., u istraživanje lekovitih biljaka na nivou kliničkih istraživanja uključene su 223 farmaceutske kompanije širom sveta, od čega 107 iz SAD. (29) Ponekad, bez obzira na utrošeno vreme i novac, rezultati nisu ohrabrujući. Tako su, na primer, istraživanja Američkog nacionalnog instituta, ostala bezuspešna, jer ni jedan od 114.000 biljnih ekstrakata iz 35.000 biljnih vrsta nije mogao biti upotrebljen za lečenje kancera. (30) Tradicionalna medicina, kao i grčko-rimska terapija, kroz očuvane srednjovekovne farmakopeje i renesansne herbrijume, može da pruži više nego korisne smernice u kojem pravcu da se krene. U nekim slučajevima ovo može ne samo da potvrdi ispravnost upotrebe kroz vekove već da dovede do otkrića nekih novih aktivnih principa ili da do skoro zaboravljene biljke ponovo vrati u žižu interesovanja. In vivo i in vitro istraživanja nekih biljaka tradicionalne kineske medicine, koja se godinama koriste za lečenje ekcema, otkrila su sasvim nova antireumatska svojstva ovih biljaka. (31) Slično je bilo i sa Filipinskim čajem (Carmona retuza). (32) Ovakvih primera ima mnogo. Možda će oni podstaknuti ozbiljnija istraživanja starih rukopisnih knjiga o biljkama, koje se neće posmatrati kao istorijska radoznalost nego kao mogući izvori savremene farmakoterapije.

Zaključak

Veza između čoveka i njegovog traganja za lekovima u prirodi seže duboko u prošlost o čemu svedoče različiti izvori u vidu pisanih podataka, sačuvanih spomenika, pa čak i originalnih biljnih lekova. Saznanja koja nam pružaju ti izvori sigurno su rezultat duge borbe ljudi sa bolestima, u kojoj je čovek naučio da lekove pronalazi u biljkama, njihovoj kori, semenima, plodovima, listovima i drugim organima. Za mnoge lekove biljnog porekla, koje su poznavale još najstarije ljudske civilizacije i koji su kroz milenijume korišćeni sve do današnjih dana, savremena nauka je potvrdila aktivno delovanje i uvrstila ih u farmakoterapiju.

Literatura

1. Parojčić D, Stupar D, Kovačević N. Opijumski mak u terapiji starih civilizacija. Arh. farm 2001; 1-2: 153-62.
2. Curic A. Die Medizin der Pharaonen. Eltville/Rhein: Eco Verlag GMBH; 1999. p. 215-69.
3. Tucakov J. Lečenje biljem. Beograd: Rad;1990. p. 228-37.
4. Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. Strasbourg: Horizons de France; 1971. p. 146-58.
5. Wink M. A Short History of Alkaloids. In: Roberts FM, Wink M, editors. Alkaloids: Biochemistry, Ecology and Medicinal Applications. New York: Plenium Press; 1998. p. 11- 44.
   Mez-Mangold L. A history of drugs. Basel: F. Hoffmann-La Roche & Co. Limited Company; 1989. p. 45-7.
6. Vrgoč A. Uputa u farmakognoziju, Zagreb; 1931.
7. Krajanski A. Karakteristike srednjovječne materiae medicae. Farmaceutski vjesnik 1926; 7: 245-53.
8. Bazala V. Ljekovi i otrovi važni za kulturnu i medicinsku povijest. Farm. Glas. 1955; 7-8: 383-96.
9. Tucakov J. Farmakognozija. Beograd: Naučna knjiga; 1948.
10. Pelt J-M. Drogue et plantes magiques. n.d. 98-117.
11. Wong M. Contribution à l'Histoire de la Pharmacie ancienne chinoise. Zbornik radova međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti; 1971: 153 – 64.
12. Minařik F. Od staroslovenskog vraštva do suvremenog lijeka. Ljubljana: Slovensko farmacevtsko društvo 1971. p. 17-117.
13. Parojčić D. Istorijski razvoj aspirina sa osvrtom na novije podatke o njegovom otkriću. Arh. farm 2003; 1: 49-68.
14. Cooper P. Herbs of Homer. Pharm. J. 1995; 255: 898 – 900.
15. Tucakov J. Lečenje biljem. n.d. 535
16. Revue d'Histoire de la Pharmacie 1964: 183.
17. Tucakov J. Srpska srednjovekovna farmacija. In: Stanojević S. ed. 700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti 1971. p. 148-69.
18. Peroš R. Prilog proučavanju povijesti kamilice (Matricaria chamomilla) i sličnih vrsta. Farm. Glas. 1963; 11: 451-56.
19. Thaller L. Od vrača i čarobnjaka do modernog lječnika. Minerva: Zagreb 1938.
20. Imbesi A. Le piante medicinali caratteristiche dell'adriatico. Zbornik radova međunarodnog simpozijuma održanog prigodom proslave 700. obljetnice spomena ljekarne u Trogiru. Zagreb: Institut za povijest prirodnih, matematičkih i medicinskih znanosti Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti; 1971: p. 243-65.
21. Tartalja H. Kratak pregled povijesti farmacije. Četvrto izdanje. Zagreb: Farmaceutsko-biokemijski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 1965. p. 26-63.
22. Sonnedecker G. Kremers and Urdang`s Histrory of Pharmacy. 4th ed. Toronto: J. B. Lippincott Company 1976. p. 17-22.
23. Urdang G. Uloga farmacije u društvu (prevod Jardas B.) Zagreb: Farmaceutsko društvo Hrvatske, Institut za povijest farmacije 1954. p. 39-53.
24. Atanacković D, Cerkovnikov E, Rill M. Prilog povijesti terapeutske kemije: Malarija i antimalarici. Far. Glas. 1970; 7-8: 323-32.
25. Friedrich Ch, Seidlein HJ. Die Bedeutung der Entdeckung des Morphins für die Entwicklung der Pharmazeutischen Wissenschaft. Pharmazie 1984; 39: 340- 45.
26. Katić R. Medicinski spisi Hodoškog zbornika, Gornji Milanovac/Beograd: Dečije novine/Narodna biblioteka Srbije 1990. p. 8-23.
27. Hilandarski Medicinski Kodeks N. 517, prevod (priredio i uvodnu studiju napisao Relja Katić), Beograd: Narodna biblioteka Srbije/Dečije novine, 1989.
28. Fellows L. What are the Forests Worth?. Lancet 1992; 339: 1332.
29. Reynolts T. Tropical rein Forest Conversation Tide to Drug Development. Journal of the national Cancer Institute 1991; 9: 1594.
30. Atherton DJ, Sheehan MP, Rustin M. Traditional Chinense Plants for Eczema. Lancet 1991; 338: 510.
31. Villasenor IM, Edu DA, Bermner JB. Structure of an Antimutagen of Carmona retusa leaves. Carcinogenesis 1993; 1: 123-25.

Napomene

ⁱ Theophrastos iz Ereza (372-287. god. p.n.e.), koji se smatra ocem botanike, napisao je istoriju biljaka Historia Plantarum u kojoj je sistematizovao preko 450 biljnih vrsta.
ⁱⁱ Potiče iz doba mesopotamske kulture (današnja teritorija Iraka). Pločica je ispisana sa obe strane klinastim sumerskim pismom i, prema nekim autorima smatra se najstarijom recepturnom knjigom na svetu. Čuva se u Muzeju Univerziteta u Filadelfiji, u Pensilvaniji SAD.
ⁱⁱⁱ Herbarijumi su ilustrovane knjige o lekovitom bilju koje su objašnjavale izgled biljke, upotrebu pojedinih biljnih delova i način izrade lekova. Herbarijumi su naročito bili popularni tokom kasnog srednjeg veka i renesanse jer su mnogi bili svojom formom i sadržajem prilagođeni za opštu upotrebu.
^iv Hortus Eystettensis je herbarijum sa opisom botaničkog vrta, odnosno bašte sa lekovitim biljem, koji obuhvata 365 ploča sa opisima i ilustracijama 1080 biljaka. Ovu botaničku knjigu izradio je nirnberški apotekar Basillius Besler (1561 – 1629) po narudžbini kneza biskupa von Gemmingena iz Eichstät-a.
^v Dr Bernardino Antonio Gomes (1768-1823).
^vi Naziv alkaloid, što bi značilo bazama sličan, bazna supstanca, izveden je od arapske reči al kali = baza i grčke reči ejdos = sličan. Prvi put ga je upotrebio nemački farmaceut Meissner (Karl Friedrich Meissner 1792-1855. god.) kada je 1818. god. izolovao veratrin iz semena sabadile (Sabadilla officinarum Brandt, Liliaceae).
^vii Hininovac je iz Amerike u Evropu prvi preneo nemački botaničar Karl Hasskari, koji je 1854. god. uspeo tajno da iznese nekoliko semenki hininovca iz Perua uz pomoć dva sveštenika koja su ih sakrila u svoje štapove od bambusovine. Biljke je u Evropi uspešno uzgajao, da bi kasnije preneo plantažu na ostvo Java, gde su kasnije Holanđani preuzeli posao i napravili velike plantaže. Otprilike u isto vreme, 1865. god., engleski trgovac Ledger uspeo je da iz Bolivije nabavi seme jedne vrste hinonovca koja je imala najveći procenat alkaloida, da bi zatim otpočeo plantažni uzgoj u Indiji. Ova vrsta dobila je po njemu naziv Cinchonae ledgeriana. Danas se Cinchona succirubra Pan. uzgaja plantažno i u Africi, u državi Zair.
^viii Mrazovac (Colcihum automnale) je predlagan za kostobolju još u 6. veku, da bi se danas kolhicin koristio kao vrlo efikasan lek za lečenje gihta.