Lekovito bilje i vegetacija u narodnim shvatanjima

Srebrica Knežević
Filozofski fakultet - Beograd

Biljke - hrana i lek životinja i čoveka

Tokom najvećeg dela svoje prošlosti ljudi su bili podređeni prirodi. Posmatrali su je i, zahvaljujući svome oštroumlju tu prirodu koristili.
Za razliku od dinamičnog životinjskog sveta sa svim auditivnim užasima režanja i ubistvenih urlikanja, bilje i vegetacija kao statično, mirisno, primamljivo i, najvažnije – jestivo; a šume kao depo energije, predstavljali su blagodeti okoline. Bilje nije ni plašilo ni pretilo. Privlačilo je raznolikošću, raznobojnošću, širokom upotrebljivošću.
Crpeći iz flore hranu i ogrev, kasnije sirovinu za odevne predmete (tekstilne biljke), ljudi su od drveta, šaša i slame gradili zaklone i svoja staništa, alate, saobraćajna sredstva, pa i fetiše i kumire svojih božanstava.
U svim tim među uticajima životne sredine i ljudi, iskustveni opažaji vodili su saznanjima, nesumnjivo začecima prvobitnih nauka (botanici, farmaciji, antropologiji, medicini).
Tako je, verovatno, davno uočeno da su biljke - hranitelji.

Flora kao osnov eko-etnološke tradicije

Osnov velike kulturne promene (otkriće kultivacije bilja) dovođeno je u vezu sa ženinom naklonošću bilju i obradom zemlje. Etnografska građa omogućava da se sagleda uloga žene u sabiranju, negovanju bilja i cveća, ulepšavanju svoga okruženja (cvetnjak, bašta) i, što je najvažnije, u otkrivanju lekovitog ili otrovnog svojstva pojedinog bilja. I naša seoska domaćica, koristeći iskustva prethodnih generacija, od svojih predaka njihova je primala, sopstveno iskustvo prethodnom dodavala i sve zajedno - sa kolena na koleno - sledećim generacijama predavala.
Priroda sa svim manifestacijama biljnoga carstva, raskošnim bojama, diskretnim ili opojnim mirisima, ukusom, morfologijom latica ili lišća, oblikom plodova, raznovrsnošću drveća, bila je ogromna riznica inspiracije ženinog stvaralaštva. Žena je ispoljavala svoju bliskost u harmoniji sa prirodom. U rano proleće obraćala se prvome cvetu kao vesniku; pri branju lekovitog korena – žrtvu je zemlji, rupi iz koje je koren izvađen, prinosila. Ceremonijama i svečanim činom sađenja (nekad i magičnom formulom) zapravo je iskazivala suštinu svoga poštovanja prirode, dakle, pokazivala osnove ekološkog rasuđivanja.

Komunikacija žene i bilja

Berući jestivo, lekovito ili ukrasno bilje žena je uočavala i njegove osobine. Prema njima ona je bilje imenovala. Fitonimi otkrivaju ženino saznajno doživljavanje. Pri pronalaženju retkog, lekovitog bilja na nepristupačnim mestima, ona ga je brala ili iskopavala bratimeći ga: “Biljčice, po Bogu sestrice” da bi joj biljka “dozvolila da je iskopa” i presadi u svoju blizinu. One, koje su se osvedočile u lekovitost pojedinih, lečeći ne samo svoje najbliže, postale su poznate travarke, narodne lekarke.
U neposrednom kontaktu sa prirodom koju su osećale, one su imenom TUGIŠAK, biljku crvenog cveta, kako su tumačile, nazvale zato, što biljka kada se presadi, tuguje za svojim starim obitavalištem, teže se prilagodi.
Cvetne proslave, kao i kolektivno branje ZDRAVCA (Geranium macrorrhisum), obavljano je uz ritualnu pesmu devojaka i žena:

Folklorni fitoindikatori pojedinačnih klasifikacija

Terminologija etnobotanike veoma je bogata i interesantna. Imena bilja su maštovita, raznovrsna. Za pojedine biljke ima i po nekoliko različitih imena. Za jednu istu biljku zabeleženo je 7, pa čak i 9 raznih imena, za BOGORODIČINU TRAVU (Hypericum perforatum) zna se ukupno 16 naziva.
Prikazaćemo, po našem mišljenju, narodno svrstavanje fitonima i podelu prema: ekološkim okvirima, što je, mislim, nastalo kao interaktivni odraz odnosa žene i prirode. Tako žene razlikuju: PLANINSKO BILJE, LIVADSKO ZELJE, znaju za VODENU PAPRIKU, BARSKU METLICU, VODENI BIBER, POTOČNICU, PUSTIKARU. Takođe prostornog svojstva je i ogradna vegetacija ŽIVICA, kao i ŠIMŠIR ili pak BAGREMAR. Za razliku od livadskog cveća je BAŠTENSKO CVEĆE, posebno SAKSIJARE, dok ČUVARKUĆA je locirana kao krovna biljka, zaštitnik kuće i čeljadi od groma. DIVLJAKE su samonikle voćke, najčešće van naselja a VOĆNJAK je oblagorođeno voće. Posebno se izdvaja GROBLJANSKO CVEĆE.
TAKTILNOG SVOJSTVA je MALJAVA ZUBAČICA, takođe GOLUŽDRAVKA, a koprivu nazivaju ŽEŽA ili ŽARA.
AROMATIČNOG SVOJSTVA sadržanog u nazivu su: MEDUNIKA, MATIČNJAK, MAJORAN, MIROĐIJA, ĐUL, NANA. Suprotno su nazvane SMRDLJIKA i SMRDLJEVAK, što kazuje da je tu imala prevagu čulnost.
VIZUELNI KOD pri fitohromatskom grupisanju razlikuje: TROLISNU, ČETVOROLISNU DETE-LINU, SEDMAK TRAVU, STOLISNIK prema broju listova, a prema boji nazvane su BELA RADA, RUJ, BROĆ, CRVENA RUŽICA ili KRALJICA CVEĆA. ŽUTIKA, ZLATICA ili ZLATOGLAV se pri branju apostrofira: “ Zlatoglave, zlatne li si glave, ti mi znadeš tredest i tri trave”.
Čulno opažanje stečeno kroz sopstveno iskustvo imenuje biljke prema ukusu: GORČICA, LJUTIKA, BIBERIKA, a jestive biljke istovremeno korišćene i kao lek su: ŠUMSKI LUK, MEDVEĐI LUK, CIGANSKI SPANAĆ, KONJOGRIZ. Listovi GUŠČIJE TRAVE i PAPRENI LISAC služe kao začin. Cvetovi BELOG BAGREMA, latice DIVLJE RUŽE, MIŠEVINA, MASLAČAK, MAJČINA DUŠICA koriste se u ishrani. Iskopavaju se gomolji KAĆUNA, GOROCVETA. Od plodova jedu se GLOGINJE, TRNJINE ili DIVLJE ŠLJIVE, OSTRUGE, u stvari kupine, a SUNICE su maline. Jede se i ŽIR od hrasta sladuna, kao i MUKINJE.
Tradicijski inventar fitonima EROTSKE KONOTACIJE jednim biljkama pripisuje muške: kukuruz, krastavac, grozd, kaćun, a drugima ženske atribute: smokva, tikva, bundeva. Takođe razlikuju ŽENSKU od MUŠKE BOKVICE, po okruglastim ili duguljastim listovima i upotrebljavaju za lečenje muških ili ženskih osoba.
TEMPORALNI INDIKATORI temeljili su se na uočljivim manifestacijama biljnoga carstva. Zimi su jedino borovi i jele, ZIMOROD i ZIMZELEN, unosili malo živosti u pejzaž, a kao vesnika proleća narod je uočavao pojavu MRAZOVCA. Umesto gledanja u kalendar, naše prabake su čitale po bilju. Otuda i fitonimi: VESNIČAK, PRVI CVET, ispod snega se pomaljala VISIBABA, da bi se LJUBIČICA smatrala za pravog vesnika proleća. U takve vesnike spada i MASLAČAK ili PRVA SALATA, prolistavanje badema i breza. Slovenski narodi su prvi mesec nazivali po brezi, drugi je bio CVETNI, treći TRAVANJ (po travi koja tada buja), cetvrti TREŠNJAR ili CRVENIK koji je bio granica proleća i leta. LIPANJ je nazivan po opojnom mirisu rascvetalih lipa. Sledi mu ŽETVAR ili GUMNIK a ŽUTI je mesec kada sve vene, žuti, opada lišće te ga nazivaju i LISTOPAD ili ŠUMNIK.
Semenke SUNCOKRETA, korisne biljke za ishranu koja se upotrebljava i u narodnoj medicini, nazivaju i SUNCOGLED, a za čarobnu biljku RASKOVNIK verovalo se da živi samo jedan dan. Zapravo, veruju da iznikne u sumrak, procveta noću i do jutra ugine. Smatra se da je veoma lekovita i da sva vrata i brave može da otvori. Pomoću nje se, po narodnom verovanju, nalazi zakopano blago. Ali, raskovnik je nemoguće pronaći. TISOVO DRVO smatraju dugovečnim i kažu da traje i preko 200 godina .

Građenje i opstanak tradicionalnih fitonima

Srbija je floristički veoma bogata. Ima nekoliko hiljada vrsta. Stoga je logično da je narod, vremenom, po morfologiji, po svome okruženju (životinje, predeli, nebo, kosmičke pojave) biljke imenovao. U toj, sveopštoj personalizaciji navodimo kao zanimljive:
ZOONIMIZACIJA BILJAKA prisutna je u fitonimu GUŠČIJA NOGA, PAČIJE GNEZDO, ĆUREĆA TRAVA; VRANJI LUK; ORLOVA KANDŽA, ŽDRALJEVINA. Zatim, prema doma-ćim životinjama dobile su ime biljke: VOLOVSKO OKO, MAGAREĆE TRNJE, KONJSKI BOSI-LJAK, OVČIJI ČIČAK, KOZJI ROG, PASJI TRN, KEREĆE GROŽĐE, MACINA TRAVA, MIŠJE UVO. Prema divljim, šumskim poznato je MEČJE UVO, VUČJA NOGA, VUČJI ČEMER, trava LISAC, ZEĆJA STOPA, JEŽINA, GLI-STOVNICA, ZMIJINA GLAVICA i ZMIJINA MAHOVINA.
ANTROPONIMIZACIJA FITONIMA dokaz je značajne interakcije i suživota ljudi i prirode, poglavito bilja. Imenovanje prema morfološko-anatomskim uočavanjima: LEPI ČOVEK, STARČEVA BRADA, DEDINO ZELJE, KRIV DEDA, ŠUKUNDEDA. Fitonimi MAJKINE OČI, MAĆUHICA, LEPA KATA, DEVIČICA, BABINA DUŠA, BABINA KOSA, LEZIBABA, SVEKRVIN JEZIK.
Fitonimi šireg sociološkog rangiranja su: UDOVICA, SIROTICA, RANJENIK, KALUĐER, POPINO PRASE, HAJDUČKA TRAVA, kao i CAREVO CVEĆE.
Metaforički nazivi motivisani morfologijom biljke koja podseća svojim izgledom na drugu realiju, na neki posedovni predmet su: PRESLICA, PASTIRSKA TORBICA, MAMUZICE, DEDINA LULICA, BABINA SVILA, PRSTENČICA, ŠLAJER.
Zdravstveno medicinske motivacije date po ponašanju ljudi ili nekim simptomima bolesti: DREMOVAC, ZEVALICA, ZASPALICA, BRZORODICA, DALAKLJIVKA, TRAVA OD PUPKA, PLUĆNJAK, TRAVA OD STRAVE, KOSTOLOM.
Na ovome mestu pominjemo široko poznat ZDRAVAC. U osnovi ovoga fitonima je morfema ZDRAV, što je opravdano i u vezi sa izgledom biljke sitnoga cveta, rumene boje. Zdravlje je rumenilo na obrazima a rumena koža povlači poznate konotacije: živost, mladost, napredak, veselost, dakle, zdravlje.
Pored toga što su se osvedočili u lekovitost ili u otrovnost pojedinog bilja, ljudi se nisu otrgli od upliva religioznosti i pobožnosti. Tako se upravo veoma lekovitim smatraju: BOŽJI CVET, BOGIŠA, BOGORODIČINA RUKA, BOGORO-DIČINO KRILO, GOSPIN CVET, MOLITVENA TRAVA, OČENAŠ, NEBESKI KAĆUN, LOZA HILANDARSKA. Mitološkog imenovanja su VILINO CVEĆE /Helichrysum arenarium/, TRAVA SAMOVILA koja se u Istočnoj Srbiji koristi u lečenju bolesti koje su po verovanju nanele Samovile. Vlaška JARBA MUMA PADURI je MILOSTIVICINA TRAVA ili TRAVA ŠUMSKE MAJKE. Narodne pesme pominju jelu kao VILINSKO DRVO (a to može biti i jasenak i topola pa i zova). Na uvratinama rastu ALASKE TRAVE /Gramina draconis/ koje koriste za lečenje i bajanje. VRAŽJI GRIZ /Succisa pratensis/, kako veruju, čuva od zlih očiju i uroka. Interesantni su narodni nazivi biljke PEPELJUGA, kao i biljke ADAMOVA GLAVA .
Magične biljke, sa čarobnim svojstvima jesu POVRATIČ, DOBRODOVKA, NAVALA, PRILEPLJIVAK, ZAGRLJENAK, MILODUH (da omile dragom). ODOLJEN (da devojkama ne mogu muškarci odoleti).
Otrovno bilje: TATULA, BUNIKA, PASJE TREŠNJE, KUKUREK. Jačih dejstava su: BOLEGLAVA i POMAMNICA, a onu koja raspamećuje nazvali su LUDA TRAVA.

Fitotoponimi i dendrotoponimi

Najupečatljivije vizuelne karakteristike reljefa ili vegetacije ljudi su uzimali kao oznaku imenujući svoja naselja.
Još krajem XIX veka Vladislav Karić u svojoj knjizi “SRBIJA opis zemlje i naroda“ navodi: "Kod sela je zanimljivo znati, da ih oko četiri stotine svoje ime dovodi od imena raznoga bilja".
Pri kraju XX veka u izvanrednoj studiji “Dendrotoponimi Srbije“ (dr B. Jovanović, ing. S. Radulović i M. Vićentijević) konstatuju da je približno svako deseto mesto dobilo ime po dveću.
Stoga smo načinili detaljnu analizu naseljenih mesta imenovanih po bilju i vegetaciji ali usled obilja naziva i ograničenog prostora navešćemo samo najzanimljivije.
Mirisni bosiljak je ime naselja BOSILJGRAD, pominju se i BILJE, BILJANOVCE, BREZOVICA, BOR, BOROVAC, BRESJE, BRESTOVAC. Naselje VASILJ u okolini Knjaževca, po tradiciji ime je dobilo od biljke devesilj za kojom su devojke tragale, jer je bila siguran lek u epidemiji čume. Kod Užičke Požege je selo VISIBABA. Po voćki je VIŠNJICA, na Kosovu je VITINA, na više mesta VRBA, VRBEŠTICA, RAVNI GAJ, GLOGOVAC, GLOGOVICA. GOROBILJE je kod Požege, GRAB kod Guče. Dren je bio obavezan u zdravstveno preventivnim obredima a imena naselja DREN, DRENOVA i DRENOVAC. Naselje DUB je kod Užica, JABUKOVAC je kod Negotina, veliko mesto je JAGODINA, JASIKOVO je kod Majdanpeka. JAVOR i JOVA su kod Novog Pazara, JELAŠNICA kod Knjaževca, KLENAK kod Rume, KLENOVAC kod Negotina, KOVILJAČA kod Loznice KOPRIVNICA kod Zaječara. Po voću su naselja KRUŠEVAC, KUPINICE kod Vranja, KUPINOVO kod Kuršumlije. Po leski je dobio ime LESKOVAC. LIPNIČKI ŠOR je kod Loznice, LIPOLIST kod Šapca. MAKOVIŠTE kod Kosjerića, ORAŠAC, ORAHOVAC, ORAŠJE na više strana. OVSIŠTE kod Topole, PAPRATNA u Zaglavku, PERUNIKA kod Kuršumlije, RUJIŠTE kod Boljevca, SMILJEVAC kod Ivanjice, SMREKOVNICA kod Vučitrna, TRNOVAC je kod Minićeva, TRNJANE kod Negotina. TREŠNJA kod Beograda, ČUBRA blizu Negotina, CVETOJEVAC kod Kragujevca, ŠLJIVAR kod Zaječara.
Toponimi kao KRALJEVA ŠUMA, ŠUMARICE, a posebno STRAŠNA ŠUMA, ukazuju na to da su razgranata, visoka drveta kao i stogodišnja stabla, ili usamljena debla delovala na ljudsku psihu. Snažne vizuelne i auditivne percepcije pri povetarcu tumačene su kao govor šume. Pri nepogodama i besnim olujama budili su osećaj straha
da šuma preti. Ljudi, a pogotovu žene plašile su se pred silama prirode, te je stoga nastalo i veliko poštovanje bilja, drveća i šume. Verovalo se da u drveću žive dobri dusi, kao i da oni mogu da se naljute, i tada postanu zli i opasni. Stoga su obavljani obredi kako bi im se iskazalo poštovanje a ljudi od njih zaštitili. U davnoj prošlosti šume su služile umesto hramova. Na granici atara, prema šumi obavljana su i lečenja.

Fitoantroponimija - identifikacija sa biljem i vegetacijom

Proces prelaska folklornih fitonima u naš imenoslov (lična imena, nadimci, prezimena) proističe iz narodnog poimanja trava, cveća, drveća i svekolikog uvažavanja prirode. Otuda nije ni čudno ni neobično da se u središtu srpskog onomastikona ističe fitoantroponimija. Pažljivom anali-zom može se zaključiti da preovlađuje ženski biljni imenoslov. Ženska imena davana su prema cveću, a muška su se gradila prema drveću. Prezimena su oblikovana od fitonima pomoću nastavaka -ović, -ević, ili samo nastavcima -ić, -in i -ov.
Stoga, sa razlogom, ako se izdvoje ženska imena, a isto tako kad se posmatraju ova pitanja u celini, opravdan je upotrebljen termin cvetni onomastikon. Motivacija biljnim svetom proističe iz stalne i neposredne povezanosti i zavisnosti od prirode. U neprekidnom korišćenju prirode i bilja ljudi su imenovanjem novorođenčeta u identifikaciji sa biljem birali uglavnom najmirisnije, najlepše, isceliteljsko ili hranljivo bilje i plodove kao i drveće, smatrajući da će preko imena detetu biti i namenjema lepota, zdravlje, dugovečnost. Neka imena su arhaična, pojedina u urbanim sredinama sasvim izobičajena. Ipak, navešćemo neka koja bi sa razlogom na ovome mestu trebalo svrstati u cvetnik ženskih imena:
Motivacija biljnim svetom zastupljena je u imenima BILJA, BILJANA, BOŽURKA, BORIKA, BORKA, BOSILJKA, BULKA, zatim po travi VIDOVČICA, po voću VIŠNJA, potom VRBENA, GEORGINA, GORA, GORJANA, GRANA, GRO-ZDA. Po cvetu je DAFINA, apotropejska funkcija prisutna je u imenu DRENKA usled zaštitne moći drena. Često je ime DUBRAVKA a znatno ređe DUNJA. ĐURĐEVKA ili ĐURĐICA su imena koja su se davala proletnjim bebama. Omiljena su bila ŽARANA, ZAGORKA, ZDRAVKA, ređe ZUMBULKA. Starija su JAGLIKA, JAGODA, JAVORKA, JASENKA, JASMINKA, JORGOVA-NKA, KADIVKA, KALOPERKA, KARANFIL-KA, KOVILJKA i KRINKA. I danas česta: LALA, LJUBICA, LJILJANA, MALINA, NARANDŽA, NEVENA. Retka su OMORIKA i RAKITA, RUZMARINKA i SELENA. Brojnija su RUŽICA, PERUNIKA, SMILJKA i SPOMENKA. Zabeležena su i: TISA, TRNA, TRANDAFILKA, ČUBRA, CVETA, CVETANIJA, pa i ŠEBOJKA kao i ŠIMŠIRKA.
Muških imena je manje. To su: BILJAN, BOSILJ, VRBAN, GORAN, GOROLJUB, DRAGOLJUB, DUBRAVKO, IVKO, JAVOR, JABLAN, JOVA, LUGOMIR, NEVEN, NEVENKO, PERUN, SMILJAN, ČUBRILO, CVETIN i CVETKO. Isto tako bliskost i povezanost sa prirodom, biljem i drvećem ogleda se i u našim prezimenima koja su nastala od fitonima, kao BOROVNICA, BUKVIĆ, VIŠNJIĆ, GAJIĆ, GORUNOVIĆ, DUDIĆ, IVIĆ, LJUTIĆ, LJUBIČIĆ, NEVENKOV, NEVENIĆ, RUŽIĆ, TRAVICA, CEROVIĆ, CVETIĆ, ČUBRIĆ, ČEMERIKIĆ, ŠLJIVIĆ, ŠUMAKOVIĆ i ŠUMAREVIĆ.

DFitoornamentika - riznica kreativnog iskustva

Pravi vatromet boja koji pruža bilje i cveće uzor je koji slede vredne tkalje i vezilje. Ljubičica, crvena ili žuta lala, zelenilo trave, narandžasta boja nevena, nebesno plav spomenak, krvavo plamteće crvene boje božura ili mirni tonovi mahovine podražavani su bojenjem u odvaru lišća, biljaka, plodova ili kore drveća. Hromatizam pređe, uz uočene morfološko - anatomske detalje bilja, učinilo je, da je svojom kreacijom žena materijalizovala trajno kroz svoje stvaralaštvo tu prirodu i cvet koji obožava, ovekovečila. Istovremeno, određenim cvetom magijski se zaštitila. Umesto kratkotrajnog cveta koji brzo uvene, utkala je ili navezla list, lozicu, granu, cvet ili “puket“ na košulje, pregače, čarape, rukavice, marame, peškire, ćilime. Na taj način, kreator uživa i iskazuje svoju vezanost za prirodu. Materijalnom predmetu daruje svoju percepciju prirodnog savršenstva i time povećava estetsku vrednost nošnje. U svom stvaralaštvu morfološkom analizom kao da rastavlja cvet na latice, prašnike, listove, prikazuje stabljike... vitu jelu..., koje, po nekoj svojoj šemi, prenosi kroz svoj aktivni stvaralački proces, bilo da koristi naturalistički ili stilizovan, nekad geometrizovan način. Istovremeno dokazuje da je biološka zavisnost od bilja i vegetacije aktivirala ženinu volju i stvaralaštvo, koje čini doprinos reinterpretaciji prirode u raznim kulturnim formama.
Iz navedenih primera razumljivo i opravdano sledi da je naše društveno nasleđe, ustvari, prilagođavanje kulture uslovima sredine. Zato i kažemo da tradicionalna kultura čuva mnoga data, pa sa pravom podvlačimo da je ekoetnologija riznica još uvek nedovoljno obrađenih iskustvenih obrazaca, pogotovu onih, vezanih za lekovito bilje i vegetaciju.

Literatura

1. Biljana Sikimić. Erotske konotacije fitonima u narodnim zagonetkama, Kodovi slovenskih kultuta 1, Beograd; 1996.
2. B. Jovanović, S. Radulović, M. Vićentijević. Dendrotoponimi Srbije, Glasnik Šumarskog fakulteta 52, Beograd; 1977.
3. Veselin Čakanović. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, Beograd; 1985.
4. Vladimir Karić. Srbija, opis zemlje, naroda i države, Beograd; 1887.
5. Vladimir Stanojević. Postanak narodne medicine, Glasnik za zdravstvenu zaštitu br.6,7 i 8 Beograd; 1965.
6. Vladimir Saur. O pitanju rekonstrukcije praslovenskih naziva meseci, Raskovnik , br. 73-74, 1993.
7. G. Živković i Ž. Romelić. Čarobno bilje, Etnokulturološki zbornik III Svrljig 1997
8. Dušica Živković. Predanja i legende o nastanku Knjaževca, Glasnik Etnografskog muzeja 62 Beograd; 1998.
9. Imenik mesta, Službeni list, Beograd; 1973.
10. Jovan Tucakov, O našem lekovitom bilju, Beograd; 1946.
11. Ljubiša Rajković, Magijska funkcija biljnog sveta u basmama i bajanjima Timočke Krajine, Za zdravlje VII 2001.
12. Mile Nedeljković, Mesecoslov za Srbe sva tri zakona, Danica 1999
13. Milosavljević, Vučković, Velojić, Samoniklo jestivo bilje Timočke Krajine, Zaječar; 1996
14. Pavle Niševljanin, Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, Beograd; 1912.
15. Petar Paunović, Nadrilekarstvo u selima Timoka, separat iz “Dani preventivne medicine”
16. Srebrica Knežević, Zdravstvena kultura i problemi narodne medicine u Jadru, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu br. 27 1964.
17. Trifun Pavlović, Neven u našoj narodnoj tradiciji, Novi Sad; 1990.