|
||||||||
UDK: 331.101.3:159.9]:061(497.11Smederevo) | ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl. 1 p. 67-72 | |||||||
Istorija medicine i zdravstvene kulture Formiranje službe industrijske
psihologije u smederevskom
|
||||||||
Sažetak: Ključne reči: Psihologija, industrija, Smederevo, SARTID Key words: Psychology, industry, Smederevo, SARTID |
||||||||
Srbija je za manje od jednog veka iz zaostale turske provincije izrasla
početkom 20. veka u modernu kapitalističku državu. Taj su put mnoge
evropske zemlje prelazile za dva veka i upravo toliko su bile ispred
Srbije, kada je ona stala na put društvenog i ekonomskog preobražaja.
Oružanu borbu zamenila je borba za svakodnevni život, za poboljšanje svih
vidova života. O tome je Jovan Cvijić 1922. g. pisao: "Svaki narod u
Evropi postigao je ili će postići znatan stupanj materijalne kulture, ako
živi dugo vremena u miru. To je u izvesnoj meri postigao i narod u Srbiji,
koji je od početka 19. veka, stalno nosio o ramenu pušku, u jednoj ruci
mač, a samo je drugom rukom držao plug." Industrija u Srbiji, kao u drugim evropskim zemljama, imala je svoje začetke najviše u razvijenim granama ručne zanatske proizvodnje. Na dugom putu od zanatske do fabričke proizvodnje, proces proizvodnje prolazio je kroz razne oblike zanatskog rada, kroz kooperaciju i manufakturnu podelu rada, da bi uvođenjem tehnoloških dostignuća dostigao stupanj mašinske proizvodnje. Posebna karakteristika razvoja Jugoslavije nakon drugog svetskog rata je proces nagle industrijalizacije privrede. Činjenica je da ovakav nagli prelaz iz agrarne i industrijski slabo razvijene zemlje u industrijski razvijenu, može da ima određene posledice. Te posledice su se pojavile zbog potrebe da se veliki broj poljoprivrednih radnika prilagodi na industrijsku proizvodnju i nužnosti da se pređe na viši, produktivniji način rada. Sve ovo je zahtevalo da se pitanjima raspoređivanja, selekcije, adaptacije i readaptacije radnika, kao i pitanjima međuljudskih odnosa u industriji, priđe na jedan organizovaniji način, zasnovan na savremenim dostignućima. Iz tih razloga, došlo se posle rata u Srbiji, do zaključka da je neophodno da se u većim fabrikama i preduzećima ovim pitanjima pored lekara bave i posebna stručna lica - industrijski psiholozi. U SARTID-U od 1961.
Godine 1962. SARTID je zapošljavao 3.100 radnika (4). Od tog broja
manji deo je visoko-kvalifikovan, dok je većina polukvalifikovana i
nekvalifikovana. Zastarela tehnologija proizvodnje uticala je da su uslovi
rada u fabrici bili dosta teški, tako da se dosta oštro postavljao problem
prilagođavanja novih radnika, naročito zato što je većina bila seljačkog
ili poluseljačkog porekla, jednim delom vezana za zemlju. Dakle u jednom
ovakvom industrijskom preduzeću postojali su problemi koji su sami po sebi
specifični. Jedan od važnijih jeste: "To fit the man to the job and the
job to the man" - (prilagoditi čoveka poslu, a posao čoveku") što je jedna
specifična sentenca u industrijskoj medicini. Koncepcija celog posla je
bila: testiranjem budućeg radnika, uz analizu radnog mesta, industrijski
lekar, psiholog, socijalni radnik i personalni rukovodilac trebaju tog
budućeg radnika postaviti na takvo mesto koje odgovara njegovom mentalnom
i fizičkom dijapazonu. Sledeći se problem sastojao u tome što se radni
kapacitet radnika povremeno menja. Iako je to čisto individualna stvar, u
jednom industrijskom kolektivu to igra veliku ulogu. Razne bolesti,
interpersonalni odnosi, mikrotraume, briga o familiji, starenje, uvođenje
novih metoda rada, premeštaj sa jednog radnog mesta na drugo, uvođenje
novih prostorija - sve su to uzroci te oscilacije.
Kabinet za mentalnu higijenu
Organizaciono sve radnje industrijske psihologije akcentirane su u tzv.
kabinetu za mentalnu higijenu, koji se nalazio u sklopu Zdravstvene
stanice, kao njen sastavni deo sa posebnim zadacima. U ovom kabinetu je
radio Svetomir Cvetković, industrijski psiholog kao rukovodilac kabineta,
a kasnije se planirao i prijem pomoćnika psihologa i jedan administrativni
službenik.
Zadaci Kabineta u okviru preduzeća:
Zadaci Kabineta van preduzeća (u dogovoru sa upravnikom Zdravstvene stanice i upravom preduzeća):
Industrijski psiholog - Svetomir Cvetković
|
||||||||
Iskrenost pre svega Služba psihologa u Železari, s obzirom na njen širok delokrug rada bio je dvojak. Jedan manji deo vremena Cvetković je provodio u kabinetu za obavljanje rutinskih poslova: testiranje, intervjue, statističke obrade podataka i studijske radove: analize rezultata, studije pojedinačnih slučajeva, izradi elaborata i sl. Drugi deo vremena Cvetković je kao psiholog provodio u pojedinim pogonima da posmatra kako radnici koriste pauze i odmore i kakvo interesovanje pokazuju za rad na pojedinim radnim mestima ili pogonima u celini. Cvetković je u časovima odmora i pauza stajao na raspolaganju radnicima koji su imali potrebe da mu se obrate, ili pak on je sam s njima stupao u dodir. Sve te probleme on je zajedno sa lekarem preduzeća posmatrao i tako su dolazili do sličnih rezultata. Cvetkovićev stil rada bio je takav da radnici njegovo prisustvo u pogonu ne osećaju kao kontrolu, već kao moralnu podršku. On je ubrzo stekao puno poverenje radnika u železari. Na taj način Cvetković je vrlo uspešno ostvarivao svoju misiju i stekao punu afirmaciju. Ovaj vrstan psiholog koji je od većine radnika dočekan sa čuđenjem pridobio je poverenje baš tih ljudi, koji su se prvih dana pitali: "Šta će on među nama". Kao po pravilu i Cvetkovićev rad tih prvih dana 1961 godine bio je više nego težak. Trebalo je raditi među radnicima od kojih većina pojma nije imala šta je zadatak nove službe. Pa ipak ti prvi dani prošli su srećno: "Obilazio sam rukovodioce, radnike, sve pogone. Upoznavao sam ja njih i oni mene. Osnovno je bilo da ljudi steknu poverenje u mene i da shvate moj rad, da budu iskreni. Jer, iskrenost omogućuje čoveku da se pomogne.." (14). Prvo osnovno pitanje koje je trebalo rešiti tih dana je: utvrditi koliko kome odgovara radno mesto koje zauzima. - "Svako radno mesto, traži psihološke i stručne zahteve. Ti zahtevi se moraju ispunjavati, jer samim tim uspeh će biti veći, radnici će ispoljiti veću sposobnost, biće zadovoljniji. U tom slučaju on će više da doprinosi i sebi i zajednici. Ako je međutim čovek nezadovoljan radnim mestom, onda se to odražava kroz povrede i njegov učinak". Drugi važan posao koji je tada trebalo rešiti je pitanje fluktuacije radne snage u kolektivu, spoljne i unutrašnje. Takvo stanje je iziskivalo velike troškove u kolektivu za obezbeđenje sredstava za ponovno obučavanje novih radnika. Zahvaljujući ispitivanju službe za mentalnu higijenu radnici su se upućivali na rad na radna mesta koja su im najviše odgovarala, pa je flkuktuacija sasvim smanjena. Za prve tri godine rada od 1961 do 1964. godine kroz ovu službu prošlo je 2.037 radnika koji su prethodno dobili posao, a posle psiholoških ispitivanja odbijeni. Treće pitanje bilo je rešavanje pitanja radnika sa umanjenom radnom sposobnošću (tzv "mrtve brigade") - obolelih ili iscrpljenih od rada. Samo 1961 godine bilo je oko 300 pripadnika tzv "mrtve brigade" u Železari. Kadrovska služba je morala hitno da interveniše, kako bi rešila status ovih radnika. Psihološka služba je odmah počela da izučava ovo pitanje. Cvetković je razgovarao sa svakim radnikom posebno. Posle detaljnog ispitivanja jedan broj radnika je vraćen u proizvodnju na odgovarajuća radna mesta, drugi su upućeni u uslužne pogone, neki su zadržani u Komunalnom odeljenju, jedni su upućeni na prekvalifikaciju, a ostali su dobili invalidsku penziju. Četvrta grupa problema koje je trebalo hitno rešavati bili su: loši međuljudski odnosi u pogonima, česte povrede na radu, loši higijensko-tehnički uslovi i drugo. A, sve je to uticalo na proizvodnju. Mnoge teškoće lične prirode zbog bolesti u porodici, zbog nesređenih stambenih prilika i drugih problema su veoma zaokupljali radnike. Prema statističkim podacima od 1962 do 1965 godine u kolektivu je zabeleženo 2882 lekarske intervencije zbog neurotičnih tegoba, koje su osećali radnici. Na bolovanje zbog ovih oboljenja u pomenutom periodu izgubljeno je 14.087 radnih dana. Posmatrajući po pogonima najviše slučajeva je u Valjaonici, zatim u Livnici, Kovačnici, Čeličani itd. Već posle nekoliko godina oni su privikli da dođu kod psihologa i da mu se povere.-"Ljudi iskreno pričaju i o sebi i često iznose i ono što ne bi kazali ni rođenom bratu. Znaju oni da će to ostati i dalje tajna" kaže Cvetković (15). Nekad i sad Od te daleke 1961 godine pa narednih nekoliko decenija tekao je vrlo složen, ali organizovan proces prevođenja seoskog stanovništva u industrijske radnike u SARTID-u posredstvom psihološke službe. Razumevanje važnosti tradicije, običaja, predrasuda i osnovnog načina života u ruralnoj zajednici, bilo je od izuzetnog značaja za sam taj proces. Kako izgleda mentalni obrazac lokalne sredine? Kako uticati na njega, i kako ga usmeriti u željenom pravcu ? Međuratno iskustvo u Srbiji i SARTID-u u jednom delu je poslužilo u stvaranju takve platforme. U mentalitetu ruralne sredine još uvek postoje arhaični tradicionalni pogledi na privredni i tehnološki razvoj koji svoje korene vuče iz patrijahalne sredine, iz koje je regrutovana većina radnika u fabrikama u posleratnom periodu. Još je "POLITIKA" 1919. godine pisala: "Svi mi imamo, što reče jedan francuz "Le respect de la mashine". Normalan Srbin, razume naprave kao plug. Preko toga stvar postaje već komplikovanija". "Seljaci koji su dolazili na rad u fabrike prilagođavali su se za rad na mašinama, ali uvek su se plašili struje". Stav je pomalo karikiran, ali u njemu ima dosta istine u viđenju lokalnog mentaliteta. Zatim tu je i stav o neadekvatnom odnosu industrijskih i poljoprivrednih proizvoda (npr. "za jedan plug dva vola"). I danas, početkom 21. veka, razvoj tehnologije u našoj zemlji još uvek dosta zavisi od entuzijazma usamljenih firmi i pojedinaca. Od poznavanja lokalnog mentaliteta mogu se imati pozitivni efekti. U kreiranju asortimana finalnih proizvoda svakako treba imati na umu lokalni mentalitet sredine. Na taj način možemo marketinški projektovati i oblikovati tražnju prema specifičnim potrebama korisnika jedne sredine, odnosno subkulture. Najveći deo novih mislećih generacija danas, okreće se od prirodnih i tehničkih nauka ka izučavanju društvenih nauka. Drugi deo ove populacije masovno se orijentiše na "poslove" koji donose visok materijalni standard, a koji se nalaze sasvim izvan stvaralačke sfere u pravom smislu reči. Ova pojava u mentalitetu može da postane ograničenje našeg privrednog i društvenog razvoja u globalu. Takođe, ogromna brzina tehnološkog razvoja u svetu, i njihovo pretvaranje u objekte praktične primene, npr. računarska tehnika, imaju svoje otpore u mentalitetu lokalne sredine. Prihvatanje razvoja pretpostavlja adaptibilnost najvećeg broja individua u firmi. Nova vrsta nepismenosti - kompjuterska nepismenost danas ne zahvata samo penzionere, već i ljude u poznim godinama radne aktivnosti. Dolazi do podsvesnog otpora prema "uzročniku napretka". Strah od nauke i tehnike u današnje vreme u lokalnom mentalitetu izazvan je i posledicama neoprezne primene naučnih saznanja (razornost atomske bombe, ozonske rupe, virus side "pobegao iz jedne američke laboratorije", alge ubice itd.). Svako vreme, dakle donosi nove izazove, ali cilj službe za industrijsku psihologiju ostaje isti. "To fit the man to the job and the job to the man". |
||||||||
Slika
1: Svetomir Cvetković, psiholog (levo) na Turnerovom aparatu ispituje psihomotorističke sposobnosti radnika (maj 1964.) |
||||||||
Napomene
|
||||||||
Adresa autora: Jovan Stojković Smederevo |
||||||||
|
||||||||
Infotrend Crea(c)tive Design | Revised: 20 May 2009 | |||||||