|
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Istorija medicine i zdravstvene kulture Dugo putovanje u Evropu...
|
|||||||||||
|
Negde oko ručka dolazi razbarušen dedica, i traži da mu damo nešto za
spavanje, jer već tri dana ne može da spava. Još kaže da već leži u
bolnici, ali mu tamo ne daju ništa za spavanje. Mi mu objašnjavamo da ne
možemo da mu damo ništa, jer se već leči u bolnici, a on se ljuti sve
više i više i preti da će da ide advokatu pa da tuži i nas i bolničke
lekare što mu ne damo ništa da spava, on je hitan slučaj. "Ma možeš da
nas slobodno tužiš"- kažem ja. "Ama, ja imam zdravstvenu knjižicu"- kaže
on- "videćemo mi šta je zakon"... *** Tek je počela noćna smena. Zvoni telefon - poznati i uvaženi kolega nas zove – on je pored kafića, gde je neka žena "sredila nogu". Utrčavamo u kola (a nismo ni kafu popili!). Palimo rotaciju i "svirajku". Brzo, uz psovku za bezobzirne vozače koji neće da se sklone da prođemo, stižemo do lica mesta. Žena stoji i drži se za nogu. STOJI? Pitamo šta je to bilo. Ceo dan je hodala na visokim štiklama (dobra desetka), pa je sada bole noge. Mi se samo zgledasmo u čudu. Othukujemo, izgledamo sami sebi smešni. Da cela situacija bude još smešnija, žena nas moli da je odvezemo do kuće. Pa kad su nas jahali dovde, neka jašu još malo... *** U gluvo doba budi nas zvono. Ko li ga izmisli! Ulaze muž i žena. Njemu nije dobro. Tehničar budi lekara. On bunovan ustaje. Uobičajen pregled - merenje pritiska, auskultacija, neurološki pregled... "Javite se sutra svom lekaru, sada nema potrebe za terapijom" - kaže doktor i bez mnogo reči odlazi da spava. Žena, zabezeknuta ovim postupkom napada tehničara - pa kako mu nije dao ništa, pa njemu je jako loše, nije on običan čovek, ON JE INŽENJER... *** U noćnoj smeni primamo poziv - čovek se guši, krklja, srčani je bolesnik. Umornim korakom se penjemo uz stepenice. Ja razmišljam kako da ga nosimo niz ove uske stepenice. Mada - ni prvi ni poslednji. Čovek nas čeka na vratima. Stvarno krklja. Izvinjava se, zvao je svog sestrića, koji je takođe lekar, a ovaj mu rekao da zove Hitnu i spustio slušalicu. "Šta piješ od lekova?" - pitam ja. "Pijem PRESISOL za srce (Presolol, prim. aut.)". Tehničar i ja se samo zgledamo i prasnemo u smeh. "Što se smejete, pa hoću li ja da umrem?" - zbunjen je deda. "Ma nećeš, nego smo se setili nešto pa nam smešno" - kažemo i gušimo se od smeha. *** Selo V., pregledamo ženu koja nas je zvala zbog iznenadne malaksalosti, glavobolje i povraćanja. Ispada da ima samo malo povećan pritisak, ali ne pije lekove kako treba. I, kao po nekom pravilu, gde je jedna baba bolesna, tu se skupi još grozd drugih baba koje "samo gledaju". Iz tog grozda izdvaja se jedna i pita: "A je l' će je vodite kod doktora?" *** Završili smo vizitu i ulazimo u kola. Baba nas ispraća i zahvaljuje se što smo dedi dali injekciju. "Zdravo, sine, zdravo, i hvala vam. A što imate vozača, izučil’ se dete da vozi, gledala sam ga kako obrta ovaj auto - napred gleda, a nazad tera! Toj nesam videla u moj vek..." *** Taman negde posle ručka, kad se kapci sklapaju, ulazi dedica i kaže "Nešto mi nije dobro, evo već tri dana sam u komi..." *** Uzbuđen čovek viče u slušalicu da požurimo, njegovom ocu je jako loše, srčani je bolesnik i guši se, ne može više...Stvar ne bi bila tako nesrećna i teška da poziv nije iz sela udaljenog oko 35 km. Krećemo pitajući se šta ćemo zateći. U selu starac jedva diše, od vrata se vidi da ima edem pluća. Brzo se organizujemo - vena, Nitro sprej, Lasiks,...Nosimo dedu do kola i brzo krećemo, bar da nam ne umre u kolima. Stavljam i masku sa kiseonikom. Žurimo...U neko doba sin, koji je pošao sa nama, viče da stanemo. "Stani, doktore, stani... " Ja već u glavi imam odrađenu reanimaciju i iskačemo i ja i tehničar. "Šta je bilo?"- pitam, pošto vidim da je deda živ. "Ma, doktore, upišaće se, ne može da izdrži više". Eh, kakva li je to muka... "U gaće, bre, nema stajanja sad, žurimo u bolnicu... ". Deda me pogleda tužno - "Ama, kako doktore da se upišam u gaće, pa kako ću u bolnicu tako? ". Ja ništa ne odgovaram, utrčavam u kola i razmišljam kako ćemo i šta nas još čeka na ovom, i za mene i za njih, veoma dugom putu... Napokon stižemo i dok vadimo pacijenta iz vozila ja vidim žućkastu baricu ispod nosila, a i nosila su takođe mokra, pa vozač psuje i selo i starca...Nadam se da neće i mene. Stvarno mu je teško što sad mora ponovo da čisti...Eto, svi smo imali muku tog dana. *** -Hitna pomoć, izvolite... -Dobro jutro, ja želim da se prijavim... -Kome da se prijavite? -Pa ja sam hitan slučaj, pa da se prijavim, da dođete. -A šta je u pitanju? -Ne mogu da spavam već dva sata, upala mi je muva u oko, i ne mogu da zaspim, grebe me i smeta mi. -Izvinite, za takve pozive ne dolazimo. -Molim? Kako ne dolazite, pa za šta ste vi plaćeni? -Ama, čoveče, ne dolazimo, vi niste životno ugroženi, nema potrebe da iko dolazi, možete vi da dođete pa da damo uput za očno... -More, majku li vam...Zašto li vi primate platu... *** -Hitna pomoć Zaječar... -Alo, ej, Mile... -Ne, dobili ste hitnu -Ma, kakva, bre, sad hitna?! -Pa pogrešili ste broj... -Ma, šta bre pogrešio, nemoj ja da vam...(i dalje vika i pretnje) *** Stariji bračni par, stari izvezeni stolnjaci, vitrine sa uredno poređanim šoljicama, duh starine prosto odjekuje u celom stanu. -Ej, deco, deco...Ne znate vi, ja sam bio prvoborac, gradio sam fabrike po Zaječaru... Pošto već počinje da bude dosadan, ja se maksimalno koncentrišem na posao i EKG koji radimo. Jasno se vidi da ima težak poremećaj ritma i da moramo da ga vozimo u bolnicu. -Znate šta, morate sa nama u bolnicu, ovo nije za ostajanje kući... Sleže ramenima. Dok mi pripremamo stolicu (koju naš vozač Rale prosto obožava, samo prevrće očima) on šalje ćerku da mu donese...nešto, ne čujem šta, ali vidim da je jako bitno, stalno je požuruje, viče. -Eno, bre, tamo je kod ormana...Jaooo, što si smotana...Pa kako nema? Vidi, vidi u sobi... - ’Ajde, stari, idemo, sedi u ovu stolicu... Već sam nervozan, a on je, izgleda, još nervozniji što mu ne donose to NEŠTO što uporno traži. Ipak, seda na nosila. Ne može da hoda sâm pa mu pomažemo. Već izlazimo iz stana, kad se iz susedne sobe pojavljuje ćerka. -Evo ti, a mi ćemo doći kasnije. I daje mu - češalj. *** Stari čika, poznati srčani bolesnik, hipohondar, zove već ko zna koji put i mi već znamo ko je i šta je... - Imaš li EKG od prošli put-pitam ja - Ma, imam, ali nije dobar... - A što? - Pa, gledao sam ga prošli put kad ste otišli...Sve nešto kao da su čavke gazile po papiru...Ja vam kažem da mi srce nije dobro, a vi mi ne verujete... *** Naši ljudi svoje bolesti nose kao odlikovanja i rado ih pokazuju svima, a naročito lekarima, kao da očekuju neku pohvalu za svoj "minuli rad". Srčani bolesnici posebno. Pa još ako ima i operaciju...Onda je general. Ili u najmanju ruku pukovnik... A što se razumeju u lekove...Da ti se smuči. Žena osrednjih godina leži na krevetu i drži se "za srce". Njen, od skora, muž stoji u uglu i uplašeno gleda u nas, kao da smo nosioci strašne presude za njegovu ženu. Bol u grudima nije šala... EKG Vam je u redu, a koje lekove pijete za srce? Pa vidiš, doktore, pijem Lampion (LOPION, Prim. aut.) za srce, Kornifleks (e, tu smo morali da se pomučimo da odgonetnemo da je u pitanju KARVILEKS, Prim. aut) i Besandin (mislim da prevod nije potreban) |
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | |||||||||||
