| |
ETIKA
Etika (grčki ēthos-običaj, ēthikē) je deo filozofije koji proučava i
procenjuje moralne vrednosti, poreklo i načela moralnosti. [2] Etika,
pak, u drugom značenju označava moralnost i čistotu, konkretno neke
profesije, kao npr. etika zdravstvenih radnika, novinarska etika,
istraživačka etika itd. Kodifikovana načela etike za brojne delatnosti u
današnje vreme sve više dobijaju na značaju i u skladu su sa težnjom da
se istakne profesionalizam i stručnost u radu, kvalitet rezultata rada i
strukovno standardizovana postupanja. Istim procesom obuhvaćeno je i
područje zdravstva. Naime, medicinski poslenici, a pre svega lekari,
imaju svoju stalešku etiku, koja je zakon njihove profesije [3].
Iako se medicinska etika temelji na opštim etičkim normama, medicina kao
struka ima naročito izraženu posebnost svojih etičkih normi, jer
su njen neposredni predmet čovek, njegov život, zdravlje i dostojanstvo.
U osnovi etičkih pravila za lekarsku profesiju jeste humanost kao
suština medicinske etike i osnovne postavke "da samo dobar čovek može
biti dobar lekar", da je poverenje u lekara temelj odnosa lekar -
pacijent, i da lekar treba da leči ne samo bolest nego i bolesnika.
Kao član te profesije, lekar mora biti svestan, pre svega, odgovornosti
za pacijente, kako pred društvom, pred drugim zdravstvenim
profesionalcima, tako i pred samim sobom. Ovde je, naime, reč o
standardima postupanja koji definišu suštinu savesnog rada lekara. [3].
Pridržavanje moralnih načela, odnosno etičkih principa, preka je potreba
svakog zvanja i zanimanja. Medicinska etika ima izuzetnu važnost upravo
zbog specifičnosti tog zvanja. Lekarski poziv ne može se uporediti ni sa
jednim drugim, u prvom redu zato što se bavi ljudskim zdravljem i
ljudskim životom. Još jedna od posebnosti medicinske etike je i ta što
se pacijent nalazi u podređenom položaju u odnosu na lekara, prisiljen
da se prepusti kako njegovom znanju, tako i dobronamernosti.
Treba razlikovati pravne obaveze i moralne dužnosti lekara. Pravne su
obaveze uređene zakonskim propisima i njihovo kršenje dovodi do pravne,
sudske odgovornosti. Međutim, lekar se u vršenju svojeg zvanja mora
držati ne samo svih zakona i odredaba koje regulišu njegovu
profesionalnu delatnost, nego se mora, isto tako, pridržavati etičkih
načela.
Izvori lekarske etike jesu humanost, tj. ljubav prema čoveku i
pravednost, tj. priznavanje podjednakog prava svakog čoveka na zdravlje.
Potreba ljubavi i samilosti, dobrote, želje da se što bolje pomogne
bolesniku, čoveku u nevolji, često je istaknuta kao preduslov za
valjanog i požrtvovanog lekara. Pojam humanosti dobio je u moderno doba
i novo značenje: to nije samo ljubav prema pojedincu, nego i osećaj
dužnosti prema zajednici.
Najvažnije moralne obaveze iznesene su u posebnim kodeksima lekarske
etike, u propisima načela lekarske časti, koje su izradila različita
lekarska društva. Međutim, kao osnova etičkih formulacija još uvek
ostaje Hipokratova zakletva:
"Kunem se Apolonom, lekarom Asklepijem, Higijom i Penekejom i svim
bogovima i božicama, zvaću ih za svedoke da ću se po svojim silama i
svojom savešću držati ove zakletve i ove obaveze. Stoga ću učitelja
svoga umenja poštovati kao svoje roditelje, davaću mu što mu u životu
bude potrebno. Njegovu ću decu smatrati svojom braćom, a ako budu želeli
učiti ovu umetnost, učiću ih bez ugovora i bez plate. Učiću i đake koji
se budu ugovorom obavezali i ovom zakletvom, ali nikoga drugoga. Svoje
propise odrediću po svojim silama i znanju na korist bolesnika i štitiću
ga od svega što bi mu moglo škoditi ili naneti nepravdu. Nikome neću,
makar me za to i molio, dati smrtonosni otrov, niti ću mu za njega dati
savet. Isto tako neću dati ženi sredstvo za pometnuće poroda. Čisto ću i
pobožno živeti i izvršavati svoju umetnost. U koju god kuću stupim,
radiću na korist bolesnika, kloneći se nehotičnog oštećenja, a osobito
zavođenja žena i muškaraca, robova i slobodnih. Što u svom poslu budem
saznao ili video, ukoliko se ne bude smelo javno znati, prećutaću i
zadržati kao tajnu. Budem li održao ovu zakletvu i ne budem li je
prekršio, nek mi bude srećan život i uspešna umetnost, nek steknem slavu
i ugled kod ljudi do u daleka vremena: prekršim li ovu zakletvu i
zakunem li se krivo, nek me zadesi protivno." [1]
Po ugledu na ovaj dokument, 1948. u Ženevi je napisana tzv. Ženevska
deklaracija (prerađena Hipokratova zakletva): U času kada stupam među
članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoj život staviti u
službu humanosti. Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i
poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najvažnija
briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajnu onoga ko mi se
poveri. Održavaću svim svojim silama čiste i plemenite tradicije
lekarskog zvanja. Moje kolege biće mi braća. U vršenju dužnosti prema
bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri: vera, nacionalnost,
politička ili klasna pripadnost, apsolutno ću poštovati ljudski život od
samog početka. Ni pod pretnjom neću dopustiti da se iskoriste moja
medicinska znanja suprotno zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano,
slobodno, pozivajući se na svoju čast." [1]
Na trećoj generalnoj skupštini Svetskog medicinskog društva u Londonu
1949. godine, usvojen je Internacionalni kodeks medicinske etike, koji
propisuje odnos lekara prema radu i ljudima:
- Lekaru se poverava zdravlje čoveka.
- Lekar ima humanu i socijalnu misiju.
- Lekar je obavezan da poštuje moralne zakone profesije.
- Ne sme da se rukovodi motivima ličnog korišćenja.
- Zabranjeno je reklamiranje.
- Očuvanje profesionalne nezavisnosti.
- Za svoj rad može primiti samo profesionalnu nagradu.
- Ništa se ne sme raditi što bi štetilo bolesniku.
- Nova otkrića i postupci se mogu primenjivati samo ako su javno
priznati.
- Lekar prihvata ono što je lično utvrdio.
- Obaveza da se bolesnik uputi lekaru koji je osposobljen za dati
posao.
- Obaveza ukazivanja hitne pomoći uvek i na svakom mestu.
- Mora se ophoditi prema svojim kolegama onako kako želi da se oni
ophode prema njemu.
- Lekar ne sme odvraćati bolesnika od svog kolege i mora sa puno
pažnje izbegavati sve ono što može naškoditi moralno i materijalno
njegovim kolegama.
- Lekar se mora pridržavati propisa uključenih u Ženevsku, tj.
prerađenu Hipokratovu zakletvu. [1]
Ovi dokumenti predstavljaju osnovu svih dokumenata koji se dotiču
etike zdravstvenih radnika. U prvom planu među etičkim načelima ističu
se humanizam, skromnost i urednost, uređuju se međusobni odnosi (stariji
pomaže mlađem, mlađi poštuje starijeg), a i definiše se lekarska tajna
(poverena uhu, zatečena očima, naslućena umom. Sve što je u vezi sa
bolesnikom, od imena do dijagnoze, lekarska je tajna).
ZAKON
Jedan je od osnovnih aspekata medicinske etike je poseban odnos između
lekara i pacijenta. Pravnici se bore s velikim teškoćama da definišu taj
odnos, koji se u mnogo čemu razlikuje od ostalih. Tu su stalno otvorena
i aktuelna ova pitanja: lekarska greška i njena uzročnost za nepovoljan
ishod lečenja; dužnost lekara da pacijenta obavesti o dijagnozi, o
terapiji koja je potrebna i o njenim rizicima, kako bi pacijent mogao da
se sa terapijom saglasi; odgovornost zbog štete izazvane medicinskim
aparatima i injekcijama... Sva ova pitanja ne pretresaju se samo u
literaturi, nego i na zajedničkim stručnim skupovima lekara i pravnika
[3].
Moderno doba, doba velikog napretka nauke i tehnike na svim poljima
donelo je u medicinu problem hiperspecijalizacije, koji je bio zamišljen
kao poboljšanje usluge pojedinačnog lekara tako što će taj konkretni
lekar biti isključivi specijalista (pa se čak otišlo i dalje -
subspecijalista) za određenu oblast ili dalje-za određeni organ. Tog
momenta je pacijent prestao da bude ličnost, izgubio sva karakteristike
ljudskosti u očima savremene medi- cine, prestao da bude subjekt
komunikacije i pretvorio se u objekt informacije. Logična reakcija na
ove promene nije došla od najistaknutijih medicinskih "veličina", već iz
drugog tabora-pacijenti su na svojoj koži osetili "blagodati" ovakvog
načina rada i – rešili da stvar uzmu u svoje ruke, obraćajući se onome u
koga su još imali poverenje-pravnicima. Medicinski poslenici su
nekadašnje poverenje prokockali, te je odnos između pacijenta i
medicinskih radnika, odnos pun poštovanja prema lekaru-iscelitelju,
lekaru-spasiocu, lekaru-utešitelju, zamenjen strahom i nepoverenjem.
Zato su kao vernog pomoćnika u procesu sopstvenog izlečenja pacijenti,
pored lekara, pozvali i pravnike, koji će budno paziti na postupke
lekara. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, tako, a naročito tokom
osamdesetih, pacijenti čije je zdravlje bilo oštećeno raznim jatrogenim
posledicama, postajali su medijski heroji zbog svojih Pirovih pobeda nad
institucijom medicine, pobeda izraženih ogromnim odštetama koje su
dobijali sudskim presudama [7].
Vođena novim događanjima na sceni odnosa lekar-pacijent, medicinska
javnost zauzela je gard, i to dvojak. Jedna struja se ogleda u
defanzivnom reagovanju medicinske javnosti, i kao glavne manifestacije
nastali su pojmovi- defanzivna medicina i medicina zasnovana na dokazima
(Evidence Based Medicine). Ovaj oblik reagovanja ljudi u belom zasnivao
je svoja razmišljanja i delovanja prvenstveno na interesima struke.
Defanzivna medicina je, rečeno političkim rečnikom, posebna frakcija
medicinske struke, koja svoje delovanje nije rukovodila objektivnim
stanjem i potrebama pacijenata, već je glavna ideja vodilja bila
eventualna mogućnost sudskog procesa, te su se u skladu sa tom idejom i
nastupalo: preterivanje u dijagnostici, preterivanje u terapijskim
intervencijama...
Medicina zasnovana na dokazima (Evidence Based Medicine) imala je više "legalistički"
pristup problemu. Opravdavajući svoje postupke validnim dokazima imali
su bolje sagledavanje problema i neospornu moć u rezonovanju i
postupanju, istovremeno se obračunavajući sa starom elitom, koja je
svoju moć zasnivala na dugotrajnom terapijskom iskustvu.
Druga vid pristupa unekoliko je zanemario esnaf i u prvi plan svoga
razmišljanja stavio je pacijenta i njegova neosporna prava. Kao i
prethodni model razmišljanja, i ovaj je imao dve komponente-etičku i
institucionalnu.
Kao što joj samo ime govori, etička komponenta našla je svoje pokriće i
opravdanje u mnogobrojnim dokumentima koji uređuju sferu etike u
medicini - Hipokratova zakletva, Ženevska deklaracija, Helsinška
deklaracija... Ovi dokumenti, sami po sebi, nisu mogli imati snagu
zakona, ali su imali snagu određenog moralnog autoriteta, te su mogli
poslužiti kao uporište pacijentima i njihovim zastupnicima.
Za razliku od ovog pristupa, institucionalni način razrade problema
bazirao je svoje stavove na usvajanju zakonskih odredbi koje bi
uređivale ovu sferu međuljudskih odnosa. Čitav niz država je prava
pacijenta definisao posebnim zakonom: Finska 1992, Holandija 1994,
Izrael i Litvanija 1996, Island, Letonija, Mađarska i Grčka 1997, Danska
1998, Norveška 1999, Gruzija 2000, Francuska, Estonija i Belgija 2002,
Švajcarska 2003. godine. Svuda su to zakoni o pravima pacijenata sem u
dva slučaja (Holandija i Litvanija) gde se radi o zakonu o medicinskom
tretmanu.
Finski zakon koji je, kao prvi, mnogima poslužio za ugled, uz niz prava
pacijenta, definiše i ulogu ombudsmana, kao nezavisnog zastupnika
pacijenta, odgovornog za više zdravstvenih ustanova istovremeno i sa
zadatkom da pomaže pacijentima o praktičnim stvarima povezanim sa
primenom zakona: od informacije o njihovim pravima, pa do pisanja žalbi
[7].
U Srbiji je institucija ombudsmana otelotvorena uvođenjem terminološki i
funkcionalno različitom institucijom - "Pacijentovim advokatom". Naime,
razlika je u tome što su za te poslove imenovani pravnici već zaposleni
u institucijama zdravstvene zaštite. Logična je posledica da će, pre ili
kasnije, doći u konflikt interesa, jer će u isto vreme biti prinuđeni da
zastupaju obe strane u sporu, a pod patronatom direktora te ustanove.
Treba pomenuti i važnu činjenicu da su pacijentovi advokati
nepripremljeni za tu dužnost, pošto se na domaćim fakultetima ne izučava
medicinsko pravo. Medicinsko pravo ne bitiše kao zaokružen sistem normi
sabranih u jednom ili više zakonodavnih akata i namenjenih isključivo
medicinskom zanima- nju. Samo jedan deo njegovih pravila nalazi se u
pravnim propisima koji su posvećeni specijalno medicinskoj delatnosti i
njenim poslenicima. Drugi njegov deo rasejan je po mnogim zakonskim
tekstovima koji pripadaju različitim oblastima prava [2].
Pitanje profesionalne odgovornosti medicinskih poslenika jeste jedno od
aktuelnih problema medicinskog prava. Pod uticajem mnogih procesa koji
izazivaju pažnju medija i stručne javnosti, težište pažnje je pomereno
sa krivične na građansku odgovornost. Tu se otvaraju mnoga pitanja na
koja treba dati odgovor: lekarska greška kao uzrok nepovoljnog ishoda
lečenja; dužnost lekara da pacijenta obavesti o dijagnozi; pravo uvida
pacijenta u svoju medicinsku dokumentaciju; štete izazvane medicinskim
aparatima i injekcijama, terapija i eventualni rizici.
LEKARI IZMEĐU ETIKE I ZAKONA
Sve češći sudski procesi protiv lekara, sve veća medijska hajka i sve
veća ogorčenost pacijenata upućuje na razmišljanja o uzrocima ove
pojave. Gotovo da nema sedmice bez objavljenog nekog novinskog članka sa
bombastim naslovom, koji govori o nesavesnom lečenju, neodgovornom
postupku, smrti pacijen(a)ta... Ima li tome kraja? Pitanje je umesno
postaviti iz najmanje dva razloga. Prvi razlog leži u činjenici da se
previše govori o ovakvim događajima, pa bismo se mogli zapitati, iz ugla
običnog lekara - hej, pa to se može i meni desiti, moram pripaziti na
svoje postupanje. Drugi razlog (da li se spisak razloga zaista završava
- odlučite sami) je bolniji za medicinsku javnost. Naime, zbog
neodgovornih kolega koji svojim postupcima izazivaju pažnju medija u
negativnim konotacijama, stradaju i oni nedužni i pošteni pripadnici
lekarskog esnafa. Posledica toga je generalizacija stava pojedinih
pacijenata (svi ste vi lekari isti...), komentari medija i sredine (Kako
ocenjujete postupak tog i tog lekara? Da li je postupio ispravno? i
sl.). Nažalost, javnost je "gladna" skandala, što mediji (bilo koji, a
uglavnom svi zajedno) koriste. Jednom "oglašen" lekar (makar i ne bio
kriv) biva obeležen, često i do kraja svoje karijere, pa i nakon toga...
Kako se izboriti? Odgovor verovatno leži negde na sredini između etike i
zakona. Na to pitanje će se u budućnosti, verovatno, potruditi da daju
odgovor lekarska komora, kao zastupnik prava lekara, ali, takođe, i sve
brojniji pravnici koji su se zainteresovali za ovu (mora se priznati,
unosnu) oblast. U koračanju ka Evropskoj zajednici moraćemo se, iz ugla
lekara, bilo to bolno ili ne, suočiti sa istinom da su tamošnji lekari
mnogo više odgovorni pred zakonom, nego što je to slučaj na našim
prostorima i da briga za pacijenta sve više postaje i deo pravničke
prakse. No, zapitaćemo se, na kraju - da li lekar treba da ispunjava
želje pacijenta, ma kakve one bile (zbog straha od eventualne
disciplinske ili krivične odgovornosti) ili da postupi lege artis,
usklađujući potrebe i mogućnosti, rukovodeći se etičkim principima i
savremenim medicinskim znanjima i dostignućima. Koje su posledice u oba
slučaja? U prvom slučaju, lekar postaje običan pisar, nezainteresovan,
uplašen, bez identiteta, bez autoriteta, bez uspeha. Medicina biva
prepuštena pacijentima i njihovom (ne)znanju i bahatosti. I ne samo to -
buduća pokolenja lekara biće osakaćena u svome radu, jer će im
postojanje ovih i ovakvih lekara zanavek oduzeti pravo na odluku. I,
gledajući konsekvence ovakvog načina razmišljanja i postupanja - ko će
biti odgovoran za eventualne neželjene posledice - navalentni pacijent
ili uplašeni lekar (koji je po zakonu odgovoran)? Jednom rečju -
medicina prestaje da bude plemenita dobra vila i pretvara se u prljavu
sluškinju. Druga opcija dostojanstveno i nepokolebljivo ostaje na
braniku medicinske struke, čuvajući integritet esnafa, braneći svoje i
znanje svojih kolega, ali i utičući na stalno poboljšanje kvaliteta tog
znanja, u cilju lakšeg, sigurnijeg istupa na bojište. Ljubazan odnos sa
pacijentom, ali i čvrst stav potkovan znanjem i odlučnošću - to je,
prema skromnom mišljenju autora ovih redova, put kojim treba ići u cilju
poboljšanja i napretka moderne medicine. Ili drugim rečima - lege artis
po svaku cenu. Tako će zakon, nenametljivo za obe strane, lebdeti nad
jednostavnim etičkim i humanim postupcima lekara i održavati
nepoljuljano poverenje koje pacijenti imaju prema lekarima. Praktična
vrednost pravnih i moralnih normi, na kraju, zavisi od postojanja
određenih kvaliteta u ličnosti lekara. Jer nije bez osnove rečeno da
samo dobar čovek može biti dobar lekar. |
|
