Glasilo Podružnice Srpskog lekarskog društva Zaječar

 Godina 2007     Volumen 32     Broj 1
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
UDK:614.253 ISSN 0350-2899, 32(2007) 1 p. 61-64
   
Istorija medicine

Medicinska etika - temelj lekarske profesija

Budimir Pavlović
Srpsko lekarsko društvo, Beograd

  
     
  Hipokrat je u svojoj knjizi aforizama zapisao sledeće: "...Lekar mora biti vešt, ne samo da učini sâm ono što je pravilno, nego i da pridobije pacijenta, pomoćnike i čitavu okolinu na saradnju. "
Enciklopedije su zabeležile da je deontologija nauka koja se bavi proučavanjem i određivanjem prava i dužnosti lekara. Ovaj naziv prvi put se javlja u delu "Deontology" engleskog filozofa J. Banglama (1746-1832) koji je štampan 1834. godine u Londonu. Pojam lekarske deontologije uglavnom se poklapa sa pojmom lekarske etike, ali, u stvari, znači nešto više, i obuhvata ne samo etička načela, već i propise koji su vezani sa znanjem.
Ethos je grčka reč i znači: ponašanje, navika, običaj. Po Aristotelovoj "Etici morala", "...Etika ukazuje na ono što ne valja činiti, ukazuje na ono što je dobro i ono što je loše…"
Ako prihvatimo da je medicinska etika primenjen odnos koji se uspostavlja u specifičnoj relaciji između bolesnika, lekara i društvene zajednice, onda za prva danas poznata načela u etici, treba smatrati ona koja su iskazana u "Hamurabijevom zakoniku" (oko 2100 godina pre Hrista) gde se, između ostalog, govori o odgovornosti lekara kod nesavesnog i neadekvatnog lečenja. Ovim istorijskim temeljima, svakako, treba dodati i biblijsko saznanje o petoj zapovesti na "Mojsijevim tablicama" koja glasi "...ljubi bližnjeg svoga, kao sebe samoga… "
Istoriografski gledano, medicinska etika predstavlja utvrđena pravila ponašanja jedne društvene kategorije. Proizašla su iz Pitagorejske filozofske škole. Njih su u V veku pre Hrista formulisali članovi udruženja "Asklepijade", a mi ih danas poznajemo kao "Hipokratovu zakletvu" (Iusiurandum). Danas se zna da ih Hipokrat (450-311) nije sastavio, već ih je izgovorio. Ovaj tekst su njegovi učenici zapisali i posle Hipokratove smrti objavili u celokupnim učiteljevim delima (Corpus Hippocratus). U ovoj zakletvi se između ostalog ističe:
"Zaklinjem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom, Panakejom svim bogovima i boginjama, pozivajući ih za svedoke... da ću učitelja ovoga znanja poštovati kao svoje roditelje... da ću način života mojih bolesnika odrediti u njihovu korist, prema svojim sposobnostima i znanju... čuvaću ih svega što bi im moglo naneti štetu ili nepravdu.. U koju god kuću da stupim, doći ću samo zbog koristi bolesnika… Što god budem čuo, a što se odnosi na život mojih bolesnika, a što ne bude trebalo da se zna, čuvaću kao tajnu i o tome neću nikome reći... "
Nema sumnje da je Hipokratova zakletva, kao prvo kodifikovano načelo, imala ogroman uticaj na vizantijske, arapske i latinske pisce medicinske etike i deontologije koji će se javljati tokom srednjeg veka. Ona postaje i uzor ponašanja lekara već na prvim medicinskim školama u Salermu (IX vek), Monpeljeu (XI vek) i Bolonji (XII vek), gde se zakletva lekara uvodi kao čin promocije, dobijajući na taj način deo stručne književnosti i stručnih deontoloških rasprava (Deaventi medixi ad aergortum; De cautalis medicorum)
Pored ove danas u svetu postoje i druge obavezujuće zakletve za lekare, koje su nastale pod uticajem pomenute "Hipokratove zakletve". To se svakako može reći za "Molitvu jednog lekara iz XII veka" koju je sastavio i izgovorio jevrejski lekar i teološki filozof Majmonides Mojsije (Abu Inren Ibn Maimn 1137-1193.)
Majmonidesova se etika zasniva na veri u slobodu čovečije volje i njegovo delanje. Ovo će on u svojoj "Molitvi" izgovoriti sledeće reči: "...Premilostivi! I mene je tvoja promišljenost izabrala da bdim nad životima tvojih stvorenja. Ja sam sad spreman da svoj posao bude mi na ruci. Premilostivi! U tom velikom radu, pomozi mi da budem kao što treba, jer bez tvoje pomoći ne ide čoveku ni najmanja sitnica! Daj da ljubav i veština lečenja nad tvojim stvorenjima mene celog oduševljava. Ne daj da se žudnja za zaradom, slavom ili ugledom umeša u moju radnju. Jer oni su neprijatelji istine i čovečnosti i oni mogu da me zavedu u velikom delu, kojim hoću tvojim stvorenjima dobro da činim!
Održi snage mog tela i duše moje, tako da su uvek spremni za pomoć bogatima i siromasima, dobrim i nevaljalim, prijatelju i neprijatelju. Daj da u patniku vidim samo čoveka. On je čovek! A ti stvaraš i održavaš ljude kako bogate, tako i siromašne, dobre i zle, prijatelje i neprijatelje!
Održi moju savest u pameti, kako bi mogao ono što je tu da razumem, a ono čega nema da pravilno pretpostavim. Ne puštaj me da se izbezumim, te da previdim ono što je vidljivo, niti toliko da preskočim granice znanja, te da vidim ono što se ne vidi. Jer je ovde vrlo nežna i neprimetna granica u veštini, kojom se čuva život i zdravlje tvojih stvorenja.
Daj da moj duh uvek bude priseban. Na krevetu patnikovom ne smeju nikakve druge stvari da oduzimaju moju pažnju. Pusti da sve ono, što je meni iskustvo i razmišljanje pribavilo, bude prisutno i da ga ništa ne uznemirava u mirnom radu, jer su veliki i sveti mirni radovi posvećeni životu i zdravlju tvojih stvorenja.
Ulij mojim bolesnicima poverenje u mene i moju veštinu i povinuj ih mojim savetima. Odagnaj sa njihove postelje sve varalice i celokupnu povorku savetodavnih srodnika i premudrih vračara. Jer je to kao narod, koji iz sujete uništava najbolja dela veštine i često donosi smrt tvojim stvorenjima.
Pozajmi mom duhu blagost i trpljivost, kada stari i oholi na svoje godine budu me potiskivali, ismevali me, i ismevajući me hteli da poprave. Pusti da se koristim onim što je u njih dobro jer oni znaju ponešto (a mogu kao mudri mnogo znati) što je meni sa svih strana nepoznato. Ali nemoj da me njihova hvalisavost kinji, jer oni su stari, a starost ne može biti gospodar nad strastima, a i ja se nadam pred tobom, Premilostivi, da ostarim!
Podari mi u svemu dovoljnost, samo ne u velikoj veštini. Ne daj da se ikada porodi u meni misao: to dovoljno znaš. Već mi pozajmi snage, vremena i volje da mogu znanja uvek da obogaćujem i da novo stičem. Veština je velika, ali ljudski razum nije čoveku takav, da se ne može shvatiti. On teži sve dublje. U svom jučerašnjem znanju, otkrivaju se danas mnoge pogreške, a moje današnje znanje sutra će biti sigurno puno netačnosti!
Premilostivi! Ti si me izabrao da se brinem o životu i zdravlju tvojih stvorenja. Ja se spremam za moj posao. Budi mi na ruci u tom velikom radu. Da budem kao što valja, jer bez tvoje pomoći ne ide čoveku ni najmanja sitnica!".

*
Pomenuli smo da je uticaj opštih etičkih pravila u medicni srednjeg veka dospeo i do ovih geografskih prostora.
Sa osnovanjem nemanjićke Srbije – u XIII veku – započinje značajno razdoblje u istoriji srpske književnosti. Ovo se karakteriše utvrđivanjem "...raške redakcije staroslovenskog jezika, kao i visokim stepenom pismenosti…" Književnost se osamostalila. Pišu se dela na nove srpske teme. Javljaju se snažne autorske ličnosti (Sv. Sava, Domentijan, Teodosije, Danilo Drugi).
Paralelno sa ovim, razvija se i bogata prevodilačka delatnost, naročito sa grčkog jezika. Ona obuhvata i prevođenje nekih medicinskoh spisa. O značaju i opšteobrazovnom karakteru ovih dela je oko 1252. godine episkop budimljanski Teofil zapisao sledeće:
"… Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika ove bogom nadahnute knjige, zvane nomokanoni. Jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti jelinskog jezika. Sada pak zablistaše, što će reći istumačene i blagošću božjom jasno sijaju. Neznanja tamo odgoneći i sve prosvetljavajući razumnom svetlošću…"
U srednjovekovnoj srpskoj medicinskoj književnosti, etičke norme, uopšte, pominju se u mnogobrojnim spisima i zbornicima, kao i sačuvanim zapisima i natpisima. Odnosi i dužnosti prema drugom – a naročito prema bolesniku, bili su tema za brojne molitve, manastirske tipike, nomokanone, žitija pojedinih svetaca i srpskih vladara.
Otuda se smatra da je XIII vek ne samo nova i najznačajnija etapa u razvoju srpske srednjovekovne književnosti, već i vreme kada se – kao njen sastavni deo – javlja medicinska deontologija kao deo naše medicine toga vremena.

TIPIK MANASTIRA HILANDARA

Sadrži propise o organizaciji manastirske zajednice, kao i o organizaciji raznovrsnih službi unutar manastirskog bratstva. U glavi 40. govori se "O bolnici i bolesnicima" i precizno se postavljaju etičke obaveze lekara - epirika (bolničara): "...koji mora bolesniku da dade određene lekove, da se stara o njegovoj ishrani i hidroterapiji…"
Ove medicinsko - etičke norme, Sveti Sava, pisac ovog tipika i osnivač ovog centra srpske medicine, formulisao je još preciznije u sledećem pravilu: "...ako mojim gresima, mnogi padnu u bolest, neka im bude i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište na kojem će ukrop topiti. Za bolne, i što im za utehu po mogućnosti za jelo i piće i za druge potrebe... "
Obraćajući se u istom Tipiku samom igumanu kao starešini manastiske bolnice i "...duhovnom ocu ovog osveštenog stada i nastavniku… da svagda i neretko dolazi bolnicu i neka od sveg srca posećuje bolesnu bratiju i neka im nosi svakom potrebno…"
Ovako propisivanje staranja o bolesniku, dalo je ogroman doprinos da se i pri drugim srednjovekovnim manastirima u granicama Srbije kao i van nje počnu osnivati "...male i velike bolnice…" u kojima će se negovati medicinska nauka i etički odnos prema bolesniku.

TIPIK MANASTIRA STUDENICE

Bolnica u manastiru Studenici je za razliku od sličnih ustanova u Evropi, koje su imali karakter azila , bila ustanova koja je služila samo za lečenje: "... i ko se razboli da ide u bolnicu a hromci i slepci ne. "
U "Tipiku manastira Studenice" kojeg je Sveti Sava napisao prema Hilandarskom tipiku 1208. godine, u glavi 38. stoji zapisano:
"...dati odmora stranoj braći i nemoćnima dati da leže. Koliko moć dopušta. Da se udostoje brige. Gladne treba nahraniti i duši davati…"

KRMČIJA SVETOG SAVE

Pretpostavlja se da je ovaj nomokanon "... o zaštiti obespravljenih i socijalno ugroženih…" nastao u vreme sticanja autokefalnosti srpske crkve. Proučavanje socijalno-pravnih i drugih stručnih propisa, prema M. Petroviću, upućuje nas da se već u to vreme u Srbiji do tančina zadiralo u socijalna pitanja života "...od začeća pa do smrti…"
U "Krmčiji Sv. Save" pisanoj na pergamentu, koji se čuva u arhivu JAZU u Zagrebu, pored brige o siromasima, bolesnima i osobama sa telesnim manama "...kao najmnogobrojnijoj kategoriji socijalnih slučajeva…" pripisuje se obaveza koju državno-pravni sistem u zemlji treba da sprovodi radi "...podizanja odgovarajućih domova i bolnica…" gde će se narod pomenuti lečiti i štititi.
Ovaj srednjovekovni dokument, koji je nastao u XII ili XIII veku, uređuje etičke norme između građanskih vlasti i crkve. Tu stoji zapisano i sledeće: "... da niko nipošto, ne treba da brine o sebi, nego o bližnjem i da nema ništa više od drugoga, jer je svima podarena jednaka blagodarnost… da se vodi računa o zarobljenicima, izbeglicama i zatočenicima…"

ŽITIJE SRPSKOG KRALJA STEFANA UROŠA

Srpski srednjovekovni pisac Danilo Drugi u "Žitiju blagočestivakog kralja Stefana Uroša" o ovome će napisati:
"…U samom gradu Carigradu na mestu zvanom prodrom, sazida božanstvenu crkvu davanjem basnoslovnog zlata i načini mnoge divne i prekrasne palate i postavi ksenodohije tj. bolnice… i tu načini mnoštvo odora radi počivanja bolnima. Meke postelje postavi povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik imade nekakve nade, zapovedi, da svaki takav ide ka tamo spremljenom odru… dovedeni su čuveni lekari, koje bogato nagradi da bolesne leče i druge uče, tako da nijedan bolesnik ne sme da bude lečenjem nezadovoljan…"
Ova bolnica i uz nju medicinska škola, koju je u Carigradu osnovao kralj Milutin, imala je i svog "...državnog, dostoimenog službenika…“ Ovaj, prema današnjem shvatanju, upravnik, imao je svoju etičku obavezu, da redovno obilazi bolnicu i bolesnike "...čineći im na korist, da nikom od bolesnika ništa ne izostane, no ako što zatreba da mu da…"

ZAKON CARA STEFANA DUŠANA

U državno - pravnom spisu srednjovekovne srpske književnosti "Zakonu blagočestivoga Cara Stefana Dušana" koji je zvanično proglašen na Saboru u Skoplju 1354. godine, osnovne etičke norme ponašanja susreću se kroz brojne paragrafe. Njima se reguliše odnos između crkve, države i građanstva. Tu se govori o odnosima prema starijima i bolesnima "...jer starost ne dolazi sama…" Zato se naređuje "...ako se koji kirik izvrgava i podsmeva slepcu, gluvom, hromom ili obolelom na drugim udovima tela.. takav da se odagna jer čini uvredu Bogu, koji je takve stvorio.
Da se ne bi umnožili iz oblasti carstva Našega neka zloba, zlo domišljanja i lukava slutnja, nego da svi mi poživimo u punoj tišini i mirnom životu Carstva mi moga. Amin! "

TIPIK MANASTIRA SV. ARHANĐELA

U "Tipiku manastira Svetog Arhanđela" u Prizrenu, o radu ove novoosnovane manastirske bolnice (1343), stoji da je "...osnovana, za smeštaj bolesnika, koje će negovati i hraniti… jer ko se razboli da se odmah u bolnicu smesti.. da se ne primaju hromi i slepci… kako ne bi zauzimali mesto onima kojima se lečenjem može pomoći… "

HILANDARSKI MEDICINSKI KODEKS No 517

Od svih križevnih spomenika srednjovekovne srpske države, svakako da je najznačajniji "Hilandarski medicinski kodeks No517" koji predstavlja zbornik naučnih spisa srpske srednjovekovne medicinske književnosti. Nastao je u toku XIV ili XV veka. Po R. Katiću, "...On je dokaz da je u Srbiji u srednjem veku bila dobro poznata evropska medicinska nauka…"
U ovom našem srednjovekovnom medicinskom spisu, kaže se: "...Ako je neki problem složen, lekar, pre nego što se odluči za oblik terapije, prethodno treba dobro da razmisli… Savet lekaru kada treba da pristupi bolnom da ga vidi: Uzme sve podatke, a da ne postavlja dijagnozu na osnovu pipanja pulsa… jer to je Hipokrat kazao…" Nepoznati pisac ovog kodeksa još savetuje: "... da lekara ne sme zbuniti prisustvo bolesnikovih prijatelja, niti sme da bude lakom na novac, i zato se ovim pravilom... lekar se mora rukovoditi…".
Ovi etički saveti lekaru, završavaju se sledećim rečima: "...Ako tako budeš radio, kako sam ti rekao, pa dođeš među svoje kolege i ispričaš im kako si postupio bićeš poštovan od njih…"

EPISTOLOGIJA KIR-SILUANA

Srpski književnik iz XIV veka Siluan, malo je poznata ličnost. Sačuvani su njegovi stihovi koje je napisao i posvetio Svetom Savi (Sinaksar Svetom Savi) i zamonašenom Stevanu Nemanji – (Sinaksar Svetom Simeonu). Srpskoj epistologiji pripala je i zbirka od devet njegovih pisama, koja nosi naslov "Epistologija Kir-Siluana". Danas se nalazi u biblioteci manastira Savina. U ovom pismima pisac poručuje:
"...kada neke rane ili bolest brzo zadesi, ne treba bolesnom uzimati za zlo kada te rane otkrije lekaru, jer ovaj uz svakodnevno lečenje duše, primoran je da vodi računa i o telesnim potrebama, pošto mu zapoveda Božja volja, da bližnjega ljubi kao samog sebe…"
*
I šta reći na zaključku? Rezimirati napred izloženo? Ne, to ostavljamo slušaocu, odnosno čitaocu. Prisetićemo se reči francuskog književnika i publiciste Anre Monroa, koje je izgovorio na skupu pariskih lekara 1966. godine. On je tada rekao sledeće:
"...Danas, kao i sutra, biće bolesnika. Sutra, kao i danas, lekari su neophodni. Sutra, kao i danas, medicina će zadržati povlašćeno mesto čarobnice, ali i svoju sve veću i užasavajuću odgovornost.
Danas , kao i sutra, biće sve potrebniji lekar koji je stručno naoružan u klasičnom smislu te reči. Biće potreban da svojim humanim stavom prema bolesniku, teši one koji pate, a umiruje nespokojne. Sutra, kao i danas, biće herojski, pun straha, ali uzvišen. Danas, kao i sutra: lekarsku etiku treba da poštuju svi ljudi i sve nacije…"
Uveren sam da ovaj citat kazuje sve. Zato neka on bude i naš zaključak!

LITERATURA

  1. Medicinska etika i deontologija, MuzejSrpske medicine, SLD, 219
  2. Kostić A. Medicinski rečnik, Medicinska knjiga, Beograd, 271
  3. Castiglioni A. Storia dela medicina, Milano 1936, 57-73
  4. Stanojević V. Istorija medicine, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1975. 40
  5. Molitva jednog jevrejskog lekara, Narodno zdravlje, 1903, 251-253
  6. Daily prayer of physician (Moses Mamonides), 1793 (Internet www.sewel.net)
  7. Fuchs R. Hipookrates Samtliche Werke, Munche 1900
  8. Aforizmi hipokrat, Novi Sad, 1992
  9. Milovanovič D. Medicinska etika, Naučna knjiga, Beograd, 1976, 9
  10. Gavrilović V. Istorija stomatologije, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1999, 10
  11. Arsenijević S. Medicisnska legistratura Mojsijevih propisa, Acta historica medicinae, pharmaciae, veterine. Beograd HCLXXII, XII, 1, 131-139
  12. Gardažević B. Značaj svetosavske krmčije na naše državno zakonodavstvo, Bogoslovi, Beograd 1958, 3-15
  13. Bogdanović B. Sveti Sava sabrana dela, Prosveta CHZ, Beograd 1986, 9-30
  14. Danilo Drugi. Život kraljeva i arhiepsikopa srpskih, Prosveta, CKZ, Beograd, 1986, 52
  15. Dušanov Zakonik, Prosveta SHZ, Beograd 1986, 52
  16. Novaković S. Zakonski spomenici srpske države srednjeg veka, Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1912, 699
  17. Katič R. Poreklo srpske srednjevekovne medicine, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981. 1-9
  18. Hilendarski medicinski kodeks No 517 (prevod) Beograd, 1989, XI-XIII
  19. Šest pisaca XIV veka. Prosveta SKZ, Beograd 1986, 77
  20. Pavlović B Medicinska etika i etika nemedicinske sredine, Zdravstvena zaštita XVII, 1, 40-44

Adresa autora:
Budimir Pavlović
Muzej SLD, Džordža Vašingtona 19, 11000 Beograd
e-mail: sld@bvcom.net

Rad predat: 2.2.2007.
Rad prihvaćen: 11.4.2007.
Elektronska verzija objavljena: 8.5.2007.

 
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
Infotrend Crea(c)tive Design