Masovno obolevanje u nekim kasarnama Srbije od 1836. do 1864. godine
(Intuicija nekad i sad)
Massiv sicknesses in some military institutions in Serbia from 1835 untill 1864
(intuition once and now)

Goran Čukić
Dom zdravlja "Nika Labović", Berane

"Ko na brdo, ak' i malo, stoji više vidi no onaj pod brdom –
ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala al' nesreća."
(Njegoš, "Gorski vijenac", U: Djela, Podgorica, 2001:28)

Uvod

Posebna odlika knjige Đorđević V. izdate 1879.g. (1) je da obiluje dokumentacionom građom i zapažanjima saopštenim kao "gola fakta". Nisu manje zanimljivi ni komentari autora knjige. Knjiga je izdata tri decenije pre 1909. godine, u trenutku kada su bila nepoznata suštinska znanja o pegavcu, tj. pre saznanja o transmisiji pegavca putem vašaka tela (2), otkrića koje je omogućilo hipotezu da je strategija borbe protiv pegavca razvašljivanje (depedikulacija).
Interesantno je kojim merama su dali značaj lekari praktičari, kako dr K. Pacek, dr E. Lindenmajr, dr K. Beloni, tako i dr V. Đorđević koji je pisao o njihovom radu. Koliko se uspešno tada radilo protiv spominjanog, možda aktuelnog “tifusa” (tifusnog sindroma)? Knjaz Srbije Mihailo je tražio 1842.g. "najmerodavnijima" da "izvide kojim uzrokom biva veliko razboljevanje i umiranje, odnosno da se postara iznaći, kojim bi se načinom i sredstvima ta velika umrlost vojnika preduprediti mogla" (1). Knjaz nije tražio svojim doktorima da pronađu uzročnike ovih bolesti, nego - uzroke masovnog obolevanja i umiranja. Ovako postavljeno pitanje smatramo da i danas traži odgovor. Tada je, ocenjujemo, intuicijom naslućen “sistem prilepčivosti” (3, 4) i u okviru njega su traženi uzroci masovnog obolevanja. U ovom radu posmatramo nekadašnji ekvilibrijum, fazu masovnog postojanja bolesti i fazu tadašnjeg otpora kosmopolitske zajednice.

Metod

Deskriptivni metod (5), sa pristupima: sistematskim (6), logičkim (7), terenskim (8), sociološkim (9), dijalektičkim (10), analitičkim (11) itd.

Cilj

Cilj rada je proveriti tačnost ocena nastalih 1879. i 1977.g. o zbivanjima u periodu 1836-64.g. Odgovoriti da li postoji poseban “prirodni sistem prilepčivosti”, te zašto se menja broj obolelih u jednoj sredini tokom vremena. Razmotrićemo tada akcentirane uzroke masovnog obolevanja i umiranja.

Materijal

Činjenice su zapažene 1836., 1841. i 1864.g. Zabeležene su 1879.g. u vidu “korisnih za nauku” “golih fakta” u “Istoriji srpskog vojnog saniteta 1835-1875.” Đorđević V.( 1, str. 376) Pridaje im 1977.g. poseban značaj Borjanović S. u studiji o pegavom tifusu (12).

Rezultati

1.1. Grupa u neblagostanju, neorijentisani / nemaština (vašljivi)

Godina 1836.
U doba Miloša Obrenovića u Kragujevcu, tadašnjoj srbijanskoj prestonici, “pegavac” je pomorio mnoge među oko 500 vojnika. Umro je i njihov komandir. Tom prilikom je oboleo i prvi lekar gardijske bolnice dr Pacek (1). Ocenjeno je 1879.g. da se Dr Pacek trudio da “bar spreči dalje širenje te epidemije vojno-higijenskim merama...” (1, str. 370); odnosno, 1977.g. po Borjanović-u nastalo je masovno obolevanje od pegavca ne shvatanjem značaja higijenskih mera u sprečavanju širenja vašljivosti (12).

Svakako da je interesantno videti koje su to mere koje su potencirane pre 1909. - kako 1836., tako i u doba analize 1879.g. Đorđevića, koji je 43 godina kasnije citirao prikaz i isti komentarisao.

Ustanovljavaćemo uvidom. U primarnom memoarskom tekstu dr K. Belonia ne spominje se “Ty. exanthematicus” već samo “tifus”; nije prezentovano koje su primenjene mere dr Paceka, njih je Đorđević samo prokomentarisao da su bile higijenske, za “rđave higijenske odnošaje” (1, str. 370, 371); a povodom razbolevanja dr K. Paceka saznajemo u komentaru: "Knez Miloš zapovedi da dođe lekar moravsko - podrinske komande dr Beloni iz Čačka da zastupa dr Paceka na dužnosti. Dr Beloni ne samo da ga je zastupao u dužnosti i lečio njega, nego je vršio i bolničarsku dužost kod njega, jer u ono vreme nije se mogla naći ni za koje novce nudilja, koja bi čuvala bolesnika, pa ni momak koji bi pristao da poslužuje bolesnika..." Đorđević V. dalje komentariše memoare: "Izgleda kao da su mere, koje dr Beloni tom prilikom preduzeo - na žalost, nema zabeleženo kakve su bile te mere - bile vrlo uspešne, jer epidemije naskoro nestade..."( 1, str. 371)

Ne spominju se u tekstu 1879.g. bilo kakve higijenske mere dr Paceka i dr Belonia, kao ni vašljivost tela (i glave). Zato ne bi mogli da prihvatimo komentar 1977.g. o “uviđanju značaja higijenskih mera u sprečavanju vašljivosti”(12). Ovo bi, uostalom bilo, pre hipoteze 1892. i 1909.g. (2, 13) učinjenog otkrića prenosa pegavca putem vašaka tela, o čijem značaju govori dodeljena Nobelova nagrada.
Godina 1841.

U beogradskom garnizonu pojavilo se masovno obolevanje 1841.g.
Postojala je logička "neorijentisanost", "neodređenost" (7) u svetu do 1837-68.g. o postojanu "prirodnog sistema pegavca" (3) jer je bio nepoznat kao entitet. Na prostoru Jugoslavije lekari ga uočavaju 1903.g.(14). Znači, za naše lekare je pegavac bio nepoznat 1836-79.g. Radilo se protiv, difuzijom bitnih saznanja o pegavcu i higijeni i rastom standarda ( 3, 4).

Nesporna je pronicljivost lekara 1841-64.g. Da bi se masovno bolovanje zaustavilo vidi se bogatstvo mašte, intelektualnih spekulacija ("rezonmana") koje su počivale na zdravom razumu, intuicijom zapažene “kontagioznosti”. Sholastičko vladajuće učenje nije mnogo pomoglo. Očigledno se nije moglo reći da se "ne zna", pa su stavljani razboriti zahtevi, ostvarivi i drugi... kako bi lekari opstali.

Đorđević smatra 1879. da što se tiče mera protiv bolesti (moguće “tifusnog sindroma”, tj. pegavca) "ta pitanja duboko zasecaju u vojnu higijenu..." i smatra da dr Lindenmajr 1841. preteruje u davanju značaja "nostalgiji" ("lebdenju za kućom") smatrajući je "udaljenijim" uzrokom, a "bližim uzrokom" pokvareni vazduh. "... Jedan od vrlo bliskih uzroka tom razboljevanju i umiranju vojske, a to je pokvareni vazduh, koji su morali da udišu vojnici u svojim kasarnama u špitaljskim sobama, kao što svedoči njegov raport glavnom voj. štabu, kojim je, i ako dockan, predložio ventilaciju vojničkih soba u kasarnama i bolnicama...", a potom komentariše: "Uostalom taj je pokvareni i zagušljiv "vazduh" bio samo jedan od bliskih uzroka onom razboljevanju i umiranju en masse, a da je štab-doktor potražio, on bi za celo našao gdešto da popravi u kasarnama i bolnicama, njihovim proodima, u hrani i odelu vojničkom, u načinu kako su se vojničke sobe ložile itd. i da je to učinio, on ne bi pao u pogrešku da dokazuje, kako se ljudi razboljevaju i umiru za to što su bolje obučeni, što se bolje hrane, što im je ceo život uređeniji nego što je bio. Mi bi našli da je njegovo delo mnogo korisnije za nauku, da je on izložio gola fakta kako i gde su živeli naši vojnici u ono doba, koliko je kubnih stopa vazduha dolazilo u njihovim sobama na jednog čoveka, na čemu su spavali, i kako su se pokrivali, koliko su puta na dan jeli i koliko čega, koliko su sahata na dan radili i šta, nego što se upušta u rezonmane, koji malo dolikuju tako obrazovanom lekaru kao što je dr Lindenmajr. Takav fakt, kao što je, da od 1200 vojnika u beogradskom garnizonu boluje 1079 u jednoj godini, i da od njih umire 70, morao je privući na se pažnju i samoga vladaoca. I doista mi u arhivi min. unutrašnjih dela nalazimo ovakav akt: "... da ono (Popičiteljstvo vnutreni djela, G.Č) ispita i izvidi, kojim uzrokom to biva, i da se postara iznaći, kojim bi se načinom i sredstvima ta velika umrlost vojnika preduprediti mogla" Mihail M. Obrenović, s.r., Br. 205/ 07. marta 1842. u Bejogradu" (1). Knjaz Mihailo nije tražio svojim doktorima da pronadju uzročnike ovih bolesti, nego - uzroke masovnog obolevanja i umiranja.

Đorđević citira raport dr Emeriha Lindenmajra 1841.g.: "Dalje nalazim za nuždano da se vojnici u mesec dana barem jedan put okupaju, jerbo je poznato, da telesna nečistoća svakoj bolesti vrata otvara, no na to treba da se u kasarni jedno kupatilo (hamam) pravi. Iz istog uzroka da se ljudi nateraju, da svake nedelje košulju i gaće menjaju (bez gaća soldat nikako ostati ne može, jerbo drugo je kad čovek gaće oko nogu zavije, pak čizme navuče; postavljene pantalone samo čoje čuvaju, a ne zdravlje), no da to bude treba da imaju gdi prati..." Dr Lindenmajr nastavljajući predlaže da treba "po kasarnama sobe uveličati, ... da se svuda dobro osvetljavaju".( 1)

O gore navedenom Đorđević zaključuje: "Iz ovih vrlo racionalnih vojno-lekarskih predloga pri kraju navedenog raporta, koji tako kontrastiraju sa fiks-idejom o svemoćnosti nostalgije, koja je onda vladala među vojnim lekarima, vidi se: 1) da je u teskobnim kasarnskim sobama stanovalo po 15-16 ljudi, 2) da su ljudi vrlo retko, ili da se nisu nikakoni kupali, 3) da nisu imali dovoljno rubina i preobuke, i ono što su imali, nisu imali gde prati, 4) da se vojno odelo nije krojilo na vojnike, već da je svaki morao nositi odelo, makar ga i ubijalo i davilo mestimice. 5) da je čizme oblačio na golu nogu, 6) da je u kasarnama bilo rđavo osvetljenje, 7) da nije bilo nikoga, koji bi vojnika posavetovao, kako valja čuvati zdravlje." (1, str. 385)
Smatralo se 1842.g. "da je amam zbog pranja telesne nečistoće neposredstveno, a zbog pranja noseći aljina posredstveno zdravlju vojnika polezan i nuždan" te treba "da se jedan hamam kod kasarne načini" (1, str. 388).

Metodološki pristup prevenciji je bio te 1841.g. - dovesti aktuelnu nedovoljno dobru higijensku situaciju, na nivo sredina gde ne vladaju bolesti (po Njegoševoj, “to je sreća dala”), putem tzv. danas bi rekli, "opštih (higijenskih) mera". Sve više su među lekarima prodirala nova učenja o nastanku bolesti putem - nevidljivih telašaca, žive kontagije (“contagium animatum”); da bi potom nastupila u poslednjoj četvrtini 19 v. – tzv. “bakteriološka era” (15, str 15), koju je sledio autor knjige iz 1879.g., Đorđević.

Dalje, valja zapaziti (u vreme epidemije) opis, a potom i komentar, jedne od tada čestih intrahospitalnih infekcija. Dr Lindenmajrovo 1841.g. davanje značaja "nostalgiji" je prouzrokovalo primenu nove protivepidemijske mere, predlog tromesečnog otpusta vojnika kući ("domovni odpust"). Štab-hirurg je obrazložio zahtev, citiramo: "Na protiv kada se neodpušćaju kući sve više i više ćedu se razboleti, jedva da se iz jedne bolesti podigao čovek, pasće već u drugu bolest, i kad već sada samo teško od prebolevanja nevolje okrepiti mogu, što ćedu činiti, kad navali, kao što će jamačno posle ove žučne groznice posljedovati, srdobolje i na posledku, kad na ovako oslabljene ljude vrućica naiđe” (1, str. 390). Glavni vojni štab izjavio je u svom raportu popečiteljstvu vnutr. djela, da se saglašava sa predlogom štab-hirurga", bio je omogućen "domovni odpust" (1, str. 390).

Dr Đorđević je smatrao da postoji drugi uzrok umiranja regruta, pa iznosi s blagim cinizmom - ne radi "težnje ili lebdenja za kućom" već "da "nevine" bolesti od tuge za kućom prelaze u "grešni" tifus može se zamisliti, osobito ako je ta nevina bolest bila - prodromalni štadijum tifusa" (1, str. 383). Interesantan je i alegorijski komentar Đorđevića u fusnoti koji ukazuje na tada korišćenu dijagnostičku metodu, "da je slučajno koji od tako umrlih vojnika patološko-anatomski pregledan, sigurno bi u "srcu i duši" njegovoj našli trombozu od slika dragih rođaka, ...” (1, str. 390).

Prema tome, ako nije nastupila smrt od bolesti radi koje je vojnik smešten u stacionar, intrahospitalne infekcije su se nadovezivale, pa je boravak u njemu bio sa većim rizikom da nastane fatalan kraj.
Ako je vojniku pretila ovakva opasnost, mera "domovnog odpusta" je podizala šanse, da se prvo ne razboli ni "od svoje" bolesti u jedinici, a ovim ne dođe u šansu novog obolevanja u bolnici. Problem je bio obezbediti uspešnu odbranu i od samo jedne kontagiozne bolesti, a prevelik od više ovakvih. To je bio nerešiv onovremeni zadatak. Budućnost odbrane je bila u alternativnom pristupu svakoj, putem - "specijalnih mera".

1.2. Grupa u neblagostanju, neorijentisani /otsustvo nemaštine (moguće vašljivi)

Godina 1864.
1.2.1. Kakvi su efekti preduzetih "higijenskih mera" od 1842.g., jer su bila sagrađena do te 1864.g. već dvadesetak godina kupatila ("hamami"); vodilo se računa o imanju i pranju preobuke ("rubina") itd. U tome će nam pomoći, u prikazanom tekstu, zastupani stav i argumenti visokog pešadijskog oficira, jer među pravim ulazima, za koje se smatralo da mogu da pomognu zdravlju su - umanjena "nemaština", a primenjivani su i postupci sanitacije.

U beogradskom garnizonu se iznanada pojavila marta 1864.g. epidemija od bolesti (“poljačine” (1)?, G.Č.)) od koje je “već i smrtni slučajeva bilo”. Obavešten o zbivanjima vojni ministar odmah formira komisiju. Za uzrok se smatrao da joj je “teskobni smeštaj vojnika u velikoj kasarni” pa se izvode “dve čete van kasarne” da se “u šatore smeste” (1, str. 401). U raportu dr Belonia načelniku štaba se predlaže da "... kupanje vojnika naših po amamima nužno je zaustaviti, jer najveća čast vojnika naši il' ne ume il' se ne može čuvati od nazeba, koji se tim lakše dogoditi može, što se dejstvijem hamama isparavanje spoljašnje kože uzvišava..." (1, str. 402) Pukovnik uvažavao je stavove najkompetentnijeg saradnika po pitanju bolesti i zdravlja, svog doktora dr Belonia, ali se trudio da realizuje i ličnu empiriju. Načelnikov rezon 1864.g. je bio: "... Poznato je, da se naš narod u opšte nečisto drži. Kupati se, za većinu nji, osobito zimi, prava je kaštiga. Ovu naklonost k nečistoći vojnici donesu i u kasarnu ... Nalazim da se vojnici redovno vode u amam kupati; ja sam želeo uzbuditi u njima težnju da više drže na telesnu čistotu a za isto, većina je počela k tome dobijati volju. No kao što nije lako odlučiti ljude od stari, ako škodljivi običaja, osobito kad za banje treba nešto žrtvovati, to i ovde ima ljudi, koji, koliko zbog lenjosti i privički k nečistoći, toliko i da ne plaćaju po 20 para za amam, počeli su govoriti da od amama nazebaju itd ... No amam je potreban samo zimi. Leti se vojnici mogu kupati u svakoj rijeki..." "Izdanjem dakle naredbe da se vojnici u ladno vreme ne kupaju mi ćemo postići to, da će se vojska povratiti u ono stanje nečistoće u kome je do skora čamila ... svaki (se) vojnik mora kupati u mesec dana zimi u amamu - dva put, a leti u kupalištu - četiri puta najmanje." Ministar vojni uvažava stav "kompetentnijeg" lekara i donosi po pukovnikovom izveštavanju "... da se vojnici naši u amamima, za neko vreme i dotle ne kupaju, dok se opšte stanje zdravlja vojnika ne poboljša", a dr Đorđević, komentariše nekoliko decenija kasnije "čudnovata korespodencija, čudnovata i vrlo poučna" (1, str. 402, 403).

Mogli bi zapaziti da su medicinske mere 1864.g. kao palijativne ostavljale mogućnost pojavi novog tifusnog sindroma (“poljačine”, nazeba (1); možda od “boleščine”, tifusnog sindroma, pegavca,GČ); "opšte mere" su bile nedovoljne ("prirodne", nedovoljno efikasne protiv "tifusnog sindroma"). U toj vojničkoj sredini načelnik štaba i vojnici, nisu činili istu grupu protiv bolesti - ni po imanju, ni po potrebnim znanjima protiv bolesti. Primenom “adekvatnijih” mera, udaljili su se od onog gde su bili - “većina je počela k' telesnoj čistoti dobijati volju” (1) ova grupa se uvećavala, a druga umanjivala. I to ova zbivanja 1864. razlikuje od obolevanja 1836. i 1841.g.

Godine 1853-1856.
1.2.2. Englesko iskustvo1853-1856.g. U približno isto vreme, i englesko iskustvo u Krimskom ratu je da su imali ogromne gubitke usled pegavca, kolere i dizenterije. Uslovili su gubici popravljanje standarda, poboljšanjem uslova života i da "na Krim odlaze dobrovoljne milosrdne sestre" (13) gde su u engleskim vojnim bolnicama sprovele kampanju protiv loše higijene, pa je to rezultovalo - velikim padom razboljevanja. "Zla iskustva ingleske vojske u Krimskom ratu pokazaše brzo, za što vojnici tako nesravnjeno mnogo više umiru, i praktično Inglizi ubiše zlo odmah u glavu radikalnim reformama vojnoga saniteta" (13).

Diskusija

U toku vekovnog postojanja neke bolesti u određenoj populaciji (od kosmopolitske do konkretne) zapaža se epidemijska kriva: početak i kraj “životnog ciklusa B/P/S”, tj. njegove sukcesivne faze: uvođenja, rasta, zrelosti i opadanja te bolesti, povrede, patološkog stanja (B/P/S, entiteta, sindroma). Danas gledano, ovo kretanje objašnjavamo time da se pegavcu uspešno suprotstavljala kosmopolitska zajednica, što je rezultovalo umanjenjem do nemanja obolelih (promenama epidemijske krive, promenom socijalne (pato)geneze bolesti (3, 4)), pa je posledica toga bio različiti broj obolelih i manji broj fatalno nastradalih. Na toj trasi masovnog obolevanja od pegavca vreme 1836-64. godine je interesantno i po tome da je u ovom intervalu rivaliteta čoveka i bolesti samo jedna sredina bila uspešna (Engleska), a svi drugi su bili neuspešni, jer je nad nemoćnim čovekom bolest predominirala.

1. Čovek je smrtno biće.
Nove generacije uče za novo vreme; a tek kad se dostignu stara znanja, mogu se dodavati nova. Vide se različiti pristupi i ocene događanja perioda 1836-64.g. Praktičari lekari su pripadali prebakteriološkoj eri, a pisac knjige 1879.g. ovoj novoj, savremenijoj. Intuicijom bi trebalo, po našem mišljenju, objasniti efekte “nepoznatih mera” (rekli bi "iskrica") koje je primenio dr Beloni 1836.g. i kojima je (možda) uspeo da zaustavi epidemiju, radom koji je ostao nezabeležen (prirodan, nepoznat); ili se sama spontano prekinula, po "biološkim zakonima", kako to ne mali broj i sada misli. Bio je uspešan dr Beloni 1836. po oceni gospodara Jovana Obrenovića. Primećuje se u kasarnama u vremenu od 1842-1864.g. uvođenje, danas bi rekli, “opštih mera”, “higijenskih”, jer po izbijanju epidemije 1841.g. porasla su ulaganja u standard (odevanje, smeštaj, ishranu itd.) Bilo je 1836. masovno obolevanje i umiranje, koje se ponovilo i 1841.g. Po preduzetim merama 1842.g. koje su zabeležene kao fakat, nastaje epidemija 1864.g. u kojoj je bilo i smrtnih slučajeva, ali daleko ispod pređašnjih 70. Ove, ipak skromne razmere epidemije 1864., govore da su ulaganja u povećanje standarda delotvorna. U komentaru prepiske pukovnika i doktora sa vojnim ministrom, Đorđević drukčije ocenjuje mere dr Belonia u zbivanjima oko epidemije 1864.g., i po nama je naklonjeniji nelekarima. Interesantno je da su stavovi kneza Mihaila Obrenovića, pukovnika, načelnika štaba, bili prihvatljiviji već 1879.g. (a i danas), nego stavovi savremenika, sholastičkih autoriteta (“eksperata toga doba”) i njihovih sledbenika, naših lekara praktičara. I u tim pristupima smatramo da ima - intuicije (“rezonmana”).

Kao što se vidi na primerima, naučna zasnovanost hipoteza u vremenu 1836-1879.g. je bila mala, čak i u opštim znanjima drugih pomoćnih disciplina (pristupima deskriptivnog metoda, koji se zato i sastojao u stokovanju “golih fakata”, goloj deskripciji bez bilo kakvih objašnjenja). Uticaj monovalentne logike je bio veliki, a vulgarnog materijalizma beznačajan. Menjan je odnos prema uzrocima pojave bolesti – autoritetima vladara i tada krhke struke.

2. Predmet logike je samo istinito mišljenje (naučno) (7).
Zainteresovana je logika i za intuiciju jer i ona dovodi do istog cilja, istinitog mišljenja. Ona je "mentalno svojstvo čoveka koje ga dovodi do rešenja nekog problema a da on nije svestan puta, načina i sredstava kojima se služio da bi do tog rešenja došao"(17). Čovek je za samog sebe i danas «prirodan» (10), no ipak manje nego ranije. Smatramo osnovom intuicije svrsishodnu upotrebu logike više valence (viševalentnim pristupom) i aproksimativnijeg sistema u rešavanju aktuelnog problema (4, 18). “Viševalentnom logikom i sistematskim pristupom rešava se jedan deo do tada intuitivnog rezonovanja, nesvesnog a ipak ispravnog postupka (puta, načina i sredstava) rešavanja nekog problema (18).” ”Viševalentni pristup istinitosti je očigledno postojao ranije, pa je time mogao biti predmet izučavanja i naučne determinizacije logike” (18).

Viševalentna “logika sledovanja” kao prirodna i objektivna, je postojala pre njenog zapažanja od strane logike kao nauke. Ovom je pandam “da bi neko ispravno gramatički govorio ne mora da poznaje gramatiku”, tj. logički se razmišlja i bez znanja o logici.

3. Arsić i sar. smatraju da nepostoji jedinstven epidemiološki metod.
Epidemiologija koristi tri osnovna metoda: deskriptivni, analitički i eksperimentalini. Dalje smatraju isti autori da postoji mnoštvo postupaka i procedura koje se nepotrebno označavaju u epidemiološkom izučavanju kao “epidemiološki metodi”, mada se, najčašće odnose na primenjenu tehniku rada u okviru jednog metoda. Radna hipoteza se donosi na osnovu deskriptivnih ispitivanja (5) (istorijskih, sistematskih, logičkih, filozofskih, analitičkih, terenskih itd. postupaka)

Smatramo da vrednost deskriptivnog metoda, kao i svakog drugog, zavisi od stepena dostignute saznajne vrednosti. Osnovni modusi su istinitost i pogrešnost, a oblici saznajne vrednosti stavova: neodređeni, mogućni, verovatno, izvesni i nužni. Određeni su odnosi medju oblicima istinitog saznanja (7, str. 399). Deskripcija čini fond opštih znanja. Uvođenjem novih postupaka u deskriptivni metod podiže se istinosna valentnost donetih zaključaka. Deskripcija je bila gomilanje činjenica; zatim, uvođenje jednog ili više postupaka kojima se parcijalno rešava naglašeni aspekt problema; a vrhunska je, objedinjavanje svih činjenica u celinu jednog sistema. (Odnosi analitičkog metoda, eksperimenta i deskripcije su složeniji i ovde ponuđeni materijal ne može da bude osnov ovakvoj diskusiji.)
Obogaćivan je deskriptivni metod - usavršavanjem ranije korišćenih pristupa i uvođenjem novih postupaka, koji imaju sve veću težinu - argument nove logičke valence. Intuicija može da nastane samo ako se donosi zaključak logikom veće valentnosti od postojećih znanja, logikom sledovanja. Validnost argumenta određuje valencu istinitosti, tj. ako imamo više pravih argumenata to smo na višoj skali istinitosti. Možemo da sudimo o istinitosti manje valence, zasnovanoj na manje validnim argumentima. Ne treba mešati broj argumenta i validnost – “bolje je jedan valjan, nego deset manje vrednih dokaza”. Viševalentna logika može da ocenjuje tačnost niževalentne, ali ne i obratno. Niževalentne logike su posebni slučajevi viševalentnih. (Npr. Dijagnozu bolesti je moguće napraviti na osnovu kliničke slike i serološke reakcije, i time dobiti tvrdnju veće valentnosti. Ali klinička slika ne ukazuje na bolest koliko specifičnija serologija. Obratno je moguće, specifična serologija može da ukaže na nepouzdanu, promeljivu kliničku formu jedne bolesti. Izolacija uzročnika je još većeg nivoa istinitosti.)

Sistemi mogu da budu prirodni, bez organizovanog, svesnog učešća i delovanja čoveka; i veštački, nastali svesnim, ciljno određenim delovanjem ljudi (6, 20, 22). S toga, sistem ne bi mogli da shvatimo samo u širem smislu “kao kompleks elemenata koji se nalaze u uzajamnoj povezanosti” već u užem smislu kao rad, tj. tehnološki sistem (ulaz, proces, izalaz i porvratna sprega) (6, 20). I odnos čoveka i bolesti posmatran je dualno. Njime treba da se upozna prirodni sistem bolesti, povrede, patološkog stanja (B/P/S) i onemogući postojanje entiteta adekvatnim merama (21). S jedne strane je patologija «nauka o bolestima... koja je dio biologije; nauke o životu», a s druge medicina «svjesna borba protiv bolesti» (21). Prevencijom (16) se objedinjuju.

Naš ovde zastupani sistematski pristup “veštački sistem zdravlja” (3, 4, 20) je stavio u centar posmatranja socijalni faktor - putem ekvilibrijuma rada. U populaciji postoji ekvilibrijum zdravih i bolesnih, uslovljen ekvilibrijumom rada: rada koji nehotimično pomaže bolest; i rada koji je svrsishodan, jer je protiv bolesti (3, 4, 20, 22). Pravi upravljački ulaz je ulaz prirodnog sistema zdravlja (odnosno, ulazni poremećaj prirodnog sistema bolesti) pa je zato to novo zdravlje za toliko unapređeno u odnosu na prethodno, pa je novo – “veštačko” (3). Za objašnjenje uticaja rada na bolest u deskripciji nam je bio potreban sociološko / istorijski pristup, sistematski pristup naučne organizacije rada itd. Sa različitih aspekata se posmatra blagostanje; istoričar objašnjava društveno ekonomski napredak, a epidemiolog značaj tog blagostanja u odnosu na bolest (npr. pegavac), oblik masovnog javljanja bolesti” (3, str. 62). Sličnost je i u tome što se objašnjava blagostanje u dijalektičkom jedinstvu sistematski posmatranih uticaja. “Društveno biće” (10) proučavaju istoričari, sociolozi, ekonomisti itd., a moraju mu pridati značaj i lekari, jer je ono uticalo i na društveni razvoj (protiv bolesti) i čovekovu dužinu življenja; uvećanjem materijalnih dobara, mera protiv pegavca i dr. bolesti upoznavanjem prirodnog sistema bolesti (22), baš onako kako je išlo saznanje ljudi, putem tradukcije, indukcije i dedukcije (23).

5. Postoji više vrsta uzročnosti: uzročnost nastanka elementa uzročne veze; uzročnost masovnog obolevanja u epidemiologiji; kao i kurativna uzročnost, uzročnost nastanka jedne B/P/S (22). Epidemiologiju je više interesovala uzročnost nastanka jednog bolesnika, kurativna (Kohovi postulati (8)); nego epidemiološka, masovnog obolevanja, koje je predmet nje kao nauke. Razlog tome je i neprepoznavanje »prirodnog sistema prilepčivosti« sa njegovim izlazom "uzročnom vezom" (osetljiv čovek i R. prowazeki) (22). Interakcija između čoveka / domaćina i agensa se događa po modelu Lavella i Clarka u peridu patogeneze (u čoveku) (16, str. 10). Mi to smatramo da se zbiva u podsistemu prilepčivosti koji se nalazi van perioda patogeneze u prepatogenezi (u sredini po Lavellu i Clarku) (22).
S obzirom da nam ponuđeni materijal 1836-64.g. ne daje povoda za globalno posmatranje ovog podistema, to ćemo istaći njegov deo, intuicijom uočeni rad koji je protiv uzroka masovnog obolevanja koji postoji u podsistemu prilepčivosti (3). Posumnjalo se 1841.g. da: zgomilavanje ljudi tzv. “gusti smeštaj”; nemanje kupatila “hamama”; “nošenje prljavih ‘aljina” itd. doprinosi pojavi bolesti i posledičnom umiranju. Bio je 1842.g. intuicijom primećen "podsistem prilepčivosti". "Uzroci masovnog obolevanja" su traženi a ne uzročnik bolesti, baš onako kako je to bilo “logično” i vladaocu, “nalogodavcu”. Na kraju su usledile mere, nastale dovođenjem higijene na nivo razvijenih sredina koje su bile pošteđene bolesti; npr. za ustajali vazduh - pravljena je ventilacija; za prljavštinu, nekupanje i prljav veš - izgrađen je hamam i prano rublje; za gust smeštaj u kasarni - iseljen je deo vojnika van kasarne pod šatore, izgrađene su veće sobe, smanjen broj kreveta u sobi itd. (“…to je sreća dala al' nesreća», Njegoš) (1).

Istih godina realizovana je pretpostavljena "mogućnost" (3) da se postigne i “krajnji” uspeh, takođe merama u istom podsistemu prilepčivosti. U Krimskom ratu, primenjene su rigorozne higijenske mere, urađeno je sve što se moglo da se približi čistoća onoj u miru, i bolest je pobeđena upornošću, intuicijom naslućenih rešenja. Ipak nije izdvojen "prirodni (pod) sistem prilepčivosti". Bakteriološkom erom i kurativnim pristupom taj banalizovani odnos neobolelog i bolesnika je i dalje smatran jedino bitnim i kao takav moguće da je još više potvrđen, jer baš u njemu - uzročnik prethodi bolesti kao posledici. Prepoznaju moguće postojanje «prilepčivosti» i savremenija viđenja nastala mnogo kasnije, bliža današnjem dobu. Nije pridat značaj zbivanjima baš u ovom podsistemu iako s vremenom: nastaje "pregrupisavanje" u populaciji i umanjuju se epidemije (iste bolesti).

Moguće kombinovanje različitih domaćina i agensa u uzročno-posledičnim odnosima će imati za posledicu nastanak samo nekog broja “uzročnih veza”, po poslovici “našla vreća zakrpu” (njihov "masovni" nastanak). Sistem se obrazuje tako što se agens i domaćin (ulazi) povodima masovnog obolevanja kombinuju (proces prilepčivosti) i uspešno tim procesom spajaju pa daju (izlaz) “uzročnu vezu”. Ovim je moguće započinjanje inkubacije (stvarno) biološkog (pod)sistema obolevanja (3, 4, 18).

6. Leavell i Clark ne primećuju pregrupisavanje, jer ih faza patogeneze vodi u fazu prepatogeneze, idu uvek u jednu sredinu za njih, u jednaku sredinu prepatogeneze za svakog obolelog. Ovim se zapalo u “circulus vitiosus” i “izgubila” dobrim delom ukupno moguća dijalektika. Za ove autore sredina obolelog je jednako bolesna, jednaka, sve dok se javlja ova bolest, makar to bio jedan jedini slučaj, jer će i on da ih odvede u istu, bolesnikovu sredinu gde ih ne interesuju zdravi, jer nisu bolesni. Po Leavell-u i Clark-u pod uticajem “bioloških, fizičkih i socijalnih faktora” sredine nastaje B/P/S; a zatim ga “odjednom” smenjuje stanje bez B/P/S (22). Mi smatramo da pojava jednog obolelog posebni oblik masovnog obolevanja, ali ukupno zbivanje objašnjavamo drukčije, putem “pregrupisavanja” i “socijalne (pato)geneze bolesti” (22).

I u toj sredini "uniformnog vojnog kolektiva" nalazimo "podgrupe". Ne predstavljanju isti “svet” pukovnik i njegovi vojnici, već pripadaju različitim grupama iste sredine. Od pukovnika smo doznali - niz interesantnih pojedinosti koje materijalizuju razlike; a potom prihvatanjem kupanja i sl. postupaka, zapažamo sličnosti. Ovo znači da tokom godina (u vremenu 1836-64.g.) odnos prema nečistoći ("prljavštini", vaški ("živom gadu")) nije morao bio isti u “istoj” sredini.

Kada je bilo stanje higijene približno isto 1836. i 1841.g., zapaža se i u kasarnama slično masovno obolevanje praćeno sa velikim brojem umrlih. Tražili su lekari 1842. godine da vojnik ima preobuku, omogući mu se pranje odeće (“rubina”); "hamam kod kasarne načini", itd. Ove mere su doprinele povećanju standarda i novim većim znanjima o efikasnosti higijene – pa je 1864.g. u kasarni epidemija rezultovala manjim brojem obolelih i umrlih.

A. Mere u suzbijanju bolesti koje su primenjivane bile bi danas nazvane "opšte higijenske mere". One nisu morale biti dovoljno efikasne, pa je ostala mogućnost pojave po nekog obolelog (3), jer bi nastajala u prirodnom sistemu prilepčivosti po neka «uzročna veza», ali primetno manje nego ranije. Na razlike ukazuje neorijentisanost kosmopolitske zajednice i palijativnost mera koje su omogućile dovođenja u zabludu lekara, kako je to izvanredno primetio Đorđević - "...on ne bi pao u pogrešku da dokazuje, kako se ljudi razboljevaju i umiru za to što su bolje obučeni, što se bolje hrane, što im je ceo život uređeniji nego što je bio" (1), što je grupa napredovala radom koji je vodio nabolje.

B. U drugom primeru je postignut cilj, prenešeno je iskustvo stečeno u miru. "Odsustvom nemaštine" u Krimskom ratu 1853-1856.g., "isti" postupci - "primenom rigoroznih higijenskih mera sprovedinih od dobrovoljnih milosrdnih sestara", su dali rezultata u engleskoj vojsci, jer je zaustavljena nova pojava pegavca među engleskim vojnicima.

Realizovana je u Krimskom ratu preduzetim, "mogućnost" uspešnog suprotstavljanja pegavcu (3) - i pored postojanja "neorijentisanosti" u Engleskoj, kao i u Srbiji, tj. kosmopolitskoj zajednici, kada nisu bili poznati "putevi prenošenja" i druga korisna saznanja o pegavcu koja su kasnije nastala. Uspelo se efikasnim «ulaznim poremećajem» u prirodnom sistemu prilepčivosti da se potisne nastanak «uzročne veze», a ovim ne započne «prirodni tok bolesti» koji će dati bolest.

Nova, uspešnija odbrana traži i novog građanina - koji ima osobine primerene novom vremenu da bi se bilo zdravije; novoj “privički”, kako se to govorilo. Moralo se na novi način da radi, kako je to u navedenom primeru pukovnik zastupao, ispostavlja se "potpuno svrsishodno" pre drugih u svom kolektivu, i to radi novog, većeg zdravlja. Ove grupe su u međusobnom odnosu kako pre nego što se dogodi masovno obolevanje, tako i kada se ovo dogodi. Čovek odgovara "društvenom biću", njegovom "društvenom biću", koje je za njega bitno jer je oko njega, "individualni minimum životnog standarda je istorijski uslovljen", što materijalizuje grupe (3). Vremenom poput ukupnog sadržaja peščanog sata, sve je više onih koji se uspešno suprotstavljaju bolesti, odnosno sve manje onih koji su u grupi gde bolest može da se još uvek pojavi. Kretanja u okviru iste populacije dovode do «pregrupisavanja», uvećanja jedne grupe na uštrb druge. “Socijalna (pato)geneza bolesti” nastaje usled različitog postojanja uslova za pojavu bolesti u grupi u kojoj dolazi do promene masovnog obolevanja. U više grupa u neblagostanju simultano se javljaju različiti oblici masovnog obolevanja, koji daju kumulativnu epidemijsku krivu jedne sredine (22). Umanjivanje grupe sa starim odlikama, kao i novi odnosi između grupa, dovode do promene masovnog obolevanja po broju obolelih itd., pa epidemije iste bolesti dobijaju nove odlike (3, 4).

U podgrupama vojnih kolektiva koji su se menjali usled društvenih promena, primenjenim radom, menjaju se masovno obolevanje: 1836-41.g. epidemije su bile obimnije sa većim brojem umrlih, razmak između epidemija je bio pet godina; a posle 1842.g. i primenjenih mera, u epidemiji 1864.g. umanjuje se broj obolelih i umrlih, a razmak od prethodne je bio 23 godina. Vojska je angažovanjem lekara, a rukovođena svojim ciljem očuvanja što veće borbene gotovosti, postizala da vojnik u kolektivu stekne korisne higijenske navike; a potom, kada se vrati u svoje mesto boravka, u stanovništvu utiče na stvaranje novih higijenskih navika. Terenskom metodu se vremenom stavljaju “sve veći” zahtevi, npr. posmatranja i grupe zdravih, zavisno od usavršavanja ranije korišćenih i primene novih postupaka u metodu deskripcije.

7. Specijalne mere protiv pegavca su nastale kasnijim boljim upoznavanjem prirodnog sistema ove bolesti, posle 1909.g. (2) itd. Do 1909.g. nisu postojala dva naredna perioda u "grupi u neblagostanju" (3) jer je postojala "neorijentisanost", tj. logička neorijentisanost, usled naučne nepoznanice "neodređenost"( 7):

• 1.3. orijentisani / nemaština (moguće vašljivi)
• 1.4. orijentisani / odsustvo nemaštine, podgrupa "naušljalih"
  (nisu bili vašljivi ali su infestirani u svom socijalnom okruženju) ( 3).

U ovim specijalnim merama protiv svake od više bolesti vidi se i uspešnost kasnijeg rešavanja intrahospitalnih infekcija. U vremenu 1836-64.g. one su bile nesaznate, a ovim su intrahospitalne bolesti bile nerešiv problem. Primećujemo meru "domovnog odpusta" zdrave vojske, kojom se htelo sprečiti dalje razboljevanje od vladajuće bolesti u jedinici; kao mera za primećeno povećano intrahospitalno razbolevanje od novih bolesti po dolasku u vojni špitalj, što je bilo praćeno ne retkim fatalnim ishodnom.

Zaključak

U toku vekovnog postojanja neke bolesti u kosmopolitskoj zajednici i određenoj populaciji zapaža se epidemijska kriva sa fazama: uvođenja, rasta, zrelosti i opadanja.

Umanjivanje grupe sa starim odlikama (palijativnim) merama, dobavljanjem materijalnih dobara, kao i novi odnosi između grupa, i kada se ne znaju suštinska znanja o pegavcu, dovela su do promene masovnog obolevanja po broju obolelih, povećanju razmaka između pojava epidemija itd., pa se sukcesivno javljaju novi oblici masovnog obolevanja, što je socijalna (pato)geneza bolesti. Epidemije podgrupa iste populacije daju kumulativnu epidemijsku krivu te sredine u tom izveštajnom periodu. Postojanje "podgrupa" u jednoj populaciji dovodi do sukcesivnog "pregrupisavanja", uvećanja grupe zdravih na uštrb umanjenja jedne ili više grupa bolesnih, poput sadržaja peščanog sata.

"Veštačko zdravlje" je unapređenje postojećeg zdravlja putem "pravih upravljačkih ulaza" koji doprinose zdravlju, koji su "ulazni poremećaji" u prirodni sistem bolesti. Ovim je pristup dodao biološkom socijalno, rad - koji treba da bude predmet biologije, medicine, ekologije... ali proučen na adekvatan način, sociološkim, sistematskim pristupom organizacije rada itd. putem deskriptivnog metoda. Zdravlju se sve više pomaže, pa je ono utoliko više "veštačko", proizvod "veštačkog sistema", novog svrsishodnog rada koji čuva zdravlje.

Pojava masovnog obolevanja nije samo biološki čin, odnos agensa i domaćina; već više od toga socijalni proces, uplivom uticaja ekvilibrijuma rada u jednoj populaciji: rada koji nehotimično pomaže bolest; i rada koji je svrsishodan, jer je protiv bolesti. Biologizam je ne viđenje prirodnosti rada, kojim se nehotimično pomaže bolest; dok je hilozoizam, ne viđenje svrsishodnog uticaja rada, njegovog socijalnog upliva na umenjanje javljanja bolesti i pripisivanje njegovih efekata imaginarnim biološkim uticajima. Tražena je 1842.g. uzročnost postojanja masovnog obolevanja medju uzrocima masovnog obolevanja u okviru intuicijom prepoznatog "prirodnog (pod)sistema prilepčivosti", te je svakom određena protivmera. Primećeno je veće obolevanje u bolnici nego u jedinici.

"Svaki" zadatak koji se rešava mora da ima svoj logički put; naučni, treba da pridonese novoj, višoj valenci istinitosti logike sledovanja. Intuicija ima osnov u mogućnosti sagledavanja istinitosti višom valencom. Devetovalentna logka je do otkrića i sama bila "prirodna", jer je i pored objektivnog postojanja bila nepoznata logici. Viševalentna logika može da ocenjuje tačnost niževalentne, ali je obratno nemoguće.

Postoje tri osnovna metoda u epidemiologiji: deskriptivni, analitički i eksperimentalni. Termin “epidemiološki metod” neadekvatno se upotrebljava kada znači primenjenu tehniku ili postupak u rada u okviru jednog od osnovnih metoda. Deskripcija je bila gomilanje činjenica; zatim, uvođenje jednog ili više postupaka kojima se parcijalno rešava (objašnjava) naglašeni aspekt problema; a vrhunska je, objedinjavanje svih činjenica u celinu jednog sistema. Validnost postupka metoda i argumenta određuje dostignuti oblik istinitog saznanja valence istinitosti: neodređene, mogućne, verovatne, izvesne i nužne.

Ne prihvatimo kao tačnu ocenu iz 1977.g. da je od naših lekara primećeno da je “nastala žestoka epidemija pegavca" 1836.g. "ne shvatanjem značaja higijenskih mera u sprečavanju širenja vašljivosti”, to otkriće pripada drugim istraživačima.

Literatura

1. Đorđević V., Istorija srpskog vojnog saniteta, knj. prva, 1835-1875, Beograd, 1879 
2. Nicolle Sh., Comte C., Conseil E., Transmission experimentale du typhus exanthematique par pou du corps, C.R. Acad. Sci., 1909, 149:486-9 
3. Čukić G., Tripković M, Socijalna patogeneza pegavog tifusa na području severne Crne Gore, U: Čukić G., Socijalna patogeneza bolesti, pegavi tifus, JP Informativni centar Berane, Berane, 1999:14-79 
4. Čukić G., Suzbijanje epidemije botulizma tipa “B” u selu K., Ivangrad, 1991. godine, “Rožajski zbornik", IX, br. 9, 2000: 171-197 
5. Arsić B., Birtašević B., urednici, Vojna epidemiologija, SSNO, Beograd, 1978, str. 30, 34, 288, 295 
6. Levi - Jakšić M., Tehnološki sistemi, "Centar", Beograd, 1988., str. 10,11, 309 
7. Šešić B., Osnovi logike, Naučna knjiga, Beograd, 1983 
8. Last Dž., Radovanović Z., Epidemiološki rečnik, Naučna knjiga, Beograd, 2001:186, 27, 75, 124 
9. Černozubov N., Opšta epidemiologija, III izdanje, Zavod za izdavanje udžbenik, Beograd, 1969, str. 18, 85 
10. Kosanović I., Dijalektički materijalizam, Sarajevo, 1956 
11. Vujaklija M., Leksikon stranih reči i izraza, Beograd, 1966, str. 40 
12. Borjanović S., Epidemiološka studija pegavca u Srbiji i mogućnost njegove eradikacije, Medicinski fakultet Beograd, doktorska disertacija, 1977, str. 170 
13. Stanojević V., Pegavi tifus, U: Stanojević V., Istorija ratnih zaraza, Beograd, 1924:11-56 
14. Kuželj J., Sanitetski savet, Rasprava o tifu koji je vladao u okolini Čačka i lečen u čačanskoj okružnoj bolnici u prvoj polovini 1902. godine, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, 1903, IX, 5:253-61, 6:299-313, 7:344-53 
15. Černozubov N., Epidemiološki metod rada, Higijena, Radovi II kongresa preventivne medicine, vol. VII, 1955., 1-4, Bled, str. 56 
16. Leavell H., Clark G., Preventivna medicina za lekare u njegovoj komuni, “Vuk Karadžić”, Beograd, 1971 
17. Adanja B. i sar., Osnovi metodologije naučnog istraživanja u medicini, Nauka, Beograd, 1996., str. 61 
18. Čukić G., Šabotić F., Epidemija botulizma tipa "B" u selu K., Ivangrad, 1991. godine, Medicinski zapisi, 2001; 55:34-42 
19. Todić R., Veljović S., Osnovi opšte teorije sistema, Sav. administracija, Beograd, 1975, str. 54 
    Čukić G., Veštački sistem zdravlja, Zbornik sažetaka, IX Kongres preventivne medicine Jugoslavije, Tara, 2001: 87- 9 
20. Thaller L., Od vrača i čarobnjaka do modernog liječnika, Zagreb, 1938, str. 7 
21. Čukić G., Dvostruko provereni kauzalitet, Zbornik radova, Ekološka istina, Donji Milanovac, 2002: 474-80 
22. Stojiljković S., Psihijatrija sa medicinskom psihologijom, Beograd-Zagreb, 1981, str. 57 
23. Ristić S., Osnovni opšte epidemiologije, SZZUZ, Beograd, 1998, str. 120 

Rad posvećujem s jedne strane, ocu Mihailu Čukiću, filozofu i politikologu; dr sc Vladanu Ćetkoviću; dr sc Milanu Miladinoviću, dr sc Dušanu Đorđeviću, dr sc Anki Sitar i dr sc Veliboru Tomiću; a s druge, dr sc Slavenki Janković, dr sc Viktoriji Cucić i dr sc Dragani Čukić