|
Univerzalna telesna tehnika nagonskog porekla, usađena mnogim vrstama životinjskog sveta koju je i nas pra-predak mogao oponašati (“umivanje” mačaka, “kupanje“ ptica, bivola valjanje po prašini, ili u blatu ostalih životinja). Intuitivna potreba koju je priroda “ispiranjem i čišćenjem organizma” ženi usadila, te prirodna tehnika porađanja uz prskanje vodenjaka olakšavajući porođaj bilo je i prvo prirodno prethodno kupanje novorođenog.
Iskustveno osećanje osveženja posle zaranjanja u vodu, prijalo je celome telu ili samo licu (posle buđenja i umivanja - očima) ili samo nogama (posle dugog hodanja, marša vojnika u cokulama). Dobrovoljna, taktilno motivisana akcija individue koja se bezbroj puta u toku života ponavlja, postaje mehanička radnja i trajna navika. Zato je i svrstavamo u higijensku kulturnu odliku.
Nesvesno nastala iskustvena praksa u zavisnosti je od klimatskih, ekoloških, religijskih i tradicionalnih shvatanja te otuda i različitosti u raznim područjima sveta.
Sa etnološkog stanovišta to je higijensko zdravstveno ponašanje u zavisnosti od: Preduslova za čistoću - dovoljno VODE (izvori, vrela, bunari, dolapi i crpke, cisterne, reke, jezera, mora i okeani, termalni izvori - banje, blata); u uslovima gde nema mogućnosti za akvatičnu higijenu zastupljeno je TRLJANJE PESKOM ili zemljom za skidanje prljavštine uz upotrebu strugača, štapića, češljeva. Naziv za sanitarije potiče od egipatske reči SA = pesak, koga je uvek bilo pa i kraj stočića za umivanje SANTI .
PREZNOJAVANJE kao higijenska ili religijska praksa obavljano kod Indijanaca u Arizoni u specijalnim znojnim kolobicama (za jednu osobu); u poznatim saunama Skandinavaca i Rusa kao i u eskimskom kasimu (na Aljasci) posle čega je sledilo valjanje po snegu.
Za izuzetno čiste narode važe stanovnici Polinezije. Po prirodi njihove egzistencije i muškarci i žene dobar deo dana provode u vodi (ribolov, izvlačenje lovine, mreža, sabiranje račića, vađenje školjki, korala ) ili kraj vode.
Poznata je japanska sklonost kupanju. U Tokiju je zabeleženo u prošlosti 27.000 kupatila. Danas se koristi 1650 javnih kupatila pored uslova za održavanje higijene u savremenim stanovima. Treba voditi računa da imaju 2.500 banja = onsen koje su uvek pune. Tako, za Japance se smatra da su opsednuti čistoćom. Zanimljivo je da za reč ČIST i za reč LEP imaju isti izraz,
kirei.
Stari Egipćani su se kupali ujutru po buđenju, zatim pre i posle glavnih obroka, pre polaska na počinak. Smisao za čistoću prisutna je na području Indije, pogotovu u povlašćenim kastama.
U Starome veku Latini su bili poznati po grandioznim građevinskim poduhvatima i brizi da za stanovništvo obezbede dobru pitku vodu (akvadukti), komunikaciju društvenog života u termama (poznato Dioklecijanovo kupatilo 284-305,) i ugodnosti po vilama odličnika (baseni).
Hrišćanima su prvih stoleća Koncil i crkveni oci zabranjivali kolektivna kupanja. Po drugim propisima kupanje je dozvoljavano samo u odredjenim fazama života. Najvažniji obred bilo je uranjanje u reku, ili krstionicu, poglavito u nezagrejanu vodu. Prirodne temperature voda se upotrebljavala da se kroti put po ideji preporoda i oživljavanja.
U Svetom pismu prorok Isaija proklamuje “ Umijte se! Očistite se!”
SAPUN, kao i toliki drugi elementi kulture, slučajno je otkriven. Koristi se vec 5.000 godina pa ipak, etnološka istraživanja ukazuju da je čistoća varijabila u zavisnosti i od ostalih (1) uzusa. Tako, po našem današnjem shvatanju, nazvali bismo Praksom nečistoće tradicionalnu brigu za negu kose kod Eskima (Inua narod) koji su koristili urin za pranje kose.
Neosporno je da urin sadrži rastvarajuća svojstva, ali ne doprinosi ugodnom mirisu. Pa ipak je i kod Evropskih naroda (Skandinavaca) urin takodje korišćen za pranje tekstila.
U ovu grupu svrstali bismo i staro kinesko verovanje. Kinezi su zbog praznoverice nerado čistili kuću, da time ne bi, istovremeno
izumeli i sreću!
U našem narodu, kod pravoslavaca, važila je trodnevna zabrana čišćenja kuće o Božićnim praznicima.
Projekcija društvenog na individualno
Govoreći o umivanju i kupanju kao o stvaralačkom gestu, dakle kao odlici kulture, posmatrajući određene telesne tehnike zapažamo da se radi o projekciji društvenog na individualno. Umivanje, kao tehnička individualna mera, kao i kupanje, higijenska je radnja koja se vaspitanjem, dakle ponavljanjem nameće u detinjstvu, održava i ispravlja za vreme odrastanja (školovanja) i usvaja praktikovanjem za ceo život.Umivanje je naglašeno u narodnoj pesmi koja opisuje Musić Stevana:
“Usta Steva na noge junačke,
I umiva svoje lice belo,..."
Umivanje i kupanje je i deo poruke samome sebi jer osećaj čistoće i urednost su spremnost za start, za svaki posao, kontakt. Neumivena osoba ne pozdravlja nikoga, niti otpozdravlja. Stoga je razumljivo što imamo opšte narodno shvatanje poput ovoga što je u narodu zabeleženo : “ - Čim ustanem, prvo mi je da malo, sasvim ovlaš pokvasim oči vodom, da ih tako umijem i da onda odmah pohitam prvo u štalu i da vidim da li je tamo sve u redu, da ovako, makar malo umiven, poželim dobro jutro mojoj stoci; da neumiven ne bih naškodio” (2) Ko je neumiven ne kreće ni na put. Narodna verovanja sa “valja se” i “ne valja se” regulišu sve to i nameću se od detinjstva svima u zajednici gde ta pravila važe.
Umiven, okupan, čist, automatski signalizira spremnost, gotovost za poduhvate, aktivnost. U ravni fiziološkog potencira autosugestivnost uspešnosti u budućim akcijama i potvrđuje odnos biološkog i socijalnog što je dobro uočio još Ljuba Nenadović u didaktičkom stihu:
“Svoja dela dobro pogledaj i sudi,
To razumni mogu a ne mogu ludi.
Neuredan čovek neuredno živi,
Pa mu onda uvek svi uredni krivi.” (3)
Svakodnevnim ponavljanjem postaje automatska praksa ponašanja, trajna higijenska navika pa i Karađorđeva:
“...Đorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti...”
Isto tako, kao deo poruke umivanje, obredno polivanje u nekim ceremonijama (svadba - plaćanje za polivanje) ili povlašćeno pranje nogu (svekru to obavezno obavlja novodovedena snaha) mera je rangiranja, oznaka položaja i obaveza članova u patrijarhalnoj zajednici.
Odnos nekih higijenskih navika, i pozitivnih i negativnih prisutan je u narodnoj filozofiji. Često se može čuti; ”Đubre je na njivi lek - u kući kratak vek”; ili “Gde je neopraština, tu je i boleština“; “Od duvana kuća popljuvana” a sa pravnom sugestijom “Ruka ruku mije - obraz obadvije”, upućuje na široko sagledavanje etnohigijene kao dela socijalne kulture.
Umivanje i kupanje u našoj tradicionalnoj kulturi
Umivanje, pranje ruku i kupanje bi trebalo da bude trajna navika. To je podražavanjem i učenjem usvojeno ponašanje koje jedinku prati kroz život.
U praksi važan dekor u kući predstavljali su nekada ručno izrađeni peškiri sa utkanim, nekad i navezenim porukama: “Zdravo svanuli” kao na peškiru iz Aleksinca koji se čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu, ili samo sa pozdravom i porukom : "Dobro jutro" ( 4).
Sa zdravstveno-higijenskog stanovišta osoba koja vodi računa o sopstvenoj čistoći i urednosti ima najviše nade da se neće razboleti i da će u proizvodima koje će i drugi koristiti dati zdrave i ispravne namirnice.
Uostalom, poznata je narodna mudrost koja se često ponavlja i u šta naš narod veruje i tvrdi:
“Čistoća je pola zdravlja” nasuprot “Kod nečistoće- nikad nije sreće” pa i osuđuje “Majka prljava- deca krastava”, kao opominjuća, upozoravajuća mera prekora takvih pojedinaca.
Podataka i uputstava iz oblasti higijene ima i u našim starim spisima. Tako u Prizrenskom zborniku (5) iz druge polovine 16. veka koji se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu ima podataka o kupanju. Sa fresaka, iz naših manastira vidimo da je iz oblasti pedijatrije prikazan zdravstveno-medicinski opravdan postupak kupanja deteta. Najtačniji prikaz pravilnog postupka je na fresci Rođjenje Bogorodice iz Sopoćana gde sa vidi pripremanje vode za kupanje deteta. Oslikano je sipanje vode u posudu za kupanje bebe. Vrč je umotan u belu kompresu, vodu sipa jedna ženska mlada osoba, a druga, starija, povezana koja drži dete, desnom podlakticom i dorzalnim delom šake, onako kako lekari preporučuju i danas, isprobava temperaturu vode (6).
Etnografska građa mogla bi se grupisati da ona pruža uvid u individualno ponašanje. Ono prati jedinku od časa dolaska na ovaj svet do smrti i rituala posle sahrane, te čini deo kulta i higijenske prakse. Stoga je u analizama obuhvaćeno:
- prvo kupanje novorodjenčeta, “prva banjka”, koju obavlja primalja, babica, “maja”
- “trećekrštensko banjanje”, trećega dana, kada po verovanju određuje mu se i sudbina.
- čistoća ruku, ušiju, kose đaka prvaka
- prvo brijanje momčića
- menstrualna čistoća devojčuraka
- inicijacijsko kupanje budućih bračnih partnera (tradicionalno “bričenje mladoženje”, kao i kupanje “mlade neveste”, odlazak u amame i sl.)
- svakodnevno pranje ruku, na svečanostima, svadbama, ručkovima
- poslednje umivanje i kupanje pokojnika “mrca”
- obavezno pranje ruku u povratku sa sahrane, pomena, uopšte sa groblja
Kolektivno, društveno ponašanje i zajedničko, masovno kupanje u zavisnosti je od društvenih aktivnosti koja se zbivaju u:
- uobičajeno vreme (podranak, jutro, podne.)
- doba godine (proleće, leto, za Božić, Slavu)
- pojedinim praznicima (Čisti ponedeljak, Vidovača i dr.)
- ustanovljenje kupališta na otvorenim mestima; podizanje prvih kupatila (7)
- praktičnog lečenja u otvorenim “narodnim toplicama” i banjama (8)
Posmatrani svi oblici individualnih ili zajedničkih etnohigijenskih ponašanja ne isključuju i etnološku pažnju posvećenu zabranama kupanja o odredjenim danima kao i na tabuisanim mestima (Vilinski izvori, virovi, đavolovi vrtlozi).
Zatim, u slučajevima epidemija pored davanja obrednih žrtava (Slava tetkama - 9) zamišljenim demonima bolesti, pribegavalo se i pravljenju “banjke za ČUMU “. Na prvom mestu tražila se izuzetna čistoća u celoj kući, svih članova, a na tavan su odnosili korito sa vodom, stavljali sapun i peškir pored, verujući da će “Boleština”, ako dođe u kuću, videti sve čisto, i sama se, zadovoljna okupati, obrisati i neće nikome naškoditi.
Obredno religijsko umivanje i kupanje po Pitagori doprinosi očišćenju tela i duše. Poznato je da umivanje ili samo skropljenje predhodi svakoj inicijaciji. Pri ulasku u hramove, dodiruje se voda i njome se aktom umivanja posvećuje-približava molitvom božanstvu (katolici, sintoisti i drugi). Uranjanjem u vodu (i Gospod Isus Hristos je tako kršten od strane Jovana Krstitelja) dolazi do očišćenja i posvećenja u veru. Nije na odmet podsetiti se da su antički narodi smatrali da kupanjem kipova svojih božanstava istovremeno čiste i sebe. Stoga su Latini iznosili iz hrama kip boginje Afrodite, nosili ga i kupali u potoku Alma što se ulivao u Tibar podno zidina staroga Rima.
Slično se postupa i u tradicionalnoj zdravstvenoj praksi i u okolini Zaječara kao i u još nekim našim krajevima (Leskovačka Morava (10)) . Osnov je u verovanju u veliku isceliteljsku moć vode sa umivenih ikona što se kao poseban obred obavlja zarad bolesnika. Ponekad se u tu vodu stavlja u Sremu trava “čistac” što pomaže, pogotovu kod kupanja i umivanja dece. Takodje iz zdravstvenih pobuda hvata se, donosi u kuću i čuva “Bogojavljenska vodica” kojom se umiva i zapaja bolesnik, a često i samrtnik.
Kupatila i pravni propisi nisu vezani samo za njihovu organizaciju, materijalnu stranu izgradnje već i za druge funkcije. U prošlosti nije bilo mnogo javnih kupatila za održavanje higijene stanovništva. Zato se svet poglavito kupao leti a zimi su kupanja bila retka. Na Savi u Beogradu, u Smederevu i Zabrežju i vojska je u prošlosti gradila kupatila (11) a i privatnici. Neka su bila samo letnja. No sve to kao i podaci o osnivanju prvih kupatila u Negotinu i sve peripetije oko njegovog odrzavanja, sva staranja na kraju su se, zbog nemanja sredstava (12) pokazala uzaludnim jer su stara zgrada i dotrajale instalacije predstavljale opasnost po kupače. Stoga, navodjenje i naredaba o čistoći i uvođenje lokalnog poreza na nekupanje (u slučajevima nekorišćenja javnih kupatila) i ako interesantno ne može biti ovoga puta detaljisano.
Na kraju, pored svega navedenog, pored promena u celokupnom životu, brojnih kurseva zdravstvenog prosvećivanja, poboljšanja kupovne moći za sredstva lične higijene i domaćinstva, i pored sve narodne mudrosti, pesama i poslovica, pored konstatovane narodne zdravstvene svesti, pored izgrađenih i opremljenih kupatila, ima osoba u takvim modernim kućama, koje se veoma retko ili nikako ne kupaju. To konstatuju, na žalost i lekari (13) i učitelji, i etnolozi na terenu. Higijena nije kod svih ni u istoj oblasti na jednakoj visini. Nije ni ista u istom selu; ni među svim članovima jedne kuće. Nije ni podjednako vrednovana, niti isto zastupljena. Ali, očigledno je da je umivanje i važnost koja se njemu kroz verovanja pripisuje, za razliku od kupanja bila primarna, opšta i svuda zastupljena stalna i svakodnevna a kupanje ipak samo povremena navika.
|
|
|
Napomene, izvori i literatura
- Poznato je i često navođeno da se kultura naroda meri prema tome koliko narod upotrebi sapuna (Dr Bojan Pirc, Higijensko prosvećivanje, Centralni higijenski zavod, sv.79. Beograd 1933, “Zdrav dom”, 14.
- Dr Milorad Dragić, Etnomedicina I Beograd 1991, 37.
- Ljuba P.Nenadović, ZDRAVLJE god. XXII Beograd 1932. br.8-9, s.170.
- Irena
Fileki, Zdravo svanuli - peškir u tradicionalnom životu Srbije, Etnografski muzej, Beograd 2002, 17, 19.
- Dr Jasa Romano, Jugoslovenska bibliografija lekaruša i narodnih medicinskih rukopisa, Beograd 1973, 257.
- Dr Dragoljub Divljanović, Interesantan medicinski motiv u Kraljevoj crkvi manastira Studenice, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo god.97. Beograd 1969,sv.1., 123-124
- Rade Vukasinović, Dete u našoj srednjevekovnoj medicini i pravu, ARHIV za istoriju zdravstvene kulture Srbije (dalje ARHIV) 1988. XVII /1-2, 110-111.;
- Ivana Lazović, Elementi zdravstvene kulture na srpskim srednjovekovnim freskama, ARHIV 1979-1980/ VIII-IX/ 1-4, 14
- Akcionarsko društvo je podiglo kupatilo u Valjevu, Slankamenu (ZDRAVLJE 1907, br,5 159, 225. Smederevu i Zabrežju (ZDRAVLJE 1900, br 8, s.248-249.
- Dr Srebrica Knežević, Sociopsihološki momenti vezani za korišćenje lekovitih izvora, ACTA Historica Medicinae Veterinae, Pharmacie (dalje ACTA) VII/1-2 1967,73-84;
- ista, Nastanak narodnih banja u Srbiji, ACTA VII/1-2 138-146; ista, Kultna mesta i manastiri u zdravstvenoj kulturi Srba, Makedonaca i Arbanasa, Bigorski naučno-kulturni sobiri, Skoplje 1973, 243-255;
- Dr Srebrica Knežević, Slava “tetkama”- arhaični ritual za zaštitu zdravlja Razvitak VII/6 Zajecar 1967, 72-77; ista Zdravlje i bolest u nasim narodnim običajima, ARHIV 1991/20 sv 1-2, 139-148.ista, Prevencijsko medicinsko značenje zimskih običaja balkanskih narod ACTA XXIX/1 Beograd 1989, 95-112.
- Dragutin Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, Beograd 1958,356;
- Gordana Živković, Manastir Suvodol kao mesto isceljenja, Antropologija bolesti i zdravlja, Beograd 2000, 175.
- ZDRAVLJE l900,br.8.248.
- Dr sci med Petar Paunović i Nikola Plavšić, Negotin i Krajima-zdravstevena kultura i zdravstvene prilike (1836-1941), Bor 1998, 109-111.
- Dr. Aleksandar Petrović, Rakovica II, Beograd 1939, 126-127.
|
|
