Etika zdravstvenih radnika danas
The medical workers' ethics at the present time

Srećko Nikolić
Zdravstveni centar Zaječar

Etika u zdravstvu kroz vreme

Etičnost lekarskog rada regulisana je etičkim normativima, koji su proistekli iz Hipokratove zakletve. Ona je do danas ostala osnovni etički normativ za sve zdravstvene radnike: lekare, stomatologe, farmaceute i sve ostale zdravstvene radnike. U vreme Hipokrata postojali su jedinstveni stručnjaci za lečenje i pripremanje lekova / lekaro-apotekari /. Podela na medicinu i farmaciju je tek od 1240. godine Salernskim ediktom / Salernska medicinska škola / Lekarska tajna je ozakonjena tek 1810. godine u Francuskoj. Medicinska etika kroz vreme dobila je obeležje epohe i društvenih odnosa, ali je uvek zadržavala specifičnost lekarskog poziva, sadržane u originalnoj Hipokratovoj zakletvi.
Hipokrat je rođen na Kosu 450. godine pre nove ere. Sa pravom se smatra ocem medicine, jer je postavio osnove moderne medicine oslobađajući je od religije, nametanjem kulta čoveka i uvođenjem naučnog principa posmatranja čoveka i prirode. Naučni princip - sistem zapažanja i tumačenja. Hipokrat je u Zakletvu uneo osnovne deontološke principe koji su u to vreme važili u Grčkoj. Suština tih zahteva je da lekari treba da poseduju:

• znanje,
• etičko ponašanje,
• da nisu lakomi za novac,
• da budu povučeni,
• krotki i dostojanstveni,
• da stiču životne mudrosti,
• da razumno govore,
• da se čuvaju mana,
• da se čuvaju praznoverica i
• da znaju koga je nužno lečiti besplatno.

Hipokratova zakletva

"Kunem se Apolonom, lekarom Asklepijem, Higijom i Penekejom i svim bogovima i božicama, zvaću ih za svedoke da ću se po svojim silama i svojom savešću držati ove zakletve i ove obaveze. Stoga ću učitelja svoga umenja poštovati kao svoje roditelje, davaću mu što mu u životu bude potrebno. Njegovu ću decu smatrati svojom braćom, a ako budu želeli učiti ovu umetnost, učiću ih bez ugovora i bez plate. Učiću i đake koji se budu ugovorom obavezali i ovom zakletvom, ali nikoga drugoga. Svoje propise odrediću po svojim silama i znanju na korist bolesnika i štitiću ga od svega što bi mu moglo škoditi ili naneti nepravdu. Nikome neću makar me za to i molio, dati smrtonosni otrov, niti ću mu za njega dati savet. Isto tako neću dati ženi sredstvo za pometnuće poroda. Čisto ću i pobožno živeti i izvršavati svoju umetnost. U koju god kuću stupim, radiću na korist bolesnika, kloneći se nehotičnog oštećenja, a osobito zavođenja žena i muškaraca, robova i slobodnih. Što u svom poslu budem saznao ili video, ukoliko se ne bude smelo javno znati, prećutaću i zadržati kao tajnu. Budem li održao ovu zakletvu i ne budem li je prekršio, nek mi bude srećan život i uspešna umetnost, nek steknem slavu i ugled kod ljudi do u daleka vremena: prekršim li ovu zakletvu i zakunem li se krivo, nek me zadesi protivno.

Originalna Hipokratova zakletva sadrži sledeće najvažnije principe:

• zaklinjanje da će se pridržavati ove zakletve,
• poštovanje i zahvalnost svojim učiteljima,
• prihvatanje obaveze plaćanja školarine,
• obaveze da svoj život podredi u korist bolesniku,
• odbijanje davanja abortivnih sredstava ženama,
• obaveza na čist i pobožan život,
• odbija da se bavi onim za šta nije osposobljen,
• ravnopravnost bolesnika bez obzira na pol i klasu,
• čuvanje kao tajne sve što se vidi i dozna pri lečenju bolesnika,
• prihvata nagradu za uspešno ispunjenje ove zakletve i kazne ako postupi suprotno.

Ženevska formulacija Hipokratove zakletve

Zdravstveni radnici najčešće se sreću sa Ženevskom formulacijom Hipokratove zakletve. U njoj su naglašene obaveze koje, prema iskustvima iz prethodna dva svetska rata, nisu poštovana. Te obaveze se odnose na:

• obavezu da se pruži stručna pomoć bez obzira na verska opredeljenja, nacionalnu pripadnost, rasnu i klasnu pripadnost i politička uverenja;
• obavezu da se stručno znanje ne sme koristiti suprotno zakonima humanosti;
• Ženevsku deklaraciju / prerađena Hipokratova zakletva / usvojilo je Svetsko udruženje lekara u Ženevi 1948. godine. Tekst te formulacije Hipokratove zakletve glasi:
  "U času kada stupam među članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti. Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najvažnija briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajnu onoga ko mi se poveri. Održavaću svim svojim silama čiste i plemenite tradicije lekarskog zvanja. Moje kolege biće mi braća. U vršenju dužnost prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri: vera, nacionalnost, politička ili klasna pripadnost, apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. Ni pod pretnjom neću dopustiti da se iskoriste moja medicinska znanja suprotno zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano, slobodno, pozivajući se na svoju čast."

Internacionalni kodeks medicinske etike

Na trećoj generalnoj skupštini Svetskog medicinskog društva u Londonu 1949. godine usvojen je Internacionalni kodeks medicinske etike, koji propisuje odnos lekara prema radu i ljudima:

• Lekaru se poverava zdravlje čoveka.
• Lekar ima humanu i socijalnu misiju.
• Lekar je obavezan da poštuje moralne zakone profesije.
• Ne sme da se rukovodi motivima ličnog korišćenja.
• Zabranjeno je reklamiranje.
• Očuvanje profesionalne nezavisnosti.
• Za svoj rad može primiti samo profesionalnu nagradu.
• Ništa se ne sme raditi što bi štetilo bolesniku.
• Nova otkrića i postupci se mogu primenjivati samo ako su javno priznati.
• Lekar prihvata ono što je lično utvrdio.
• Obaveza da se bolesnik uputi lekaru koji je osposobljen za dati posao.
• Obaveza ukazivanja hitne pomoći uvek i na svakom mestu.
• Mora se ophoditi prema svojim kolegama onako kako želi da se oni ophode prema njemu.
• Lekar ne sme odvraćati bolesnika od svog kolege i mora sa puno pažnje izbegavati sve ono što može naškoditi moralno i materijalno njegovim kolegama.
• Lekar se mora pridržavati propisa uključenih u Ženevsku, tj. prerađenu Hipokratovu zakletvu.

Helsinška deklaracija

Na zasedanju Svetskog udruženja lekara 1964. godine u Helnsikiju usvojen je etički dokument koji je poznat kao Helsinška deklaracija. Ponovljene su obaveze iz Ženevske deklaracije / 1948 g. / i Međunarodnog kodeksa medicinske etike / London 1949.g. /. U Poslanici lekarima u kliničkim istraživanjima date su preporuke kao rukovodstvo svakom lekaru koji se bavi kliničkim ispitivanjima.
Svaki postupak ili savet koji bi mogao da oslabi fizičku ili psihičku otpornost ljudskog bića, sme da se primeni samo ako je u njegovom interesu.
Jasno se razdvajaju istraživanja kojima je osnovna svrha u terapijskoj pomoći pacijentu od istaživanja kojima je osnovni cilj ispitivanja naučan i koja nemaju terapijski značaj za osobe na kojima se izvode.
Kliničko istraživanje mora da se zasniva na naučno utvrđenim činjenicama.
Kliničko istraživanje smeju da izvode samo naučno kvalifikovana lica, medicinski stručnjaci.
Rizik kliničkog ispitivanja mora biti srazmeran sa ciljem koji se želi postići. Za terapijska klinička ispitivanja lekar treba da dobije saglasnost pacijenta.
Dopuna Helsinške deklaracije - preporuka za medicinske radnike koji se bave biomedicinskim istraživanjem vezanim za ljudske subjekte - prihvaćena je i revidirana od strane XXIX zasedanja Svetskog zdravstvenog udruženja u Tokiju 1975. godine. Polazi se od činjenice da je misija zdravstvenog radnika da čuva zdravlje ljudi. Svrha biomedicinskih istraživanja mora biti takva da poboljša dijagnostičke, terapijske i profilaktičke procedure i razumevanje etiologije i patogeneze bolesti. U medicinskoj praksi mnoge terapijske i dijagnostičke ili profilaktičke procedure nose sa sobom rizik, pa je nužno da se o tome vodi računa, a pacijent bude obavešten.

Kodeks etike zdravstvenih radnika Jugoslavije

Kodeks etike zdravstvenih radnika Federativne Republike Jugoslavije donet je 1964. godine. Preuzete su sve obaveze iz Ženevske formulacije Hipokratove zakletve i kasnije usvojenih etičkih načela / London, Helsinki i Tokio /. Uzete su u obzir promene u organizaciji zdravstvene službe, položaj zdravstvenih radnika i norme socijalističkog humanizma. Osnovna načela etike u ovom kodeksu su:

• Bezuslovno poštovanje čovečijeg života od samog njegovog začeća.
• Očuvanje zdravlja čoveka kao osnovnog ljudskog prava.
• Zdravstveni radnik posvećen je unapređenju i čuvanju zdravlja, lečenju obolelih i produženju ljudskog veka.
• Svima pruža podjednako stručnu pomoć, bez obzira na rasu, pol, narodnost, versko ubeđenje, politička uverenja, društveni i ekonomski položaj i svoj lični odnos prema čoveku i njegovoj porodici.
• Obaveza da se pruži uvek hitna pomoć
• Svoj posao uvek vrši savesno, požrtvovano i humano.
• Opasnost po njegovo zdravlje ne sme da spreči zdravstvenog radnika u izvršavanju dužnosti.
• Ni rečju ni delom neće povrediti ljudsko dostojanstvo pacijenta.
• Neće pred nestručnom javnošću objavljivati rezultate nedovoljno proverenih svojih istraživanja.
• Isticanje svoga rada i svoje ličnosti nije u skladu sa pozivom zdravstvenog radnika.
• Stalo stručno usavršavanje i prenošenje stečenog znanja na svoje saradnike.
• Poštovanje znanja, dostojanstva i stručnosti svakog zdravstvenog radnika, bez obzira na kom je radnom mestu.
• Saopštavanje dijagnoze i prognoze, pogotovu ako su nepovoljne, čini samo ovlašćeni lekar, uz uvažavanje svih mogućih posledica po pacijenta.
• Čuvanje profesionalne tajne.
• Osuda eutanazije kao lažnog humanizma.
• Provera naučnih metoda i ispitivanja na čoveku su mogu vršiti samo ako je ispitanik svestan značaja i mogućih posledica i ako na to slobodno pristaje.
• Pobačaj je biološko-medicinski i socijalno štetan.
• Svakome ukazuje potrebnu pomoć nezavisno od nagrade za izvršeni rad.

Osnovne etičke norme zdravstvenih radnika

U svim pomenutim etičkim normativima u prvi plan se ističu osnovne etičke norme:

• HUMANIZAM: Heroizam, rizik po sopstveno zdravlje, potčinjavanje sopstvene savesti.
• SKROMNOST: Znanje i veština prikazivati pred sebi ravnima. "Konzilijum je mesto za nadmetanje u znanju i rezonovanju".
• ODNOSI: "Stariji pomaže mlađem, mlađi poštuje starijeg".
• UREDNOST: Spoljašnji izgled i privatni život da ne umanjuju dostojanstvo.
• TAJNA: "Poverena uhu, zatečena očima, naslućena umom". Sve u vezi sa bolesnikom, od imena do dijagnoze je tajna.
• JAVNA SLUŽBA: Zdravstveni radnik je javni radnik, jer odmerava bolovanja, procenjuje radnu sposobnost, daje predlog za invalidske komisije, učestvuje u trošenju zajedničkih dobara.
• NAGRADA: "Od korisnih umenja ni jedno ne pruža takvu pomoć kao lečenje. Ono pomaže onda kada nikakvo bogatstvo ni moć ne mogu više koristiti. Steći slavu i ugled kod ljudi do u daleka vremena. Uspomena na dobro delo je vrednija od materijalne dobiti".

Ovo su govorili obdareni mudrošću. Ima li veće nagrade?
Osnovna načela etike zdravstvenih radnika zapisana su u: Hipokratovoj zakletvi, Ženevskoj formulaciji Hipokratove zakletve, Internacionalnom kodeksu medicinske etike i Kodeksu zdravstvenih radnika Federativne Republike Jugoslavije. Koliko mogu da se poštuju ta načela s obzirom na sve promene u našem društvu? U vezi sa tim mnoga su pitanja:

• Kako su promene u našem društvu uticale i utiču na poštovanje osnovnih načela medicinske etike?
• Koliko su drastični prekidi u kontinuitetu uticali na identitet?
• Da li su medicinska istraživanja dobro definisana i uvek pod kontrolom zdravstvenih radnika?
• Koliki je tu uticaj proizvođača i da li su oni obuhvaćeni zakletvom zdravstvenih radnika?
• Svrsishodnost nekih dijagnostičkih postupaka s obzirom na agresivnost i mogućnost štetnih posledica, od unošenja infekcije do zračenja / endoskopske metode, vaskulografije, biopsije i druge slične procedure /?
• Sigurnost primene bioloških preparata, s obzirom da svi nismo u mogućnosti da koristimo najsigurnije metode testiranja na kontaminiranost?
• Odgovornost lekara pri prognoziranju, naročito kod bolesnika kog kojih su rađene napred pomenute intervencije?
• U svakodnevnom radu lekari obavljaju raznovrsne ekspertize: ocena radne sposobnosti, bolovanje, invalidnost, telesna oštećenja, nadoknada po raznim osiguranjima, sudska veštačenja i dr.

Kako uskladiti te poslove i plaćanje, legalno i ilegalno:

• Da li treba lečiti "uobraženog bolesnika" i kada će privatni lekar biti siguran da ga leči "što mu plaća ili što treba"?
• Kakav odnos treba da ima lekar prema dijagnostičkim nalazima i saznanjima koja donosi sam pacijent, što je sve češći slučaj?
• Mnoga su još pitanja na koja nema odgovora u medicinskim kodeksima. Da li su dovoljne samo osnovne etičke norme?

Imajući sve navedeno u vidu, nameće se potreba izrade novog kodeksa zdravstvenih radnika Jugoslavije, u kojem treba dati odgovore na postavljena i druga pitanja.

Literatura

1. Ženevska deklaracija Svetskog udruženja lekara / prerađena Hipokratova zakletva / iz l948. godine.
2. Internacionalni kodeks medicinske etike iz 1949. godine, usvojen na Trećoj generalnoj skupštini Svetskog medicinskog društva u Londonu.
3. Helsinška deklaracija, usvojena 1964. godine u Helsinkiju na zasedanju Svetskog udruženja lekara.
4. Dopuna Helsinške deklaracije, prihvaćena i revidirana od strane Dvadeset devetog zasedanja Svetskog zdravstvenog udruženja u Tokiju 1975. godine.
5. Kodeks etike zdravstvenih radnika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Savez lekarskih društava Jugoslavije 1964. godine, u Beogradu.
6. Marić Jovan, Medicinska etika, X dopunjeno izdanje, Centar za izdavačku delatnost Ferijalnog saveza Srbije, Beograd, 2000.
7. Milovanović Dimitrije, Medicinska etika, IV izdanje i dopunjeno izdanje, Naučna knjiga, Beograd, 1982. godina.
8. Stupar Dragan, Parajcić Dušanka, Osnovi etike u stručnom farmaceutskom radu kroz vekove, Arh. farm. 3 / 419-427 /, 2002.