Problemi u dispečerskom radu u službe hitne medicinske pomoći u Zaječaru

Miljan Jović, Mirjana Milićević, Aleksandar Jolić
Zdravstveni centar Zaječar, Služba hitne medicinske pomoći

UVOD

Sistem urgentne medicine predstavlja mrežu posebno obučenih kadrova, snabdevanja i opreme planiranih da funkcionišu koordinirano. Naš sistem je nasleđen, konceptualno je zastareo, ali funkcioniše spontano sa svim posledicama.
Služba prijema i odašiljanja u urgentnoj medicini se posebno razvila u poslednjih 25 godina u okviru obimnog sistema urgentne medicine. Ova služba je prva kopča između žrtve i očevidaca i personala koji zbrinjava urgentna stanja.
Trijaža je definisana kao medicinski postupak kojim se povređeni/akutno oboleli razvrstavaju u grupe prema stepenu prioriteta za ukazivanje medicinske pomoći. Ovaj postupak je presudan za uspešno zbrinjavanje velikog broja povređenih. U situacijama kada su kadrovski i materijalni kapaciteti ograničeni, odgovornost lekara koji vrši trijažu je veoma velika, jer odluke mogu biti veoma teške i sudbonosne za ishod lečenja. Zato trijažu mora da vrši lekar specijalista urgentne medicine. Jedna od najvećih teškoća ovog posla je što još uvek ne postoji jasno definisano indikaciono područje
SHMP Zaječar broji 35 zaposlenih - 15 lekara, 14 medicinskih tehničara i 6 vozača. Svaki zaposleni (računajući i vozače) prošao je specijalizovanu obuku za rad u Hitnoj Pomoći. Rad u službi je organizovan po turnusima, od kojih svaki ima po 2 lekara, 2 tehničara i 1 vozača. U smeni, koja traje 12 sati, rad se obavlja samo jednim vozilom.
Treba napomenuti još i to da ova služba pokriva površinu od preko 1000 km2, i oko 70000 stanovnika koliko broji grad sa okolnim selima. Putna mreža iznosi 495 km - 89 km magistralnih, 212 km regionalnih i 194 km lokalnih puteva. Ovo napominjemo da bi se, bar donekle, stekla slika o čemu dispečer treba da vodi računa kod upućivanja ekipe na teren - ako je mesto prve intervencije daleko, stepen rizika za neuspeh potencijalne sledeće intervencije se povećava linearno sa udaljenošću ekipe.

CILJ RADA

Qui bene interogat, bene diagnoscit. Ova latinska maksima - „ko dobro pita, dobro dijagnostikuje“ - već vekovima prkosi ogromnom razvoju tehnike, koji je umnogome skratio put do dijagnoze. Ko dobro pita, dobro dijagnostikuje - naglasak je na praktičnom, jednostavnom, logičnom i naučno-zasnovanom načinu razmišljanja i vođenja anamneze. Ko dobro pita, dobro dijagnostikuje – preživevši vekove, nikada ne gubeći ni mrvu aktuelnosti, ova maksima dobija na značaju u radu dispečera u službi Hitne Pomoći. Uopšte ne videvši pacijenta, često na osnovu razgovora sa drugom osobom, koju treba da natera da sarađuje koliko je to već moguće, dispečer treba da se orijentiše o stanju povređenog/akutno obolelog, da uputi sagovornika kako da se ponaša da bi sebi ili drugom pomogao u tom trenutku dok ne stigne pomoć, da pokrene čitav lanac dešavanja kako bi tom pacijentu pružio najbržu moguću pomoć i da ceo sistem urgentne pomoći drži u glavi svakog trenutka, kako bi bio sposoban da u svakom momentu brzo i adekvatno odreaguje na poziv za pomoć. Dispečer je, bez preterivanja, mozak urgentne medicine.
Cilj ovog rada je da prikaže deo problema sa kojima se srećemo radeći kao dispečeri i da prikažemo našu efikasnost, naglašavajući značaj edukacije za poslove dispečera.

MATERIJAL I METODE RADA

Ispitivanu grupu čini 229 pacijenata koji su se javljali SHMP Zaječar zbog pomoći na terenu u periodu od 12. II 2004. do 7. VII 2004. godine. Redosled biranja pacijenata je bio slučajan, a praćena je korelacija anamnestičkih podataka koje smo dobijali od pozivalaca i nalaza na terenu.. Korelacija je određivana kao pozitivna ili kao negativna prema podudaranju pretpostavljenog stanja pacijenta (na osnovu dispečerske anamneze) i pregledom ustanovljenog stanja pacijenta na terenu. Analiza je rađena po povratku ekipe sa terena upoređivanjem dispečerske pretpostavke i nađene dijagnoze na terenu. Na kraju je, sakupljanjem tako obrađenih podataka usledila završna analiza jednostavnim određivanjem procenata greške dispečera.

REZULTATI RADA

Od slučajno izabranih 229 izlazaka na teren u pomenutom periodu, 55 (24,01%) je bilo neopravdano, rađene su 2 (0,9%) reanimacije, terapija nije bila potrebna za 46 (20,09%) pacijenata, 6 (2,62%) pacijenata je zatečeno mrtvo, 1 (0,44%) pacijent je preminuo u transportu. Od ukupnog broja neopravdanih izlazaka na teren (55), razlog je u 4 slučaja bila namerna laž pozivaoca, u 43 slučajeva nesaradnja pozivaoca sa dispečerom (loše iznošenje simptoma, panika, direktan zahtev za intervencijom, pretnja), a u 8 slučajeva su razlozi izlaska bili etičke prirode (teški bolesnici, bez nade za oporavak).

DISKUSIJA

Iz tabele i grafikona vidimo raspodelu pacijenata prema simptomima, kao i odnos dispečerske anamneze i nalaza na terenu. I tabela i grafikon jasno prikazuju stepen disproporcije koji odslikava grešku dispečera pri trijaži. S druge strane, obrazloženo je kako i zašto dolazi do te greške. Jasno je da je za službu koja obim svog rada ne može da isplanira i koja mora biti spremna da u svakom trenutku pruži maksimum, dispečerska greška od 24,01% predstavlja značajan problem. Međutim, “snimak ne znači mnogo bez kliničke slike”. Drugim rečima, vidi se da nesaradnja pozivaoca ima najveći udeo, pa težinu osude ne možemo svaliti samo na dispečera. Takođe i direktna laž pozivaoca ima mali, ali ne i beznačajan odjek. Ni u literaturi koju smo konsultovali ni u kontaktima sa kolegama iz Hitnih Pomoći u drugim gradovima nismo našli odgovarajuće podatke koji obrađuju ovu problematiku, pa nemamo mogućnosti za komparaciju i ocenu.

ZAKLJUČAK

SHMP Zaječar se u svom svakodnevnom radu susreće sa mnoštvom problema. Jedan od njih, ako ne i najveći, jeste neopravdan izlazak na teren. Prema rezultatima ovog istraživanja, naša greška u dispečerskoj trijaži iznosi 24,01%, odnosno blizu ¼ izlazaka na teren je neopravdano. Smatramo da bi razmatranje ovog problema i zauzimanje čvrstog stava pri trijaži umnogome doprinelo povećanju efikasnosti rada ove službe.

1. Mitrović M.: Osnovi urgentne medicine, Beograd, 1995.
2. Lalević P.: Kardiopulmonalo-cerebralna reanimacija, Beograd, 1993.
3. Vnuk V.:Urgentna medicina, Zagreb, 1995.god.
4. Mills J, Ho Mary T,Trunkey D.: Urgentna medicina, Beograd, 1985.
5. Vučović D.:Urgentna medicina, Beograd, 2002.
6. Milićevic M. Terenski rad SHMPu Zaječaru u 2000. god. TMG, vol. 27.br. 1-4, Zaječar, 2002.
7. Milićević M, Jović M, Šarčević B, Vlajić E. Vreme - ključni faktor efikasnosti hitne službe, TMG, vol 29,br.2, Zaječar, 2004.