Paracelzus - alhemičar ili lekar

Ivana Janković (1), Dušanka Parojčić (2), Dragan Stupar (2)
(1) Apotekarska ustanova Valjevo, (2) Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu

UVOD

Tokom čitavog Srednjeg veka provlačila se mistika koja se naročito ogledala u procvatu alhemije. Bila je to sistematična filozofija, koja je predstavljala mešavinu vere, astrologije, numerologije i postupaka za pretvaranje i obradu metala. Za neke bila je potpuno nerazumljiva, za neke samo prečica do bogatstva, a nekima je bila ceo život. Alhemija je prodrla u sve delove tadašnjeg feudalnog društva. Pošto je bila osnovna misao vodilja u svim profesionalnim delatnostima, postala je i sastavni deo medicine i farmacije. Otuda ne čudi što je iz perioda alhemije ostao sačuvan veliki broj alhemijskih rukopisa sa mediko-farmaceutskim sadržajem, u kojima su izloženi osnovni principi i mišljenja vezana za alhemičarsko shvatanje bolesti, terapije i učenja o lekovima. Ta su dela bila namenjena samo uskom krugu najpozvanijih, odnosno bila su priručnici lekarima i apotekarima ondašnjeg doba (1).

Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

ALHEMIJA

Zapadnoevropski Srednji vek nasledio je alhemiju (I) iz starog sveta posredstvom Arapa. Međutim, počeci alhemije moraju se tražiti mnogo dalje, u skoro svakoj staroj civilizaciji, kao što su Indija, Egipat i Grčka. Polazna tačka alhemičarima bila su učenja Leukipa iz Mileta (oko 450. god. p.n.e.), Demokrita iz Abdera (oko 400. god. p.n.e) i Empedokla iz Agrigenta (oko 450. god. p.n.e.), koji postavljaju teorije o atomima i elementima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Demokrit je tvrdio da se atomi pojedinih tela sastoje od iste materije, koja se među sobom razlikuje samo po veličini i obliku. Leukip daje teoriju o atomima kao najmanjim, nedeljivim česticama materije. Smatrao je da se sve sastoji od istih čestica, a oblik zavisi od njihovog odnosa u prostoru. Alhemičari su pretpostavljali da, ako se sve sastoji od istih čestica, onda se može naterati jedna materija da njena pračestica zauzme drugi položaj. Oni koji su radili sa metalima, primetili su da metali i rude dobijaju druga svojstva ili boju ako se mešaju ili tope i verovatno na osnovu toga verovali da se iz odgovarajuće mešavine može dobiti zlato (2).
Za alhemičare fizička stvar bila je izraz suštine i principa koji su ležali u njenoj osnovi. Osnovni cilj alhemičara bio je dobijanje sintetskog zlata, odnosno pronalaženje specijalne supstance koja bi omogućila pretvaranje neplemenitih metala u plemenite, prvenstveno u zlato i srebro. Ovu supstancu alhemičari su nazivali Peti element (Quinta essentia), Kamen mudrosti (Lapis philosophorum), Eliksir života (Elixir vitae), Veliko majstorsko delo (Magisterium (II)), Veliki eliksir i Crvena tinktura. Po njima ovakva supstanca bila bi lek, koji bi lečio od svih bolesti i produžavao život ljudima – „Aurum potabile“ (tečno zlato). U svojim eksperimentima išli su toliko daleko da su hteli da stvore „homunculus“, odnosno veštačko živo biće (3).

ŽIVOT I PUTOVANJA PARACELZUSA

Aurol Filip Teofrast Bombast fon Hoenhajm (Auroleus Phillipus Theophrastus Bombastus von Hohenheim), poznatiji kao Paracelzus, rođen je 10. novembra 1493. godine u Silbruku blizu Ajnsidelna u kantonu Švajcarske. Bio je sin poznatog lekara Vilhema fon Hoenhajma (Wilhelm Bombast von Hohenheim), koji ga je upoznao sa domaćim biljnim drogama i uputio u njihovu terapijsku primenu.
Paracelzus, kao veoma mlad, počinje da se interesuje za alhemiju, hemiju i medicinu. U šesnaestoj godini upisuje univerzitet u Bazelu, gde se prijavljuje na studije hemije, hirurgije i medicine. U alhemiji Paracelzus je video mogućnost lečenja bolesti lekovima boljim od onih do tada korišćenih.
Na svojim čestim putovanjima trudio se da stekne praktična iskustva, odnosno da se upozna sa medicinom običnih, neškolovanih ljudi. U ogromnoj potrebi za novim saznanjima o lečenju i izradi lekova, posećivao je i mnoge visoke škole i školovane lekare. Godine 1524. nalazio se u Salzburgu, 1526. god. bio je u Strazburgu, a već sledeće godine dobio je mesto gradskog lekara u Bazelu. U tom svojstvu smeo je da drži i predavanja na tamošnjem medicinskom fakultetu, gde se zadržao do 1528. god. Inače, svoj pribor za izradu lekova uvek je nosio sa sobom, da bi mogao da prikaže svoja lična iskustva. Izrada pojedinih alhemijskih preparata trajala je ponekad danima i nedeljama. Paracelzus je posude sa lekovima nekada ostavljao mesecima na suncu ili zakopane u zemlji, posle čega bi ih više puta destilisao ili pročišćavao (5, 6, 7, 8).
Bio je osoba veoma nezgodnog karaktera i preke naravi. O ovome najbolje govori nadimak koji je dobio – Luter medicine. Paracelzus se suprotstavio svemu onome što je do tada predstavljalo svetinju: Galenovo učenje proglasio je zastarelim, predavanja nije držao na latinskom već na nemačkom jeziku i, konačno, spalio je Avicenin „Canon medicinae“ na javnom trgu. Ovakvo ponašanje bilo je razlog da ga tadašnji autoriteti proglase jeretikom, a njegovo učenje označe kao jeres (6, 7, 8)

PARACELZUSOVO UČENJE

Paracelzus je, kao što je već pomenuto, odbacio Galenovo učenje, odnosno nauku o četiri telesna soka (humoralna teorija) i sve životne funkcije svodi na hemijske procese za koje kaže da su isti u ljudskom organizmu kao i u prirodi i neorganskom svetu. U delu „Volumen Paramirium“ iznosi svoju “nauku o sferama”, u kojima traži razloge patoloških promena. Smatrao je da posebne sfere svojim uticajem na čoveka dovode do pojave pojedinih bolesti. Takvih sfera ili, kako ih Paracelzus naziva, entia ima pet: ens astrorum (kosmički uticaji koji zavise od klime i zemlje), ens veneni (otrovna supstanca u krvi koja dovodi do bolesti), ens naturale (prirodni nedostaci), ens spirituale (psihički nedostaci) i ens deale (bolest koju je poslalo proviđenje; božanski uticaj).
Srednjovekovna materia medica bila je pod uticajem astrologije, jer je tadašnjih sedam planeta (Mesec, Venera, Merkur, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn) trebalo da predstavljaju sedam osnovnih elemenata: aurum, argentum stannum, plumbum, ferrum, cuprum i hydrargyrum. Paracelzus je smatrao da se svaka stvar, pa i ljudski organizam, sastoji od tri osnovna elementa: sumpora (Sulphur), žive (Mercurius) i soli (Sal). Po njemu bolest i počiva na principu ova tri elementa, tj. na „Tria principa“ ili „Tria prima“. Tajnu silu koja omogućava trošenje i obnavljanje ovih elemenata Paracelzus naziva archaeus i ona je odgovorna kako za ljudski život tako i za tok bolesti (7, 8, 9).
U knjizi o četiri osnove „Paragranum“ (napisanoj 1530. godine), govori da medicina stoji na četiri stuba, i to: astrologiji, filozofiji, alhemiji i lekarovom „virtusu“, odnosno njegovom odnosu prema pacijentu. Tvrdio je da kamen mudrosti “lapis philosophorum” izrađuje po svom, a ne po receptima alhemičara, koji su bili nerazumljivi. Pisao je da njegov kamen mudrosti „čisti srce i žile“, čoveku donosi zdrav život i deluje na njegove potomke do desetog kolena (3, 10).
Prema Paracelzusu quinta essentia je suština, ono što ima sposobnost da izleči, i ono što je potrebno izvući iz biljnih ili životinjskih sirovina. Quinta essentia ima mnogo, one su različite i imaju različita dejstva – neke čoveku produžuju život, a neke ga podmlađuju. Pokušavao je da pomoću vinskog alkohola (III) (Spiritus vini) redestilacijom iz vina dobije Quinta essentia Vini. Ovaj proizvod ima po njemu konzervirajuća svojstva, kao i sposobnost da iz biljnih, životinjskih ili mineralnih sirovina izvuče njihove Quinta essentia. On u knjizi „Archidoxis“ opisuje pripremanje i izvlačenje quinta essentia iz bizmuta, galice, raznih soli, dragog kamenja, bisera, smola, bobica, različitog semenja i plodova, trava, cveća, mošusa, cimeta i kamfora. Crocus Veneris (oksid bakra) je za njega quinta essentia bakra, a Crocus Martis (oksid gvožđa) quinta essentia gvožđa (3).
Paracelzus je ustoličio hemiju u medicinu (hemijatrija) i u terapiji je koristio hemijske lekove (chymica) koji sadrže sumpor, olovo, živu, bakar, antimon i gvožđe. Pod pojmom “hemijski lek” u doba alhemije podrazumevao se onaj dobijen postupcima žarenja, topljenja, kristalizacije, destilacije, precipitacije, rastvaranja ili mešanjem etarskih ulja sa šećerom. Iako je bio i alhemičar, Paracelzus je potpuno odvajao „alchemia medica“, odnosno učešće alhemije u pripremi leka, od „alchemia transmutatoria“, tj.nastojanja da se elementi pretvaraju jedan u drugi (pokušaji da se dobije sintetsko zlato). Alhemiju je video kao bitan deo medicine, njen četvrti stub. Govorio je da nas „alhemija uči kako treba pripremati lek“. (Modus praeparandi rerum medicinalium) (3, 11, 12, 13).
Jedan od Paracelzusovih ciljeva bio je pronalaženje univerzalnog leka – leka za svaku bolest, koji je nazivao arcanum (IV). Za arkane je tvrdio da su najviše znanje o lekovima. “Nauka o signaturama” (V) mu je pomogla u otkrivanju ovakvog leka. Ovo učenje o signaturama govori o tome da su biljke i minerali označeni nekim prirodnim simbolom koji ukazuje na mogućnosti njihove medicinske primene. Smatralo se da su oblik, boja, veličina neke biljke, odnosno njenog lista, cveta ili ploda povezani sa nekim organom ili nekom bolešću. Koren mandragore i žen-žena koristio se od davnina kao univerzalni lek za sve (panacea) upravo zbog sličnog oblika sa figurom čovečijeg tela. Tako je Paracelzus za bolesti oka koristio vidac ili vidovaču (Anagallis arvensis), koji i ima oblik oka, a bolesti koje „iznutra pale“ lečio je listom koprive (Urticariae folium). Kantarion (Hypericum perforatum) je preporučivao za lečenje rana i uboda, jer listovi ove biljke izgledaju kao da su isprobodeni, a zapravo mnogobrojne crvenosmeđe tačkice koje se vide predstavljaju sekretorna skladišta. Međutim, često je i grešio primenjujući ovakvu terapiju, na primer, kada je tvrdio da se bodljikavom stabljikom čička leči unutrašnje zapaljenje želuca. Uprkos netačnih pretpostavki, alhemičarsko učenje o signaturama je odigralo važnu ulogu u razvoju sistematike biljaka, jer su prikupljeni morfološko sistematski podaci o mnogim biljnim vrstama (3, 7, 9, 12, 14).
Paracelzus je govorio da treba razlikovati ono što jeste arkanum od onoga što nije. Uvideo je i bio svestan odnosa toksičnosti i doze. Pisao je: „Sve stvari su otrov i ništa nije bez otrova; samo količina čini da neka stvar nije otrov“ ili „Dosis sola facit venenum“ (11).
U tekstu je već pomenuto da je koristio hemijske lekove u terapiji koji su uglavnom sadržavali metale. Bio je pobornik uvođenja metala u terapiju, pre svih antimona i žive. Preparate antimona (VI) koristio je kod digestivnih tegoba kao stomachica i vomitiva. Terapeutska svojstva antimona je sasvim slučajno otkrio monah Valentin (Basilius Valentinus, druga polovina XV veka) dok se trudio da pronađe kamen mudrosti. Kasnije se antimon koristio u obliku pilula koje su se nazivale „večne pilule“ i davale su se kod stomačnih tegoba, zbog vomitivnog i purgativnog efekta. Metalne pilule, koje su bolesnici gutali da bi pokrenuli probavu, imale su s jedne strane mehanički efekat, podstičući peristaltiku creva, dok je sloj antimonoksida na njihovoj površini izazivao hemijsku reakciju i nadražaj na povraćanje. Upotrebljavale su se i čaše od antimonovog stakla (Calix vomitivus) u koje se ostavljalo vino da odstoji, kako bi nastalo Vino stibiatum (Antimonovo vino). Vino stibiatum, koje je sadržalo kiseli antimon tartarat, nastao oksidacijom antimon oksida u vinu, takođe je imalo vomitivni efekat.Takve čaše upotrebljavale su se i za pijance, kako bi se odvikli od navike konzumiranja alkohola. Paracelzus je koristio u terapiji i neka hemijski dobijena jedinjenja antimona, kao što su: Oleum antimonii (Stibium chloratum, koji se dobijao oksidacijom antimon sulfida) i Stibium sulfuratum rubrum. Međutim, primena antimona imala je veliki broj protivnika. Pobornici i protivnici antimona tvrdoglavo su zastupali svoje teorije i bili u sukobu više od sto godina (12, 15, 16).
Paracelzus je 1530. godine klinički opisao sifilis i počeo da koristi preparate žive za lečenje ove bolesti. Za „Mercurius vitae“ („Živa života“) kaže da je arkanum bolji od svakog drugog. Tvrdi da obnavlja sve delove tela, kako starog tako i mladog čoveka, i vraća izgubljenu moć. Protiv primene žive nije bilo toliko otpora kao kod primene antimona, jer je bilo potrebno brzo i energično suzbijanje široko rasprostranjenog sifilisa. Živina voda (Aqua mercurialis), koja se dobijala od “mlade žive” (živin sublimat), koristila se za spoljašnju primenu u obliku masti i melema kod luesa (3, 7, 12, 17).
U svojoj praksi koristio je i lekove biljnog porekla kao što su: složene destilovane vode (Aquae destillate compositae), destilovana ulja (Olea destilata simpliccia - destilacijom dobijena etarska ulja), biljni balzami, jednostavni i složeni ekstrakti (VII) (Extracta simplicia et composita – alkoholne ili vodene iscrpine jedne ili više biljnih sirovina, kod kojih je menstrum ili rastvarač delimično ili potpuno uparen, tako da mogu biti tečni, polučvrsti ili suvi), smole, biljne soli (Salia herbarum – talog dobijen sagorevanjem biljnih droga, uglavnom je sadržao kalijum karbonat) i slično. Osim toga, vinski alkohol koristio je za izradu eliksira (VIII) i tinktura (IX).
Eliksiri su tamne tečnosti koje sadrže alkohol i šećer, a dobijale su se ekstrakcijom biljnih droga, preparata ili hemikalija, ponekad i destilacijom. Najpoznatiji je Elixir composita vitae – takozvani životni eliksir, alkoholni ekstrakt više droga dobijen destilacijom.
Paracelzus je smatrao da će lečenje oblikom koji se zove tinktura, kako su alhemičari još nazivali kamen mudrosti, biti zdravije i plemenitije. Tinkture su tečni preparati koji sadrže ekstrahovane satojke droga, a razlikuju se od ekstrakta po tome što kod njih rastvarač kojim je izvršena ekstrakcija nije uklonjen, kao kod ekstrakta. U Paracelzusovo vreme mnogo se cenila Tinctura martis pomati, koja se izrađivala mešanjem 1 libre Limaturae Martis (X) puri i 3 libre svežeg soka jabuke (Pomati fructus). Ovaj rastvor se posle tri dana stajanja uparavao na polovinu, a zatim se dodavalo 3 uncije alkoholnog rastvora cimeta (Aqua cinnamomi spirituosa). Rastvor se zatim filtrirao i koristio kao digestivum i aperitiv. Ovaj alkoholni rastvor kompleksno vezanog Fe (II) i Fe (III) sa organskim kiselinama bio je poznat i pod nazivom Tinctura martis aperitiva Aroph Paracelsi (3, 5, 18).
U vreme kasnog Srednjeg veka koristila su se ulja dobijena suvom destilacijom biljnih ili životinjskih sirovina (Olea destillata chemica). Spomenućemo samo nekoliko, kao što su ulje od benzoeve smole (Oleum benzoe), od kamfora (Oleum camphorae), od voska (Oleum cerae), od petroleja (Oleum Petrae), od asfalta (Oleum asphalti) ili od ćilibara (Oleum Succini). Među njima posebno izdvajamo Oleum philosophorum, ulje od cigle, koje je Paracelzus naročito cenio kao guturalia (sredstvo za gušu). Preparat se dobijao žarenjem smrvljene cigle u prahu i natapanjem praha u maslinovom ulju. Alhemičari su verovali da pomaže u lečenju tumora i čireva, kao i bolesti grla. Preparat je bio poznat pod velikim brojem naziva kao što su: Oleum Lateritium, Oleum empireumaticum ili Oleum de lateribus Messue. Verovanje u lekovitu moć nekih droga mineralnog porekla, kao što su preparati na bazi jelenjeg roga (Rasura cornu cervi i Liquor cornu cervi succinatus albus), ili pak bezoar (XI) - kamen iz želuca divokoze (Lapis bezoardicus orientalis), prisutno je i kod Paracelzusa i njegovih sledbenika. S obzirom na to da se bezoar dobijao od divokoza (Capricerva orientalis) iz Perzije i istočne Indije, Paracelzus je ovu uvoznu drogu, koja se mnogo upotrebljavala kao vennenata (protivotrov), nazivao i Capra Indica ili Mondares Capra Montana (5, 18).
Paracelzus je dao značajan doprinos balneologiji, baveći se proučavanjem lekovitih izvora tj. mineralnih voda. Ovde mu je poslužilo hemijsko i geološko znanje koje je ranije stekao. Posebno je proučavao vodu iz Fefer banje, na čije je lekovito svojstvo ukazivao (7, 8).
Veoma je značajno pomenuti da je Paracelzus početkom XVI veka, posle skoro dva veka zabrane, uveo opijum u evropsku farmakoterapiju. Preporučivao je „crne pilule“, poznatije kao „kamenčići besmrtnosti“ na bazi opijuma, kao analgetik. On je pomešao opijum sa sokom od limuna dodavši tom preparatu cimet, karanfilić, muskat, šafran, prašak od korala i bisera. Osim ovoga u Paracelzusovim delima prvi put se spominje naziv Laudanum. Preparat koji se spominje pod tim imenom sastojao se od soli zlata, bisera, asfalta, mire i aloje. Ovaj Laudanum Paracelsi nije sadržao opijum iako se ovaj naziv vezuje za preparate opijuma (19).
Paracelzus se bavio i proučavanjem različitih bolesti. U njegovim radovima nalaze se dosta dobri opisi bolesti za koje se smatralo da nastaju nagomilavanjem određenih toksina u telu. Takve su artritis, giht, ateroskleroza itd. On ih naziva tartaričnim bolestima, jer njihov nastanak upoređuje sa nastankom sreša (tartarus) u vinskim bačvama. Proučavao je i bolesti rudara u Koruškoj, opisao je profesionalni merkurijalizam i bolesti koje nastaju udisanjem živinih i arsenovih para, te se smatra začetnikom medicine rada. Dao je dobre opise i nekih psihičkih bolesti kao što su: manija, epilepsija, histerija i druga konvulzivna stanja (2, 7, 12).

PRISTALICE I PROTIVNICI PARACELZUSA

Paracelzus se može okarakterisati kao fenomen u istoriji medicine i farmacije. Bio je neshvaćen u svom vremenu, a njegovim teorijama posvećivana je neznatna pažnja. Pisao je: „Znao sam da se ne dopadam nikome, osim onima koje sam lečio.“ Ipak, bilo je i onih koji su ga poštovali i sledili. Matijas Tilingus (Matthias Tilingius, 1634-1685), profesor na Univerzitetu Rinteln, napisao je 1674. god., u uvodu svoje studije o hemijatriji, da se Paracelzus prvi bavio hemijatrijom, čak sto godina pre nego što ju je zvanična nauka priznala. Njegova želja je bila da osvetli i reformiše medicinu, ali na žalost, Paracelzus je naišao na nerazumevanje zvanične nauke XVI veka (5).
Naučnici su se, u zavisnosti od toga da li su bili za ili protiv Paracelzusa, podelili na paracelziste i antiparacelziste. Među paracelzistima nije bilo puno imena koja su nešto značila za medicinu i farmaciju XVI i XVII veka. Neki koje ističemo su lekari: Kaspar Pucer (Caspar Peucer), Piter Sorensen (Peter Sörensen), Martin Ruland (Martin Ruland) i Johan Baptist van Helmont (Johann Baptist van Helmont, 1579-1644), koji je sebe nazivao “mudracem vatre”, jer je, poput Paracelzusa, verovao u njenu moć da čisti. Ostali, kao što su Adam fon Bondestejn (Adam von Bondestein), Osvald Krol (Oswald Croll, oko 1560-1609) i Gehard Dorn (Gerhard Dorn), uglavnom su posmatrani kao šarlatani i prevaranti.
Glavni ciljevi antiparacelzista bili su da dokažu da je Paracelzusovo učenje zabluda i da lekari ne treba da slede „Tria principa“, već Galena i Aristotela. Značajna imena među antiparacelzistima su: Tomas Erast (Thomas Erastus), Danijel Senert (Daniel Senert, 1572-1637), Herman Konring (Hermann Conring), Andrija Dudić (1533-1589) i drugi (12, 13, 21, 22).
Paracelzus je vrlo često zbog svojih protivnika morao da menja prebivalište. Putovao je po mnogim zemljama kao što su: Hrvatska (Senj), Slovenija (Istra) Mađarska, Francuska, Nemačka, Holandija, Danska i Rusija.
Godine 1540. vraća se u Salzburg, gde ostaje da živi i da se bori sa sifilisom. Međutim, zbog teške bolesti potpuno se povlači i sledeće godine, 24. septembra, umire. Sahranjen je na groblju siromašnih San Sebastijan (6).

ZAKLJUČAK

Alhemija se posmatra i izučava kao poseban i veoma važan period u razvoju medicine, farmacije i hemije. Godine koje su obeležile ovaj period obilovale su različitim eksperimentima usmerenim ka dobijanju sintetskog zlata, kamena mudrosti ili eliksira života. Svaki takav pokušaj završavao se bezuspešno. Međutim, mnogi alhemičari, iako nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve, zadužili su današnji svet značajnim otkrićima naročito u pogledu pronalaženja pojedinih hemijskih metoda, supstanci i aparatura.
Prava ličnost za koju može da se kaže da je sinonim za doba alhemije jeste Paracelzus. On je odigrao veoma važnu ulogu na polju medicine i farmacije. Svojim učenjem o lekovima postavio je temelje novim terapeutskim shvatanjima. Pre svega, pripisuju mu se zasluge za uvođenje različitih supstanci u terapiju, naročito metala. Primenio je (al)hemijske tehnike u proizvodnji lekova i označio početak hemijatrije, iz koje je kasnije nastala nova naučna grana – farmaceutska hemija.
I pored brojnih osporavanja, Paracelzusovi sledbenici su nastavljali putem kojim je on krenuo. Kroz istoriju hemije razvijala se ideja “hemijskog leka”, a uporedo sa njom i farmaceutska hemija. Taj razvoj traje i danas.

NAPOMENE

1. Nastanku reči alhemija postoji nekoliko verzija. Prema jednom mišljenju, ona se vezuje sa chymeia, što znači punjenje, nalivanje. Ovo tumačenje ukazuje na istočnjačke lekaro – apotekare koji su iz lekovitog bilja cedili sokove koje su koristili u terapiji. Postoji mišljenje da je reč egipatskog porekla i da vuče korene od reči khem ili khame, chemi ili chuma, što je označavalo plodnu zemlju, crnicu ili crnu zemlju, kako su nazivali Egipat, sa kojim je bilo povezano poznavanje ruda i metalurgije. Arapi su dodali prefiks „al“ i stvorili reč alhemija.
2. Naziv magisterium dolazi od latinske reči magister = učitelj, majstor i označava najbolje ili majstorsko delo. Prema Paracelzusu, magisterium označava neki lek, pripremljen kao nešto najpotpunije iz minerala, biljaka i proizvoda životinja. (1)
3. Rakija ili vinski alkohol je bio poznat još u XII veku pod nazivom Aqua ardens, što znači voda koja gori.
4. Lat. arcanum – nešto tajno
5. Od lat. signa naturae – znakovi prirode
6. Njegovo delo o antimonu “Currus Triumphalis Antimonii” objavljeno je u Lajpcigu 1604. god.
7. Reč extractum znači iscrpina, a potiče od latinskog glagola extraho – extrahere, što bi značilo iscrpsti, izvući.
8. Elixirium (eliksir) potiče od arapske reči el – lixir i označava kamen mudrosti i quinta essentia-u.
9. Tinktura potiče od latinskog tingere, što znači bojiti.
10. Limatura je strugotina gvožđa
11. Bezoar – kugla od čvrsto isprepletanih dlaka koja se stvori u želucu preživara ponajviše od vlastitog lizanja i od tvrdih biljnih vlakana.
12. Verovalo se da je mahovina lekovitija ukoliko je čovek umro nasilnom smrću, u borbi od nekog oružja.

LITERATURA

• Schelenz H. Geschichte der Pharmazie. Berlin: Julius Springer 1904: 218.
• Tartalja H. Kratki pregled povijesti farmacije. Zagreb. Farmaceutsko-biokemijski fakultet Sveučilišta u Zagrebu 1965: 49-53.
• Minarik F. Od stroslavenskog vraštva do suvremenog leka. Kranj: Slovensko farmacevtsko društvo 1971: 135-143.
• Context-Science-Alchemy: Available at: http://www.english.upenn.edu/~jlynch/Frank/Context/alchemy  (accessed 09/02/04).
• Schneider W. Geschichte der pharmazeutischen Chemie. Kapitel II-Alchemiae. Verlag chemie 1972: 29-67.
• Paracelsus: Available at: http://www.alchemylab.com/paracelsus.htm (accessed 09/02/04).
  Glesinger L. Paracelsus. Medicinska enciklopedija 5. knjiga O-Sok. Zagreb: jugoslavenski leksikografski zavod 1970: 168-169.
• Theophrastus Paracelsus: Available at:
  http://www.newadvent.org/cathen/11468a.htm?proceed=1&counter=1  8 accessed (23/02/04).
• Krajanski A. Karakteristika sredovječne materiae medicae 1926; 8: 289-304.
• Šentija J. Paracelsus. Opća enciklopedija 6. knjiga N-Ras. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod 1980: 301.
• Helmstader A, Hermann J, Wolf E. Leitfaden der Pharmaziegeschichte. Eschborn: Govi-verlag 2001: 47-60.
• Boussel P, Bonnemain H, Bové F. Geschichte der Pharmazie und der Pharmazeutischen Industrie. Paris: Asklepios press 1983: 121-139.
• Müller-Jahncke W-D. Umstrittene Wege aus einer therapeutischen Sacugasse.
• Pharmazeutische Zeitung 2000; 13: 993-997.
• Parojčić D, Stupar D. Istorijski osvrt na lekovito bilje i njegovu upotrebu u farmakoterapiji. Timočki medicinski glasnik 2003; vol 28, 3-4: 101-109.
• Tartalja H. Povijesni razvoj farmacije i njena uloga u savremenom društvu. Farmaceutski glasnik 1956; 1-2: 38-42.
• Schneider W. Paracelsus und das Antimon. Veröffentlichungen der Internationalen Gesellschaft für Geschichte der Pharmazie N. F. Bd. 16. Stuttgart: ISHP, 1960:157-166.
• Tartalja H. Još jedan alkemijski rukopis Karola Stehausena. Farmaceutski glasnik 1963; 9-10. 400-405.
• Tartalja H. Spagirični lijekovi. Farmaceutski glasnik 1965; 1-2: 49-55.
• Mirković A. Poreklo i sudbina starih lekova-odlomci iz istorije farmakoterapije. Arhiv za farmaciju 1961; 1: 53-59.
• Jackson AW. Sympathetic Ointment and the power of Symphaty. Pharmacy History Australia 2002; 18: 10-13.
• Janković Ivana. Diplomski rad. Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu. Jun 2004.
• Glesinger L. Andrija Dudić u krugu antiparacelzista. Farmaceutski glasnik 1963; 4-5: 239-244.

Rad primljen: 18.8.2004.
Rad prihvaćen: 11.10.2004.
Elektronska verzija objavljena 20.01.2005.