Testiranje krvi dobrovoljnih davalaca na virus HIV-a

Ivanka Mlošević Manojlović, Dragana Ćirić, Dragan Glišić
Zdravstveni centar Negotin, Služba za transfuziju krvi

Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

UVOD

Lečenje krvlju i njenim produktima, iako nezamenljivo, nosi sa sobom brojne rizike. Pored mnogobrojnih rizika, tu su i mogućnosti prenošenja uzročnika virusnih, parazitarnih i bakterijskih infekcija, kao i priona. Odavno se zna da potpuno bezbedna homologna krv ne postoji, bezbedna je samo autologna krv koju pacijent daje sam sebi. Jedan od testova koji se radi u rutinskoj praksi obrade krvi je testiranje na antitela virusa HIV.
Virus HIV-a (Virus humane imunodeficijencije) je izazivač infektivnog oboljenja pod nazivom (AIDS-R.GALLO) [1,7] Acquired Immunodeficiency Syndrome ili (SIDA - L. MONTAGNIER) [1,7] Syndrome immuno-deficitaire acquis. U patogenezi bolesti vodeće mesto ima gubitak celularnog i humaralnog imuniteta (imunodeficijencija).
Bolest je prvi put opisana 1979. godine, a izazivač virus je izolovan 1983. godine, tri godine kasnije izolovan je još jedan tip virusa, označen kao HIV-2. HIV-1 i HIV-2 virusi su morfološki slični, samo je HIV-2 manje patogen. [7]
HIV pripada porodici Retroviridae, potporodici Lentivirinae (spori virusi). Okruglog je oblika, veličine 100-120nm u prečniku. Virusna čestica obavijena je dvoslojnom lipidnom membranom sa najznačajnijim komponentama virusnog omotača, transmembranskim glikoproteinom (gp 41) i glavnim glikoproteinom membrane (gp 120). Ispod omotača je proteinska ovojnica (kapsid) koja okružuje genetski materijal virusa. U sastav kapsida ulaze tri glavna strukturalna proteina, označena kao p-antigeni. Upravo ovi proteini sa glikoproteinima omotača su snažni imunogeni na koje organizam domaćina reaguje stvarajući antitela, koja su važni pokazatelji u dijagnostici HIV infekcije. Virusni genom se sastoji iz dve identična molekula jednolančane RNK koja su izuvijana u obliku štapića. Za ova dve makromolekula vezan je enzim reverzna transkriptaza. U svom kompleksnom genomu virus ima tri osnovna strukturna gena i šest regulacijskih gena kojima je određeno razmnožavanje virusa u ćelijama domaćina. HIV je genetski nestabilan, pokazuje velike genetske varijacije. [2,7]
Prodiranje virusa u ćeliju domaćina omogućeno je delovanjem proteina virusnog omotača na specifične receptore na površini ćelije domaćina-CD4 molekuli. Nakon ulaska u ćeliju, počinje razmnožavanje virusa, koje rezultuje prepisivanjem dela virusne RNK u dvolančanu DNK.
Delovanjem enzima reverzne transkriptaze novonastala DNK se ugrađuje u DNK ćelijskog jedra domaćina, a nakon ugradnje u jedro CD4 T limfocita virus ostaje latentan, sve dok ćelija ne primi aktivacioni signal. Ciljne ćelije u kojima se virus razmnožava su CD4 T limfociti, monociti, makrofagi i neke ćelije CNS-a, znači virus je limfotropan i neurotropan.
Klinički oblici bolesti manifestuju se kroz tri faze oboljenja [7,8]:

1. Asimptomatska seropozitivnost
2. Prodromalni stadijum
3. Stadijum manifestnog oblika

• EIA
• Tehnika fluorescentne mikroskopije
• PCR

Ovi testovi se ne rade u rutinskoj praksi, rade se po potrebi u bolje opremljenim laboratorijama.
U praksi specifična dijagnostika infekcije bazira se na dokazivanju antitela. HIV antigen ima važnost samo u početku infekcije, kada se antitela ne detektuju. Prisutnost anti HIV-1 i 2 antitela ispituje se EIA testovima u većini laboratorija. U potvrdnom ispitivanju mogu se primeniti:

• Test imunofluorescencije (IFA) Western-Blot (WB),
• Radioimunološki (RIPA) i
• PCR (za konačno dokazivanje).

CILJ RADA

Da se retrospektivnom analizom prikažu rezultati naše laboratorije od uvođenja testiranja na HIV 1987. do 2004. godine.
Da se sagleda rasprostranjenost virusa u našoj populaciji među dobrovoljnim davaocima krvi
Da se razmotri eventualna mogućnost prenosa virusa zaraženom krvlju.

MATERIJALI I METODE RADA

Testirana je krv dobrovoljnih davalaca u periodu 1987. do 2004. godine, ukupno 52295 jedinica krvi. Korišćeni su EIA testovi prve, druge i treće generacije, različitih proizvođača. Potvrdni testovi Western-Blot i ostali rađeni su u drugim ustanovama.

REZULTATI

Testiranjem HIV-a kroz ovaj dugi niz godina primenjivali smo sledeće testove:

• EIA testove - prve generacije koji su detektovali antitela 51-55 dana od infekcije,
• EIA testove - druge generacije i
• EIA testove - treće generacije koji detektuju antitela 22 dana od infekcije.

Testovi druge i treće generacije koriste se od 1992 godine.
Vrednost osetljivosti i specifičnosti testova kretala se: osetljivost 98,3%-100%, specifičnost 99,2%-100%

Na osnovu dobijenih rezultata sve testirane jedinice krvi svrstavane su u 4 kategorije:

• Stvarno pozitivne,
• Lažno pozitivne (preliminarno pozitivni),
• Stvarno negativne i
• Lažno negativne.

Od ukupno testiranih jedinica krvi preliminarno pozitivnih je bilo 355 (0,68%). Ova krv nije upotrebljavana za lečenje, već je propisno uništavana.
Stvarno pozitivnih jedinica krvi je bilo 2, i one su poticale od različitih davaoca. Znači, za ispitivani period među davaocima krvi u našoj populaciji bilo je 2 nosioca virusa.

DISKUSIJA

U Evropi učestalost anti HIV antitela kod davalaca krvi je oko 0,00003%[2,8].Naš procenat od 0,003% pozitivnih odnosi se na broj testiranih jedinica krvi. Među tim jedinicama bilo je više jedinica od jednog davaoca, tako da ne raspolažemo odgovarajućim procentom za uopređivanje.
Rizik od prenosa HIV-a transfuzijama krvi u Evropi se kreće od 1:100000 da 1:300000, a kod politransfundovanih je znatno veći – 1:40000, rizik se povećava sa brojem transfundovanih jedinica.[2,8] Rizik prenosa HIV-a se znatno smanjuje nakon transfuzije krvi uzete od višestrukih davalaca u odnosu na krvi davalaca koji prvi put daju krv. Na našem materijali pozitivni davaoci su bili davaoci koji su u našoj ustanovi prvi put dali krv. Virus HIV-a se može preneti primenom zaražene krvi, ali i svim njenim derivatima, osim albuminima i imunoglobulinima.
Više od 90% primalaca infektivne krvi postaje zaraženo, a za par godina razvije kliničku sliku bolesti. Kod dece do smrti dolazi već posle dve godine od primljene transfuzije.[8]

ZAKLJUČAK

U populaciji gde je niska učestalost infekcije HIV-om, kao i tamo gde je dobro organizovan skrining program testiranja, transmisija virusa transfuzijom je vrlo retka, a u populaciji gde je visoka učestalost virusa i program za testiranje na niskom nivou, učestala je transmisija virusa. Na našem regionu ne raspolažemo podacima da je bilo transmisije preko zaražene krvi.
Ipak transmisija virusa nije za sada u potpunosti sprečena zbog mogućnosti pojave:

• Niskog titra markera na prisustvo virusa koji se ne mogu detektovati postojećim testovima
• Odsustva markera infekcije u početnom stadijumu - "prozor fenomen"
• Mogućnosti laboratorijske greške pri izvođenju testova

Iz svega do sada iznetog zaključujemo da potpuno bezbednu krv za sada nije moguće obezbediti. To treba uvek da imaju na umu svi oni koji krv koriste kao lek i da radije koriste mogućnosti autologne transfuzije.
Bezbedniju krv garantovaće pre svega dobra selekcija davalaca, upotreba najosetljivijih i najspecifičnijih testova na adekvatnoj aparaturi, uz poštovanje svih procedura u radu koje testovi nalažu.

LITERATURA

1. Balint B: Transfuziologija, Zavod za udžbenike I nastavna sredstva, Beograd,2004
2. Gligorović V. Balint B.:Klinička transfuziologija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1988
3. Radović M.:Nepovoljni efekti hemoterapije, Anestezija, reanimacija i transfuzija, Beograd, 1990.
4. Anderson K., Ness P.: Scientific Basis of Transfusion Medicine. New York: Saunders Company, 1994.
5. Walker Rh.:Non infectious risk and new trends in transfusion practic. J. Fla Med Ass oc 1993;80:37-8.
6. Radović M., Taseski J:, Balint B., Milenković L.:Transfuzijske i transmisivne virusne infekcije i njihova prevencija. Bilt transfuziol 1993;21:1-8
7. Jakšić B. Labar B. Grgičević D.: Hematologija i transfuziologija, Zagreb:Jugloslovenska medicinska naklada 1989
8. Beal Wr.: Present and future problems of transfusion-transmitted HIV infection, Vox Sang 1996;70:119-23
9. Busch Dm., Kleinmans Hs., Williams Ea., Smith Wj.: Frequency of human immunodeficiency(HIV) infection among contemporary anti HIV-1, anti HIV ½ supplemental test in determinate blood donors transfusion, 1996; 36:37-44
10. Chin J: Public health surveillance of AIDS and HIV infections.Bulletiinoms 1990;68:529-35
11. Soriano V, Guiterez M, Heredia A: Evaluation of different supplementary assays for the confirmation of HIV-1 and HIV-2 infections. Vox sang 1994-66:82-3.
12. Kraske J, Turner A, R:Comparation of false positive reaction in direct binding anti-HIV ELISA using cell lysate or recombinant antigens. Vox sang 1990;59:160-6.
13. Celum Lc, Coombs Wr, Laferty W, Inui St: Indeterminate human immunodeficiency virus type 1 Western Blots: seroconversion test risk specifity of supplemental and an algoritam for evaluation. The J. Inf. Dis:1991;164:656-64