Glasilo Podružnice Srpskog lekarskog društva Zaječar

 Godina 2005     Volumen 30     Broj 2
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
UDK: 614.449(497.1)"1914/1918"
614.449(497.1)"1941/1945"		 ISSN 0350-2899, 30(2005) 2 p.86-92
   
Istorija medicine i zdravstvene kulture

Depedikulacija suvim toplim vazduhom na području Jugoslavije u Prvom i Drugom svetskom ratu

Goran Čukić
Dom zdravlja Berane

  
  "Jedna hodi, sto vodi, za hiljadu mesta traži",
narodna izreka za vašljivost,
1915.g., dr V. Subotić [1]		  
 

 

  
  Sažetak:
Ne bismo mogli da se složimo da srpski sanitet u I svetskom ratu nije znao pre dolaska engleske vojne misije da vaške prenose pegavac. Znao je i da je uspešna strategija – njihovo uništavanje. Istina je da svaki lekar u toj i takvoj Srbiji 1915. g. nije znao da pegavac prenose vaške. Ipak, to je znao, između ostalih, dr Subotić. Tačno je da tada niko u svetu, pa ni lekari u Srbiji, nije pronašao efikasnu taktiku protiv aktuelne velike epidemije pegavca. To je vidovitom dr Subotiću delimično pošlo za rukom primenom suvog vazduha, i zato je to bio samo jedan od neuspelih taktičkih pokušaja (koji je u narednom svetskom ratu usavršen putem suvih komora i kao takav bio valjan metod). Englezi su 1915.g. adekvatnim rešenjem, spram veličine aktuelne epidemije, poneli slavu i zadužili svet i Srbe. Znači, srbijanski sanitet je, pokazujemo dokazima, izabrao ispravnu strategiju depedikulacije pre dolaska prijateljske engleske vojne misije koja je u istoj strategiji, ispravno određenoj glavnoj tački napada, taktički bila najuspešnija, čime je ova do tog vremena "nekima moguće očevidna pretpostavka" njenom potvrdom u zbilji katastrofalne epidemije pegavca u Srbiji tek dobila viši status istintitosti.
Ključne reči: depedikulacija, vašljivost, pegavac, pegavi tifus, srpsko bure

Napomena: sažetak na engleskom jeziku
Note: summary in English

  
     
 

UVOD

Otkriće 1909. g. putem eksperimenta da vaške tela prenose pegavac [2] dalo je predviđanje: da je moguće zaustaviti pegavac depedikulacijom. Posle ovog otkrića Srbija je imala ne malih nedaća sa pegavcem već u ratu 1913. g [3]. Tada se nije uopšte pridao značaj vašljivosti tela, niti shvatila pogubna opasnost koju nosi pegavac, pa se nije ni "naziralo" bilo kakvo rešenje. Ali koliko god da je bilo objektivno "da je razvašljivanje osnovna mera u suzbijanju epidemije pegavog tifusa", ipak pred epidemiju 1915. g. ovo je tek trebalo dokazati; znači, hipotetična je bila i "strategija - glavna tačka napada u akciji". U narednom svetskom ratu nije menjana strategija suprotstavljanja pegavcu, ali su tražena nova i bolja taktička rešenja; bila je to upotreba "suvog toplog vazduha". Ona je imala prototip u rešenjima primenjivanim u I svetskom ratu [4]. Guelmino Đ. daje 1956. g. pregled etapa do tada vršene depedikulacije:

  • prvu fazu, vodenom parom,
  • drugu, suvim vazduhom i
  • treću, insekticidnim praškom [4]

Treba razlikovati dve upotrebe toplog suvog vazduha pri uništavanju vašiju tela, prvu kao meru higijenizacije, na koju ukazuje Černozubov N. jer je "Jams Lind (1716-1794), šef sanitetske službe engleske mornarice pre 150 godina (krajem 18 v., GČ) preporučio depedikulaciju i dezinfekciju odela mornara vrućim vazduhom (u pećima)... " [5]; i drugu za nas ovde bitniju, kao protivepidemijsku meru pri suzbijanju (ratne) epidemije, kao i meru u miru na eliminaciji endemskog pegavca.
Efekti koje je dala depedikulacija "srpskim buretom" u I svetskom ratu potisnuli su druge pokušaje njegove upotrebe. Ostale su nepoznate činjenice o nastojanjima upotrebe suvog toplog vazduha u suzbijanju ove epidemije pegavca. O ovim iskustvima iz Drugog svetskog rata ima više podataka.

  
     
 

CILJ RADA

Ocena strateške metode depedikulacije u I svetskom ratu. Opis korišćenih tehičko-tehnoloških rešenja suvim toplim vazduhom, kao primenjene jedne od simultanih "taktika - izbora načina i sredstava borbi u realizaciji cilja", posebno u vremenu ratnih zbivanja.

  
     
 

MATERIJAL I METODE

Uvid u arhivsku gradju [6, 7], novinske članke [1] i literaturu.

  
     
 

REZULTATI

1. Pre dolaska engleske misije Subotić V. upoznaje slušaoce, a potom prisutni novinar čitaoce u broju od 26.02.1915. g.: "Na ljekarskim sastancima u Nišu onomad je diskutovano o pjegavom tifusu (pjegavcu), koji sada u Srbiji bjesni. Sanitetski pukovnik dr Vojislav Subotić držao je o predohrani protiv te opake zarazne bolesti ovaj govor." O upotrebi toplog vazduha je novinar cetinjskog "Vjesnika" zabeležio: "Najprostiji oblik takve peći bio bi u zemlji izdubljen lagumčić s malim otvorom, dovoljnim da se može proći sa odijelom i izdubljenim odžakom na vrhu lagumčića. Zapaliti u toj šupljini drva, slamu, lišće itd. pa pošto su se pod i duvarovi zidovi lagumčića dovoljno zagrijali, izvući žar i mokrom krpom obrisati pod. Spremiti roštilj od drveta, naslagati na njega (ali ne nabiti) zagađeno rublje i odijelo, i turiti unutra lagum. Ovaj roštilj treba da sačuva tkivo od neposrednog dodira s vrelim podom lagumčića. Zatim zatvoriti što bolje ulaz u peć i zaklopiti odžak pa ostaviti da topli vazduh utiče jedno 20-30 minuta na objekte. Poslije toga vremena je, ako je temperatura bila dovoljno visoka, a objekti ne suviše zbijeni, živi gad ubijen. Roštilj s rubljem i odijelom može se tada iz peći izvući i rad sa drugim objektima produžiti... " [1]
U do sada neobjavljenom dokumentu sa Krfa, koji poseduje Muzej SLD, jednom od retkih sačuvanih autentičnih iz vremena I svetskog rata, Subotić V. je izlagao na Sanitarnoj konferenciji u Parizu 1916.g. o pegavom tifusu i načinima depedikulacije. O korišćenom suvom toplom vazduhu ostaje svedočanstvo: "...Kod vojske na frontu, moralo se pribeći improvizovanim instalacijama, pošto nije bilo savremenih sprava. Podignute su sasvim primitivne peći za utamanjivanje vašiju sa vrućim vazduhom iskopanim u zemlji. U tim izdubljenjima je paljena vatra, koja zagreva duvare, i po tom se otvor zatvori pomoću drvenog zaklopca sa dvostrukim zidom. Posle se proveravala temperatura u unutrašnjosti da li je bila suviše velika ... uzimali su parče bele hartije, koja se unese i ostavi unutra izvesno vreme. Kad je hartija požutela, znak je da je vrućina prekomerna..." Od savremenih aparata za obezvašivanje ... odeće vojnika, najzgodniji su aparati sa kružnim toplim vazduhom kojih ima raznih modela..."[6]
Znači, nije sporno da je srbijanski sanitet pristupio, kod zapaženog pegavca, depedikulaciji. Sudionika zbivanja u ratu, i samog stradalnika od pegavca u Valjevu, lekara Petković K., smatra Subotić V., vodećim zagovornikom upotrebe suvog vazduha za "razvašljivanje". Odista on ceni da "iz samog načina kako ga prestavlja i brani vidi se baš njegova neupotrebljivost".[7]

2. Tek od 1938. godine u Srbiji, po Guelminu Đ., vrši se depedikulacija suvim toplim vazduhom. Komore su građene po uzoru na ruske suve komore iz krimsko - japanskog rata. "Iskopa se rupa u zemlji u razmeri 4x4x1,80 m i pokriva balvanima i zemljom. Zagrevanje je vršeno mangalama. Metod kontrole je bio biološki, jer su se stavljale žive vaške i gnjide vezane u krpu i proveravao efekat učinjenog na njima. Potom se primenjuju "Rumunske komore", jer se rasklapaju i ponovo montiraju zidovi od daske i šperploče. Zagrevale su se čunkovima, a peć je bila postavljena spolja.[4]

3.1. U II svetskom ratu je korišćena suva komora. Ove komore su zidane 1944/45. g. od cigala i blata ili maltera sa ložištem van komore. "Sprovodnici plamena izgrađeno od cigalja i maltera išli su podom komore duž jedne njene ivice". Kroz prozor je posmatran termometar i materijal.[4] Koristio ih je civilni sanitet.

3.2. Vojni sanitet je imao svoje iskustvo i rešenja. "Takva improvizovana depedikulacija vrelim vazduhom široko je korišćena u toku NOR-a prvi put posle IV neprijateljske ofanzive ... Septembra 1942. godine, Prvi kongres partizanskih lekara u Bosanskom Petrovcu ... Štajner S. je prikazao konstrukciju suve komore, koja je posle Kongresa znatno više nego ranije korišćena u borbi protiv pegavca."[8]
Kao uzor za improvizaciju poslužile su u narodu upotrebljavane sušare za šljive... Autor opisuje kako je nastala komora na principu vrelog vazduha po njegovoj zamisli.[9]

  
     
 

DISKUSIJA

Taktika i strategije u suzbijanju epidemije pegavca. Srbijanski sanitet, vojni i civilni 1915.g. je kao što se vidi, sprovodio depedikulaciju [6,7] Osnovna mera je bila da "pored staranja vlasti, i svi građani najenergičnije pristupe njihovom utamanjivanju" pa se predlažu mere: "krečenje", "ceđ i ključala voda, kao prvoredna i najjeftinija sredstva u borbi protivu vašiju", "naftalin i kamfor", "sumpor"…(Slika br. 1) [10] Upotrebljavani su u epidemiji pre dolaska engleske vojne misije "04.03 1915. g." [11]. Naći adekvatno potrebama rešenje, bio je nimalo lak naučni i praktični problem pred kojim se "tek" trebalo oprobati – pre ove epidemije, na njenom početku, a posebno na pogubnom vrhuncu. Otuda posebna "snaga" poslovice - "Jedna hodi, sto vodi, za hiljadu mesta traži" [1], jer se bilo bespomoćno "pred stihijom" vašaka i akutnošću nezabeležene morije. Svaki tren je bio dragocen, merio se stotinama oduzetih života; "na vrhuncu nesreće" je dnevno oboljevalo 1000-2500 ljudi, a njihov letalitet bio 60-70%. "Posluge nema, jer su i bolničari i bolničarke ili već pomrli ili i oni leže među obolelim… Mrtvi se ne sahranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja… pristižu nove i nove gomile teško bolesnih, već umrlih ili polumrtvih. Njih dovoze primitivno na taljigama ili volujskim kolima … Vuku ih i prevlače na kolima u bolnicu kroz varoš po ceo dan, po strašnoj kaldrmi. " [12]
Ne bi smela da zavede u ocenjivanju događaja jednostavnost nađenog rešenja, koje je bilo «tu» oko učesnika. Naći adekvatno rešenje za razvašljivanje je bio još jedan više kosmopolitski problem; znači, ne samo Srbije i njenog saniteta.
Književnik Mihailo Lalić u nekoliko svojih romana opisuje vašljivost tela i kako se narod nje rešava u cilju higijenizacije i eliminacije molestantskog efekta. Oni su od ranije poznati, a ne samo u vremenu o kojem govori pisac.
(Logor Solun, Grčka) "... Ne odlaze oni tamo zbog molitve, nego samo da trijebe vaške. Svi odjednom skidaju košulje i izvrću ih, zagledaju šavove, zaboravljajući sve ostalo" ... "a ruke im poigravaju i čuje se pucketanje među noktima" ... "Čudno je kako su ih prošvercovali kroz sva ona čistilišta s dezinfekcionim aparatima i obaveznim kupanjem. Mora da su primenjivali neki trik da spasu sjeme, i sad - imaju ih. Zadovoljni su, to im se vidi po licima kad se bištu. Kad sam im predložio da stave košulje na mravinjak - svi su složno odmahivali glavama: neće se oni šaliti time, jer mravi odnose i gnjide, a to bi ih lišilo svake razonode. Više vole tako - da im stalno dolazi priplod za lov..." [14] "Ima jedan mravinjak u truloj bukvi, skidam košulju i razgrnem je po njemu - stalno ga tako hranim vaškama, pa su se i one prorijedile."[15] "On je dotle razgrnuo svoje dronjke na dva mravinjaka - da mu mravi vaške raščiste. Malo je dva - tek desetak mravinjaka jedva ako bi ispumpali stada koja je zakrdio i nosio".[15]
Vreme izbijanja epidemije 1915. g. u Srbiji karakteriše, kako Lj. Vukšić ocenjuje, da je to "zbog neznanja kako se pegavac prenosi", zbog nedovoljnih saznanja o značaju vašljivosti tela u vektorskoj propagaciji pegavca[11]. Smatra da nije tako moralo biti, jer J. Kujačić izdaje tekst o pegavcu [11], štampan 1913. i 1914. g.[16]. Lj. Vukšić se poziva i na ocenu Đ. Novakovića koji posle epidemije iznosi: "Bog zna koliko smo kreča utrošili u borbi protiv pegavca" [11]. Sanitet srbijanske vojske je bio okrenut kurativi.[11, 5] Da li je baš sve tako, da li su neke ocene preoštre? Prokomentarisaćemo one s kojim se makar donekle ne slažemo:
Prvo, 1936. g. je data hipoteza o mogućnosti prenošenja pegavca udisanjem inficiranog izmeta vaši [17, 18], ako je moglo da bude još i dizenterije, trbušnog tifusa… zar tu ne bi bio efikasan kreč.[10] Drugo je pitanje da li je hipoteza narednim istraživanjima potvrđena. Praktičarima je bitno postići neposredno cilj - sa željom da bude ishod “opipljiv”, ubedljiv... ali ako i nije tako, i to je deo naše, ne baš daleke, profesionalne zbilje; ali treba uraditi sve što se može.
Sledeće, upotrebu toplog suvog vazduha za razvašljivanje [6, 1, 7] i M. Jovanović je zastupao u svojim knjigama [19, 20] u vreme njihove pripreme za štampanje; znači, pre dolaska engleske vojne misije, "... ostaju samo još vaši pod sumnjom da prenose pegavi tif." "Najlakše i najpouzdanije prenosi se zaraza pegavog tifa belim vašima (beljnjačama), dakle gadom koji živi na telu i u haljinama čoveka." Isti autor nas upoznaje sa načinima borbe: "... Nema druga načina da se sačuvamo i odbranimo od pegava tifa nego - čistoćom tela, odela, posteljine i cele kuće." "U ključalom ceđu, u pari i zažarenoj peći ugine sve što je živo, pa i vaši i gnjide."[19, 20] Nabrajaju se simultane mere protiv bolesti: prijavljivanje, kupanje sapunom i toplom vodom, mazanje "kamforovim i evkaliptovim uljem" ili "ušljivom mašću"
("živina mast"), dalje "Čim se bolesnik očisti, presvuče i prenese, valja odmah i njegove stvari (odijelo, košulje, posteljske haljine itd) od gada očistiti. Toga radi prokuva se ono što je laneno ili prteno u ključalom cijeđu, a vuneno odijelo, pamuklije, jastučno perje itd. se parom ispari, ili se u žarenoj peći ižari..."[19, 20] To je ponuđeno kao rešenje i građanstvu u formi uličnog plakata (videti sadržinu).(Slika 1.) Lj. Vukšić iznosi: "Dr Milan Jovanović Batut publikuje 29. januara 1915. g. članak "Pegavi tif", u kome pored ostalog preporučuje i nekoliko metoda za depedikulaciju. Te metode su bile neadekvatne za katastrofalnu epidemiju pegavca (peglanje, zatrpavanje odeće u zemlju, depedikulacija odeće u pećima za pečenje hleba itd)".[11] Ustanovljavamo da su istovremeno dva izdavača objavila isti tekst, na Cetinju [20] i u Nišu [19]. Neuspešno se oprobao tada dobrovoljac u Srbiji doc. dr sc. L. Hiršfeld [11], kasnije čuveni naučnik, koji je smatrao “sumpornu paru” najboljim rešenjem, pa je moguće otuda i ovo oglašeno.[10]

  
     
     
  Slika 1.
Objava građanima Beograda, februar 1915.g.[10]

"OBJAVA: Pegavac (pegavi tifus) i povratna groznica (povratni tifus), koje su se bolesti pojavile prvo u vojsci, usled ratnih prilika i poremećenih higijenskih i materijalnih uslova za život u svima redovima društvenim, počele su se naglo razvijati i u pojedinim kućama. Žrtava od tih bolesti ima iz dana u dan sve više.
Pošto je pozitivno utvrđeno, da se te bolesti prenašaju samo ujedom vašiju, neophodno je potrebno, da, pored staranja vlasti, i svi građani najenergičnije pristupe njihovom utamanjivanju, da bi se time ujedno stalo na put razvijanju pomenutih bolesti.

Da bi se to postiglo, potrebno je da građani preduzimaju sledeće mere:

  
 
Pre svega, treba da se izvrši krečenje svuda gde je ono nužno, jer je kreč odlično dezinfekciono sredstvo i odbrana protivu zaraze u opšte.
Ceđ i ključala voda, kao prvoredna i najjeftinija sredstva u borbi protivu vašiju, treba da su u što obilnijoj upotrebi za pranje patosa, pranje i čišćenje rublja, odela i svih mekanih stvari.
Naftalin i Kamfor su vrlo dobra sredstva, kojima treba posipati rublje, jer od dodira sa njime vaše crkavaju za kratko vreme a i od njihovog mirisa one beže.
Za čišćenje prostorija po kućama i svih mekanih stvari u njima, u stanovima sa više odeljenja, sa najvećim se uspehom upotrebljuje sumpor. U tome slučaju se ovako postupa:
Sve rublje, odelo, ponjave i t.d. treba obesiti o konopčiće razapete u sobi, pa pa u kakvom sudu ili na parčetu crepa ili lima (bleha) zapaliti potrebnu količinu sumpora. Soba za to vreme mora biti potpuno zatvorena da ne bi sumporna para izlaziala kroz otvore prozara i vrata. Zato se treba postarati, da sve oduške na prozorima budu zatvorene. Soba treba da ostane zatvorena 24 časa a zatim je treba dobro provetriti. Sumpora treba uzeti u tolikoj količini, da bi na jedan kubni metar prostora došlo 50 grama. Za veće prostorije odgovarajuću količinu sumpora, treba rasprediti u nekoliko sudova.
Objavljući ovaj uzut građanstvu Beograda, Sud beogradske opštine poziva građanstvo, da po istome u svemu postupi, kako bi se izvela energična i složna borba protivu ovih bolesti.
Od Suda opštine grada Beograda 22. februara 1915 god. Abr. 1553. u Beogradu. "
Guelmino Đ. smatra da se stiglo do rešenja depedikulacije toplim vlažnim vazduhom tako što se pokazao nepodesan pokušaj depedikulacije "parom u zemljanim pećima" koji je prethodio pojavi "srpskog bureta", improvizovanog parnog dezinsekcionog aparata sagrađenog od domaćeg kazana i drvenog bureta izbušenog na dnu, kroz čije otvore je prolazila para. Ložište za kazan je bila ispod njega "rupa iskopana u zemlji". Inovacija je bila u zameni gvozdenim benzinskim buretom pregrađenim rešetkom na dva dela, donji za vodu i gornji za odelo. [4] Redosled po Lj. Vukšić je obratan.[11] Tvorac "srpskog bureta" je Stammers, član Hunterove misije, koji je na osnovu izvesnog iskustva u depedikulaciji vodenom parom u Burskom ratu, izradio metalno - "barrel desinfector" [21, 22, 11] – a potom je omasovljena osnovna ideja u improvizaciji "srpsko bure" - na kazan je stavljeno drveno bure, a to, i jedno i drugo, su imala mnoga domaćinstva.
Nedorasle su problemu, posmatrane alternativno ili kumulativno, u narodu individualno primenjivane mere protiv vašaka [14, 15], ili predlagane u poglavlju "Oko bolesnika"[19, 20], ili oglašene mere (Slika br. 2)… Pored ovog prihvatamo i ocenu savremenika K. Petkovića da predlagani način depedikulacije suvim vrelim vazduhom nije mogao dati rešenje.[7] Uvidom u objavljene pribeleške đenerala dr Sime Karanovića u "Istoriji ratnih zaraza", V. Stanojević, vidi se da je na dan 24.01 1915. g. prijavljeno u vojsci 1393 obolela od pegavca, što je prethodilo epidemijskom vrhu 24. marta 1915. g. od 8124 obolela [12]. Istu ocenu stanja, putem uvećanja broja umrlih od pegavca izveo je i Lj. Vukšić, pa podržavamo ocenu tog autora da dolazi posle do tada primenjivanog – do rasta obolelih i umrlih [11]; što znači da do dolaska engleske vojne misije nije nađeno" pravo" rešenje.
Iz oba ponuđena dokumenta u ovom radu, novinskog članka [1] i saopštenog izveštaja u Parizu [6], vidi se koliko je Guelmino Đ. u pravu kada smatra da "depedikulacija suvim toplim vazduhom tada nije bila poznata, pa su za razvijanje pare stavljane u vrele peći pored odela i plitke posude ("plehovi") sa vodom." Građene su kao domaće seoske peći za pečenje hleba.[4] Ni savremenik događanja ne pobija da je zagovarana upotreba suvog toplog vazduha [7], kako je to V. Subotić upoznao javnost, građane i stručnjake na Konferenciji u Parizu. [1, 6] Ovim je bilo poznato učenje Š. Nikol, o kome je pisao kod nas J. Kujačić [16] Posebno je pitanje kako, a po Lj. Vukšić, neposrednim saznanjem od člana francuske vojne misije Conselle-a, bliskog saradnika Nikol Š.[11] Iz sadržaja plakata primetićemo detalj, vidi se da je oglašeno kako vaška prenosi pegavac "samo ujedom vašiju"[10], pa pretpostavljamo da to nisu mogli da saznaju od ovog naučnika, jer je on radeći sa Š. Nikol znao da se izmet vaške učešava.[2, 16] Smatralo se, tek posle zaustavljanja pogibne morije i nađenog rešenja, "posle gotovog boja" - da "nema sumnje, da je bilo toga ubeđenja (da pegavac prenose vaši, GČ) kod lekara, pa i kod ostale vojske, da bi broj žrtava od pegavca u vojsci i u narodu bio znatno manji."[23] Mnogo što šta oko pegavca je bilo tada naučni problem i zato bolest stihijna - "prirodna" (njeno odvijanje dominantno neometano svrsishodnim radom[24]).
Zato smatramo da je pre dolaska engleske vojne misije sve ponuđeno kao pokušaj traženja rešenja da se nađe pogodna metoda za masovno razvašljivanje – bilo u taktičkom smislu neuspešno, ali ipak - ispravno strateški. Rešenje u više protivepidemijskih taktičkih mera engleske vojne misije je bilo konačno - najadekvatnije borbi protiv aktuelnog stanja u epidemiji.[11, 21, 22] Za medicinu sveta i našu od interesa je da je značaj masovne depedikulacije u suzbijanju epidemije pegavca pokazan baš - 1915.g.[21, 22] Postignuti rezultat engleske vojne misije je bio dokaz - naučni doprinos,[25] "prvi i nikad ne ponovljen tako masovan, tako efikasan…Hanter je dokazao pad pegavca u Srbiji 1915. g. na osnovu zvaničnih cifara o obolelim… publikovan 1919. g. ",[11] Bio je od nesporne praktične koristi, jer je "neprirodno zaustavljena stihija" [10]; smišljenim radom, pa je za toliko poboljšano zdravlje, "veštačko" [24].
Kapacitet "peći", nađeno tehničko rešenje, određuje i značaj metoda u depedikulaciji, tako da je prihvatljiva 1956. g. data podela Guelmina Đ. na faze depedikulacije.[4] Osnov hronološkog ređanja faza nije vreme pojave metode, jer se vidi da je upotrebljena / predlagana metoda suvim toplim vazduhom pre "srpskog bureta", odnosno pre dolaska engleske vojne misije, nego - efikasnost rešenja u postizanju cilja. Osnov upotrebe toplog vazduha i tehničkog rešenja peći je korišćen u domaćinstvima za pečenje hleba i sušenje voća.[6, 1, 9, 4, 19, 20]
Autor korišćenog tehničko-tehnološkog rešenja suve komore u Drugom svetskom ratu S. Štajner iznosi nedostatke korišćene depedikulacije vodenom parom, "srpskim buretom". "Pronašli smo dve napuštene seoske kuće ... Manja se sastojala samo od jedne prostoje veličine kojih 3x4 m, s ulaznim vratima i dva mala prozora. Drveni pod prekrili smo slojem ilovače, a isto tako i strop sa tavanske strane. U jedan prozor postavili smo limeni štednjak tako da su vratašca ložišta virila napolje, a napolje smo izveli i cijev limenog dimnjaka. Ostatak prozora zazidali smo ciglama, kamenjem i ilovačom. Ispod stropa te naše komore razapeli smo mrežu od telefonske žice ... Vrata su se srećom dobro zatvarala. Drugi prozor smo podesili tako da se mogao otvarati sa vanjske strane, a pred njega s unutarnje objesili smo na dvije uzice stearinsku svijeću horizontalno, tako da se izvana dobro vidjela... Druga se kuća sastojala od dvije prostorije i natkritog trijema. U provoj smo uredili za svlačionicu. Dok bi se grupa partizana skidala, brijač je vršio kontrolu: trebalo je paziti da sva odjeća bude prikupljena, naročito kožni i krzneni predmeti. Poučeni lošim iskustvom parenja, partizani su ih nerado davali i nastojali sakriti. U komoru smo vješali čak i cipele, opasače rančeve i kožne torbe, jer su se često već i po njima ugnjezdile gnjide, tako da se nekad sve bijelelo ... Kad je svlačenje bilo završeno, brijač nam je kroz prozor davao odjeću, mi bi je prenosili u komoru. U njoj je već vladala paklena vrućina: mali štednjak je služio za predgrejavanje prostorije. Kad bi sve bilo povješano, na drvenim bi štapovima unijeli užarena mangala i zatvorili vrata. Jedan bi od nas ostao pred prozorom na straži i pazio da ne bukne požar. Kad bi se svijeća iza stakla počela savijati računali smo da temperatura pri donjem kraju obješene odjeće iznosi 60oC. Od toga smo časa čekali pola sata, zatim otvarali vrata i prozor. Čim bi se prostorija malo provjetrila, iznijeli bi mangala, a zatim odjeću u drugu, čistu prostoriju ... Bili smo zadovoljni i mi i oni. Mi, jer smo vidjeli da su sve uši mrtve, sve gnjide smežurane i bez sjaja, a oni jer su oblačili toplu, suhu i neuništenu odjeću." [9]
Mali kapacitet i pretrpavanje usled ovog, pa para ne bi ubila gnjide i vaške. Nepovoljnost je bila i vlažna odeća po parenju. Vunena odeća je propadala brzo "jer bi se skvrčila", bila zato i neupotrebljiva.[9, 8] Borci i drugi korisnici su zato skrivali odeću.[9, 14, 15, 8] Dobra ideja V. Subotić o mogućoj korisnosti toplog suvog vazduha u depedikulaciji nije imala u aktuelnom trenutku adekvatno tehničko rešenje. U narednom vremenu je trebalo pronaći po kapacitetu (broju obrađenih) efikasniju metodu. Tek sa povećanjem kapaciteta komora sa suvim vazduhom, a radi pogodnijih osobina u čuvanju obrađivanih odevnih predmeta, predominira ovaj način depedikulacije. Potom je i on zamenjen "zaprašivanjem"; prvo dobijenim DDT-iem, a kasnije proizvođenim u domaćim fabrikama[26]. Aplikacija praška je imala mnoge prednosti u odnosu na prethodne dve metode.		  
     
 

ZAKLJUČAK

Depedikulacija je primenjivana u I i II svetskom ratu kao jedna od mera suzbijanja epidemija pegavca. Svakako je bila najvažnija strateška tačka borbe protiv pegavca, kako je to baš na primeru epidemije 1915. g. u Srbiji u I svetskom ratu naučno dokazano.
U ovoj epidemiji sanitet Srbije je imao ispravnu strategiju, sprovodio je depedikulaciju kao meru; ali je bio zatečen nemanjem adekvatanog načina taktike masovne depedikulacije, za šta je tek trebala i kosmopolitska zajedica da potražiti i pronađe adekvatno rešenje. Poznati načini za "razvašljivanje", individualni i manjih grupa su bili neprimereni enormnoj vašljivosti (hiperparazitozi), koja je grabila ispred potreba borbe protiv epidemije pegavca velikih razmera.
U ovom radu su ponuđena dva dokaza, do sada nepoznata stručnoj i naučnoj javnosti, koja se tiču pokušaja depedikulacije suvim toplim vazduhom u I svetskom ratu. Iako je ideja uništavanja vašiju toplim suvim vazduhom, kao protivepidemijska mera, nastala vremenski pre uništavanja vlažnim toplim vazduhom, kapacitet tehničkog rešenja "zemljanih peći za depedikulaciju sa toplim suvim vazduhom" je bio neadekvatan aktuelnim potrebama narasle epidemije. Dobra ideja V. Subotića nije bila propraćena u potrebnom trenutku adekvatnim tehničkim rešenjem. Pored ideje, od lekara se očekivalo i tehničko-tehnološko rešenje posla koji obavljaju danas naši saradnici, sanitarni inženjeri. Adekvatno rešenje epidemije 1915. g. ponudila je dolaskom engleska vojna misija primenom vlažnog vrelog vazduha - "srpskim buretom", nastalim od "barrel desinfector" i realizacijom ostalih mera.
Komore za depedikulaciju “suvim toplim vazduhom” su bile u upotrebi kasnije, između dva rata i u II svetskom ratu. Bile su sa boljim tehničko-tehnološkim odlikama, većih dimenzija itd. Bile su u sledećem svetskom ratu – "novo", adekvatno rešenje za potrebe oslobađanja od ponovo nastale masovne vašljivosti tela.

  
     
 

LITERATURA I ARHIVSKA GRAĐA

  1. Subotić V., Protiv pjegavog tifusa (Pjegavca), (predavanje, Niš) «Vjesnik», Cetinje, VIII, br. 15/26.02. 1915.
  2. Nicolle C., Comte C., Conseil E., Transmission experimentale du typhus exanthematique par le pou du corps, C.R. Acad., sc. 149, 1909: 486-9
  3. Kujundžić V., Pegavi tifus u Bitolju, Zdravlje, 1913, VIII, 5:136-40.
  4. Guelmino Đ., Pegavi tifus u Srbiji 1944/45 godine, Zbornik radova SAN XLVIII, 1956, Beograd, knj. 1.
  5. Černozubov N., Glavne postavke naše vojno-epidemiološke doktrine, Aktuelni problemi vojne epidemiologije i higijene, Biblioteka VS Pregleda, Beograd, 1949, str. 14.
  6. Subotić V. "O pegavom tifusu u Srbiji", Ministarstvo vojno, Sanitetsko odeljenje, Pov. br. 1625, 25.04 1916., Krf, Muzej SLD, Beograd
  7. Petković K., Dopisano 1925.g. uz dokument, U: "O pegavom tifusu u Srbiji", Ministarstvo vojno, Sanitetsko odeljenje, Pov. br. 1625, 25.04 1916., Krf, Muzej SLD, Beograd.
  8. Morelj M., Protivepidemijski karakter sanitetske službe u toku NO rata, VSP, 12/1960, str. 720
  9. Štajner S., Partizanski sanitet u borbi protiv pjegavca, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Beograd, CV, 1977, sv. 5, str. 384, 386.
  10. Sud opštine Beograd, Objava, A.br. 1563, 22.02 1915.g., Muzej SLD, Beograd.
  11. Vukšić Lj., Istorijski osvrt na prestanak pegavca (Typhus exanthematicus) 1914-1915. godine u Srbiji, Arhiv za zdravstvenu kulturu Srbije, 1989, 18: 45-57
  12. Stanojević V., Pegavi tifus, U: Stanojević V., Istorija ratnih zaraza, Beograd, 1924:11-56.
  13. Popović A., Ratni album 1914-1918, II fototipsko izdanje, ARION, Zemun, 1987, str. 156
  14. Lalić M., Raskid, Narodna knjiga, Cetinje, 1955, str. 145.
  15. Lalić M., Lelejska gora, Veselin Masleša, Sarajevo, 1973, str. 372.
  16. Kujačić J., Pjegava groznica (pjegavi tifus), Biblioteka za čuvanje narodnog zdravlja, Knj. 7, Beograd, 1914.
  17. Starzyk H., Comp. R. Soc. Biol, 1936, 123:37-9
  18. Fejgin B., Sur la persistance du virus du typhus exanthematique dans les poux, Comp. R. Soc. Biol, 1936, 123:37-9.
  19. Jovanović M., Pegavi tifus (pegavac), Srpska državna štamparija, Niš, 1915, str. 19, 24, 29.
  20. Jovanović M., Pjegavi tif (kako se širi i kako se suzbija), Državna štamparija Kraljevine Crne Gore, Cetinje, 1915.
  21. Hunter W., The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Faver in 1915, Their Origin, Course and Preventive Measures employed for their Arrest, Proceeding of the Royal Cocieta of Medicine, 1919, Vol. XIII, 2:30-158.
  22. Strong P. et all, Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Cambridge, Harvard Univ. Press, 1920.
  23. Genčić L., Stanojevič V., Istorija srpskog vojnog saniteta, Beograd, 1925, str. 773.
  24. Čukić G., Tripković M, Socijalna patogeneza pegavog tifusa na području severne Crne Gore, U: Čukić G., Socijalna patogeneza bolesti, pegavi tifus, JP Informativni centar Berane, Berane, 1999: 14-79, str. 78-9.
  25. Horsfall F., Tamm I., Virusne i rikecijske infekcije čoveka, Vuk Karadžić, Beograd, 1970, str. 755.
  26. Guelmino Đ., Savremena gledišta u malarologiji, KOMNIS, Beograd, 1958, str. 53-55.
  
     
  Adresa autora:
Goran Čukić
Dom zdravlja, 84300 Berane
e-mail: epid.dz.berane@cg.yu		  
     
  Rad predat: 07.02.2005.
Rad prihvaćen: 03.03.2005.
Elektronska verzija objavljena: 20.08.2005.

* Autor zahvaljuje dr sc Budimiru Pavloviću na ustupljenim dokumentima iz zbirke Muzeja SLD, Beograd i na korisnim informacijama

  
                 
[ Home ] [ Gore/Up ][ <<< ] [ >>> ]
Infotrend Crea(c)tive Design Revised: 20 May 2009