Prikaz najznačajnijih sistema zdravstvenih osiguranja
Reveiw of the most important health insurance systems

Zoran Joksimović (1), Milena Joksimović (2)
(1) INTERNISTIČKA ORDINACIJA "JOKSIMOVIĆ", BOR, (2) UNIVERZITET MEGATREND GEOEKONOMSKI FAKULTET BEOGRAD

POJAM ZDRAVSTVENE ZAŠTITE I ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA

Opredeljenje pojma zdravstvena zaštite može biti složeno , posebno kada se povezuje sa pojmom zdravstvenog osiguranja.
Zdravstvena zaštita, u smislu Zakona o zdravstvenoj zaštiti Srbije, jeste organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice. Zdravstvena zaštita, u smislu ovog zakona, obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju povređenih i obolelih [1]. Ovo je najšira definicija zdravstvene zaštite i u svojoj sveobuhvatnosti onemogućava jasno razgraničenje i preciziranje odgovornosti nosilaca zdravstvene zaštite.
Zbog toga se među stručnjacima odgovornim za zdravstvenu zaštitu (zdravstveni radnici i ekonomisti) koristi pojam uža zdravstvena zaštita, koji podrazumeva sve društvene,grupne i individualne postupke i aktivnosti koji doprinose očuvanju, poboljšanju i ponovnom uspostavljanju zdravlja pojedinca, porodice ili grupe i društva. Pored čisto zdravstvenih usluga, ovaj pojam uključuje i područje upravljanja i finansiranja na poljima koja su značajna za socijalnu sigurnost i zaštitu pacijenata.
Svaka država ima obavezu da vodi računa i brine o zdravstvenom stanju svog stanovništva. Država je dužna da obezbedi zdravstvenu zaštitu svojih građana na što višem nivou, a prema ekonomskim mogućnostima (nacionalnom dohotku). Ovo podrazumeva i cilj da se što veći procenat stanovništva obuhvati pravom na korišćenje osnovne zdravstvene zaštite bez doplate.
Osnovni ciljevi savremenog sistema zdravstvene zaštite su

• Univerzalnost - obezbediti pristup pravima iz zdravstvenog osiguranja svim stanovnicima
• Ekonomičnost - očuvanje troškova zdravstvene zaštite na određenom nivou.
• Pravičnost - ljudima koji imaju jednake zdravstvene potrebe mora biti osiguran jednak kvalitet zdravstvenih usluga.
• Sloboda izbora za korisnike zdravstvenih usluga
• Autonomija za davaoce zdravstvenih usluga [2,3]

Sistem zdravstvene zaštite obuhvata osnovne elemente zdravstvene zaštite i njihovu međusobnu uređenost. Među navedene elemente spadaju:

• Korisnici zdravstvene zaštite, koji u tom sistemu nastupaju direktno, tako što sami plaćaju zdravstvene usluge i proizvode ili indirektno kao osiguranici organizacija obaveznog ili dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
• Dobra zdravstvene zaštite koja čine usluge i proizvodi kojima pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe u u pogledu zdravstvene zaštite
• Organizacije zdravstvene zaštite koje pružaju usluge i proizvode
• Država, koja u sistemu zdravstvene zaštite uobličava društveni interes i ostvaruje ga u okviru tog sistema bilo da to čini neposredno utičući na upravljanje u organizacijama zdravstvene zaštite ili organizacijama obaveznog zdravstvenog osiguranja, bilo da odgovarajućim postupcima reguliše aktivnosti i učinke zdravstvenih organizacija [4]

Kada definišemo područje zdravstvenog osiguranja, onda po teoriji osiguranja mora područje zdravstva ispunjavati određene uslove osiguravanja, i to:

• postojanje potencijalnog rizika
• postojanje "stranke" odnosno osiguranika koji je spreman da se pred rizikom osigura
• postojanje onog koji je spreman da taj rizik preuzme na sebe, koji je spreman da se od tog rizika osigura [5]

Područje užeg zdravstvenog osiguranja ispunjava sve navedene uslove. Dakle, pred realnim rizikom oboljevanja i povređivanja pacijenti se od tog rizika osiguravaju, plaćajući određenu cenu - premiju, a Fond ili Zavod za zdravstveno osiguranje preuzima taj rizik na sebe, kao i rizik od dela socijalnih posledica bolesti i povreda i u slučaju odštetnog zahteva osiguraniku nadoknađuje štetu [6].
Finansiranje na osnovu treće stranke, odnosno fonda za osiguranje, postoji u svim sistemima zdravstvene zaštite, pa i u modelima privatnog ili ličnog – dodatnog osiguranja. Tržišni model u kojem potrošač (pacijent) za učinjene usluge zdravstvenih radnika plaća celokupni iznos, nije poželjan i retko se pojavljuje kao oblik finansiranja zdravstvenih usluga. Razlog posrednog plaćanja zdravstvenih troškova, odnosno osiguranja, leži u činjenici što niko ne zna kada će i da li će se i od čega razboleti i kakve će ekonomske posledice to imati po njega [7].

RAZVOJ ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA

U drugoj polovini devetnaestog veka radnički pokret za socijalna prava dovodi do pojave prvih zametak zdravstvenog osiguranja. U to doba su uslovi rada i života bili teški, a bolesti i povrede česti. Radnici i njihove porodice su za vreme lečenja bili materijalno ugroženi, jer nisu dobijali nadnice u vreme odsutvovanja s posla, a imali su povećane rashode ukoliko su koristili usluge lekara ili kupovali lekove. U traganju za rešenjem, kako bi ugroženi pojedinci mogli da prežive, pojavila se je najpre individualna štednja u javnim štednim blagajnama. Međutim, ovaj sistem se zbog mnogih nedostatka nije održao. Kasnije su po zakonu poslodavci postali odgovorni za izdržavanje radnika u vreme njegove nesposobnosti za posao usled bolesti ili povrede. Tu svoju odgovornost za neke od rizika poslodavci su osigurali u osiguravajućim društvima. Ovakvo delimično osiguranje takođe nije bilo efikasno i u traženju novih rešenja Nemačka 1883. godine donosi zakon o zdravstvenom osiguranju radnika u slučaju bolesti koji predstavlja začetak zdravstvenog osiguranja u formi koja je prisutna i danas [8].
Odmah po završetku Drugog svetskog rata, celokupno stanovništvo država u kojima se formirao socijalistički sistem bilo je obuhvaćeno pravom na besplatnu zdravstvenu zaštitu po modelu obaveznog zdravstvenog osiguranja. Engleska je 1948. godine uvela sistem koji je obuhvatio celokupno stanovništvo, a podrazumeva pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu "Nacionalna zdravstvena služba". Po njemu, celokupno stanovništvo Engleske koristi besplatno određeni broj datih prava u okviru sistema zdravstvene zaštite zemlje. Kasnije su sve zemlje zapadne Evrope postepeno uvodile sistem zdravstvene zaštite. Danas je u Engleskoj i Italiji celokupno stanovništvo obuhvaćeno besplatnom zdravstvenom zaštitom, tj. sistemom "Nacionalne zdravstvene službe". Ovo se finansira putem ubiranja poreza. Obuhvaćenost stanovništva besplatnom zdravstvenom zaštitom iznosi u Francuskoj 95%, Nemačkoj 85%, Švajcarskoj 98%, Belgiji 95%, Grčkoj 95% i Španiji 95%. U ovim zemljama finansiranje besplatne zdravstvene zaštite vrši se kroz sistem obaveznog (ili kombinacijom obaveznog i dobrovoljnog) zdravstvenog osiguranja, koje plaćaju pojedinci i poslodavci. Obavezno zdravstveno osiguranje se zasniva na principu uzajamnosti i solidarnosti. Upravo ovaj vid brige o bolesnom stanovništvu izraz je stepena demokratske razvijenosti društva i ekonomske moći države.

VRSTE OSIGURANJA

U odnosu na nivo zdravstvene zaštite i vrstu usluga koja se nudi osiguraniku razlikujemo sledeće tipove osiguranja.

• Obavezno zdravstveno osiguranje na koje obavezuje država svojim propisima.
• Dopunsko zdravstveno osiguranje pokriva razliku do pune vrednosti za usluge koje su iznad paketa usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja. To znači da je za sklapanje dopunskog osiguranja potrebno prvo da država definiše nivo obaveznog – osnovnog osiguranja. Usluge iz oblasti dopunskog osiguranja su deo poželjnog nivoa zdravstvene zaštite u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, ali ih iz razloga racionalnosti obavezno osiguranje ne obuhvata.
• Dodatno zdravstveno osiguranje je dobrovoljno osiguranje koje obezbeđuje osiguraniku pokriće vanstandardnih prava i usluga koje prevazilaze prava iz iz obaveznog i dopunskog osiguranja.
• Privatno zdravstveno osiguranje je zdravstveno osiguranje koje plaćaju pojedinci ili njihovi poslodavci.

Nivoi osiguranja su različiti zavisno od osiguravajućeg društva. Nosioci osiguranja su obično profitne zdravstvene ustanove, ali mogu biti i ustanove javnog zdravstva i neprofitne organizacije [9].

NAJZNAČAJNIJI SISTEMI OBAVEZNOG ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA

Postoji nekoliko karakterističnih modela sistema zdravstvenog osiguranja. Iako se u teoriji svojim karakteristikama izdvajaju kao posebni modeli u svakodnevnoj životnoj praksi čistih modela sistema zdravstvenog osiguranja nema. Uglavnom je reč o kombinaciji različitih sistema sa prevagom karakteristika pojedinog modela, a najznačajniji su:

BISMARCK-OV (KORPORATIVISTIČKI) MODEL ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA -SISTEM SOCIJALNOG OSIGURANJA

To je najstariji sistem zdravstvenog osiguranja koji je nastao sa uspostavljanjem prvog zakonodavstva sa područja zdravstva i zdravstvenog osiguranja u Nemačkoj 1883. godine, kada je vladao Otto von Bismarck .
Prethodno dobrovoljno, osiguranje ovim zakonom postaje obavezno, što propisima obezbeđuje država.
Glavni izvor sredstava za zdravstvenu zaštitu u toj grupi država predstavljaju sredstva socijalnog osiguranja. Osiguranje od rizika plaćaju svi koji imaju bilo kakav dohodak. Finansiranje u tim sistemima uključuje određivanje stope doprinosa koje plaćaju poslodavci, plaćanje doprinosa od strane radnika kao i transfer iz drugih kasa ili fondova (npr. penzioni fond ili fond za nezaposlene). Poslodavci i uposleni plaćaju doprinose po pravilu u jednakom iznosu.
Doprinosi se slivaju u bolesničke kase ili osiguravajuća društva, koja su od države skoro potpuno nezavisne, ali su (u različitoj meri) podvrgnute državnom nadzoru. To znači da same određuju stope doprinosa za zdravstveno osiguranje, opredeljuju prava osiguranih osoba u odnosu na zdravstvene usluge i novčana primanja i stupaju u odnose ugovaranja sa bolnicama, udruženjima lekara, stomatologa i farmaceuta [10].
Najčešći način plaćanja izvođača usluga je do obima posla koji je određen u ugovoru između izvođača i nosioca osiguranja.
Takvim načinom upravljanja obezbeđena je njihova nezavisnost od države i državnog budžeta. Međutim, nezavisnost ne znači i nezainteresovanost države za sistem zdravstvenog osiguranja. Štaviše, država ima izraženu regulativnu i nadzornu ulogu u tomsistemu. Prava iz oblasti zdravstvenog osiguranja su osigurana skoro svim stanovnicima države. U načelu je članstvo u tom sistemu obavezno za sve stanovnike države, iako u praksi nijedna država ne obezbeđuje univerzalni pristup zdravstvenim uslugama celokupnom stanovništvu.
Obavljanje zdravstvene delatnosti u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja je neprofitno.
Privatna osiguranja i lična sredstva u celom sistemu ne predstavlaju značajan udeo, ali su dozvoljena i moguća za pojedince čiji prihodi prelaze određeni nivo, kao što postoje i tzv. Transferi, odnosno zdravstvene subvencije, za grupe stanovnika koji su ekonomski slabiji (besposleni, socijalno ugroženi, izbeglice itd), što blaži negativne učinke privatnog zdravstvenog osiguranja. Bismarck-ov model finansiranja zdravstva imaju Slovenija, Austrija, Belgija, Francuska, Nemačka i Luksemburg [11].

BEVERIDGE-OV (LIBERALNI ) SISTEM NACIONALNOG OSIGURANJA

Počeci ovog modela sežu u početak dvadesetog veka, a formalno ga je u Engleskoj postavio Beverige 1942. godine. Na početku se je i kod ovog sistema razvio veliki broj nezavisnih zdravstvenih fondova koji su pokrivali manje delove stanovništva. Sa vremenom se je broj članova, odnosno učesnika, povećavao, što je uzrokovalo razvoj sistema u sledećim smerovima:

• Država je osetila potrebu da se finansiranje izvodi putem poreskih prihoda
• Pokrivenost stanovništva je postala univerzalna
• Zdravstveni fondovi su izgubili svoju nezavisnost i postali su deo javnog sektor

Dakle, sa razvojem ovog sistema je poreski način prikupljanja sredstava postao prevlađujući. Kao izvor finansiranja koriste se porezi skupljeni u državnom budžetu, što znači da sistem zdravstvene zaštite ne raspolaže sopstvenim sredstvima. Država preuzima ulogu vođenja i upravljanja. Pored toga, država organizuje odgovarajuću mrežu zdravstvenih kapaciteta. O delu budžeta namenjenom za zdravstvenu zaštitu odlučuje država, a raspoređivanje sredstava izvode institucije državne uprave. Država propisuje i aktivnosti i zadatke zdravstvene službe. Celokupno delovanje zdravstvene delatnosti zasnovano je na lekaru opšte prakse - ličnom lekaru, koji ima posebno određenu funkciju i ovlašćenja. Lekar je plaćen po broju njemu na brigu poverenih osoba (glavarina) i delimično prema broju obavljenih usluga. Lekari opšte prakse su u ugovornom odnosu sa odgovarajućim državnim nadleštvom (u velikoj Britaniji NHS - National Healt Service), koje im određuje način isplate i cenu usluga. Zadatak nadleštva je organizovanje aktivnosti i finansiranje zdravstvene službe, međutim, očuvanje i povratak zdravlja stanovništva su briga države. Osim po načinu prikupljanja sredstava, u odnosu na Bismarckov sistem, ovaj model se razlikuje i po tome što svi stanovnici države (a ne samo zaposleni) imaju obezbeđen pristup do zdravstvenih usluga pod jednakim uslovima. Obim prava je dobro ograničen i stiče se sa državljanstvom. U takvom sistemu bi načelo solidarnosti trebalo da bude bolje ispoljeno. Države sa Beveridge-ovim modelom finansiranja zdravstvenih usluga su Finska, Grčka, Irska, Italija, Švedska, Španija, Velika Britanija, Danska i Portugal [11].

SEMAŠKOV MODEL (SISTEM SOCIJALISTIČKOG ZDRAVSTVENOG OSIGURANJA)

Nastao je u Sovjetskom Savezu i zemljama istočne i srednje Evrope u vreme socijalističkog društvenog uređenja, kao odgovor na Beveridge-ov model nacionalne zdravstvene službe. Razlika među njima je samo ideološka. Semaškov model proizilazi iz istog načina razmišljanja da je država odgovorna za zdravstvenu zaštitu svojih državljana. Semaško je naime trdio, da je socialistička zajednica preko svojih državnih institucija (vlada, parlament, zdravstvene ustanove) dužna da svom stanovništvu obezbedi sva prava u vezi sa zdravljem besplatno i na najvišem nivou [11,12].
Za taj sistem je karakteristično da se zdravstvene usluge finansiraju iz budžeta koji se puni iz poreza. Društveni sistem u ovim zemljama je počivao je na državnoj-društvenoj svojini. Ulogu društvene svojine su preneli i na područje zdravstvenog osiguranja, a ličnu svojinu i privatno osiguranje, štaviše, zabranili. Privatna lekarska praksa, naravno, nije moguća. Zdravstvena infrastruktura je u javnom vlasništvu, a sve zdravstvene usluge su bile javno dostupne. Odgovornost za planiranje raspoređivanje finansijskih sredstava i upravljanje investicijama je snosila državna administracija, koja je bila organizovana po nivoima: državnom, regionalnm i lokalnom. Ugovaranja između interesno organizovanih grupa nema, jer visinu sredstava za finansiranje izvođača određuje vlada. Opisani model su imale sve bivše socijalističke države Evrope. Ovaj model osiguranja je imao određene prednosti, odnosno dobre strane, kao što su: visoka dostupnost zdravstvenim uslugama, dobra strukturiranost zdravstvenih usluga – tj. dobra geografska pokrivenost stanovništva, dobro izvođenje javnih programa zdravst-vene zaštite kao što su vakcinacije, sistematski pregledi, eradikacije pojedinih bolesti i sl.
Na drugoj strani se sistem suočavao sa većim brojem nedostataka kao, na primer: neprilagođenost zdravstvene službe i zdravstvenih usluga potrebama bolesnika, relativna potcenjenost i nedovoljno finansiranje zdravstvenih radnika i usluga po međunarodnim standardima - zbog čega je bio ograničen pristup modernoj tehnologiji, naglašena uloga bolničkog zbrinjavanja i lekara specijalista umesto vanbolničkih usluga i primarne zdravstvene zaštite, nedovoljan obim zdravstvenih usluga, veliki broj lekara na broj stanovnika, privilegije i bolja dostupnost zdravstvenih usluga "posebnim-značajnim" grupama osiguranika (uglavnom ljudima iz vlasti), pojava sive ekonomije i dr. [13]. To su bili razlozi zbog kojih su države Srednje i Istočne Evrope kao i države nekadašnjeg SSSR-a prešle na drugačiji sistem osiguranja i izraženiju ulogu tržišta .

PRIVATNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE U SAD –
TRŽIŠNI ODNOSNO KOMERCIJALNI SISTEM

U sistemima privatnog finansiranja privatno zdravstveno osiguranje potiskuje socijalnu solidarnost. U takvom sistemu, zbog premija osiguranja koje su podređene riziku, moraju bolesni plaćati više od zdravih, čime se krši princip solidarnosti. Kroz proces poznat kao negativna selekcija premije za osiguranike rastu sa porastom rizika, tako da se zdravi praktično isključuju iz osiguranja. Ovakav tip privatnog finansiranja zdravstva je tipičan za SAD. Velike kompanije plaćaju zaposlenima osnovno zdravstveno osiguranje i većina Amerikanaca dobija zdravstveno osiguranje od svog poslodavca. Ali ne svi, i sve više zaposlenih iz svog džepa pokriva zdravstvene troškove. Osim toga, 45 miliona (oko 20%) Amerikanaca je bez ikakvog zdravstvenog osiguranja. Zvanični podaci pokazuju da su troškovi zdravstvenog osiguranja u SAD 2004. godine dostigli 1900 milijardi dolara, što predstavlja 16 odsto američkog bruto nacionalnog proizvoda. Sjedinjene Države troše više novca po osobi na zdravstveno osiguranje nego bilo koja druga zemlja na svetu, oko 5300 dolara godišnje. Poređenja radi, Švajcarska troši 3500 dolara po osobi godišnje, Japan oko 2000, dok Turska troši svega 446 dolara. Osnovni razlog za visoku cenu američkog zdravstvenog osiguranja je taj što su medicinske usluge, materjal, tehnologija i lekovi mnogo skuplji nego u drugim industrijalizovanim zemljama. Osim toga, lekari su primorani da primenjuju veći broj preventivnih procedura kako bi se zaštitili od mogućih tužbi za pogrešno lečenje, koje su mnogo češće u Sjedinjenim Državama nego u drugim zemljama. Osiguranje koje lekari plaćaju da bi se zaštitili od mogućih kazni za pogrešno lečenje, sve je skuplje, i to zauzvrat povećava cenu zdravstvenih usluga. Premije za osiguranje od pogrešnog lečenja su izuzetno visoke i čine petinu ukupnih prihoda lekara. Upotreba skupih novih tehnologija za bolju i bržu dijagnozu i lečenje bolesti takođe povećavaju cenu zdravstvenog osiguranja. Sjedinjene Države imaju i sisteme besplatne zdravstvene zaštite, zvane Mediker (Medicare) i Medikejd (Medicaid) [14]. Tim programima se omogućuje osnovna zdravstvena zaštita najsiromašnijima i korisnicima državne novčane pomoći (invalidi, zapuštena deca i dr.). Pošto su programi izazivali visoke troškove državi, oni su naknadno reformisani tako da su sužena prava po ovim programima, što je dovelo do smanjenja plata zdravstevnom osoblju i broja zdravstvenih radnika koji su u te programe bili uključeni. Za vreme Clintonove administracije delimično je proširen program Medicare, tako da su stariji stanovnici dobili pomoć pri kupovini lekova na recept (Goldstein, 1999). Još iz tog perioda prisutna je polemika koja je imala za cilj da zdravstevna zaštita postane dostupna svim državljanima. Razmatrano je i uvođenje zdravstvenog osiguranja sličnog evropskom, ali moćni zdravstveni lobiji i sumnjičavost Amerikanaca prema socijalizovanoj medicini, verovatno će znatno otežati radikalni preokret u sistemu. Međutim, sve skuplja zdravstvena zaštita za američku privredu, vladu i porodice verovatno će učiniti neke promene neminovnim.

ZAKLJUČAK

I pored visokog ekonomskog standarda koji imaju, stanovnici Evropske unije često nisu do kraja zadovoljni rešenjima koje im nude obavezni sistemi zdravstvene zaštite. To znači da idealnog sistema zdravstvenog osiguranja još nema. Za Beveridgeov model zdravstvene zaštite se smatra da najbolje korelira sa solidarnošću - postulatom koji savremeno zdravstveno osiguranje treba da obuhvata. Beveridge-ov sistem nacionalnog zdravstvenog osiguranja garantuje zdravstvenu zaštitu svima, uz rizik eventualno nižeg kvaliteta zdravstvene zaštite. Bismarck-ov sistem garantuje kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, ali je ne obezbeđuje celokupnom stanovništvu.
U raljama ograničenih finansijskih sredstava i doslednog poštovanja principa solidarnosti, mnoge zemlje u kojima se sprovodi reforma sistema zdravstvene zaštite imaju dilemu: koji sistem odabrati? Preporučeno rešenje je najbolja moguća kombinacija sistema koja omogućuje dostupnost kvalitetne zdravstvene zaštite u okviru sigurnih i stabilnih finansijskih izvora zavisno od lokalnih uslova. Poznati dokument Svetske zdravstvene organizacije "Zdravlje za sve u 21.veku" obavezuje sve države članice da obezbede solidarnost i univerzalnu dostupnost zdravstvenog osiguranja, uz istovremeno savlađivanje troškova.

LITERATURA

1. Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije
2. Saltman B.Richard,Josep Figueras : European Health Care Reform.Copenhagen.1997 str 277
3. JacobsR,Godarrd M Trade-offs in social health insurance systems International Journal of Social Economics Nov 2002 Volume: 29 Issue: 11 Page: 861 – 875
4. Saltman B.Richard,Josep Figueras,Constantino Sakellarides:Critical Challenges for Health Care reforms in Europe.2,Buchingkam,Open Universiti Press ,1999.str 424
5. Jakovac G Reforme sistemov zdravstvenega varstva v Evropi Ljubljana, september 2002 str 1-3 www.cek.ef.uni-lj.si/diplome.htm
6. Schulenburg, Matthias G. v. d. and Wolfgang Greiner. 2000. Gesundheitsökonomik . Tübingen : Mohr
7. Three models of H.C.R in Sweden, 1994, str. 25.
8. Saltman, R.B. and Dubois, H.F.W. (2005) Current reform proposals in social health insurance countries, Eurohealth, 11(1): 10-14.
9. O. Joksimović, Osiguranje i zdravstveno osiguranje, Megatrend Beograd 2005, 66-68
10. Scott, Anthony and Sandra Vick. 1999. "Patients, Doctors and Contracts: An Application of Principal-Agent.
11. Saltman, R.B., Busse, R. and Figueras, J. (2004) Social health insurance systems in western Europe. Berkshire/New York: Open University Press/McGraw-Hill.
12. HiT summary Healt care system in Transition http://www.euro.who.int/Document/E86823sum.pdf
13. Saltman B.Richard,Josep Figueras,Constantino Sakellarides:Critical Challenges for Health Care reforms in Europe.2,Buchingkam,Open Universiti Press ,1999.str 229
14. http://www.voanews.com/Serbian/archive/2003-09/a-2003-09-20-6-1.cfm