|
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| UDK 616.927-036.22(497.11)"1914/1915" | ISSN 0350-2899, 32(2007) br.4 p.194-204 | ||||||||||
| Istorija medicine i zdravstvene kulture Golgota i medicinska epopeja 1914/1915. godine - ("Specijalna epidemiologija pegavca" između 1909. i 1919. godine)Goran Čukić |
|||||||||||
|
“Srbija, zemlja smrti”, ”Srbija, zemlja tifusa – .... tajanstvenog i žestokog pegavog tifusa.» [1] |
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Sažetak: Obolevanje od zaraznih bolesti i umiranje od njih u Krimskom ratu je izazivalo da se upotrebe protiv više bolesti, među kojima je bio i pegavac – "higijenske, opšte mere". Pogubni ishod od 500.000 obolelih i 150.000 umrlih od pegavca u Srbiji 1914/15. g., "zemlji smrti" - "zemlji tifusa", bio je povod pojave novog kvaliteta uvođenja – depedikulacije, "specijalne mere protiv pegavca". Među onima koji su "bili uverenja da vaške prenose pegavac" – slavu uspešnog je poneo tvorac "srpskog dezinfekcionog bureta" Stamrz. Golgota nastala do tada pogubnim posledicama pegavca u Srbiji zamenjena je još jednim – eposom. To je bio prvi ozbiljan udarac pegavcu, kojim se ovaj "neprirodno prekida"; početak terminalne epizode obračuna sa njim. Nemoć medicine oslobađao je lekare odgovornosti. Od 1919. g., objavljivanjem rada kojim je posvedočen uspeh depedikulacije, nameće se lekarima obaveza primene ove mere. Dodeljena je Nikolu Nobelova nagrada 1928. g. Za postojanu strategiju su tražena nadalje nova bolja taktička sredstva. Ključne reči: pegavi tifus 1914/15. g., Nikol, Stamrz, Hanter, Strong, Rid, Kujačić, Antić, Subotić, Hiršfeld, specijalna mera, srpsko dezinfekciono bure, depedikulacija, projektovanje organizacije Napomena: sažetak na engleskom jeziku Note: summary in English |
|||||||||||
UVODDva dobro znana događanja prate Srbiju u Prvom svetskom ratu. METOD I MATERIJALDeskriptivni metod [6]. Procena logičke istinitosti suda lociranog u
vremenu, posmatramo nekadašnji ekvilibrijum, bitan 1914/15. g. za
Srbiju: a) masovno postojanje bolesti, i b) tadašnji otpor [7 s. 28; 6].
REZULTATI I DISKUSIJA3.1. PREVENCIJA PEGAVCA |
|||||||||||
 Slika 1. “Typhus victims awaiting burial (Photo by Miss Tetrault)” Žrtve pegavog tifusa čekaju sahranu [33 s. 20] Hiršfelda [22, 38, 40]... To što se znalo, bilo je proglašeno februara 1915. g. i dato na upotrebu građanima pre dolaska engleske sanitetske misije – "...pošto je pozitivno utvrđeno da se te bolesti (rekurens i pegavac, G.Č.) prenašaju ujedom vašiju... " [40] Vuković prilaže novi dokaz: "Zvanični izveštaj Ratnog presbiroa" od 12.02. 1915. g. oglašava krivcem za prenošenje pegavca belu vaš i zato traži njeno tamanjenje [4 s. 134]. Zar nije ovo dokaz verovanja u strategiju, ali očigledno da to nije bilo dovoljno, jer sredstva ponuđena za razvašljivanje nisu bila efikasna, pogotovu spram epidemije koja je grabila. Ujedno, ovim se umanjuje značaj Antićeve opaske o neobaveštenosti. Nije isključeno da je bilten izdat u vreme njegovog bolovanja od pegavca. Hipoteze izvedene iz Nikolovog učenja nisu bile istine (tj. "očigledni pokušaji", naučno dokazane činjenice), već su bile ispod nivoa nužne istine. Iz ogleda sledi da "vaške prenose pegavac", a to nije isto sa strateškim stavom: "depedikulacija će da zaustavi epidemiju pegavca", koji je hipotetičan do provere. Ako se ovom doda da nije bilo poznato ni jedno sredstvo za masovno razvašljivanje, onda je hipotetičnost tog novog postupka pridodata pola-znoj hipotetičnosti. Neizvesnost uspeha je kumulirala i kulminirala: uz prethodnu stratešku, nova taktička. U martu 1915. g. takvo sredstvo je bilo nepoznato, tako da je to učinilo manje vrednom i hipotezu od koje se pošlo! Znači, neuspešan način razvašljivanja je mogao da kompromituje i prethodnu hipotezu "da će razvašljivanje da zaustavi epidemiju pegavca". 3.3. KAKO DO OPTIMALNOG REŠENJA? Koliko je lekara Srbije napravilo naučnih priloga o pegavcu posle obilatog ratnog iskustva? Ako nisu – zašto nisu objavljivali? Saopštili su svoja sećanja 1925. g. dokumentarne vrednosti. Trebalo je pristupiti rešavanju problema – umesto njihovog nagomilavanja. Bilo je prilike da se sve činjenice vredne pažnje provere! Opravdvano je da to nije realizovano – ratnim stanjem, prebolevanjem pegavca, zauzetošću usled malog broja lekara … Ali, makar jednim delom pristutan je i nedostatak ... strpljenja i istrajnosti za ozbiljnije i temeljitije udubljivanje u određene stvari, odnosno određene struke. Možda je to i tako, ali je to uobičajena pojava kod naroda koji čine prve korake na putu da se uključe u kulturni razvoj. Oni, naprosto, još nemaju potrebu da budu temeljni učenjaci. Za prvo vreme im je sasvim dovoljno praktično znanje, ono što je korisno njihovim trenutnim potrebama [41 s. 49]. Strateško medicinsko opredeljenje je bilo neizvesno po ishodu, pa otuda bez argumenata samo – "predubeđenje". Plod emocija – projekcije je da bi rezultovalo sve "znatno manjim brojem žrtava od pegavca", jer: strategiju nije bilo moguće pre marta 1915. g. realizovati nemanjem taktičkog sredstva, pa čime bi bilo izvedeno to masovno razvašljivanje: vojske, stanovništva, zarobljenika?... U svom radu od aprila 1915. g. Anderson iznosi da se uništavanje vašaka i njihovih jaja vrši metodom "kuvanja ili toplinom"; oslobođeni vašiju mogu se lečiti kod kuće (ako u sredini nema vašaka). To 1915. g. smatra ispravnim Anderson na osnovu zaključka da su "Brill-ova bolest i epidemični pegavac jedna te ista bolest, dve forme". [42] Dalji razvoj saznanja o pegavom tifusu njegovo tvrđenje nije u tom delu potvrdio. Otuda su lekari Srbije uneli "osećanja" i projekciju umesto "trezvenosti realnog dometa", jer hipoteze izvedene iz Nikolovog učenja nisu bile istine – "očigledni pokušaji", daleko su bile ispod alternativne nužne istine. Bile su ispravne strategije (Subotić, Hiršfeld...) [40; 5, 43 s. 43], ali je bilo i neuspelih pokušaja nalaženja taktičkog sredstva. 1. Posle 1909. g. za proveru hipoteze je trebalo dobiti priliku u kojoj bi se, po prvi put, oprobala specijalna mera "razvašljivanja" [40, 6], kao strateška mera. Stvarnost Srbije je do marta 1915. g. kumulirala hipotetično. Pridodato je na hipotezu strateškog značaja: "depedikulacija je uspešna u suzbijanju epidemije". Novo koje sledi iz pokušaja bilo kog, bilo je: Stamrza, Subotića, Hiršfelda i dr. Ovakva hipoteza taktičke prirode se tik udaljila od odlike "logičke neodređenosti" (neorijentisanosti nemanjem argumenata ni za ni protiv) [44, 10], koja je u polazištu svojom neodređenošću u krajnji uspeh lako bila ispod nivoa statističke verovatnoće (jer na ruletu postojanjem određenog broja postoji nedvosmisleno mogućnost njegovog izvlačenja). Subotić zapaža da "lice koje je obolelo od pegavog tifusa nije opasno po svoju okolinu kad nema vašiju", tj. "takav bolesnik ni najmanje nije opasan za svog lekara niti za onog ko ga neguje". Ovo, ne manje vredno pažnje iskustvo, je preneo 1916. g. Subotić u Parizu prisutnim na Međusavezničkoj sanitetskoj konferenciji [45] – nije publikovano kao stručni rad! Neke bolnice nisu imale epidemiju: Berijeva, Barijeva... [4] Na šta su ukazivale izolacija i higijena na prijemu – koliko se verovalo Nikolu? Neuspeh sredstva ne bi proverom strategije mogao da se pripiše niti strategiji niti polazištu, ogledu Nikola; a to bi se dogodilo kada posle depedikulacije zaostane vašljivost u kojoj je nemoguće razlikovati bitnu (oko bolesnika) od nebitne (kao znaka nehigijene). Nikolovi ogledi su nedvosmisleno ukazivali na onu od značaja. [28, 26, 30] Goldberg i Anderson su ih potvrdili 1912. g. (42) Dopuniti nepoznato je bio zadatak dela ekipe pukovnika Hantera. To je bio osnov zainteresovanosti Američke sanitarne komisije [33 s. 36, 89]. Svakako da je tada trebalo umešno izvedenim ogledima, tzv. eksplorativnim, ili na manjoj grupi; stepen informisanosti o sigurnosti povoljnog ishoda podići, a potom odlučiti o praktičnom delovanju. 2. "Higijena u trupi, gde leži izvor zdravlja i bolesti, bila je vrlo slaba. Tome je uzrok nehigijensko vaspitanje našeg naroda, nedovoljan broj lekara, nikakva sprema i slaba organizacija. U carstvu nečistoće kužne klice našle su svoje gnjezdo, a paraziti svoje hranitelje. Da li se može govoriti o ličnoj higijeni, kad je bilo teško sačuvati – retko naći koga, da nema vaši?... Vaši su bile i na obrvama, i brkovima i po glavi kao pleva posuti. " [46 s. 534] Ekonomska iscrpljenost Srbije do tada vođenim ratovima je takođe istom vodila. [23, 1, 2] 3. Do marta 1915. g. "...bilo je kod nas nekoliko stranih lekarskih misija: iz Amerike, Rusije, Engleske i Belgije i pojedinih stranih lekara, koji su se primili službe kod nas; ali sve te misije bile su organizovane poglavito za čist rad sa ranjenicima, a za borbu sa epidemijama, specijalno sa pegavcem, i one nisu imale stručne opreme i sredstava... " [23 s. 782-3] Početkom marta 1915. g. misija Hantera je stigla sa "gotovom strategijom", kojoj su dodali novo taktičko rešenje. Koliko su bili sigurni u sve to i sami Englezi? Ako je verovao da vaške prenose pegavac, pitanje je zašto je Hanter, infektolog, "radio čudnu stvar" (po Antiću, G.Č.): "držanjem marame na nosu i ustima". [22 s. 319] Govorio je Hanter: "Znao sam za iskustva da se vidi 1.000 obolelih za godinu dana, ali videti 1.000 obolelih u jednom danu, to nisam nigde pročitao". [5; 47 s. 35] Ova brojnost obolelih i stavovi nekih naučnika su upućivali na mogućnost kapljičnog prenosa i time potrebu upotrebe maske. [33 s. 46, 47, 256, 260] Nije se tada dalo odgovarajuće tumačenje međuodnosa Brill-ovog bolesnika i onog od epidemijskog pegavog tifusa; Zinsser učesnik u zbivanjima u Srbiji 1915. g., ponudio je teoriju tek dvadesetak godina kasnije, 1934. godine. Vredelo se oprobati. Moglo je samo da se dobije, jer se i onako gubilo. Stradalnici su bili već preveliki gubitnici! Nikol je davao "bar neku nadu"! Na pogubnom vrhuncu morije svaki tren je bio dragocen, merio se stotinama oduzetih života: dnevno je oboljevalo od 1.000 do 2.500 ljudi, letalitet je bio 60 do 70 posto. "U jeku epidemije pegavca viđala se svakog dana jezovita slika: u običnim otvorenim kolima gomila mrtvaca jedan preko drugog, nepokriveni, sprovođeni su kroz varoš od mesta gde su umrli na groblje". [22 s. 317] (Slika br. 1) "Mrtvi se ne sahranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja ... pristižu nove i nove gomile teško bolesnih, već umrlih ili polumrtvih. " [48] 4. Naše istraživanje je išlo i u specijalnom smeru. Koliko je moglo da bude bitno prisutno ispravno strateško opredeljenje – da bi se bilo uspešno? Insistira se već 1925. [3 s. 536, 798], potom 1989. [38] i 1995. g. povodom 80 godina od epidemije [39 s. 328]; na prisustvu – "nepoznavanja teorije i prakse epidemiologije pegavca". Ovo ubeđenje traži razmatranje povezanosti izrečenog suda sa nepoznavanjem ogleda Nikola. Za Kujačića se ne može reći da nije znao "dovoljno" o učenju Nikola. Kujačić čini bitan korak po pegavac u Srbiji: kao prvi korak, napravljen u miru 1913. i 1914. g., i to kao – pisac "naučno-popularnih publikacija". Ali i takav je "jedan ali vredan", korak za spominjanje. No, on nije bez značaja ni za "raspaljivanje mašte" tipa: “šta bi bilo da je bilo”, šta je sve mogao sanitet da je ... U bitnom trenutku, koji je postojao u zbilji Srbije, trebalo je zatvoriti "preventivni ciklus" spajanjem: teorije i prakse. Ove su ostale podvojene i za samog Kujačića i većinu drugih. Nemamo izraze uverenja tipa praktičnog pokušaja ili pak deklarativnog izjašnjavanja kojim se verovalo u napisano. Nezabeleženo je kako se branio od vašaka, ili oni oko njega; odnosno da li se uopšte branio do marta 1915. g. Jasno je, ni onaj ko je verovao da vaške prenose pegavac, nije morao da ima rešenje kojim će sredstvom ovu da eliminiše. Tu su se čak izjednačile mogućnosti onih koji su znali i onih koji su doznali kasnije za rezultate istraživanja Nikola. Tog smo mišljenja ne samo radi radoznalosti šta je radio Kujačić već više radi drugih lekara koji su, moguće je, bili neinformisani da vaške prenose pegavac, i njihovog verovanja da su imanjem informacije o Nikolovim ogledima i pri tome bili «tog ubeđenja» – mogli više. Kada je Anderson saopštio svoj rad aprila 1915. g. [42] epidemija pegavog tifusa u Srbije je već dobila silaznu putanju i bilo je nađeno sredstvo za masovnu depedikulaciju. Uostalom, ko je ustanovljavao koliko je lekara znalo za Nikolove oglede; izjašnjavanja su lična, a ocene drugih paušalne ... Savremenih pandana bi bilo više – jedan je da za T. spiralis znamo od 19. veka, a ipak – nemamo ni na početku 21. veka rešenje, tj. nije nađen pouzdan lek; itd. Ko je kriv – svi ili niko; medicina nije svemoćna, uspeh pripada preduzimljivima ... 5. Suštinske je važnosti naredni putopisno-novinarski tekst koji pokazuje bitni nivo znanja o pegavcu. To što se znalo, imalo je za posledicu preduzimanje određenih (pred)radnji lekara ili putnika namernika za put u Srbiju, u kojoj hara karantinska bolest. Na pr., u članku "Srbija, zemlja smrti" Rid je opisao pripremu: "Istrljali smo se od glave do pete kamforovim uljem, namazali kosu petroleumom, napunili džepove kuglicama protiv moljaca i poprskali prtljag naftalinom ... ovo su bile uobičajene mere predostrožnosti putnika koji su kretali za Srbiju, zemlju tifusa – trbušnog, povratne groznice i tajanstvenog i žestokog pegavog tifusa (na engleskom on je "tifus"; a "tifoid" je trbušni, G.Č. [5 s. 34; 20]), koji ubija pedest odsto svojih žrtava i čiji bacil do tog vremena još niko nije bio pronašao. Većina lekara mislila je da ga prenose bele vaši, ali je poručnik britanskog Kraljevskog vojnomedicin-skog korpusa, koji je s nama putovao, bio skeptičan. Bio sam tamo tri meseca – rekao je – i odavno sam prestao da preduzimam bilo kakve mere predohrane osim svakodnevnog kupanja. A što se vašiju tiče, čovek se navikne da provede prijatno veče bištući sa sebe jednu po jednu ... Istina o tifusu je ovo: o njemu niko ne zna baš ništa, osim da je od njega pomrla jedna šestina srpskog naroda ... Toplo vreme i prestanak prolećnih kiša već su bili počeli da zaustavljaju epidemiju – i virus je postao slabiji. Sada je u celoj Srbiji bilo svega sto hiljada bolesnih od tifusa i samo hiljadu mrtvih dnevno – osim slučajeva strahovite tifusne gangrene. U februaru je moralo biti užasno – stotine na samrti i u delirijumu, u blatu na ulicama, usled nedostatka bolnica ... Srbi su se podsmevali – ovi Englezi su očigledno kukavice. Kad je pukovnik Hanter, pošto nije mogao da obezbedi pristojan smeštaj, zapretio vlastima da će napustiti Srbiju ukoliko jedan jedini od njegovih ljudi umre od tifusa, izbila je bura poruge. Pukovnik Hanter je kukavica! A i Amerikanci su bili kukavice, takođe, kad su, sa pola svojih zaraženih jedinica, napustili Đevđeliju. Za Srbe je preduzimanje preventivnih mera bilo dokaz strašljivosti. Oni su na orgromno pustošenje epidemije gledali s nekom vrstom mračnog ponosa – kao što je srednjevekovna Evropa gledala na "crnu smrt" (kugu, G.Č.). " Srbi su prekoreni za higijenski nemar. [1 s. 407-8] Rid je na putu za Srbiju imao sreću da je naišao u odsudnom trenutku na "bitnog sagovornika", pripadnika britanskog kraljevskog medicinskog korpusa. Dok Dragović u tom segmentu Ridovog dela, "u drugom Ridu", vidi nedostatak [49 s. 139], mi tom pridodatom novinarskom saopštenju, “stručnom delu”, baš pridajemo poseban značaj! Ponajviše radi toga se slažemo sa ocenom istog autora "da je šteta što Stanojević nije znao za Ridovu knjigu" iz 1916. g. [47 s. 142], ali ne samo on već i drugi istoričari medicine koji su se bavili pegavcem u "Velikom ratu". Neizvesnost i dramatičnost uslovljeni neznanjima o pegavcu i rekurensu su bili drukčiji 1914/15. u odnosu na vreme pisanja 1919. [5] ili 1920. g. [33], kada su objavljeni ovi, bez uzajamnog upliva, kapitalni radovi o epidemiji pegavca 1914/15. g. [4 s. 25, 85]. O nivou tadašnjih znanja o pegavom tifusu govore dva člnaka objavljena 1907. [50] i 1915. godine [42]. Ipak naredna "neodređenost" je bila suštinska (i po prethodnu strategiju) – kojim sredstvom taktiku realizovati! 6. Grandioznost Stamrza. Zamisao da se epidemija pegavca 1914/15. g. masovnim "razvašljivanjem" zaustavi bila je dvostruko pionirski poduhvat, koji je time nosio kumulativnu "neizvesnost", zato ne baš malu. Za strateško opredeljenje ("takvo ubeđenje") je trebalo imati odgovarajuću taktiku, a nju, opet, niko u svetu nije imao, pa ni srpski sanitet, iako je bio najzainteresovaniji. Ono što su drugi primenjivali gotovo individualno kao higijensku meru, i lekari Srbije su znali i primenjivali. (Antić [22], Batut [28, 40], Hiršfeld [35 s. 43] itd.) U momentu kada Stamrz predlaže "dezinfekciono bure", hipotetičnost kulminira, ona u tom trenutku nije najmanja, kako bi se pristrasno ocenilo s pozicija poznatog ishoda, i to baš zato što je binarnu hipotetičnost tek trebalo dokazati. Dobila se mogućnost provere obe hipoteze: kako strateške, opredeljenja zasnovanog na strateškoj teoriji Nikolovih ogleda, tako i nove "da će u razvašljivanju to sredstvo biti uspešno". Znači, da nije ovim povoljnim tokom nastavljeno događanje u Srbiji, sve bi se završilo kao još veća golgota! Ovako, ogromne žrtve su, ipak, bile povod bitnom preokretu – nastao je novi iskorak kosmopolitske medicine! Zato, u rekonstrukciji, danas znamo, povoljnog događanja – Englezi predvođeni Hanterom su došli u Srbiju – bez taktičkog rešenja. Niko ga nije imao u svetu, pogotovu za razmere pogubne morije. Engleski lekari su u martu 1915. g. "izučavali načine kako bi se najlakše moglo stvoriti dovoljno sredstava za brzo čišćenje vojnika i naroda od vašiju. Jednom engleskom lekaru palo je u oči mnoštvo praznih buradi od benzina i gazolina u našem vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu i proradila mu je ideja da od bureta napravi jedan improvizovani dezinfekcioni aparat, koji bi bio u stanju da uništi vaši i njihova jaja. " [23 s. 782-3] Bili su Englezi uspešni, danas znamo – jer su "rešenje" srećom pronašli! Potvrđuje se i na primeru epidemije 1914/15. g. da je jednostavno rešenje – genijalno rešenje. Na žalost, moguće otuda da ono trpi: "jer su mogli – svi da ga nađu", sarkazmom obojeno do divljenja je – bilo obeleženo sa: "Kolumbovo jaje" [22; 23; 5 s. 56]. Rešenje Stamrza je bilo – novi iskorak preventive, ovog puta usmeren protiv pegavca… Zato je događanje u Srbiji nadvisilo golgotu i bilo taktičkom realizacijom potvrda strategije, i potom novi – epos! Englezi su 1915. g. adekvatnim rešenjem, spram veličine aktuelne epidemije, poneli slavu i zadužili svet i Srbe trasiranjem novog koraka! U Srbiji se gledalo na pegavac, "jer ih je snašao" – ratište se nije moglo napustiti: bio je svima samo jedan više neprijatelj! Zapažanja Rida, kao novinara i Kujačića, lekara aktera, iako su slučajem bili na istim mestima, različita su. Otuda je ova razlika "rašomon". [29] 3.4. SPECIJALNA EPIDEMIOLOGIJA PEGAVCA I REALIZACIJA PROTIV-EPIDEMIJSKE MERE 1. Koliko bi doprinelo umanjenju fatalnog stradanja čak potpuno "verovanje" struke u ispravnost ideje o značaju vašiju, jer od verovanja do ubeđenja treba da se prođe put disperzije naučnog saznanja među stanovništvom: a) među profesionalcima (dokazivanjem istinitosti, saznajna naučna obaveštenost), ali i u b) narodu, vojsci itd., kojima je mera namenjena (obrazovna obaveštenost). Pa čak kada se našlo kojom taktikom ostvariti stateško opredelenje, ne nastaje kraj tadašnjim problemima, javljaju se nove nepoznanice bitne, ovog puta, po c) realizaciju – kako strategiju poznatim sredstvom praktično organizovati među stanovništvom. Sve "to" (strategiju, taktiku, organizacionu realizaciju) trebalo je "projektom organizacije" [12] objediniti i – realizovati masovnu depedikulaciju kao protivepidemijsku meru. Takva realizacija je danas predmetna – naučnoj organizaciji rada, matičnoj i za medicinu. [10] Posebno je bitno bilo zalaganje Hantera da se simultano realizuje program predat 8. marta 1915. g. Srpskoj vladi. [5 s. 54; 38] Napor rukovodioca je bio evidentan, a i rezultati, pa su tako i dokumentovani! [5 s. 60, 84] Realizovan je odlaskom većeg broja puta u Mladenovac, Niš, Kragujevac itd., sproveden i u 42 veća mesta u Srbiji, koja uopšte nisu bili u nadležnosti vojne misije ... – i to uspešno za svega oko šest meseci. [33; 5 s. 75] Nastalo je potom leto "dugo, toplo, mirno. Sve je unaokolo ponovo oživelo i stvorilo utisak da je rat nešto daleko i besmisleno". [4 s. 155] Valjalo je pokušati, a to je značilo proveriti: i a) strateško opredeljenje ("glavnu tačku napada"), i b) novoizmišljeno taktičko sredstvo ("izbor načina i sredstava borbi u realizaciji cilja"). c) Pretio je i organizacioni neuspeh, jer je u košmaru 1915. g. trebalo koordinirati mere u ratnim jedinicama, organizovati raseljeno i domorodačko stanovništvo, zarobljenike ... Neizvesnost uspeha je time bila višestruko prisutna. Onaj ko je znao da vaške prenose pegavac, nije morao da ima i rešenje kojim će sredstvom ova bolest biti eliminisana; nije bio u obavezi više, ali je bio u prilici više; koja je konačno, srećom, uopšte nekom pripala – između više preduzimljivih Stamrzu, "ljudi obični čuda ne čine, nego neobični... "! Hipotetičnost je postojala samom ponudom neproverenog sredstva, a ishod pridodatim bio još neizvesniji, pogotovu u generalnoj realizaciji na području Srbije, u vojsci. U narodu je primenjeno više improvizacija – poseban značaj pridaje se razvašljivanju putem vrelog vazduha i u najmanjim selima [33 s. 29; 4 s. 134; 40]; dok je "sledeći tip" bilo Stamrzovo bure. [33 s. 30] Objavljen je rad o "srpskom buretu": " "Prevention and Arrest of Lice-borne Diseases in Eastern War Area by New Measures of Disinfection" Royaj Society of Medicine, Lancet, Septembar, 1918" [5 s. 136]. Rašomon je i: nedovoljno isticanje presudnog otkrića – koraka Stamrza! Za novu "potrebu upravljača" marta 1915. g., da se "iznađe, kojim bi se načinom i sredstvima ta velika umrlost preduprediti mogla" [14, 6] Stamrz je – grandioznošću zaseban! Da li se slučajno ili (zlo) namerno, istovremeno raspaljivala mašta "mogućnostima" koje pruža teorija Nikola, a elegantnost rešenja Stamrza potiskivana? Rešenje nije čekalo – trebalo ga je naći, a to je nosilo ogromnu neizvesnost uspeha. Nikolovo učenje u dometu je tu zastalo; pa je već pogubna epidemija mogla, i pored Nikolovog učenja (potvrda od strane Goldberga i Andersona itd. [42]), da okonča još većom golgotom. Bolje da je izmeren kao gradiozni i presudni doprinos Stamrza, koji bi izrodilo realnije shvatanje bespomoćnosti kosmopolitske medicine marta 1915. g.; pa to ne bi proizvelo posledično – samooptuživanje usled sete da se moglo više ... Ponašalo se, rekli bismo, kao da je sličnih rešenja, i uspešnih kao Stamrz, bilo napretek, pa da su se nadmetali ko će pre da ponudi rešenje. Odnosno, kao da se verovalo da je moglo da bude takvo rešenje nađeno tokom 1914. g., još na početku epidemije, samo da je "taj" znao šta je trebalo (za rezultate ogleda Nikola). Tek, "neznanje" Nikolovih ogleda je imalo je za posledicu – kajanje i samooptuživanje ne malog broja časnih lekara, i to se nije dovodilo u pitanje do danas. 2. Dok su jedni smatrali da je epidemija pegavca zaustavljena: a) neprirodno depedikulacijom; b) drugi su bili mišljenja da u proleće završava prirodno epidemija [22 s. 320; 33 s. 17, 43; 51 s. 35]; opredelili su se da je to razlogom "slabljenja (nepoznatog, G.Č.) virusa" [1; 33 s. 89; 42, 50]... Učenje Nikola je upućivalo na razvašljivanje oko bolesnih, ali u jeku epidemije vašljivost je bila prevelika i bolesnih je bilo premnogo, sa svih strana je vrebala opasnost oboljevanja ... Kako u tim uslovima ustanoviti efekte Stamrzovog bureta? Neki su ih pripisali slabljenju "nepoznatog virusa", a sa njim je omalovažena i strateška hipoteza značaja depedikulacije, pa čak i solidno izvedeni Nikolovi ogledi. Vašljivih je bilo, bolesnih je bilo – ali manje (palijativnost je bila nesporna). Uspešnost je tek trebalo dokazati – da je sve posledica rada: specijalnog rada, usmerenog protiv pegavca, da epilog događanja – nije "prirodan"! Za to se izborio Hanter [5]. Epidemija je ipak okončana – "neprirodno"; pruženi su dokazi, bez međusobnog upliva, u radovima Hantera 1919. [5], Stronga i sar. 1920. [33; 52 s. 752]… Od tog momenta golgota, prevelikog stradanja kao povod traženom i nađenom rešenju, tek postaje više – epopeja! Potom se sa stečenim organizacionim iskustvom i moćnim "srpskim buretom" pošlo dalje put drugih ratišta [5 s. 136] ili endemskih područja (Poljske itd. [33 s. 93, 100]). Usledila je 1928 .g. dodela Nobelove nagrade za medicinu Nikolu za njegova uspešna istraživanja prenošenja nepoznatog 1914/15. g. uzročnika pegavca putem vašaka tela. [30] Vukšić to isto potvrđuje 1989. g., analizom registrovanih u matičnim knjigama umrlih [38]. Ipak, krije veo tajne nastajanje ove epidemije 1914/15. g. pegavca od oko 22.000 obolelih vojnika ... U kakvom su međuodnosu: stanovništvo, vojska, zarobljenici – oko 500.000 ljudi [47 s. 34]; ili dijagnostika trbušnog [51 s. 33] i pegavog tifusa? Itd. Itd. 3. Podvajamo u saznavanju: a) odvijanje epidemije 1914/15. g. i njen značaj za dokazivanje istinitosti hipoteze da "depedikulacija zaustavlja epidemiju pegavca"; i b) nuđenje (drugih) dokaza da "depedikulacija zaustavlja epidemiju pegavca". Posle juna 1915. g., bez obzira što nije saopšten ni jedan rad koji bi naučno verifikovao urađeno do tada u Srbiji, lekari su svugde gde je iole bilo mogućnosti stavljali u funkciju Stamrzovo "srpsko bure" [3; 33 s. 30] i time iskazali, uz nekonzervativnost, kolegijalno poštovanje i poverenje prijateljskoj misiji. Na žalost, ti rezultati nisu imali postupkom izvođenja i prezentacijom naučnu konotaciju, a imali su nesporno naučnu vrednost. Prema tome, hipotezu da će "razvašljivanje da zaustavi pegavac" je i dalje valjalo dokazivati po odlasku iz Srbije Hanterove misije. Tragedija u Srbiji sa prisustvom pegavca se nastavila i u toku povlačenja itd., improvizacija autoklava je i dalje upotrebljavana ... [3 s. 537] Primenjivao je Srpski sanitet ovog puta specijalnu meru protiv pegavca. Ali ni ovog puta značaj preduzimanog nije adekvatno naučno evaluiran od strane naših lekara, potom prikaza nije bilo... Kao što se vidi, događanja u epidemiji 1914/15. g. su bila od posebne važnosti, kako do 1919. g., do prvog Hanterovog saopštenja[5], vredno naučne pažnje je i posle [33]…; a za istoriju medicine i: 1989. [38], i posle [40, 4]. Hipotetično saznanje i po njemu delanje je postalo obavezujuća naučna istina posle Hanterovog saopštenja 1919. g. – razvašljivanje je od tada: specijalna protivepidemijska mera. Teorija, ako se pod tim podrazumeva Nikolov ogled kao povod hipotezi, nije morala da izrodi svakom ko ga je znao nepoznato taktičko sredstvo, to je ipak pripalo samo onom uspešnom pojedincu, pa je kritika "nepoznavanja teorije i prakse pegavca" neprimerena trenutku 1914/15. g.; hipotetične su tada bile za pegavac: i "teorija" i "praksa"; nije postojala – specijalna epidemiologija pegavca. "Teorija i praksa" specijalne epidemiologije pegavca datira posle Prvog svetskog rata, odnosno posle 1919. g., po objavljivanju iskustva koje dobija – obeležje naučne istine! ZAKLJUČAKStradanja u Krimskom ratu je značilo da se upotrebe "higijenske opšte
mere" protiv više bolesti, među kojima je bio i pegavac. Iskustvo u
Srbiji 1914/15. g. je bilo povod uvođenja novog postupka: depedikulacije
kao "specijalne mere" namenjene suprotstavljanju izdvojenom pegavcu.
Promena je značila da je – golgotu zamenila epopeja ! LITERATURA
|
|||||||||||
|
Adresa autora: Goran Čukić Dom zdravlja, 84300 Berane e-mail: epid.dz.berane@cg.yu Rad predat: 07.08.2006. Rad prihvaćen: 28.01.2008. Elektronska verzija objavljena: 24.04.2008. |
|||||||||||
|
|
|||||||||||
| Infotrend Crea(c)tive Design | |||||||||||
