|
|
|
|
1. Gastrointestinalni karcinomi – uzroci, faktori rizika, vođenje
pacijenata i prevencija
Mr Sc Dr med Zoran Joksimović, internista-gastroenterolog
INTERNISTIČKA ORDINACIJA “JOKSIMOVIĆ” BOR
Pojam gastrointestinalni (GI) karcinomi označava grupu kancera koji
se razvijaju u sistemu organa za varenje - gastrointestinalnom traktu
(GIT). Iako se ovaj pojam odnosi na širu grupu malignoma GIT u ovom radu
su obrađeni karcinomi jednjaka, želuca, jetre i bilijarno gtrakta,
pankreasa, debelog creva i rektuma.
Ono što karakteriše grupu GI karcinoma je to da su najčešći oblik raka
u odnosu na druge organske sisiteme u organizmu. Na ove tumore otpada
oko 30% svih karcinoma. GI karcinomi generalno pogađaju jednako i
muškarce i žena. Stopa preživljavanja je niža nego kod drugih poznatijih
karcinoma. Ne poznajemo uzrok svih vrsta gastrointestinalnog karcinoma
ali su poznati neki faktori rizika zajednički za većinu ovih tumora:
pušenje prekomerna potrošnja alkohola visoka starostna dob dijeta sa
visokim sadržajem životinjskih masti dijeta koja sadrži velike količine
soljene, sušene ili loše konzervisane hrane hronična zapaljenjska stanja
gojaznost. Naravno da treba imati na umu da postoje pojedini faktori
rizika koji su specifični za određeni tip GI karcinoma. Simptomi gastro
intestinalnog karcinoma variraju u zavisnosti od vrste kancera ali su
najčešći: bol u trbuhu, mučnina, povraćanje promene ritma,
konzistentnostili oblika stolice nadimanje gubitak apetita krv u stolici
nenameran gubitak telesne težine malaksalost. Naravno da postoje i
simptomi koji se odnose specifično na svaki pojedini tip GI tumora.
Dijagnostika GI karcinom zavisi od vrste tumora. Laboratorijski testovi,
tehnike slikkovnog prikaza, endoskopija i biopsija su uobičajeni načini
dijagnostikovanja mnogih vrsta karcinoma. Tumoprski markeri su od
koristi u postavljanju dijagnoze ali su značajniji u praćenju
efikasnosti terapije GI karcinoma. Kad se potvrdi dijagnoza, utvrđuje se
stadijum bolesti i razvija se plan tretmana. Lečenje gastrointestinalnog
karcinoma zavisi od vrste karcinoma, stadijuma i drugih faktora opšte
zdravstvenog stanja pacijenta. Uobičajene metode lečenja
gastrointestinalnog karcinoma uključuju hiruršk itretman, hemoterapiju i
radioterapiju.
Kako mnoge vrste karcinoma gastrointestinalnih organa imaju uobičajene
faktore rizika, postoje neka opšte preporuke u vezi sa načinom života
koje savetujemo pacijentima u cilju prevencije i smanjenja rizika za
razvoj GI karcinoma. Prestanak pušenja je jedna od najboljih
preventivnih mera. Izbegavanje alkoholnih pića ili njihovo svođenje na
najmanju meru dokazano smanjuje rizik od GI karcinoma. Uravnotežena
ishrana bogata voćem i povrćem, sa malo životinjskih masti, sa malim
unosom soli, može smanjiti rizik od nekih vrsta gastrointestinalnog
karcinoma. Ovakvom ishranom se sprečava i gojaznost koja je takođe
faktor rizika za nastanak pojedinih tipova GI karcinoma. Kolonoskopija
posle 50 godine života za osobe sa prosečnim rizikom (ili i u ranijem
dobu za osobe sa povećanim rizikom) je koristan metod u ranom otkrivanju
tumora kolorektuma. Skrining na infekciju Helicobacter pylori i
eradikacija ove bakterije obećava kao dobra prvencija za karcinom
želuca.
2. Kardioonkologija
Prim Dr Sc Med Dušan Bastać, Internista, kardiolog
INTERNISTIČKA ORDINACIJA DR BASTAĆ, ZAJEČAR
Zbog starenja populacije razvijenih zemalja i uobičajene pojave rizik
faktora povećana je verovatnoća da pacijenti imaju i rak i
kardiovaskularne bolesti (KVB). Napredak u lečenju raka (kancera) doveo
je do poboljšanog preživljavanja ali takodje i povećanog morbiditeta i
mortaliteta zbog direktnih neželjenih efekata na kardiovaskularnu (KV)
funkciju. Citotoksični agensi uključujući klasične hemoterapijske
agense, monoklonalna antitela koja deluju na receptore tirozin-kinaze,
niskomolekularni inhibitori tirozin-kinaze i At na HER2 protein.
HER2/neu je onkogen čija amplifikacija dovodi do prekomerne ekspresije
HER2/neu proteina koji je član porodice transmembranskih receptora
epidermalnih faktora rasta i sklonosti ka metastaziranju. Jedan od
razloga je da mnogi agensi dostižući terapijski ciljni
supstrat(receptor) u mikrosredini ne oštećuju samo tumor već I zdrave
ćelije. Postoji potreba za kooperacijom izmedju onkologije i
kardiologije i zato počinje da se razvija nova disciplina, koja se zove
kardio-onkologija. Ona sumira potencijalne KV toksičnosti za rangiranje
hemoterapijskih i hemopreventivnih lekova i naglašavala važnost
evaluacije KV rizika kada pts se uključuje u studije i potrebu vodiča
koji uključuju kolateralne efekte na KV sistem. Takodje
kardio-onkologija proučava mehanizme i opisuje potencijalne protektivne
agense koji bi se davali pacijentu sa okultnim ili jasnim rizikom za KV
komplikacije. Prvi put je 2016 godine na ESC kongresu u Rimu prezentovan
dokument Stavovi o Kardio-Onkologiji: kako prevenirati i lečiti
kardiotoksičnost(KT) hemioterapije i radioterapije. Ovaj dokument
prikazuje različite korake u KV dijagnostici I praćenju kao I
terapijskog izbora pre, za vreme I posle lečenja kancera agensima sa
potencijalnom KT. Disfunkcija leve komore(DLK) i srčana
insuficijencija(SI) su relativno čest i ozbiljan nus-efekat lečenja
kancera. Predikcija incidence DLK je izazov zato što pacijenti sa
kancerom uobičajeno primaju više potencijalno KT lekova I ponekad
radioterapiju toraksa. Najveću kardiotoksičnost (KT) sa visokim rizikom
za razvoj SI ima Doksorubicin-hlorid (adriamicin), u velikoj dozi
izaziva DLK u 20% do 48 % slučajeva i to dozno zavisno. Pri manjim
dozama od 400 mg/m², DLK se javlja u 5% slučajeva, u dozi od 550 mg/m²
DLK: 7-26% a pri većim dozama-700 mg/m² do 1/2 lečenih- DLK: 48%. Ostali
antrakciklini koji manje narušavaju funkciju LK su: Idarubicin- dozi>90
mg/m² sa do 18% incidence KT, Epirubicin u dozi >900 mg/ m²) do 11%,
Mitoksantron u dozi >120mg/m²-KT:2,6%. ALKILIRAJUĆI AGENSI:
Ciklofosfamid ima incidencu KT od 7-28% ; Ifosfamid u dozi 12,5-16g/m²
oko 17%. Antimetabolit klofarbin je kardiotoksičan u 27%;
Antimikrotubulni agensi: Docetaksel izaziva DLK u 2-13%, Paklitaksel ima
izuzetno nisku kardiotoksićnost<1%. Monoklonska antitela sa inhibicijom
HER2 signalnog puta kao što je trastuzumab(HERCEPTIN) imaju incidencu
kardiotoksičnosti od 2-20% kada se kombinuju sa antraciklinima I
ciklofosfamidom. Grupa niskomolekularnih inhibitora tirozin kinaze ima
incidence DLK: Sunitinib 2,7-19% ; Pazopanib (Votrient) 7-11%.
Kardiotoksičnost radioterapije se teško evaluira zbog više razloga : npr
kasnih efekata I kontinuiranog poboljšanja tehnika iradijacije. Sistolna
DLK I SI su uočene pri kombinaciji radioterapije sa antraciklinima I
mogu da pogoršaju već postojeće srčane mane I koronarnu bolest.
PRVI KORAK u identifikaciji visoko-rizičnih pacijenata za KT antikancer
terapije sastoji se od pažljive osnovne procene KV rizik faktora.
Neophodno kliničko prosudjivanje kada se evaluira rizik na individualnom
nivou zbog nedostatka prospektivno validiranog rizik skora. Osnovna
procena rizika se izvodi od strane onkološkog tima, ali se kod
visokorizičnih pts preporučuje konsultacija od strane specijaliste za
kardio-onkologiju.
DRUGI KORAK: Strategija za skrining I detekciju kardiotoksičnosti
uključuje KV imidžing I biomarkere. Ehokardiografskom procenom funkcije
leve komore kada se utvrdi pad ejekcione frakcije>10% i redukcija
globalnog longitudinalnog naprezanja (myocardial strain) za više od 15%
od njegove refrentne vrednosti precizno se utrdjuje se stepen KT.
Takodje porasti biomarkera troponina (TnI i TnT) i pro BNP hormona
(NT-proBNP) daju preciznu dijagnozu stepena KT. Opcije th. za prevenciju
I oporavak od kancer th indukovane disfunkcije miokarda leve komore
(DLK): A) Pre kardiotoksičnog lečenja kancera. Ako je KT rizik visok
(prethodna KV bolest, predhodna Th antraciklinima ili Th protokol za
visoku totalnu kumulativnu dozu antraciklina>250-300 mg/ m²
doksorubicina ili ekvivalenata). Treba razmotriti I primeniti
profilaktičke kardioprotektivne lekove (ACEI, ARB, BB) I vrlo striktnu
optimizaciju kontrole rizik faktora. B) Pacijenti sa povišenim
troponinom: Uvodjenje kardioprotekcije se uzima u obzir kada bolesnici
sa kancerom imaju porast troponina tokom hemoterapije. C)Redukcija EF se
smatra kao stadijum B srčane insuficijencije posebno ako imaju paralelno
skok natriuretskih peptide (NTproBNP). Zavisno od stepena pada EF i
vrednosti EF treba uvesti jednu ili više terapijskih mera baziranih na
ESC 2016 vodiču za SI. Specifični kardiološki tretman 6 meseci posle
završetka hemoterapije povećava verovatnoću za oporavak funkcije leve
komore.Bolesnici sa malignim bolestima koji imaju preegzistirajuće KV
bolesti pre hemoterapije treba da budu pregledani od specijaliste
kardio-onkologa I izbor hemoterapijskih opcija treba da se diskutuje na
Kardio-Onkološkom timu. Da li pacijenti sa niskim bazalnim rizikom koji
se tretiraju sa antraciklinima mogu da profitiraju od preventivnog
režima-ostaje kontraverzno i za sada nema preporuka. U Th dijabeta uz
standaradni tretman treba razmotriti i Empagliflozin za prevenciju SI.
Kod asimptomatske sistolne disfunkcije LK uključiti ACEI i BB posebno
nakon infarkta.
ZAKLJUČAK: Preživeli bolesnici koji su primali antraciklinsku
hemoterapiju imaju doživotni rizik za razvoj disfunkcije leve komore
(LVD) I srčane insuficijencije(SI).Periodični skrining treba da se
sprovodi počevši od onih sa visokom kumulativnom dozom antraciklina ili
sa reverzibilnom LV disfunkcijom tokom hemo terapije. Rano ukidanje
Kardio-protektivne terapije za srčanu insuficijenciju se ne preporučuje.
3. Aktuelnosti u dijagnostici i terapiji malignoma bubrega i gornjeg
urotelijuma
Prof. dr Sava Mićić
POLIKLINIKA, UROMEDICA , BEOGRAD
Karcinom bubrega je na sedmom mestu učestalosti karcinoma, obuhvatajuci
3% novih slučajeva karcinoma u razvijenim zemljama. Ovaj tip tumora se
pojavljuje u godištu od 40-44 godine I raste učestalost u godištu 65-70
godina.
Savremna dijagnostika, posebno ultrazvuk otkriva, danas, asimptomatske
tumore bubrega u 30 do 4o% procenata. Simptomatologija se nije bitno
promenila u odnosu na ranije decenije. RCC (renal cell cancer), karcinom
parenhima bubrega obuhvata vise od 90 % svih slučajeva carcinoma
bubrega. Savremena procena stadijuma bolesti obuhvata CT ili NMR
abdomena, što omogućava uz ranu dijagnostiku, što vodi sve većem
korišćenju poštedne hiruškeintervencije (parcijalna nefrektomija tj
nephron spearing operation). Endoskopske dijagnostičke intervencije su
danas proširile polje dijagnoze I terapije karcinoma urotelijuma,
pogotovo gornjih mokraćnih puteva. Hemoterapija uznapredovalog karcinoma
urotelijuma je danas jasno prihvaćen postulat, sa uvodjenjem novih
cistostatika, kao I uvodejnjem imunoiterapije u lečenju odmaklog I
metastatskog karcinoma urotelijuma. Karcinom renalnih čelija se u
uznaperedovalom I metastakom stadijumu leči uvodjenjem imunoterapije,
tkzčekinhibitora, mTORinhibitora. Studije koje su završene obećavaju
bitno bolju prognozu kod metastakog carcinoma bubrežnih čelija.
5. Molekularna i imunoterapija nemikrocelularnog karcinoma pluća
Doc. dr Tatjana Adžić Vukičević
KLINIKA ZA PULMOLOGIJU , MEDICINSKI FAKULTET U BEOGRADU
Karcinom pluća predstavlja najčešći maligni tumor i uzrok smrti među
svim malignitetima. Najčešće se dijagnostikuje kod bolesnika starosti
iznad 65 godina, a srednje vreme postavljanja dijagnoze iznosi 70
godina. Nesitnoćelijski karcinom pluća /NSCLC/ obuhvata 85-90% svih
slučajeva karcinoma pluća. Tokom poslednjih 25 godina histološki tip
NSCLC bitno se izmenio, skvamocelularniu tip karcinoma pluća koji je bio
dominantni histološki tip, je u opadanju, dok je incidenca
adenokarcinoma u značajnom porastu kod osoba oba pola. Patohistološka
dijagnoza karcinoma pluća zasniva se na klasifikaciji koju je izdala
Svetska Zdravstvena Organizacija 2015.g. Odluka o terapijskom pristupu
NSCLC zavisi od histološkog podtipa. Imunohistohemijske metode se široko
primenjuju u dijagnostici NSCLC, kako bi se, pre svega, smanjila
incidenca NSCLC-NOS /neklasifikovanih NSCLC/ na manje od 10%. Za
imunohistohemijsku potvrdu skvamocelularnog karcinoma potrebna su dva
markera p40 i p63, dok se za adenokarcinom koristi TTF1. Iz tkivnog
uzorka moguće je uraditi niz molekularnih testova, radi odluke o
personalizovanoj terapiji karcinoma pluća. Aktivirane mutacije EGFR
/epidermalnog faktora rasta/ imaju dobar terapijski odgovor na primenu
inhibitora tirozin kinaze /EGFR TKI / kao što su gefitinib, erlotinib i
afatinib, koji se ogleda u povećanju stope odgovora i produženju perioda
do progresije bolesti, boljoj podnošljivosti leka i poboljšanju
kvaliteta života u poređenju sa hemioterapijom baziranoj na platinskim
dubletima. EGFR mutacija je prisutna kod 10-12% belaca sa
adenokarcinomom pluća, a češća je kod žena, novonastalih pušača i u
Aziji. EGRM testiranje je obavezno kod svih bolesnika sa uznapredovalim
NSCLC. Ovim testom treba da se obuhvate sve mutacije u egzonu 18-21. ALK
(anaplastična limfom kinaza) testiranje preporučuje se kod svih
bolesnika koji se testiraju na EGFR. Za ALK testiranje koriste se visoko
specijalizovani testovi kao što je FISH test /fluorescentna in situ
hibridizacija/. Pozitivan nalaz podrazumeva uključivanje u terapiju ALK
tirozin-kinaznih inhibitora. Testovi NGS /sledeća generacija
sekvenciranja/ koriste se za odeređivanje multiplih genskih mutacija kao
što su ALK, RET i ROS1, HER2, BRAF i MET. Savremeni terapijski pristup
kod bolesnika sa uznapredovalim NSCLC mora biti zasnovan na histologiji,
molekularnoj patologiji, godinama života, performans statusu /PS/ i
prisustvu komorbiditeta. Sistemska hemoterapija treba da se razmatra za
sve NSCLC bolesnike stadijuma IV i PS 0-2 sa EGFR i ALK negativnim
mutacijama. Efekat sistemske hemoterapije nasuprot najboljoj suportivnoj
terapiji ogleda se u smanjenu rizika od nastanka smrtnog ishoda za 23%,
produženju jendogodišnjeg preživljavanja kod 9% bolesnika, nasuprot 1.5
mesecu kod bolesnika koji ne primaju sistemsku hemoterapiju i
poboljšpanju kvaliteta života. Danas se preporučuju hemoterapijski
režimi bazirani na platini, najčešće četiri do šest ciklusa uz terapiju
održavanja. Nekoliko hemoterapijskih režima baziranih na platini sa
citostaticima treće genreacije (cisplatin/paclitaxel,
cisplatin/gemcitabine, cisplatin/docetaxel, carboplatin/paclitaxel)
pokazali su slične učinke. Prema najnovijim meta-analizama
hemoterapijski prototkoli bazirani na pemetrexedu pokazali su bolje
efekte u preživljavanju bolesnika sa uznapredovalim i metastatskim
karcinomom pluća.
6. Скрининг карцинома дојке у Србији
Проф. др Зорица Милошевић , радиолог
ИНСТИТУТ ЗА ОНКОЛОГИЈУ И РАДИОЛОГИЈУ, КЦ СРБИЈЕ, МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ У
БЕОГРАДУ
Рак дојке је најчешћи малигни тумор и водећи узрок смрти од малигних
болести код жена у Републици Србији.
Од 2012. године у Србији је уведен организовани скрининг рака дојке.
Скрининг тест је мамографијакоја се изводи у двогодишњем интервалу, а
циљна група су здраве жене животне доби од 50 до 69 година. Основни циљ
скрининга је откривање рака дојке у супклиничком стадијуму, када је и
ефикасност лечења боља, што заједно доводи до смањења смртности,
побољшања квалитета живота, смањењакомпликација и трошкова лечења.
У програму организованог скрининга рака дојке учествују здравствене
установе - домови здравља, опште болнице, клиничко-болнички и клинички
центри, институти. Они морају да испуњавају критеријуме за скрининг
мамографију: едуковани кадар, опрему, простор и контролу квалитета
програма организованог скрининга рака дојке, у делу извођења скрининг
мамографије и евиденције о прегледаним женама у програму, укључујући и
контролу рада мамографских јединица.
Организацију и праћење програма скрининга спроводи Канцеларија за
скрининг рака Института за јавно здравље Србије „Др Милан јовановић
Батут“ у сарадњи са Министарством здравља. Стручне препоруке за
спровођење Програма, у складу са Уредбом о националном програму раног
откривања карцинома дојке (Сл. Гласник РС бр. 73/2013), обезбеђује
Републичка стручна комисија Министарства здравља. Координацију рада
здравствених установа на нивоу округа спроводи мрежа института и завода
за јавно здравље у сарадњи са Канцеларијом за скрининг рака.
7. Најпогоднији избор – радикална операција или очување дојке
Др Вукашин М. АНТИЋ
ХИРУРШКО ОДЕЉЕЊЕ, ВРАЊСКА БОЛНИЦА
За правилан избор хируршког начина лечења рака дојке потребно је
утврдити стадијум основне болести, а он се одређује низом преоперативних
поступака, од анамнезе, биопсије неоплазме са хистопатолошким провером,
до имунохистохемијских налаза (естрогенски и прогестеронски рецептори,
HER 2, Ki 67) специфичних за рак дојке, итд.
Искусан и добро едукован хирург мора познавати све могућности лечења,
али и потешкоће које могу настати из погрешно предузетих корака.
Такође је врло важно имати у виду читав низ емоционалних, психолошких и
рехабилитационих проблема које ће болесница постоперативно морати
савладати да би успех лечења био потпун.
На располагању су две главне групе оперативних поступака: радикални (без
очувања дојке) и поштедни (са очувањем дојке).
Упркос напредовању у хируршкој техници, различите врсте операција код
рака дојке често не утичу на проценат преживљавања. Од тог избора могу
итекако проистицати други облици лечења (постоперативна адјувантна
хемиотерапија, постоперативна радиотерапија), као и касније раздобље
рехабилитације.
Поштедна операција рака дојке подразумева мању екстензивност, али не
значи мању радикалност или лошији крајњи резултат.
Међутим, последњих неколико деценија значајну улогу у лечењу има
неоадјувантна хемиотерапија. Индикације за њену примену током година су
се проширивале. Први циљ је постизање операбилности неоплазме, да би се
обавило радикално хируршко лечење. Други циљ је смањење тумора и
омогућавање поштедног хируршког захвата са очувањем дојке. То би важило
за болеснице код којих би због локалне узнапредовалости процеса иначе
била индикована радикална мастектомија. Трећи циљ ове терапије био би
правовремена процена хемиосензитивности неоплазме, а самим тим брзи увид
у делотворност терапије.
У оквиру хирургије рака дојке постоји много важних питања која
појачавају отпор идеји очувања дојке. Хирурзи традиционалисти су и даље
уверени да је мастектомија најбољи начин лечења у свим случајевима
карцинома дојке.
10. Radioterapija karcinoma dojke
Dr Dušica Stojanović, radioterapeut
KLINIKA ZA ONKOLOGIJU, ODELJENJE RADIOTERAPIJE, KLINIČKI CENTAR NIŠ
Radioterapija zauzima značajno mesto u lečenju karcinoma dojke.
Sprovodi se kao postoperativna, radikalna ili
palijativna.Postoperativnaradioterapija zavisi od vrste operacije, PH
nalaza i statusa limfnih čvorova iz pazušne jame. Kod pacijenata sa
lokalno uznapredovalom bolešću, sprovodi se radikalna radioterapija u
kombinaciji sa ostalim modalitetima lečenja, pre svega hemioterapijom.
Kod metastatske bolesti najčešće se sprovodi antidolorozna palijativna
terapija koštanih metastaza, kao i palijativna zračna terapija kod
sekundarnih depozita u mozgu. Najčešće primenjivan vid lečenja je
postoperativna zračna terapija, koja se na našoj klinici sprovodi na
savremenim aparatima sa preciznim konturisanjem volumena od značaja i
maksimalnom poštedom okolnih zdravih tkiva.
Ključne reči: karcinom dojke, postoperativnaradioterapija, radikalna
radioterapija, palijativna radioterapija
11. Medikalno lečenje malignih tumora u ZC Zaječar: dosadašnja
iskustva, današnje mogućnosti i perspektiva u narednom periodu
Dr Vesna Đorđević-Lalošević, internista
ZC ZAJEČAR, INTERNO ODELJENJE
Uvod: Medikalno lečenje malignih tumora obuhvata hemioterapiju,
hormonotherapiju, biološku terapiju i imunoterapiju . Maligni tumori,
karcinomi se gotovo dva veka leče operativnim putem a jedan vek
radioterapijom dok je hemioterapija u široj upotrebi tek 60 godina. Još
uvek postoji otpor prema ovom obliku lečenja.kako medju doktorima tako i
medju bolesnicima i članovima njihovih porodica. Često se poriče veliki
napredak koji je u ovoj oblasti postignut tokom poslednjih tridesetak
godina. S jedne strane takav stav odvraća bolesnike od proverenog oblika
lečenja koje je zasnovano na naučnim dokazima i na velika vrata uvode
razne preparate koji nemaju dokazanu efiksnost i vračeve u svakodnevnu
praksu. Hirurgija i zračna terapija su prihvaćene pošto su logične i
razumljive: ono što se vidi to se ukloni ili ozrači
Hemiotrapija je pak obavijena velom misterije a i prati je loš glas: da
više šteti nego koristi. Svi smo skloni da oprezno i s velikim otporom
prihvatamo nove stvari dok je neka standardna procedura uvek zaštićena
od kritike makar bila i manje efikasna.Materijali i metode:
Retrospektivnom analizom protokola Onkološkog dispanzera ZC Zaječar i
protokola Internog odeljenja sa onkologijom dobijeni su podaci o
aplikaciiji citostatske terapije u dva perioda. Prvi period obuhvata
bolesnike lečene od 1.1.1997-1.12.1997 a drugi period se odnosi na
lečenje od 1.1.2015-31.12.2017.godine.Rezultati: Prikazana je struktura
(pol, starost, dijagnoze), način lečenja i hemioterapijski protokoli
koji su primenjivani.U prvom periodu je lečeno 96 a u drugom 278
bolesnika.Tokom 1997.godine je primenjeno jedanaest različitih protokola
a a tokom 2017 trideset i sedam..Analizirano je davanje terapija zavisno
od vrtste tumora, složenost protokola, vrsta lekova kao i broj
primenjenih terapija. Tokom 1997 lečeno je 32 muškarca i 64 žene,
prosečne starosti 58 godina (31-73). Najviše je bilo lečenih od tumora
dojke (37), debelog creva (20) i limfoma (11). Tokom 2017. godine lečeno
je 278 bolesnika i to157 muškaraca i 121 žena. prosečne starosti 64
godine, (19-84). Najviše je bilo bolesnika sa karcinoma debelog creva(
68) zatim dojke (55), pluća (54) i prostate (44). Lekovi su davani kao
polihemioterapija (26 protokola) Rezultati : Tokom 2017 godine je lečeno
2,5 puta više bolesnika nego u 1997, starije životne dobi. Velika
razlika je uočena u lokalizaciji tumora; u drugom periodu je lečen
veliki broj bolesnika od karcinoma pluća kojih gotovo da nije ni bilo u
prvom . U terapiju su uvedeni brojni novi lekovi, kombinacije lekova a i
bolesnici su primili daleko više terapijskih ciklusa u skladu sa važećim
protokolima. Biološku terapiju su bolesnici primali u tercijernim
ustanovama i ona nije obuhvaćena ovim radom.Lečenje malignih tumora je
do pre dvadesetak godina bilo u znaku hirurške i zračne terapije.
Početak ovog veka je obeležila hemioterapija i hormonska terapija.
Budućnost hemioterapije obuhvata uvođenje novih, sve usmerenijih lekova,
gde će terapija biti skrojena za svaki tumor ponaosob uz minimalne
toksične i najveće moguće terapijske efekte. Imunoterapija koja je
usmerena na podizanje odbrambenih sposobnosti obolelih puno obećava
.Ostaje da se vidi koliko će našim bolesnicima ovi noviji oblici lečenja
(biološka i posebno imunoterapija) biti dostupni s obirom na veoma
visoku cenu. |
|
|
|
