Prikaz potrošnje krvi i krvnih komponenti u Zdravstvenom centru Zaječar

Ivanka Miloševic Manojlović (1), Dragana Ćirić (1), Dragan Glišić (1), Biljana Paraskijević (2)
(1) Zdravstveni centar Zaječar, Služba za transfuziju krvi, (2) Zdravstveni centar Negotin,
Služba za transfuziju krvi

UVOD

Engleski ginekolog James Blundell (1790 -1838) iz Londona izvršio je prvu transfuziju humane krvi. Od tada pa do otkrića krvnih grupa i bezbednijeg davanja transfuzija humane krvi prošlo je gotovo jedno stoleće. Za svoje epohalno otkriće krvnih grupa 1900. god. Landštajner je 1930. godine dobio Nobelovu nagradu.
Prvu transfuziju konzervisane krvi kod nas primenio je hirurg dr Nikola Krstić, glavni hirurg prve srpske armije na jednom ranjenom vojniku 1915. godine u skočivarskoj bolnici na Solunskom frontu. Prvi davalac krvi bio je Budimir Gajić, vojnik iz Beljanovice kod Ljiga koji nije hteo da prihvati ponuđenu poštedu, već je idućeg dana obavljao svoj redovni posao. Davanje krvi tada se izvodilo direktnim pretakanjem iz vene davaoca u venu primaoca i taj način davanja zadržao se do 1937. god. U početku su davaoci krvi regrutovani od bolničkog osoblja, da bi se kasnije krug proširio na rodbinu i prijatelje bolesnika. Davaoci su dežurali u bolnici, jer su zbog primene direktne transfuzije morali biti pored bolesnika. Godine 1934. prof. dr Milivoje Krstić organizuje službu davalaca krvi, prvu u našoj zemlji. Bilo je registrovano oko 100 davalaca. Veće šefova Opšte državne bolnice uputilo je 1935. god. zahtev Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja za osnivanje transfuzijske radne jedinice uz postojeću službu davalaca krvi. Već 1936. god. Glavni sanitetski savet Ministarstva doneo je rešenje kojim se na Prvom unutrašnjem odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu organizuje odsek za transfuziju krvi i kontrolu davalaca. To su bili ne tako davni počeci transfuziološke službe kod nas.[1]
Danas savremena transfuziologija prati intenzivan razvoj zdravstvene službe u Srbiji, koji ima za posledicu sve veće zahteve za sve većom krvlju i komponentama. Takođe, koristeći se novim naučnim saznanjima, savremena transfuziologija pruža mogućnost lečenja prema specifičnim potrebama svakog bolesnika. Da bi sve to moglo da se realizuje, potrebno je da sistem okupljanja davalaca krvi dostigne visok stepen društvenog vrednovanja u smislu solidarnosti, humanosti, jer se davanje krvi ne može obezbediti plaćanjem, prinudom niti na administrativan način.[2]
Iz navedenih podataka evidentno je da je potreba za krvlju stalna i da pokazuje kontinuiran porast. Čovek je još uvek jedini i nezamenljivi izvor krvi koji se javlja i kao davalac i kao primalac. I pored evidentnog porasta potreba za krvlju, broj davanja krvi na 10 stanovnika i dalje je nizak što govori o konstantnom zaostajanju u rastućim potrebama za krvlju. Da bi se obezbedile potrebne količine krvi broj davanja na 100 stanovnika bi trebalo da bude 4 -5 %.[3]

CILJ RADA

Cilj rada je bio da analiziramo davalaštvo krvi u Z.C. Zaječar po odeljenjima i po obrazovnoj strukturi, kao i procenat davanja u odnosu na ukupan broj zaposlenih.

MATERIJAL I METODE

Retrospektivnom analizom obrađeni su podaci o davaocima krvi zaposlenim u Z.C. Zaječar koji su krv dali u poslednjih pet godina i rezultat je prikazan tabelarno.

REZULTATI RADA

Prema analiziranim podacima, procenat davanja u poslednjih pet davanja u Z. C. Zaječar prelazi 10, što govori o dobrim rezultatima postignutim u ovoj radnoj organizaciji, u odnosu na broj zaposlenih. Broj davanja u Z. C. Zaječar u odnosu na ukupan broj uzetih jedinica kreće se oko 5 na 100 davanja, što su takođe dobri rezultati.
 

DISKUSIJA

Dostignuti nivo davanja krvi u našoj opštini je oko 3 %. On je bio dovoljan da obezbedi kontinuirano, konzervativno i operativno lečenje pacijenata, ali nije bio dovoljan da obezbedi rezerve i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu iz domena hemoterapije ređih krvnih grupa. Procenjuje se da bi stopa od 5 davanja na 10 stanovnika mogla to obezbediti.[4]
Procenat davanja u radnoj organizaciji Z.C. Zaječar je oko 10 % što je više nego povoljno. Ako bismo analizirali ostale radne organizacije, taj procenat nije uvek zadovoljavajući, a takođe imamo i veliki broj građana van radnog odnosa koji bi mogli biti davaoci.

Jedno istraživanje objavljeno 1981. god. u SAD daje nam interesantne podatke, a to je da 9 od 10 anketiranih misli da bi davanje krvi trebalo da bude dobrovoljno i besplatno.[5] Oko 32 % anketiranih je izjavilo da krv ne daje zato što ju je primilo, već smatra da je to njihova građanska dužnost, a takođe povećanje broja davanja krvi bilo je u skladu sa višim nivoom obrazovanja i životnim standardom davalaca. [6,7] Upravo su ovo stvari kojima mi treba da težimo. U našoj sredini najveći broj davanja registruje se među davaocima sa nižim obrazovanjem i niskim životnim standardom, a naši ljudi još uvek nemaju izgrađenu svest o potrebi davanja krvi kao načina života.

ZAKLJUČAK

Davanje krvi kao oblik "ponašanja koje vodi zdravlju" čini neophodnim postojanje motivacije za preduzimanje takve akcije. Osnovni preduslov za postizanje pozitivne motivacije za davanje krvi je formiranje i usvajanje pozitivnih stavova i uklanjanje negativnih stavova, predrasuda i zabluda vezanih za pomenuti čin.[8]
Znanje o davalaštvu krvi je poželjno, značajno, ali ne i dovoljno za pozitivno zdravstveno ponašanje, u smislu donošenja odluke da se dâ krv za bolesnog i povređenog.[9]
Dalji rad na unapređenju davalaštva krvi podrazumeva prevazilaženje nivoa pukog informisanja, posebno u smislu primene onih savremenih metoda i tehnika koje će obezbediti formiranje pozitivnih stavova kao osnove pozitivne motivacije za davanje krvi.

LITERATURA

1. D. Matijević, LJ. Krivokapić: Naša krv za mnogo spasenih života. Program unapređenja davalaštva krvi, Beograd 1997.
2. Krivokapić LJ: Razvoj davalaštva krvi u SR Srbiji, problemi, teškoće i mogućnosti: Zbornik na trudovi od simpozijumot za krvoderiteljstvo, održan vo Mavrovo; 20.6.1986:47-40.
3. Anđelić M: Zbirka propisa o službi za transfuziju Beograd, 1995.
4. Grgičević D: Osnovi transfuzijske medicine, edukativni tečaj za voditelje transfuzijskih jedinica, Ministarstvo zdravlja RH i HZTM, 2001.
5. Gruden S: Davalaštvo krvi danas, bilten za hematologiju i transfuziologiju, vol 21, br.2, 1993. Add 1
6. Council recommendation of 29th june 1998.on the suttability of blood and plazma donors and screening of donated blood in european comunity
7. Who guidelines for the aproppriate use of bllod. Geneva, 2000
8. Batson C. D, Coke J. S, Jasnoski M.L: Effekt of an extrinsic intentive for helding on perceived altruism, pers.soc.Psychol.Bull, 4,86-91.
9. Beattie K.M., Shafer A.W: Broadening the base of a rare donor program by targeting minority populations. Transfusion, 1986,5,26,401 -4
10. Noach I: The role of Sociocultural Factors in health behaviour, in : Anderson roo: Health behaviour researce and health promotion, Oxford University press 1988:54-64