| |
|
|
1.
MIT O AHILU I MEDICINALjubomir Panajotović (1), Marko
Panajotović (2), Rade Panajotović (2)
(1) SPECIJALNA BOLNICA ZA PLASTIČNU, REKONSTRUKTIVNU I ESTETSKU
HIRURGIJU „ADONIS“ BEOGRAD, (2) MEDICINSKI FAKULTET BU
Najistaknutije mesto među helenskim mitovima i legendama
zauzimaju predanja o Trojanskom
ratu (1193. do 1183. g.p.n.e.). Homer ga je opisao u delu “Ilijada”
(Ilion je Arhaično ime za Troju). Najveći starogrčki ratnik Ahil,
sin mirmidonskog kralja Peleja i morske nimfe Tetide, glavni je
junak Homerove Ilijade. Lik Ahila, njegovo junaštvo, a naročito smrt
vekovima je tema umetničkih dela pisaca, slikara, vajara, filmskih
stvaralaca. Smrt ove mitske ličnosti je predmet i medicinskih
rasprava. Priče o njemu evoluirale su tokom vremena. Homer u Ilijadi
ne spominje Ahilovu neranjivost niti opisuje njegovo
ranjavanje i smrt. Ahilova smrt je prikazana u epu Etiopida, koja se
pripisuje Arktinu iz Mileta koji govori
o Ahilovom životu nakon onog opisanog u Ilijadi, i njegovu smrt pod
vratima Troje od Parisove i
Apolonove ruke. Najpoznatija do danas očuvana priča o Ahilovoj smrti
je ona u kojoj ga je Paris pogodio
strelom u jedino mesto ranjivosti, petu. Ovo je relativno kasna
verzija mita. Prema Burgessu, u najranijim
mitovima Tetida nije fokusirana na neranjivost, već besmrtnost
svoje dece. Po ovom ništa na Ahilu nije
neranjivo. On je izuzetan ratnik poznat po svojoj brzini. Iako neke
od najstarijih umetničkih slika Ahilove
smrti pokazuju da je pogođen u donji deo tela, to je trebalo da
naglasi važnost njegovih brzih nogu. Ahil je
mogao da bude ubijen samo kad je nepokretan. Za Grke onog vremena
Ahil je umro onog trenutka kad je
izgubio sposobnost da se bori. Vremenom, ova legenda arhaičnog doba
(800-480 godina pre nove ere), se
razvila u helenističku koju danas znamo.
Brojne pretpostavke o Ahilovoj smrti (na umetničkim slikama i
kipovima je obavezno sa strelom u
peti) se kreću od toga da je umro odmah po ranjavanju i to od
iskrvarenja (moguća hemofilija), trovanja
Botulinum ili Tetanus toksinom, Curare-om, Clostridium
perfringens-om ili Yerseniom pestis ili otrovom
na vrhu strele (olovo), alergije na otrov na streli, bola zbog
stresa ili kombinacije faktora, nešto kasnije,
usled plućne embolije, atelektaze i pneumonije tokom perioda nakon
povrede ili pak metaboličkih,
imunoloških, psihijatrijskih i evolucionih uzroka ili, kasnije, kada
se ranjen povukao sa mesta ranjavanja i
umro od sepse posramljen što je onesposobljen. Pretpostavke idu
dotle da je izvršio samoubistvo da ne bi
kao nepokretni invalid bio odbačen od društva, jer je „kleos“-
slavna smrt, bio ideal antičkih junaka. U
literaturi, na nekim slikama i u filmovima ranjavanje u petu je samo
inicijalna onesposobljavajuća
povreda, posle koje je usledilo ranjavanje u grudni koš i trbuh što
su mnogo verovatniji uzroci smrti.
Na sve ovo je teško odgovoriti jer je Ahil mitska ličnost, a priča
plod fikcije. Ali, ona i dalje privlači
pažnju, a pojam “Ahilova peta” čije se mitološko poreklo odnosi na
smrtnu ranjivost, prvi put idiomatski
upotrebljen 1840. citatom iz S. T. Coleridge-ovog članka "Irska, ta
ranjiva peta britanskog Ahila!" iz 1810.
do danas je ostao pojam slabosti koja uprkos drugih atributa i
kvaliteta ukupne snage može dovesti do
propasti. Anatomski naziv „Ahilova tetiva“ uvodi 1693. godine
flamanski / holandski anatom Philip
Verheien u delu “Corporis Humani Anatomia”.
Ahila su besmrtnim učinili i navedeni medicinski pojmovi.
2.
JE LI MOGUĆE TERAPIJSKO DELOVANJE NA ISHODIŠTE SLIKE! – PRIKAZ
SLUČAJA
Branko Ćorić
Ako je u odraslih "svet moja predstava"(Šopenhauer) koja na
rođenju zavisi od biološke
popunjenosti ili praznine u datom ,,unutrašnjem prostoru” (mozak i
telo), onda u pokušaju da razumemo
sebe proširujemo sopstveno poimanje drugih, pre svega ljudi iz uže
(roditelji, braća i sestre) i šire okoline
praćenjem njihovih međuodnosa, kao i svojih reakcija u tim
relacijama. U razvojnom procesu odrastanja
oslanjamo se na doživljaje koji se vremenom talože kao iskustvo.
Iskustvo nastaje kao posledica vremenskog protoka događanja, uz simultane doživljaje sebe i drugih,
našta reagujemo manje više slično.
Pritom, svaki doživljaj nastaje kao interakcija mišljenja, emocija i
akcije uz bazalno oslanjanje na telo.
Pretpostavka je da ljudi skloni umetničkom izražavanju (slika,
tekst, muzika, pisanje i sl.) u svom
pokretačkom delu centralnog nervnog sistema (međumozak) imaju
energetski naboj, i složeniji, i moćniji
od ostalog sveta. Drugim rečima, njihovi doživljaji i aktivne
predstave imaju značajniju širinu unutrašnjeg
prostora iz koga se na trenutak rađa spontanost prikazivanja nekog
umetničkog izraza.
Psihijatrija kao grana medicine više decenija predstavlja dinamički
spoj medicinske nauke i
teorije i psihoterapijske prakse u smislu veštine razumevanja i
komunikacije sa ljudima čiji duševni mir
često trpi zbog nerazumevanja sebe samog i odnosa prema onima iz
neposrednog okruženja. Psihijatrijsko
ispitivanje je proces koji traje. A mentalni organi se ispituju
manje direktno od telesnih. Naš trud da
razumemo kako pacijent opaža, integriše i odgovara na spoljnja
zbivanja, jednako mogu da prikriju i telo i
duša. Stoga im ne smemo zapostavljati zdravi deo ličnosti.
Psihijatar, baš kao i njegov pacijent, svoju kompetentnost, ili
autentičnost, mora da ispolji kroz
odgovornu kontrolu slobode izbora u ponašanju i poštovanje sistema
vrednosti u realitetu. Uz to, dajući
lekove on ima obavezu da prati i podstiče korekciju ne samo
pojedinih simptoma, već i pacijentovo opšte
ponašanje u rasponu, od nivoa nekorisne sputanosti i ćutanja do
stepena aktivnog saodnošenja sa drugima
u grupi u kojoj živi svakodnevicu. To, tim pre, što mnogi simptomi,
pored ometajuće, imaju i adaptivnu ili
odbrambenu vrednost.
Jezgrovna komponenta svakog lečenja je u smanjenju anksioznosti i
strahova kroz odnos
osnovnog poverenja i povećanje samopoštovanja. Psihoterapijska
podrška ka pozitivnim, aktivnijim i
odgovornijim međuodnosima značajan je podsticaj u lečenju
shizofrenih pacijenata, naročito onih sa
postojećim sklonostima ka umetničkom izražavanju (prikazani slučaj)
za koje se pretpostavlja da imaju
značajan zdravi deo sebe. Istovremeno, oni zbog viška praznine i
dominante ,,negativne selekcije”, teže
prihvataju promene svog ponašanja i često su slabi svedoci
sopstvenih misli i osećanja. Za takve,
autentični terapeut, treba da ima višak uvida odnosno znanja o tome
kako nečije ponašanje pogađa
drugoga i da preduzima konstruktivne korake prema prikladnijem
ponašanju bolesnika.
3
AMADEO MODILJANI – ŽIVOT U SENCI TUBERKULOZE
Dimić Dejan (1), Dimić N.(2), Simeunović Lj.(3), Timotijević Lj.(1)
(1) GRADSKI ZAVOD ZA PLUĆNE BOLESTI I TB BEOGRAD, (2) INSTITUT ZA
ORTOPEDSKO-HIRURŠKE
BOLESTI BANJICA, (3) ZAVOD ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU RADNIKA ŽELEZNICE
SRBIJE
Tuberkuloza je bila opisivana u drevnim medicinskim tekstovima, ali
je tek u XIX veku
identifikovana kao posebna bolest. Podsticaj istraživanju bila je
industrijska revolucija i nagli priliv
stanovništva u gradove gde se bolest počela brzo širiti među
siromašnim radnicima. U Evropi stopa
oboljevanja od tuberkuloze počela je da raste u ranim 1600-im.
Tuberkuloza je dostigla svoj maksimum u
Evropi u 1800-im i na nju je otpadalo 25% svih smrtnih ishoda, ali
je izazvala veliku zabrinutost javnosti
tek u XIX i prvoj polovini XX veka kao endemska bolest siromašnog
urbanog stanovništva. U 1815. godini
svaka četvrta smrt u Engleskoj bila je usled ‚‚sušice“, a do 1918.
godine, tuberkuloza je bila uzrok smrti
svakog šestog Francuza.
Kratak i dramatičan život italijanskog slikara i vajara jevrejskog
porekla Amedea Modiljanija bio
je začinjen bolešću, drogom, alkoholom, ženama i nesrećama. Kada je
napunio jedanaest godina, prvi put
se razboleo i dobio upalu pluća, a nekoliko godina potom na njegovim
plućima se razvio hronični
bronhitis. Sa šesnaest godina je oboleo od tuberkuloze, od koje je
kasnije i umro i koja ga navodila da u
trci sa vremenom, uz spoznaju blizine smrti stvori izvanredna
umetnička dela, ali i da se oda raskalašnom
životu.
Modiljani je smatrao sebe slikarom čak i pre nego što je započeo
studije slikarstva. Godine 1906.
otišao je u Pariz gde je učio crtanje u "Academie Colarossi". U
Parizu se upoznao sa delima Anrija de Tuluz-
Lotreka, pod čijim uticajem jedno vreme slika, ali oko 1907. otkriva
dela Pola Sezana koja su ga zadivila. U
razdoblju od 1907. do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom
izrađuje kamene skulpture inspirisane
afričkom umetnošću. Godine 1914. prestao je da pravi skulpture zato
što više nije imao kamena za
klesanje. U to doba je počeo da slika ekspresionističkim stilom
portretisanja. Lice i vrat su izduženi, linije
su fino savijene, često se ne vide zenice, usne su sitne, sa
osećajem blage ironije. Ti dugi vratovi postaće
njegov zaštitni znak , a odražavaju u spoznaji da boluje od
smtonosne tuberkuloze, njegovo
samoograničavanje i pokušaj kontrole emocija, što se kao nagoveštaj
vidi u “Ležećem aktu”. Ti dugovrati
portreti i nage žene koje trijumfuju ( kao odraz prkosa bolesti koja
uzima maha) koje nas danas toliko
fasciniraju, tada nisu imale isti uspeh. Tokom kratkog i dramatičnog
života, njegova najdublja tuga, ona
koja je uništila njegovu dušu mnogo više od tuberkuloze, loših
uslova života, alkohola i droge, bila je
činjenica da njegov genije nije bio prepoznat.
U januaru 1920. počeo je da iskašljava krv i dijagnostikovan mu je
tuberkulozni meningitis.
Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao
ovaj neshvaćeni i nesrećni umetnik,
ugasila se jednog hladnog januarskog jutra 1920. godine. Umro je u
36. godini od tuberkuloze, nedostatka
hrane, nedostatka želje da se leči i nedostatka entuzijazma.
4
VINSENT VAN GOGH I PORFIRIJA
Mitrović Dragana (1), Ćirić Danijela (2), Miletić Emilio (1),
Bogoslović Miloš (3), Mladenović Petrović Miljana
(4), Jakovljević Milica (4), Tasić Marko (5)
(1) ZDRAVSTVENI CENTAR KNJAŽEVAC, (2) DOM ZDRAVLJA ZAJEČAR, (3) DOM
ZDRAVLJA DOLJEVAC,
(4) MEDICINSKI FAKULTET NIŠ, (5) APOTEKARSKA USTANOVA
LILLY-DROGERIJE NIŠ
Porfirije su grupa retkih oboljenja kod kojih postoji enzimski
defekt u biosintezi hema, što u
tkivima i telesnim tečnostima (urinu i fecesu) dovodi do
nagomilavanja prekursora hema, porfirina.
Akutni napadi porfirije najčešće se manifestuju jakim bolom u
trbuhu, neurološkim i psihijatrijskim
poremećajima, simptomima od strane autonomnog nervnog sistema, kao
što su tahikardija, hipertenzija i
pojačano znojenje i kožnim promenama.
Porfirija povezuje mnoge evropske vladare iz srednjeg veka, Hitlera,
iz novije istorije kao i slikara
Vinsenta Van Goga.
Najčešće se javlja u pubertetu kada se dešavaju burne promene u
organizmu. Mogu da obole i
odrasli. Predisponirajući faktori su: lekovi (barbiturati,
sedativi...), hormoni, pušenje, alkohol, inflamacija,
izlaganje suncu, neke toksične materije, stres Više stotina lekara I
naučih radnika su pokušali da
dijagnostikuju Vinsentovo stanje, a došli su do raspona bolesti od
šizofrenije, porfirije, sifilisa, bipolarnog
poremećaja do epilepsije. Kod Vinsenta su se simptomi javljali kao
posledica toksičnih isparenja iz
slikarskih boja koje je koristio. Zdravstvene probleme je pokušavao
da ublaži alkoholnim pićem apsintom
(koje sadrži pelin). Zbog svog zdravstvenog stanja smatra se da je
počinio samoubistvo. Jedna od
najpoznatijih zanimljivosti o njemu je da je sam sebi odsekao uho.
Ne postoje tačne informacije o tom
događaju, ali se smatra da je se to desilo u toku jednog od napada
simptoma porfirije.
5
KLOD MONE-IGRA SVETLOSTI I BOJE
Repac Vinka (1), Vlatković Zoranka (1), Lukić Ivan (2), Repac Marija
(3)
(1) DOM ZDRAVLJA ŽITIŠTE, (2)
PRIV.ORDINACIJA“SPORTREHAMEDICA“ZRENJANIN,
(3) PMF NOVI SAD - STUDENT
Klod Oskar Mone je rođen u Parizu, 14. novembra 1840. godine u
porodici niže srednje klase. Kao
dečak stiče slavu crtajući karikature. Nakon poznanstva sa slikarom
Ežen Budenom, Mone odlučuje da se
bavi slikarstvom i odlazi u Pariz gde upisuje akademiju.Obilazi
muzeje. Ostaje u Parizu nekoliko godina. Sa
Frederikom Bazilom,Alfredom Sesilijem i Ogistom Renoarom je imao
zajednički pristup umetnosti. Tako
je stvoren krug budućih impresionista. Potom odlazi u Živerni gde
ostaje više od 40 godina. Uzburkao je
tradicionalni način slikanja. Nije želeo da što vernije oslika
prizor, nego da uhvati jedan trenutak svetlosti i
predmete koje ona osvetljava. Patio je od katarakte. U to vreme
operacija katarakte je podrazumevala
odstranjenje sočiva bez ugradnje istog. Nakon operacije, nastavio je
da slika do kraja 1926. godine, kada je
oboleo od kancera pluća i umro 5. decembra 1926. godine. Oko 1890
godine počeo je da slika cikluse
slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana. Impresija
rađanje sunca, slika po kojoj je
impresionizam dobio ime. Na njoj se voda i nebo gotovo stapaju. Ova
danas najpoznatija Moneova slika,
tada je naišla na negativne kritike, posebno od strane Luja Leroja.
Da bi ismejao njegov stil slikanja,
upotrebio je reč impresija i tako nesvesno dao naziv celom jednom
umetničkom pravcu − impresionizmu.
Njegova platna su već u trećoj deceniji života postala zamućena, sa
objektima nejasnih ivica i iskrivljenih
boja, uz veliki udeo žute i crvene. Uzrok ovome je bila katarakta.
Devedesetih godina prošlog veka
molekularnogenetska analiza potvrdila je dijagnozu MD1(Miotonična
distrofija tip1) kod praunuka
Klodovog rođenog brata. Nalaz je upućivao na činjenicu da je veliki
slikar verovatno imao blagu, oligo -
simptomatsku formu MD1, koja se klinički manifestovala isključivo
kataraktom. DM1 spada u retke
bolesti, ali je to najčešća forma mišićne distrofije kod odraslih
osoba. Tri kardinalna simptoma su mišićna
slabost, miotonija i katarakta. Kada mu je vid oslabio svetlost nije
dolazila do mrežnajče na isti način, svet
nije percipirao kao ranije pa je i njegovo slikarstvo promenjeno. Za
razliku od drugih slikara, on je slikao
i kada se vidna oštrina značajno smanjila. Katarakta mu je
dijagnostikovana u 72 godini života, ali je
verovatno mnogo pre bolest počela. Ljudi sa kataraktom ne vide jasno
ljubičastu i plavu boju. U kasnijoj fazi
Moneovog rada dominiraju žuta i braon boja. U 78 godini priznaje da
srednje jake i niže tonove ne
primećuje, a 82 godini, skoro slep, vidi samo svetlost bez formi i
boje. Nakon operacije desnog oka, vidi
plavu boju, intenzivno. Tu svetlinu nije mogao podneti pa nosi
naočare sa žućkastim staklima. Poslednje
četiri godine slikanja završava ciklus lokvanja.
ZAKLJUČAK: Katarakta smanjuje osetljivost na kontrast, konture su
nejasnije, senke i viđenje
boja slabi. Blještanje može biti problem, ako se zbog katarakte
svetlost raspršuje u unutrašnjosti oka.
Zamućen vid, promena u percepciji boja/viđenje plave boje/.Ciklus
slika lokvanji najbolje predstavlja
viđenje ljudi od početne do maturne katarakte.
6
ANDY WARHOL, CHOREA, AUTIZAM I POPART
Miloš Protič
ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, DOM ZDRAVLJA
Uvod: Andy Warhol je utemeljivač poparta. On je bio umetnik, režiser
i producent. Vodeća figura
poparta, istraživao je odnos između umetničkog izraza, kulture
poznatih ličnosti reklamiranja toko 60-tih
godina 20. veka. Kombinovao je slikanje, štampanje na svili,
fotografiju, film i skulpturu.
Cilj: Prikaz njegovog stvaralaštva, uloge u popartu, kao i patnje od
chorea i autizma na osnovu biografskih
podataka.
Metod: pregled biografskih beleški o životu i zdravlju na internetu
kroz komentare, publikacije i
biografske beleške.
Rezultati: Rođen je kao Andy Warhola 1928. u Pitsburgu,
Pensilvanija, dete radničke porodice
Ondrea i Julie Warhola, slovačkih imigranata. U detinjstvu je oboleo
od šarlaha, potom i reumatske
groznice sa komplikacijom Chorea minor, Sydenhamova chorea,
uzrokovanim Beta A hemolitičkim
Streptococcom. Poznato je njegovo iskustvo kada nije mogao da se
služi kredom u školi zbog nevoljnih
pokreta. Vezan za kuću i postelju tokom lečenja je najčešće bio sa
majkom koja ga je zabavljala časopisima
o slavnima iz Holivuda, kao i stripovima, a i radio emisije su
veroavtno usmerile njegova kasnija
interesovanja ka dizajnu i popartu. Tada dolazi do izražaja sklonost
ka crtanju. Smatra se da je tada postao
hipohodričan. Kasnije pohađa Carnegie Institute of Technology u
Pitsburgu gde je studirao komercijalnu
umentost. 1960- tih godina pomoću sito štampe je izveo portrete
Merilin Monro, Muhamed Alija, Elvis
Prislija, Marlon Branda, Elizabet Tejlor, Mao Ce Tunga. Poznati su
njegovi dizajnerski poduhvati sa
Kampbelovom konzervom supe, Coca Cola bocom, kao i novčanicom od 100
dolara. Osnovao je studio pod
nazivom Factory ( fabrika, radionica). 1968. je na njega pucala
Valeri Solanas, radikalna feministkinja i
pisac, u Fabrici je radila kao umetnički kritičar i kurator,
bolovala od paranoidne šizofrenije, pojavljuje se
u filmu Andija Vorhola ,, Ja, čovek’’. Andy se pojavljuje 1970- tih
kao producent Miku Džegeru i Dejvidu
Bouviju. Njegov studio Factory je bio stecište tadašnjih slavnih iz
Holivuda, boemskih umetnika, i
kontroverznih ličnosti. Umro je 1987. posle operacije žučne kese.
Vanesa Torp, umetnički dopisnik u
Britanskom Gardijanu raspravlja o ,, Socijalnoj nesposobnosti,
ljubavi prema uniformnosti, pažnji prema
detaljima’’- klasični simptomi autizma prema kriterijumima
Nacionalnog društva za autizam. Pod
autizmom podvodi i ekscentričnost u delima i ponašanju Warhola.
Zaključak: Popart je umetnički pokret, javlja se u Velikoj Britaniji
i Sjedinjenim državama,
kombinuje slike popularne u masovne kulture, kao stripova reklama za
proizvode i kič elemenata sa
određenom ironijom. Suprotstavlja se takozvanoj finoj umetnosti
(klasičnoj
umetnosti). Nastaje ranih 50ih. Warhole je stvaralaštvom utemeljio
popart i oblikovao ga nedvosmisleno.
Pretpostavke o autizmu, hipohodričnosti, kao posledica preležane
horeje ostaju da se dalje analiziraju. |
|
|
|
| |
|
|
7
ŠIZOFRENIJA KAO INSPIRACIJA ZA "BLISTAVI UM"Danijela Ćirić (1) , Dragana Mitrović (2) , Tamara Stanulović (3) ,
Bojana Mladenović (4)
(1) ZC ZAJEČAR, DOM ZDRAVLJA ZAJEČAR, (2) ZC KNJAŽEVAC, (3) DOM
ZDRAVLJA PETROVAC NA MLAVI
(4) DOM ZDRALJA NIŠ
Šizofrenija je hronično duševno oboljenje tipa endogene psihoze koja
podrazumeva opštu
tendenciju ka dezorganizaciji i deterioraciji ličnosti. Bolest
počinje rano pre 30 godine, javlja se u 1%
opšte populacije i ubraja se u 10 vodećih uzroka invalidnosti u
svetu kod osoba između 15 i 44 godine
starosti, upravo u periodu kada se očekuje najveći lični razvoj i
produktivnost pojedinca. Osnovni znaci
šizofrenije odnose se na poremećaj emocija, mišljenja, volje,
opažanja u smislu halucinacija i
dezintegracija celokupnog funkcionisanja ličnosti. Postoji više
kliničkih oblika bolesti. Oko 2/3 bolesnika
uz adekvatan tretman doživi socijalnu remisiju. Hospitalizacija je
neophodna kod rizika od suicida,
agresivnosti, ekstremne uznemirenosti, nesposobnost da se ustanovi
dijagnoza, ukoliko je bolesnik
nesposoban da brine o sebi. Osnovu terapije čine antipsihotici koje
treba primenjivati u najmanjim
efikasnim dozama. Može se primenjivati elektrokonvulzivna terapija i
psihoterapijske i psihosocijalne
intervencije.
Bilistavi um je film snimljen po životnoj priči Džona Neša, velikog
matematičara i dobitnika
Nobelove nagrade. Film prati njegov život od dolaska na koledž do
starosti i opisuje njegove halucinacije i
sumanutosti, kao i tadašnje metode lečenja. Najveće dostignuće
predstavlja njegovo samostalno
prevazilaženje bolesti, bez lekova i dobijenje Nobelove nagrade za
ekonomiju 1994. godine i Abelove
nagrade 2015.godine.
8
GRANIČNE INTELEKTUALNE SPOSOBNOSTI PRIKAZANE U FILMU „Forest Gamp“
(1994)
Mirjana Stojković-Ivković
ZZZ RADNIKA "ŽELEZNICE SRBIJE", BEOGRAD
Film je postao integrativni deo naše svakodnevice i predstavlja
jednu od najuticajnih formi
masovne komunikacije. Ima značajan uticaj na psihologiju ljudi, od
prihvatanja stereotipa do rusenja
predrasuda. Gledajuci film gledalac ulazi u stanje pojačane
koncentracije i pažnje i biva preokupiran
pričom na ekranu. Pored vizuelnog doživljaja, filmski stvaraoci,
dodaju i auditivne stimuluse i na taj način
kreiraju nešto slično snu - film. Ni jedna umetnost nije u stanju da u
tolikoj meri obuzme i savlada
individualnu svest kao film. Osobe obolele od mentalnih bolesti
pokazuju se na filmu stereotipno kao
nepredvidive, agresivne i opasne. Ovaj film je izuzetak.
U ovom filmu je prikazan glavni glumac sa smanjenom intelektualnom
sposobnošću ( IQ od 70-80) koji sedi na stanici i ljudima koji čekaju autobus priča svoju
životnu priču. Vrlo rano je shvatio da je
drugačiji i da za sve u životu mora sam da se bori , da ne očekuje
od drugih, da stalno uči i radi.
Nizak IQ nije mu smetao da završi koledž, da bude najbrži u trčanju,
da bude najbolji u timu u
ragbiju, da ode u rat u Vijetnamu, da bude najbolji vojnik, da
dobije medalju za hrabrost, da bude najbolji
u stonom tenisu, da se sretne sa svim predsednicima i na kraju da
dobije sina. Sve vreme ga bodri njegova
najbolja drugarica iz detinjstva Dženi u koju je zaljubljen. U filmu
mi upoznajemo njegove reakcije i
ponašanje koje nas ostavlja bez teksta.
Forest pokazuje emocije, otvoreno i direktno, ali emocionalna
razmena sa okolinom je
nedovoljno iznijansirana. Kada kaže drugarici da je voli, ona mu
odgovori da on ne zna šta je to. Tenacitet
pažnje je očuvana ali vigilnost je oštećena. On je nadaren za
jednostavne poslove, trčanje, stoni tenis, ali
apstraktne stvari pretvara u konkretne. Kada je predsednik čuo da je
povređen u glutealnom delu, on mu
saopštava da to želi da vidi nagoveštavajući svoj homoseksualizam.
Forest pred hiljadama ljudi, odmah
skida pantalone i pokazuje zadnjicu. Forest drugačije doživljava
sebe i sredinu u kojoj živi zato često nije
shvaćen. Forest ne razlikuje bitno od nebitnog ali zna da razlikuje
dobro od zla. On ne shvata neke životne
događaje, ne shvata zašto njegova drugarica živi takvim životom, ne
shvata neke reakcije ljudi oko njega
ali se ne ljuti kada ga vređaju i kada mu kažu da je glup (jer on to
zna ).
Forest je nedovoljno mentalno razvijen ali je dobronameran, brižan,
posvećen ljudima oko sebe.
On ne ume sam da osmisli posao ali prati tuđe ideje i upornošću i
radom on uspešno završava sve što
započne. Forest nam nudi neke druge vrednosti i podseća da „pamet“ (
IQ ispod 80) može da se
kompenzuje konstruktivnim delima. Forest jeste nepredvidiv ali nije
agresivan, sem kad je to neophodno
jer on svoje frustracije teže obrađuje i impulsivnije reaguje.
Ovim filmom je režiser pokušao da destigmatizuje zaostalost, da
edukuje ljude da i ovakvi
pacijenti mogu postići uspeh i postati slavni, da i oni mogu biti
uzor. Oni jesu drugačiji ali ako ih
prihvatimo takve kakve jesu i pokažemo im bezuslovnu ljubav oni mogu
i te kako biti odlični prijatelji. Ne
predstavljaju oni opasnost za društvo već naprotiv mogu biti i te
kako korisni članovi društvene zajednice.
9
KOŽNE BOLESTI- GUBA U BIBLIJSKIM TEKSTOVIMA
Marija Mandić
DZ SUBOTICA
Zdravlje u Biblijskim tekstovima podrazumeva puninu životne snage;
bolest se shvata u prvom
redu kao stanje slabosti i nemoći. Dalje od te iskustveno utvrđene
činjenice, lekarska su zapažanja vrlo
oskudna; ograničena su na ono vidljivo: bolesti kože, rane i
prelome. Većina opisanih kožnih bolesti bile su
u funkciji diferencijalne dijagnoze gube koja je, očigledno, bolest
koje su se najviše plašili, naravno uz
veliko opravdanje. Tako je čir opisan na sledeći način: Kad se kome
na koži napne gnojni čir i zaraste, i
onda gde je bio čir pojavi se belkasti otok ili mesto izbledi i
postane belkasto, ili izbije belo crvenkasta
pega, a tu je koža udubljenija, a dlaka pobelela- to je onda guba
što je bila u čiru. Slično je i sa opekotinom:
Kome na koži bude opekotina pa mesto opekotine postane pega
belocrvenkasta ili belkasta, a tu koža
udubljenija, a dlaka pobelela - to je onda guba što je u opekotini
izbila. Osip je opisan kao: Ako se na koži
pokažu pege ta ako su pege bele..., pa ako budu tamnobele onda je to
osip što je izbio po koži, a ćelavost:
ako se po ćelavom zatiljku ili oćelavljenom čelu pojavi
crvenkastobela bolest, to je guba što je izbila.
Opisano je još i kad žena ogubavi, kao snegom posuta, ili ruka bude
bela kao sneg.
U Biblijskim tekstovima guba je zarazna nečistoća, s toga je gubavac
isključen iz zajednice do svog
ozdravljenja. Klinička slika gube opisana je dosta detaljno: Ako se
na glavi ili na bradi ustanovi da je bolest
dublje od kože i da je tu dlaka požutela i otančala... to je šuga,
to jest guba na glavi ili na bradi... Ako po koži
bude belkasti otok s pobelelom dlakom i napetim čirom, to je duboko
ukorenjena guba po koži. Opisane
promene se skoro i ne razlikuju od savremenog opisa lepromatoznih
promena: Lepromatozna lepra se
manifestuje simetričnim kožnim nodulama, plakovima i infiltratima
derma (duboki sloj kože).
Tuberkuloidna lepra se ispoljava kožnim lezijama u vidu jedne ili
nekoliko hipopigmentisanih makula ili
plakova, sa uzdignutim eritematoznim rubovima. Kožne lezije su
predominantno na licu, udovima i
zadnjici...
Lepo je opisana i izolacija sumnjivih radi pravilnije dijagnostike:
i ako se ustanovi da nije dublje
od kože, ali da tu ipak nema crne dlake, neka odstrani šugavca sedam
dana. Ako se sedmog dana šuga nije
proširila niti dlaka požutela, neka se bolesnik obrije - ali
ošugavljeno mesto da ne obrije - i neka se odstrani
od drugih sedam dana. Ako se sedmog dana šuga kožom ne bude
proširila i učini se da nije dublja od kože
neka se taj proglasi čistim. On neka opere svoju odeću i neka bude
čist. Ako se opazi da je šuga stala i da je
nikla crna dlaka - on je čist. Ili kako jednostavnije savremena
medicina preporučuje: Izbegavanje kontakta
sa obolelima od lepromatozne lepre je značajna mera prevencije, a
posle iščezavanja promena ostaju
ožiljci.
10
ŽIVOTNA PRIČA IZMIŠLJENOG LIKA TIMA REJKVELA ISTKANA OD STRANE
GREJSONA PERIJA
Maja Radanović
DOM ZDRAVLJA NOVI SAD
U Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu 2017. godine održana je
izložba Grejsona Perija
pod nazivom „Taština malih razlika“.
Cilj rada Prikazivanje životnog skripta Tima Rejkvela kroz analizu
šest tapiserija koje čine ovu
izložbu i analiza rituala, aktivnosti, razonoda i zabrana kojima je
Tim bio izložen tokom svog života.
Materijal i metode rada Korišćena je literatura iz oblasti
Transakcione analize, dokumentarni film iz tri
dela i sinopsis šest tapiserija Grejsona Perija u vlasništvu British
councila. Kroz Transakcione teorijske
okvire analizirana je izložba „Taština malih razlika“ Grejsona
Perija.
Rezultati rada: Analizom prve tapiserije može se zaključiti da je
majka slala zabranu - Nemoj
postojati, malom Timu. Postavlja se pitanje zašto bi roditelj detetu
davao poruku „nemoj postojati“?
Verovatno zato što se roditelj, u svom ego stanju Deteta, oseća
uskraćenim ili ugroženim zbog toga što
dete postoji. Roditelji mogu da verbalizuju misli kao što su „Da
nema tebe ja sam mogla da idem na
fakultet/ putujem u strane zemlje/ ne bih morala da se udam“.
Druga tapiserija inspirisana je Perijevim odlaskom u Sanderlend,
čije stanovništvo uglavnom čine
pripadnici radničke klase. U pozadini tapiserije vide se siromašni
delovi grada, stambeni blokovi i
industrijsko područje, a brodogradilišni kran predstavlja simbol
raspeća. U središtu tapiserije je Timov
očuh, pevač u noćnom klubu, koji neskriveno pokazuje emocije dok mu
Timova majka ostrašćeno kleči
pod nogama. Tim je prikazan kao tinejdžer koji kleči sa zapušenim
ušima od stida. Kompjuter koji viri iz
Timove školske torbe ukazuje na njegovo interesovanje za tehnologiju
koja će obeležiti njegov kasniji
život.
Treća tapiserija prikazuje Tima kao studenta informatike. Tim
napušta svoj dotadašnji život sa
majkom i očuhom te odlazi u Tanbridž Vels, bogati grad na jugoistoku
Engleske, gde ga dočekuju roditelji
njegove devojke, pripadnici gornje srednje klase. Peri je sproveo
istraživanje srednje klase u Tanbridž
Velsu što je uticalo na izbor enterijera na ovoj tapiseriji.
Peta tapiserija prikazuje najviši društveni stalež, lažni glamur i
oronulost porodičnih imanja.
Naslednici velelepnih zdanja jedva sastavljaju kraj s krajem, često
žive spartanski u nastojanju da sačuvaju
svoje nasleđe i pokrpe imanje. Neretko prodaju imovinu skorojevićima
koji ih po svom ukusu preuređuju.
Peri je ovim izučavanjem razbio i sopstvene iluzije o bogatim
slojevima Britanskog društva kao i o onim
najnižim radničkim slojevima koje je nipodaštavao.
Po Eriku Bernu postoji pobednički skript koji pobednika definiše kao
nekoga ko ostvaruje svoj
nameravani cilj. Pobednički skript podrazumeva da je nameravana
svrha ostvarena na prijatan, srećan i
funkcionalan način. Ako Dete odluči da postane milioner, pobediće
ako postane srećan i prijatan milioner.
Na osnovu ovoga vidimo da Tim ima gubitnički skript.
Šesta tapiserija predstavlja smrt Tima, Peri je inspirisan
religijskim motivima i Isusovom smrću i
oplakivanjem. Životni skript Tima se završava smrću u Ferariju poput
Toma Rejkvela (Vilijam Hogart,
Život razvratnika,1735) i njegove smrti u psihijatrijskoj bolnici
Bedlam nakon razvratnog života.
Zaključak: Oštro oko Perija zapazilo je sitnice koje i čine taštinu
malih razlika u slojevima društva u Velikoj
Britaniji. Može se zaključiti da razlika gotovo i nema, da postoji
kič, šund i snobizam u sva tri sloja društva.
Rituali i razonode takođe postoje u svim slojevima društva. Peri je
ukazao na želju svakog čoveka da bude
jedinstven i neponovljiv, ali u tome zapravo ne uspeva.
11
UTICAJ ALCHAJEMROVE BOLESTI NA UMETNIČKO IZRAŽAVANJE
Emil Vlajić
NEUROLOŠKA SLUŽBA, ZC ZAJEČAR
Umetnici, koji su nastavili sa svojim stvaralačkim radom i posle
postavljanja dijagnoze
Alchajmerove bolesti, ostavili su nam originalan trag napredovanja
svoje bolesti. Specifičnost u radovima
svakog umetnika ostaje kroz ceo njegov opus, stil ostaje
prepoznatljiv i dugo se opire neminovnoj
progresiji mnestičkog propadanja. Vremenom se gubi tehnika i
originalnost, radovi umetnika u odmakloj
fazi bolesti postaju simplificirani i neprepoznatljivi, gube na
"gustini" i "slojevitosti" i postaju sve
jednostavniji i nalik dečjim crtežima. Ovi radovi jasno pokazuju
promene koje Alchajmerova bolest donosi
kreativnom procesu. Radovi Willem de Kooning-a (1904-1997) gube na
gustini, postaju jednostavni,
deluju isprano. Karlos Horn (1921-1992) ponavljanjućim prikazivanjem
istog motiva demonstrira
gubljenje detalja, slabljenje preciznosti crteža, javlja se
stereotipija i jednostavni kolorni spektar. William
Utermohlen (1936- 007) kroz seriju autoportreta pokazuje gubitak
osećaja za proporcije, simetriju,
kompoziciju.
Svi ovi umetnici svojim radovima kasnog perioda ilustruju
napredovanje svoje bolesti.
|
|
|
|
| |
|
|
12
ПРИКАЗ СТАРЕЊА НА СЛИКАМА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА
Koрнелиа Ђаковић Швајцер
Старење је процес који траје читав живот и у њему човек доживљава
сталне биолошке,
психолошке и социјалне промене. Тај процес није исти за све људе, а
разлике у начину и брзини
старења су условљене наследним особинама, квалитетом живота,
присуством различитих фактора
ризика и болести. Будући да је старење индивидуални процес, и
границе „старости“ је тешко
прецизно одредити.
Стари људи су чест мотив у сликарству, али се на тим сликама не може
видети сам процес
старења. Код уметника који су се истом моделу - самом себи или
другом лицу - враћали више пута
у неком временском периоду, могуће је на сликама пратити промене
које су последица старења.
13
TRUDNOĆA I UMETNOST
Bojana Cokić
PEDIJATRIJSKA SLUŽBA, ZC ZAJEČAR
Motivi vezani za život su prisutni u umetnosti. U umetničkim delima
su bila popularna
idealizovana ženska tela.
Trudnoća, značajna za početak novog života, bila je retko
zastupljena. To može imati smisla jer
oblik trudne žene nije bio idealnog oblika u klasičnoj umetnosti.
Najzastupljeniji su hrišćanski prizori o rođenju.
Vremenom su srušene zablude ovog prirodnog fenomena pa je trudnoća
sve više zastupljena u
umetničkim delima.
Analizirajući umetnička dela zapaženo je da su Venera Vilendorf iz
28-25 000 pre n.e. i druge
statue i paleolitske figurice najstarija umetnička dela posvećena
trudnoći.
Mona Liza Leonarda da Vinčija je takođe bila trudna žena, što je
skoro otkriveno novom
tehnologijom, infracrvenim skeniranjem platna (2006. godine).
Veliki Rafaelo je takođe oslikao trudnu ženu gde posebno skreće
pažnju držanje mamine ruke na
stomak.
Mnogi slikari kao što su Rubens, Direr, Van Gog su bili inspirisani
trudnoćom i ženama sa
detetom.
Početkom 20. veka umetnost se sa više hrabrosti i slobode bavila
trudnoćom.
Gustav Klimt je poznat po lepim slikama trudnih žena koje sa
ljubavlju gledaju svoj stomak. Pablo Pikaso
je uradio skulpturu trudne žene.
Umetnička dela koja oslikavaju trudnoću su u manjem broju no dela
koja idealizuju figuru. Ali, značaj
trudnoće je viđen okom umetnika i zabeležen.
14
HRANA KAO INSPIRACIJA
Bratimirka Jelenković
PEDIJATRIJSKA SLUŽBA, ZC ZAJEČAR
Hrana je na različite načine bila i ostala inspiracija
umetnicima. Od starog Egipta, Grčke i rima pa do današnjeg
savremenog doba.
U početku su umetnici prikazivali hranu kao način okupljanja bogatog
staleža. Pieter Bruegel the Elder 1563 prikazao je na svoje dve
slike kako se bogati koji su gojazni goste i kako siromašni
oskudevaju u hrani. Na slici Annibale Carracci 1583. godine
prikazuje čoveka koji sa. Godine oprezom jede svoju hranu, držeći
parče hleba čvrsto u ruci. Annibale Carracci, 1580 godine Frans
Snyders 1614 godine prikazali su slike na kojima se vidi šta se jelo
i kako se pripremala hrana. U 17.om veku nastaje pravac MRTVA
PRIRODA u kome većina umetnika uz mrtvu prirodu slika i hranu (Anne
Coster Vallayer, Vinsent Van Gog, Pol Sezan, Jean-Baptiste Siméon
Chardin, Clara Peeters, Raphaelle Peale i drugi). U radu će biti
prikazana i dela naših i ruskih slikara). Često je druženje
inspirisano hranom bilo tema umetničkih dela (Edouard Manet 1862).
Posebno su interesantne slike Vinsent Van Goga koji prikazuje
seljake kako jedu krompir i slika Andrey Andreevich Popov kako
domaćini nude supu gostu. Savremenici Daniel Spoerri, pop arti
nedavnih fotografije Karla Varnera koji stvara imaginarne
prehrambene pejsaže nude novi i drugačiji pogled na hranu.
15
TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI – MEISNER ECKHART
Dušan Đurić, Vladimir Biočanin
Justi autem in pertuum vivent et apud domum est merces eorum.
(Knjiga mudrosti 5, 15)
Simbol je potez stvarnosti koji za čulno budne ljude označava nešto
što razumom ne bi mogli
saopštiti, kao duša i svet, život i stvarnost, Bog, budućnost i
prošlost, sadašnjost i večnost. Čitav niz
stupnjeva svesnosti vodi od prapočetaka detinjasto-nejasnog
sagledanja do najviših stepena
produhovljenog stanja. Od množine pojedinačnih tela, kakvu
predstavlja antički kosmos pa do nebeske
hijerarhije svetaca, anđela i lica u Sv. Trojici, vodi niz
prasimbola. Osećanje i razumevanje prožeti su
osnovnim osećanjima religiozne strane života, strahom i ljubavlju.
„Ono što čovek ljubi, on to u ljubavi
postaje. (Sveti Avgustin) Simbol traje, može ulivati strah ili
osloboditi od straha, jeste slika koja potiče iz
sasvim prvobitnih iskustava, budi razmišljanje i žudnju za znanjem,
matematički raščlanjava njegovu
kosmičku senku i nju ograničava, deli i meri. Simbolička predstava
dvostruke, telesne i duhovne ekstaze
nesavladana je drama čovečanstva između Stvaranja i Strašnog suda,
drame u čijoj je sredini ulazak Boga.
Supstanca koja prožima, nosi crte strogog dualizma dveju zagonetnih
supstanci, bivstvovanja (esse) i
poimanja (intelligere) po Majstoru Ekhartu, koji smatra da Bog jeste
ono što poima, zato što je On um i
poimanje. Eckhart von Hochheim (Meister Eckhart) rodjen je u 1260. u
Hochheimu, u Tiringiji, stupa u
manastir dominikanskog Reda propovednika u Erfurtu. Studirao i
predavao u Parizu, bio je provincijal
Saksonije, a potom generalni vikar reda. Nadbiskup Kelna tražio je
da se sprovede istraga nad Ekhartovim
učenjem. Svi oni koji su sholastički sistema Tome Akvinskog o
istrajavanju u bivstvovanju dovodili u
pitanje bili su sumnjivi Curia Romana. Po sv. Tomi “U čoveku postoji
prirodna žudnja za neprestanim
istrajavanjem u bivstvovanju. To je očigledno iz činjenice da je
egzistencija (esse) nešto ka čemu žude sve
stvari; čovek je biće koje ima intelektualnu aprehenziju o esse kao
takvom, a ne samo o esse ovde i sada
kakvu imaju životinje. Prema tome, čovek postiže besmrtnost, u
pogledu svoje duše, koja aprehendira esse
kao takvo, i bez vremenskog ograničenja”. Prema tradicionalnoj
eshatologiji, Bog je onaj koji spušta
zavesu na pozornicu istorije, istovremeno čineći sve stvari
novorođenim. Hrist se prikazuje kao onaj koji
se u slavi spušta sa neba da bi sudio živima i mrtvima. U tome se
očitovala ljubav Božja što je on svoga
Sina poslao u svet da mi po njemu i sa njim živimo“. (Sveti Jovan,
Poslanice I-IV,9) Ekhart povlači
distinkciju između otkrovenja i teologije, pri čemu se ova druga
shvata kao socijalozovana reakcija,
odnosno interpretacija otkrovenja:
“Čovek se ne treba zadovoljiti mišljenim Bogom; jer kad ta misao
prođe, prolazi i taj Bog. Nego
treba imati bistvenog Boga, koji je daleko uzvišen iznad čovekovih
misli i svakog stvorenja”.
Sv. Toma je tvrdio, da je stvorenje slično Bogu ali da ne treba
misliti da je Bog sličan stvorenju,
Bog je iznad svih stvari (supra omnia) a ipak u svim stvarima (in
omnibus rebus). Na sudu inkvizicije
Eckhart odgovara za svoje jeretičke stavove i dve godine nakon
njegove smrti, papa Jovan XXII 28 stavova
ovog teologa proglašava jeretičkim i papskom bulom se stavljaju na
Index prohibitorum. Vodeća jeres je:
“Ko bi samo spoznao stvorenja i ništa više, taj ne bi trebalo da
misli ni na jednu propovijed, jer svako je
stvorenje puno Boga i svako je jedna knjiga”. U četvrtoj nemačkoj
propovedi nastavlja “Sva stvorenja su
čisto ništa. Nijedno stvorenje nema svoje bivstvovanje, pošto
njegovo bivstvovanje zavisi od prisutnosti
Boga. Kada bi se Bog odvratio od stvorenja za trenutak, ona bi bila
svedena na ništa”.
Ekhart, spekulativni mistik, u Božjoj transcedenciji vidi vrhunsko
mistično sjedinjenje sa Bogom
gde Um shvata Boga kao istinu, a volja kao Dobro, pa ipak suština
duše ujedinjeno sa Bogom je kao esse. O
mistično postignutom jedinstvu između Boga i duše Ekhart izjavljuje
“Bog i ja smo jedno. Znanjem
uzimam Boga u sebe, ljubavlju ulazim u Boga….. Ako ja hoću spoznati
Boga neposredno i bez slike i bez
lika, onda Bog mora postati upravo ja, a ja upravo on, tako potpuno
jedno da ja delujem s njim“.
Mističko iskustvo, kao vrhunac religioznog iskustva u odnosu na
konverzije i/ili obraćenja na
osnovu psiholoških analiza Vladeta Jerotić uočava sledeće razlike:
1) Obraćenje (preobraćenje) od nevernog stvara vernog, ili
pripadnika jedne religije ili hrišćanske
veroispovesti prevodi u drugu, dok mistička ekstaza vernog dovodi u
neposredno doživljavanje Boga.
2) Obraćenje (preobraćenje) ili konverzija označava saznanje smisla
transcendentne stvarnosti koja se
može pojmovno izraziti, dok mistička ekstaza prevodi mistika u
Božanstvo bez mogućnosti da se ono
logički iskaže.
3) Konverzija ne izvodi konvertita iz sveta, dok je mistik u
ekstazi, za neko vreme, napustio iskustveno
postojanje i kao da ne živi u svetu.
4) Zajednička je kod obojice potreba za moralnim usavršavanjem.
Gustav Jung nalazi da “esse in anima” jeste psihološka činjenica, o
kojoj jedino treba rešiti da li se
jedared, više puta ili univerzalno pojavljuje u ljudskoj psihologiji.
Činjenica koja se naziva Bog i formuliše
kao najviše dobro znači, kao što već termin pokazuje, najvišu
društvenu vrednost, predstavu kojoj se
dodeljuje ili joj faktički pripada najviši i najopštiji značaj s
obzirom na određenje našeg delanja i našeg
mišljenja. U jeziku analitičke psihologije pojam o Bogu pojavljuje
se zajedno s onim kompleksom
predstava koji ujedinjuje u sebi najviši zbir onoga što zovemo
libido (psihička energija). (Psihološki
Tipovi)
Za Junga, stvaranje simbola, koje proizilazi iz stanja pobožnosti,
jeste opet jedan od onih
religioznih kolektivnih fenomena koji nisu vezani za individualnu
obdarenost. Što je veća disocijacija
svesnog stava od individualnih i kolektivnih sadržaja nesvesnog,
utoliko su veća i štetna, čak i opasna,
ometanja ili pojačavanja sadržaja svesti nesvesnim. Simbol živi
zadržavanjem izvesnih libidnih oblika i sa
svoje strane ponovo utiče na zadržavanje tih libidnih oblika.
Razrešavanje simbola znači isto što i oticanje
libida neposrednim putem, ili bar s jednom gotovo nesavladivom
prinudjenošću ka neposrednoj primeni.
Ekhartov odnos konačnog bića prema Bogu i odnos ljudske duše prema
Bogu Jung sagledava kao
relativnost božiju, shvatanje po kojem Bog ne postoji apsolutno,
odrešen od ljudskog subjekta i s onu
stranu svih ljudskih uslova, nego po kome je on u izvesnom smislu
zavisan od ljudskog subjekta, te postoji
uzajamna i neizbežna veza između čoveka i Boga, tako da se, s jedne
strane, čovek može razumeti kao
funkcija Boga, a, s druge strane, Bog kao psihološka funkcija
čoveka. Nagomilavanjem libida oživljuju se
slike što ih kolektivno nesvesno poseduje kao latentne mogućnosti, a
među njima se nalazi slika Boga, ono
utiskivanje koje je od praiskonskih vremena kolektivni izraz za
najjače i najneuslovnije uticaje nesvesnih
libidnih koncetracija na svest. Po Jungovoj koncepciji kolektivno
nesvesno je kao talog iskustva a
istovremeno i kao a priori talog, slika sveta koja se formirala
tokom eona. U ovoj slici su se tokom vremena
uobličile izvesne crte, takozvani arhetipovi ili dominante. Oni su
vladari, bogovi, slike dominirajućih
zakona i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika, koje duša
doživljava stalno iznova. (O psihologiji
nesvesnog) Arhetipovi, nesvesni, filogenetski nasleđeni engrami
psihe, po Jungu postoje, i to kako u
snovima, fantazijama, vizijama, u umetničkom stvaralaštvu tako i u
sumanutim sadržajima i
halucinacijama duševno bolesnih. Ti nevidljivi koreni svesti, u
svojoj bipolarnoj strukturi, nose u sebi kako
tamnu tako i svetlu stranu. Arhetip u suštini predstavlja nesvestan
sadržaj koji se putem njegovog
osvešćivanja i prihvatanja menja i to uvek u onom značenju koje mu
daje individualna svest u kojoj
iskrsava. (Arhetipovi i kolektivno nesvesno).
Jung objašnjava: “Duševno biće je živo biće. Duša je ono živo u
čoveku, ono što živi samim sobom i
što prouzrokuje život, zato je Bog Adamu udahnuo život da bi živeo….
Imati dušu jeste smeli poduhvat
života, jer duša je demon koji daje život, koji igra svoju
viljenačku igru ispod i iznad ljudske egzistencije, pa
je on stoga unutar dogme ugrožen jednostranim kaznama i umirivan
blagoslovima koji daleko prevazilaze
moguće ljudske zasluge. Nebesa i pakao sudbina su duše, a ne čoveka
građanina koji u svojoj golotinji i
stidljivosti ne bi znao baš ništa da počne sa sobom u nebeskom
Jerusalimu”.
Za Ekharta Božje transcedentno biće je neiscrpno, “ Ako čovek ljubi
Boga, on onda Bogom postaje.
U ljubavi koju čovek daruje nema dvoje, nego Jedno i sjedinjenje, i
u ljubavi sam više Bog nego što sam u
samome sebi. Prorok govori: “ Ja sam kazao, vi ste bogovi i deca
Svevišnjega”. (Psalmi 81,6). Ovakvo
gledanje na Boga kao psihodinamičko stanje objašnjava i Jungovu
zadivljenost Ekhartovim učenjem gde
kaže: “Ekhart je stran hrišćanskom osećanju grešnosti, a zanima nas
njegovo unutrašnje osećanje srodstva
sa Bogom. Mora da se u Ekharta dogodilo sasvim izvanredno povišenje
duševne vrednosti kada se mogao
uzdići do tako reći čisto psihološkog, dakle relativnoga shvatanja
boga i njegova odnosa prema čoveku”
Dušu, psihološki sadržaj u okviru granica svesti, Jung definiše, s
jedne strane, kao vezu prema nesvesnom,
a, s druge strane i kao personifikaciju nesvesnih sadržaja. Za
Majstor Ekharta, duša ima iste osobine kao i
božanstvo: „Duša je napravljena između jednoga i dvoje. Jedno je
večnost koja se uvek drži jedinom i
jednolika je. Dvoje, međutim jeste vreme, koje se menja i množi.
Duša u višim moćima dodiruje večnost, to
jest Boga, nižim moćima ona dodiruje vreme.“ Jung naglašava da
glavni odnos koji pri tome postoji
između duše i blaženstva je da se „božji libido, projektovana
nadvrednost, sazna kao projekcija..... i time
nastaje povišeno osećanje života, novo zadovoljstvo. Bog najviši
intenzitet života, nalazi se onda u duši, u
nesvesnom.“ Bog postaje autonomni psihološki kompleks, uvek samo
delimično svestan jer se on samo
uslovljeno asocira sa Ja. Šest vekova pre definisanja pojmova
individualno nesvesno i kolektivno nesvesno
Ekhart govori o sadržajima koji se spuštaju svesti: “Kad bi duša
mogla sasvim da spozna Boga, kao što to
anđeli mogu, ona nikada ne bi došla u telo. Kada bi mogla da
spoznaje bez sveta, svet nje radi ne bi nikada
bio stvoren. Svet je radi nje dovršen da bi se duševno oko vežbalo i
jačalo kako bi moglo da se izdrži
božansko svetlo.” Pojedini mogu biti delovi višeg i složnijeg
individuuma, tako da su moguć različiti
stupnjevi individualnosti. Iz složnosti čovečjeg duha po Ekhartu
sledi: “Višim moćima duša dodiruje
Boga; po njima, ona biva oblikovana prema Bogu, Bog je oblikovan
prema samom sebi i ima svoju sliku od
sebe, a ni od koga drugog.”
Ekhart zove dušu i slikom Boga definišući tri više duševne moći:
“prva je saznanje, druga je
irascibilis – uzletna moć treća je volja”. Proces individualizacije,
sazrevanja i ucelovljenja počinje
saznanjem.” Kad se duša preda saznanju prave istine, jednostavne
moći u kojoj saznajemo Boga, onda se
duša zove svetlo. A Bog jeste svetlo, duša se sjedinjuje sa Bogom,
kao svetlo sa svetlom. Tada se zove
svetlo vere, a to je bogoslovna vrlina. A kuda duša ne može da dospe
sa svojim čulima i moćima, onamo je
nosi ta vera.” Beskrajno stvaralačko trajanje, spasenje i uzvišenje
se ostvaruju uzletnu duševnu moć:
“Njeno je delanje baš posebno da teži prema gore. Kao što je oku
svojstveno da vidi likove i boje, i kao što
je uhu svojstveno da sluša slatke zvuke i glasove, tako je duši
svojstveno da ovom moći neprestano za
višim teži, ako se međutim osvrće u stranu, ona se odaje oholosti, a
to je greh. Ona ne može da podnese ni
da Bog bude iznad nje, ako on nije u njoj i ako njoj nije jednako
dobro kao i njemu, ona ne može da se
smiri.” Upotpunjavanje individualne ličnosti, osvešćivanjem i
integracijom nesvesnih delova psihe
dovršavamo arheologiju nesvesnog i pronalazimo Jastvo: “Treća moć
jeste unutrašnja volja koja je
okrenuta Bogu kao lice u božansku volju, pa iz Boga u sebe crpe
ljubav. Tu duša privlači Boga, a Bog
privlači dušu, i to se zove božanska ljubav, a i to je bogoslovna
vrlina. Božansko blaženstvo počiva na tri
stvari: i to na spoznaji kojom on (Bog) sam sebe bezgranično
saznaje, drugo – na slobodi u kojoj on ostaje
neobuhvaćen i prisiljen od celog svog stvaranja, te (konačno) na
savršenoj dovoljnosti u kojoj je on
dovoljan samome sebi i svakom stvorenju. Na tome počiva i savršenost
duše: na saznanju i na poimanju da
je ona zahvatila Boga i na sjedinjenju i savršenoj ljubavi.”
Dinamička slika sveta u teoriji struna – Brian Green, kao i
dinamička slika duše sa voljom kao
težištem i središtem odnosa su pravac i prostornost, istorija i
priroda, sudbina i kauzalitet u slici
Elegantnog sveta. Usavršavanje našeg Jastva, moralni rad na našem
Jastvu, opravdanjem našeg Jastva
verom i dobrim delima, poštovanje prema Ti u našem bližnjem radi
sopstvenog Ja i radi svoga blaženstva
“Bićemo potpuno u Boga preoblikovani i preobraženi” (2 Korinćani 3,
18).
16
KAKO SLUŠANJE MUZIKE UTIČE NA SRCE?
Dušan Bastać, Mila Bastać
INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR BASTAĆ", ZAJEČAR
Opšte je prihvaćeno saznanje da slušanje prijatne muzike poboljšava
subjektivni osećaj delujući
preko autonomnog nervnog sistema dovodeći do snižavanja srčane
frekvence i krvnog pritiska. Uticaj
muzike na zdravlje ljudi je odavno poznat, još od antičkog doba i
Pitagore, koji je muziku koristio u
svakodnevnom lečenju. Muzikoterapija se danas koristi u
psihoterapiji, kardiovaskularnoj rehabilitaciji i
mnogim drugim granama medicine. Međutim, muzika i umetnička i
popularna se kao kategorija
drastično razlikuje po stilskim pravcima , ritmu, tempu, frekvenciji
tonova ili tonalitetu a svaka može po
intenzitetu biti tiha, umerena, jaka i prejaka. Ne prija svima
muzika istog tonaliteta, tempa, ritma i
frekvence. Bolesnici koji imaju šećernu bolest ne mogu da čuju
visoke tonove zbog promena na nervnim
završecima i zato im prija muzika niskih tonova. Kod nas je
kardiolog P. Mitrović ispitivao dve grupe po
370 srčanih bolesnika posle infarkta miokarda. Prvoj grupi je
puštana njihova omiljena muzika po
njihovom izboru: dve trećine su slušale pop muziku, staru ili novu
narodnu a čak jedna trećina pacijenata
je slušala komercijalni džez i klasičnu muziku. Drugoj grupi je
emitovana muzika za koju su rekli da je ne
vole. Tu nije bio toliko važan izvođač kao izvođač, ni zvuk ili
glas, koliko su žanr, tempo i tonalitet. Dejstvo
prijatne muzike oslobađa hormone "zadovoljstva i sreće": serotonin i
endorfin i onda pritisak i frekvenca
pulsa padaju kao što deluje vesela ,razigrana Mocartova muzika, dok
Van Betovenova dramatična muzika
podiže pritiska i povećava frekvencu pulsa. Ono što je iznenadilo
jeste podatak da i ljudi koji vole narodne
pesme dobro reaguju na Mocarta ili Baha. U metanalizi većeg broja
studija Bradt i Dileo su našli da
slušanje prijatne ili omiljene muzike daje umereni benefit kod
bolesnika sa ishemičnom bolešću srca na
arterijski krvni pritisak, srčanu frekvencu, broj respiracija i
smanjenje anksioznosti i bolova, ali su rezultati
ipak inkonzistentni. U jednoj studiji, slušajući muzičke kompozicije
od po 4 minuta, koje su činile
kompozicije Van Betovena, Vivaldija, the Red Hot Chili Peppers,
rege, dodekafonska orkestarska dela i
tehno muziku, nije pokazana razlika na kardiovaskularne parametre
muzičkog pravca, već samo tempo
muzike. Brza muzika, bilo klasična ili tehno dovodila je do skoka
pritiska, frekvence pulsa i disanja uz
redukciju senzitivnosti baroreceptora. Muzika sporog tempa, bilo
klasična ili rege izazivala je
signifikantan pad srčane i respiratorne frekvence i pritiska u
odnosu na bazalnu vrednost. Okada i
saradnici su uporedili incidencu neželjenih događaja između dve
grupe sa hroničnom srčanom
insuficijencijom (HSI) od koja je prva(MT) najmanje jednom nedeljno
slušala45 minuta prijatne muzike a
druga(N-MT) ne, uz odgovarajuću medikamentoznu th. Interleukin-6
(IL-6), adrenalin i noradrenali su u
MT grupi signifikantno redukovani nego u N-MT grupi. Neželjeni
događaji u HSI su signifikantno ređi u
MT grupi (p<0,05) . U zaključku muzikoterapija dobro odabranom
prijatnom muzikom, sporim tempom i
odgovarajućim muzičkim stilom se snižava krvni pritisak, frekvencu
srca i respiracije, anksioznost,
interleukin-6 i kateholamine u serumu a pojačava parasimpatičku
aktivnost i poboljšava varijabilnost
srčane frekvence(HRV).
17
KROZ CRTEŽ DO DUŠE DETETA
Vlatković Zoranka (1), Repac Marija (2), Lukić Ivan (3)
(1) DOM ZDRAVLJA ŽITIŠTE, (2) PRIRODNOMATEMATIČKI FAKULTET NOVI
SAD-STUDENT,
(3) SPEC. ORDINACIJA SPORTREHAMEDICA-ZRENJANIN
U okviru likovnog konkursa “ Hoću vitamin-neću nikotin” za decu
osnovnih škola sa teritorije
opštine Žitište izdvojen je crtež deteta starog devet godina iz
hraniteljske porodice sa zdravstvenim
problemom poremećaja rasta. Konkurs je bio anoniman. Žiri su
sačinjavali zdravstveni radnici te su ovaj
rad izdvojili zainteresovani da analiziraju crtež i dete.
Proučavanjem dečjeg likovnog stvaralaštva ustanovljeni su izvesni
razvojni stadijumi, odnosno
faze. Njihov broj i vreme trajanja ne definišu isto svi istraživači
koji su se bavili proučavanjem dečjeg
likovnog stvaralaštva. Neki autori navode tri, drugi četiri pet ili
šest
stadijuma i daju im različite nazive. Bilo kako da su stadijumi
razvrstani i nazvani, svi se autori slažu da
oni postoje. Istraživač Žorž-Anri Like (Georges- Henri Luquet)
ove stadijume naziva “realizmom”. On to čini sa pravom, jer se
likovno stvaralaštvo dece može posmatrati
kao njihov realizam, pošto ona u svojim prikazima polaze od sebe, od
svog viđenja ili doživljavanja, bez
obzira na objektivnu stvarnost.
Like je naveo četiri osnovna stadijuma:
1. slučajni realizam / prvi dečji crteži / žvrljanje (do treće
godine)
2. neuspeli realizam / punoglavci (od treće do pete godine)
3. intelektualni realizam (od pete do devete godine)
4. vizuelni realizam (od devete godine)
Na našem crtežu dominiraju plava, crna, roza boja a linije su
izdužene, crtež je bez detalja, potez
prenaglašen na pojedinim mestima papir je probušen.
Analizom ovih detalja shvatili smo da se radi o detetu koje ovim
crtežom ispoljava agresivnost,
bojažljivost , nesigurnost, želju za pažnjom i ljubavlju. Dete
emotivno nestabilno, ranjivo i hirovito.
Na dodeli nagrada za najbolje autore ovaj rad smo pohvalili dodeli
simboličan poklon i bili srećni
zbog deteta koje se obradovalo jer do sada nikada nije pohvaljivano.
Crtež se nalazi na sajtu Doma zdravlja
Žitište a dete ga stalno pokazuje svojim lekarima u Kliničkom centru
Srbije kada ide na terapiju i kontrole.
U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih
saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li
njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom
planu se najviše manifestuje.
|
|
|
|
