Amadeo Modiljani
Autoportret, 1919. ulje na platnu
Muzej umetnosti u Sao Paolu, Brazil





 

Amadeo Modiljani
Autoportret, 1919.
Ulje na platnu
Muzej umetnosti u Sao Paolu, Brazil
(Museo de Arte de Sao Paulo (MASP))

Rođen u Livornu u Italiji u jevrejskoj porodici, Amadeo Modiljani je još u detinjstvu pokazivao veliko interesovanje i privrženost umetnosti. Veoma krhkog zdravlja, već sa šesnaest godina oboleo je od tuberkuloze koja će mu kasnije oduzeti život. Uprkos zdravstvenim problemima, Modiljanijeva ljubav prema umetnosti, kao i talenat koji je pokazivao od detinjstva podstakli su njegovu majku da mu ispuni najveću želju – da vidi slike u Palati Ufici u Firenci. Zapravo, učinila je mnogo više od toga omogućivši mu da započne svoje studije umetnosti kod najboljeg slikara u Livornu, Gijerma Mikelija. Svoje školovanje Modiljani će nastaviti u Firenci i Veneciji, da bi 1906. godine napustio Italiju i preselio se u Pariz u kome će, sa prekidima, živeti i stvarati do svoje smrti 1920. godine.

Po dolasku u Pariz, Modiljani je bio privržen svojoj umetnosti, pio je umereno i vodio relativno povučen život okarakterisan čak i kao asocijalan od strane prijatelja i savremenika, da bi već posle godinu dana drastično promenio svoje ponašanje i status. Dela nastala na samom početku života u Parizu smatrao je neprihvatljivim i neretko ih je uništavao. Preteranim konzumiranjem alkohola i droge, u društvu je stvorio sliku sebe kao alkoholičara i narkomana nimalo slučajno. Tuberkuloza od koje je bolovao u to vreme bila je neizlečiva i visoko zarazna bolest sa najvećom stopom smrtnosti u Francuskoj. Modiljani je dobro znao da će ga kao pijanicu tolerisati i prihvatiti, ali kao tuberkuloznog bolesnika nikako.

Neka od najimpozantnijih Modiljanijevih dela nastala su upravo u Parizu, posle početka Prvog svetskog rata, u vreme kada je njegovo već fragilno zdravstveno stanje dodatno pogoršano zloupotrebom alkohola i droge. Iako u ranijim delima ovog umetnika primećujemo uticaj Tuluz Lotreka, kasnije i Sezana, Modiljani se nikada nije priklonio nijednom od umetničkih pravaca koji su se rađali početkom 20. veka - kubizmu, futurizmu, dadaizmu. Insistirajući na svojoj različitosti, slikajući ono što je video, kreirao je sopstveni stil danas vrlo prepoznatljiv i impresivan, ali za njegovog života nedovoljno prihvaćen i cenjen. Slikao je ljude. Na graciozan i uprošćen način predstavljao je ljudsku figuru, ekspresivnu i punu osećanja. Njegove figure su izdužene, ovalnih lica, neopterećene detaljima, a svoju emociju i psihološko stanje izražavaju bojom i oblikom. Ovaj karakterističan način predstavljanja ljudskog lica i figure u slikarskim i naročito skulptoralnim delima Amadea Modiljanija svakako svoje uticaje ima u neevropskoj umetnosti, prevashodno u afričkim maskama. Njegov lični pečat i lična perspektiva su neosporivi.

Iako je ljudska figura i portret jedna od osnovnih, ako ne i jedina tema Modiljanijevog slikarstva, Autoportret iz 1919. nastao svega godinu dana  pre smrti, jedan je od retkih autoportreta ovog umetnika. Na njegovim platnima našli su se mnogobrojni prijatelji i kolege umetnici kao što su Pablo Pikaso, Huan Gris , Maks Džejkob i Dijego Rivera, ali portreta samog Modiljanija gotovo da nema. Na ovom platnu, u svom prepoznatljivom maniru, svakako pod uticajem afričkih maski, Modiljani je dočarao suštinu sebe samoga. U njegovom tankom i izduženom licu bledog tena i gotovo zastrašujuće smirenoj ekspresiji može se čitati mnogo više od različitih uticaja ili umetničke individualnosti. Možda sasvim slučajno i bez ikakve namere, slikajući sopstveno lice, verovatno poslednji put, naslikao je lice tuberkuloze.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti