|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
| [ Program ]
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
XXX Timočki medicinski dani
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Spisak radova |
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
164. Fragmenti istorije - 150 god. rada i postojanja prve duševne bolnice u Srbiji Slobodan Jovičić, Ljiljana Simić Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" Beograd 3. marta 1861., knez Mihajlo Obrenović je svojim potpisom sankcionisao predlog državnog Sovjeta (broj 415) o statusu prve novoosonovane ustanove za duševne bolesnike u Kneževini Srbiji- Dom za s uma sišavše, dvesta godina nakon otvaranja prve bolnice za duševne bolesnike u Engleskoj i pedeset godina nakon čuvenih reformi Pinela i Eskirola u Francuskoj. Trebalo je da prođe skoro četvrt veka od kada je to pitanje pokrenuto od strane sudskih i crkvenih vlasti a neposredan povod je bilo ubistvo počinjeno od strane duševno bolesne osobe počinjeno marta 1837. Lokacija je nađena na prostoru oko Kunibertove kule ili kako se još zvala Doktorova kula (lični lekar kneza Mihajla Obrenovića), na prostoru iznad današnjeg republičkog MUP-a, dogradnjom više paviljona. Inače Doktorova kula koja je u to vreme bila jedina zgrada na prostoru današnjeg Kliničkog centra Srbije postoji i danas, oronula i zapuštena. Prve godine je u bolnicu primljeno 12 bolesnika a već sledeće 28. tako da je bolnica nakon decenije postojanja primila preko 120 pacijenata. Inače, Duševna bolnica u Beogradu, sada Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarevic", osniva 1923. Neuropsihijatijsku kliniku, sada Kliniku za psihijatriju KCS, 1924. pomaže u osnivanju bolnice u Kovinu, 1927. bolnice u G.Toponici a 1934. i psihijatrijske bolnice Popovača kod Zagreba koja je više godina radila kao depandans Duševne bolnice u Beogradu. Ključne reči: istorija, duševna bolnica, 150 godina email: boemi@ikomline.net 165. Epidemija velikih boginja Ivana Ilić, Dušan Gostović, Dušica Janković Zavod za hitnu medicinsku pomoć Niš Uvod: Virus velikih boginja može biti odgovoran za najveći broj umrlih od bilo koje poznate bolesti, smatra se da je od velikh boginja umrlo više od 100 miliona ljudi od kada se beleži istorija. Svetska zdravstvena organizacija ih je proglasila iskorenjenim 1980 godine, jer u svetu od 1978 nije zabeležen nijedan slučaj. Danas virus postoji jedino u laboratoriji ruskog Državnog istraživačkog centra za virusologiju i biotehnologiju u Novosibirsku, a drugi je u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti SAD. Zadnja zabeležena epidemija na našim prostorima je bila 1972. godine. Cilj: Poruke i pouke iz vremena epidemije velikih boginja 1972 godine u tadašnjoj SFRJ. Materijal i metode: Pregled članaka dostupnih u elektronskoj formi na sajtu konzorcijuma objedinjenuh biblioteka Srbije pod odrednicama: velike boginje, epidemija, 1972. god, SFRJ, kao i pregled dnevne i periodične štampe iz matra, aprila i maja 1972. godine. Sve je počelo kada je Albanac Ibrahim Hoti iz Đakovice otišao na hadžiluk u Meku 1972. godine. Vratio se kući 16 februara, gde se nekoliko dana osećao lošije. Posle par dana mu je bilo bolje, pa je mislio da je to posledica putovanja. 21. februara Latif Musa dolazi u Đakovicu. 3. marta Musa se razboljeva, ali niko ne shvata sta mu je. 9. marta Musa je prebačen u bolnicu u Čačku, pa u Beograd. Doktori i dalje ne shvataju da ima Velike boginje. Svi smatraju da ima reakciju na penicilin. 10. mart a Musa umire od unutrašnjeg krvarenja. U Institutu za imunologiju i virusologiju "Torlak" potvrđena je 15. marta. Doktori neverovatnih 12 dana kasnije shvataju da je epidemija počela, već je nekoliko desetina zaraženih a bolest se širi. April – Proglašena epidemija i vakcinacija. Dolazi Donald Henderson, najveći ekspert Svetske zdravstvene organizacije za borbu protiv Velikih boginja. Maj – Epidemija je završena - 175 ljudi zaraženo, 35 umrlo. Nakon saznanja uzroka epidemije, tadašnja društvena zajednica preduzima mere za suzbijanje i iskorenjavanje bolesti. Formirano je nekoliko karantina i to odvojeno za one kod kojih se postavila sumnja na osnovu epidemioloških podataka i za one koji su pokazivali simptome oboljenja. Obezbeđenje karantina vršila je tadašnja milicija. Pristupilo se masovnoj vakcinaciji stanovništva, kako u ambulantama, tako i na terenu. Od 22 miliona stanovnika u tadašnjoj državi, vakcinisano je 18 miliona. Zaključak: I pored početnog nesnalaženja i lutanja oko pravog uzroka epidemije, tadašnja država je ipak, odgovarajućim zdravstvenim i epidemiološkim merama uz učešće celokupne društvene zajednice, u znatnoj meri uspela da umanji štetne efekte ove poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Analiza ove epidemije je od značaja jer se mnoga pozitina iskustva mogu primeniti, a negativna mogu izbeći u pretećim epidemijama sutrašnjice. e-mail: drivanai@sezampro.rs 166. Nastanak i razvoj rendgenske dijagnostike u Kraljevini Srbiji 1897-1918. godine Tomislav D. Jovanović Medicinski fakultet Priština - Kosovska Mitrovica, Klinika za radiologiju i onkologiju Krajem 19. veka Kneževini Srbiji priznata je nezavisnost na berlinskom kongresu 1878. godine. Srbija tada ima teritoriju od 54.527 kilometara kvadratnih i 1900. godine oko 2 529 196 stanovnika. Kraljevinom je proglašena 1882. godine sa Kraljem Milanom prvim Obrenovićem četvrtim. Železnicom je povezana sa Auistrougarskom, Bugarskom i Turskom 1888. godine. Prvi rendgen aparat u Kraljevinu Srbiju donosi u Šabac dr Avram Vinaver. Kragujevačka bolnica i Srpska vojska dobijaju rendgene 1899. godine. Vojni aparat je predat fizikalnom institutu Velike škole zbog nedostatka obučenog rukovaoca. Moravska stalna vojna bolnica u Nišu dobija rendgen 1906. Opšta državna bolnica u Beogradu dobija 1908. godine rengenski aparat na kome radi dr Života Janković. Vojna bolnica u Beogradu 1910. godine, iste godine i Niška okružna bolnica prvog reda. Bolnice u Šapcu i Čačku dobijaju rendgenske aparate 1910. godine. Na rendgen-aparatu u Čačku radi dr Venceslav Stejskol. U Požarevcu dr Dušan Radojković kupuje rendgenski aparat i počenje sa radom 27. aprila 1914. godine. U periodu od 1987. godine do 1914. Kraljevina Srbija ima na svojoj teritoriji ukupno devet rendgenskih aparata sedam u civilnim ordinacijama ili bolnicama i dva u vojnim. Sa sigurnošću je poznato da su I, II, III, IV PHB i "Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra" u Solunu imale za vreme Prvog svetskog rata rendgenske aparate. Na teritoriji Kraljevine Srbije u rejonu sela Skočivir bila je smeštena od sredine 1917. godine do septembra 1918. druga hirurška poljska bolnica pod komandom rezervnog majora dr Ivana M. Popovića. Bolnica je imala rendgenski aparat poklon grofice de Renak. Sa sigurnošću se može reći da je na teritoriji Kraljevine Srbije na dan 30. novembra 1918. bilo četiri rendgenska aparata: u Opštoj vojnoj bolnici u Beogradu, Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu, Stalnoj vojnoj bolnici za šumadijsku divizijsku oblast u Kragujevcu i Bolnica u Vranju. e-mail: jovato@info-net.rs 167. Борба против великих богиња у обновљеној Србији 1 Брана Димитријевић Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Мада у својим Мемоарима, штампаним у Темишвару 1874. године, не каже изричито, др Емерих Линденмајер, дугогодишњи начелник Санитетског одељења (српског) Попечитељства внутерних дјела, је велике народне морије, делио на домаће и стране; на оне које тињају у народу, па се разбукте, и оне које у Србију стижу споља. У потоње је на првом месту била куга (пестис) код људи а код животиња (пестис бовина) говеђа куга. У домаће, на прво место долазиле су велике богиње (вариола вера). Од морија које су стизале споља обарана се састојала од профилактичке карантинске изолације (карантинског испита), док је против великих богиња коришћена вакцинација. Закон о обавезној вакцинацији становништва против вариоле донет је у Србији 1839. године, у време велике политичке нестабилности, изазване крајем прве владавине Кнеза Милоша, мада је као профилактичко средство против ове опаке народне морије почела још пре тога. Вакцинација је вршена крављим богињама, али је лекара, махом странаца у Србији тада било мало. 1838. године на 6-7 лекара у државној служби, три хирурга и два употребљива емпиричара падала је дужност вакцинисања становништва, које тада износило око 650.000 душа. У самом народу вакцинација није била радо прихваћена, осим у случајевима када епидемија не би припретила непосредно, па је "Пацеков закон" – према др Карлу Пацеку – или Правила за калемљење богиња (из 1838. године), шест година касније пооштрен. Беше забрањено, на пример, да мајстор на занат прими шегрта, ако овај није вакцинисан, свештеници нису смели да венчавају невакцинисане, итд. А опет лекарских снага беше недовољно. 1852. године у Србији је вакцинисање падало је на 11 дипломираних лекара, 8 хирурга и 2 употребљивих емпиричара. Сама, пак, вакцинација вршена је "с руке на руку", што није било сасвим безазлено, и тек је 1886. године, др Михајило Мика Марковић, увео вакцинисање "куповном мајом". Сва је прилика да је тек после тога постигнут давно жељени циљ – вакцинација целокупног становништва Србије. Тиме се још у првој деценији 20. века нису могле похвалити ни Отоманска Турска, али ни Аустроугарска царевина. Отуда се вариола почела појављивати у Србији већ у првој години Првог светског рата, одмах после Церске битке а током битака на Дрини, захваљујући, како на једном месту пише отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић, добеглицама из Босне. Ови ипак појединачни случајеви нису изазвали ширење епидемије, а решавани су строгом изолацијом оболелих, и превентивном вакцинацијом. e-mail: brana.dimitrijevic@gmail.com 1 Према жељи аутора, сажетак се штампа ћирилицом 168. Velika medicinska otkrića na lokalnom nivou (entitet – typhus-a exanthematicus-a) Goran Čukić Beograd U svetu 1837. g. W. Gerhard ustanovio je prvi entitet pegavog tifusa. Ako pridamo značaj otkrivanju ovog entiteta na lokalnom nivou – onda je dr J. Kuželj, okružni lekar u Čačku bio uspešan 1903. godine. Lokalna zajednica je mogla da "nema ljudskih snaga i zdravstvenih mera". Dr Kuželj joj je pomogao da upozna da "entitet pegavca" je njena realnost, da shvati blagovremeno da joj – trebaju snage koje će da priđu rešavanju pitanja pegavca. Da se pristupilo problemu, ne bi se imao prepoznati pasivni odnos, koji je sigurno neefikasan. Bavljenje nepoznanicama entiteta pegavca bi dalo šansu da ovaj bude razrešen, svakako uz uvažavanje rezultata Nikola 1909. g., pa sredina deceniju kasnije nije morala da doživi sudbinu stradanja koju je istorijski ipak imala. A u momentu stradanja 1914/15. g., pomoć sveta je bila dragocena lokalnoj zajednici (ali i interes tom svetu) – pa to dr Kuželja svrstava u red lekara koji su objektivno veći od mnogih njegovih savremenika. Bilo se na vrhuncu epidemije u "cajtnotu" kod traženja rešenja, tada je dnevno umiranje bilo 1000 do 2500 pegavičara, ili "svakog minuta je umirao jedan oboleli". Življenje zajednice može da bude "gluma i glumište". Tako su neki savremenici dr Kuželja imali veće položaje ili/i zvanja. Nekima s toga, savest nije trebala da bude mirna, ne toliko radi položaja pojedinca u društvnoj piramidi i novca koji su za to primali – već radi ozbiljnih posledica koje su nastale smrću 150.000 sugrađana. Kritika u rukama istoričara medicine ima za cilj borbu za korisna društvena opredeljenja i pozitivne tendencije. Kritika treba da bude bezobzirna prema birokratskim i "dogmatskim učvršćenjima". "Pervertovanjem su postali ravnopravni: zlo i dobro, nepravda i pravda, laž i istina, ružno i lepo." Takvu praksu treba menjati u interesu istine i boljitka ljudi. Oni koji su već na položaju pitanje je koliko će da urade protiv svog interesa. Treba zapaziti da istraživač prvenstveno ne kritikuje i zamera, jer bi to bilo – kabadahijski, primitivni mentalitet, "zaslepljena kritika", kritizerstvo. Iz kritikovanja proističe obaveza zamene novim toga kritikovanog – instruktivnost. Korisno i ispravno je da recenzent, urednik itd. potraži šta je to novo dodao istraživač, da ga podrži, ohrabri. Dr Kuželj je mogao više da bude podržan, tako da njegovi ocenjivači usmere aktivnosti čitalaca i nadležnih "na potrebe" na koje je ukazivao dr Kuželj kao istraživač. Da je on bio na položaju za očekivanje je da bi pridao veći značaj naučnim problemima pegavca. Sholastika je već jednom odmogla boljitku ljudi – i još više nauci! Iskustvo onovremeno je – "Sveštenici ("sholastičari", GČ) napuštaju medicinu i njom se bave laici (nedogmatici, GČ) – stvara se naučna medicina". Valjalo bi podvojiti "profesora" (enciklopedistu, kompilatora) i "istraživača". Principi "zdravog društva" bitni su po politiku, kao i – nauku! e-mail: epid.dz.berane@t-com.me Kada će "sloboda" da usledi? Goran Čukić Beograd Nauka je smatrala da u svetu vlada haos, a religija da postoji apsolutni red-savršenstvo. Za evropsku kulturu značajne su dve mitološke tradicije: a) grčka, koja je mitotvorno oblikovala prirodu; i b) hrišćanska, koja se držala istorije kao čudesnog prostora mitotvorenja. Na osnovu prve mitologije stvorena je grčka prirodna religija, na koju se oslonila antička književnost, antički moral i politika. Na hrišćanskoj religiji otkrovenja stvorena je srednjovekovna književnost, moral i politika. Obe mitotvorno-religiozne osnove su bile plodne i podsticajne; kako u afirmisanju, tako i u suprotstavljanju. U sporenju sa mitom: antika je rodila filozofiju; a hrišćanstvo nauku. Zašto se na Balkanu pravi štamparija baš u vreme najezde Turaka? Književnost pravoslavnih u XV i XVI veku ograničena je najvećim delom na vođenje hronika u manastirima i na prepisivanje i štampanje crkvenih stvari srednjeg veka. Srpska štampana dela i rukopisi za razliku od ruskih crkvenih knjiga se zovu "srbuljama". To su psaltiri, oktoihi itd... Najranije štampana srbulja je, "Oktoehos", koji je izašao na Cetinju 1494. "...Najveća Đurđeva zasluga leži upravo u namjeri, što se iz njegovih reči i vidi, da u tim sudbonosnim i teškim vremenima za ceo srpski narod pomogne očuvanje crkve, očuvanje pravoslavne vere knjigom, te da se duhovnom snagom odupre neprijatelju..." Shodno dogmi, duh je trebao da sačuva telo i fizički opstanak pred najezdom "silnih Osmanlija". Kako je duh nepobediv – opstanak je bio zagarantovan! Crkvenoslovenski jezik je funkcionisao kao naddijalektski idiom... Ova dvojnost realizovaće se i na jezičkom planu. Srpsku pismenost od samih njenih početaka odlikuje diglosija, koja započinje delom svetog Save, podela na "viši" stil, odnosno srpskoslovenski jezik, korišćen u bogoslužbenoj literaturi, kao i svim vidovima stvaralaštva koji su vezani za "duhovno"; "niži" stil, čija je upotreba ograničena na oblast "profanog", recimo, pravne akte i pisma. Evidentno je tursko prisustvo, ali i bez njega je trebalo pitati – da li je od jednog momenta na našim prostorima moglo da nastane renesansa? Islam je bio i u arabijskoj Španiji, sa posledicama značajnim po zapad. Podvlači se da su antigalenske postavke srednjevekovnog arapskog lekara dospele do španskih renesansnih lekara, napr. Miguela Serveta (1553. g.). Jedan je od začetnika renesanse u medicini, kojih je potom moralo biti sve više da bi se stiglo do današnjih uspeha. Bekon se poziva na Solomona koji je znao da je "...slava Božja da sakrije stvar; slava kraljeva da je pronađu", upućuje "da stvari čovekove ne pomrače stvari božanske... budući da su znanja od sad oslobođena tog otrova koji mu je zmija uštrcala, i od kojeg se čovekov um naduo...". Bekon je zahtevao "potpunu rehabilitaciju i reorganizaciju znanja". Stvarni preobražaj na Balkanu počinje sa padom osmanlija, ali koincidira i sa: poznim plodovima renesanse; sa vladavinom Miloša Obrenovića, koji je nepismen, ali promućuran. Neki od nas su pogrešno shvatili naše mesto u sukobu struja reda i haosa pa su vikali nismo ni za jednu ni za drugu stranu; a neki da smo isključivo za jednu ili drugu... Svet je u haosu jer su njegovi savremenici u haosu, a ustvari i danas – nedovoljno slobodni! Slobodu treba znati uzeti (suprotstavljanjem ortodoksiji, kritičkim humanizmom...); pa se tek onda – slobodno. e-mail: epid.dz.berane@t-com.me 169. Istorija medicine i teorija zdravog društva Goran Čukić Beograd U nauci je posle specijalne teorije relativiteta nastala opšta teorija relativiteta. U istoriji obrnut je slučaj – iz "opšte" istorije izvedene su specijalne. Tumaranje opšte istorije moglo je samo da odmogne specijalnim istorijama ili/i društvu. Opštoj istoriji trebalo bi da bude predmetno pre svega ono što je zajedničko svim specijalnim istorijama (pa i istoriji medicine), sa ciljem da se domogne – njoj bitnog bitka. Istorija mora da ima svoj bitak. Historicizam je – shvatanje prema kojem je istorija ostavljena vlastitoj moći, bez sagledane potrebe da se potraže rešenja putem filozofije. Istorija postoji kao zanat kada nudi specijalnim istorijama oruđa ("metode"), a nema svoj "bitak" – "predmet po sebi", definisan teorijom ispravnom ili/i istinitom. U neodređenosti se kud je "biće prazno". Istorija je zato za svoja upoređivanja tipa "ne-pervertovanja" na mestu "praznog bića" ostavila mogućnost supstitucije sa "nečim imaginarnim" ("svačim zamenjivim"). Prazno biće su iskoristili supstitucijom za svoj "parcijalni cilj" ljudi u mnogome različiti od "očovečenog". U toku I sv. rata samo Srbija je izgubila 1.264.000 (28 %) od svojih 4.529.000 stanovnika. Tako je a) "neorijentisanost", poput pandana psihijatrijske neorijentisanosti pojedinca, uslovila da postoji – bolesno društvo; napr. fašizam (militantni nacional-šovinizam), koji se oprobao silom kada bolest odražava misao "Kome snaga u topuzu leži, tragovi mu smrde nečovještvom."; ili b) "neodređenost" je uslovila napr. egoizam gramzivih pojedinaca (bogatsvom bitnim po sebi) itd. Manjina je izgrađivala svoj "posebni interes" racionalijama uvek na uštrb većine. A čovek (ipak "primitivni čovek") je postigao čak zamašne uspehe, ali isuviše često praćene krizama – koje je sam izazivao. "Neorijenstisanom društvu" su na ruku: svaka dogma, biroktratija, otuđenje itd. – sve ono što ne dozvoljava optimalan razvoj zdrave ličnosti koja će sve svoje sposobnosti maksimalno da ispolji. Sve dok postoji dogma među građanima, bilo posretstvom države ili bez ove – društvo je neprimereno. Takvo ne pruža najbolje uslove za razvoj slobodne ličnosti. Čovek je tokom svog postojanja u zbilji stvorio svoju čovekoliku negaciju - "očovečenog". To je njegov bitak, navodno bez veza sa realnim "svetom", kao pozajmljen iz čiste apstrakcije "teorije zdravog društva" ("teorije zdravlja"), pa liči na mit, bajku, snove ili utopiju! Otuda on postoji – to sada nije svaki čovek, ali jeste makar jedan, ili po koji čovek – dovoljno da postoji kao "bitak"! Istorija čoveka "očovečenjem" nastala je antropološkom borbom čoveka za priznavanje celovitog sebe; negacijom čoveka do inokoštine, koliko i lišavanjem ljudi inokoštine očovečenog. Zajednica zasnovana na "teoriji zdravog društva": a) brani se od države čoveka; b) afirmiše sebe kao negaciju države čoveka; i c) afirmiše zajednicu očovečenih. Odnos čoveka i očovečenog će da osmisli "prazni bitak" istorije kao nauke udaljavanjem od historicizma – upoznavanjem sveta čoveka primerenog njegovim ljudskim zajedinicama. Teorija zdravlja (zdravog društva) je primerena "očovečenom": društvu "ujedinjenih individua", društvu "svestranog saobraćaja", priznavanjem celovitog sebe, slobodnoj ličnosti... Ona će da se realizuje dovršenjem emancipacije, kada ne bude čovek svoje društvene snage delio "od sebe". Očovečeni imaće potrebu da pokaže svoju vezu sa ranijim čovekom u – sportskom nadmetanju, potpunim upoznavanjem fiziologije zdravog i sl. e-mail: epid.dz.berane@t-com.me |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
| [ Program ]
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
