| |
|
|
I
Na osnovu raspoloživih podataka o životu lekara u XIX veku u
Timočkoj krajini bilo je moguće opisati događaje vezane za život i
rad dr Miloša Kandića. Dr Miloš Kandić je sigurno lekar sa
biografijom koji se nije zadovoljavao samo izvršavanjem svojih
svakodenvnih dužnosti i obaveza, već je hteo da postigne više, da
promeni život pacijenata na bolje, skrećući tako pažnju na sebe i
izazivajući nezadovoljstvo i otpor kod pretpostavljenih u svojoj
okolini. 6. januara 1889. godine, kao fizikus okružja knjaževačkog
napisao je jedno pismo pretpostavljenima u kojem traži da se
drugačije rukovodi okružnom bolnicom u Knjaževcu i da se rad
okružnih bolnica reformiše.
Evo šta dr Kandić piše:
"Naše okružne bolnice i rukovanje sa njima trebalo bi drugačije
urediti, da one na većoj visini stoje nego li sada; da se njima
pridodadu svi oni uslovi bez kojih ne može biti nege i lečenja prema
pravilima nauke i bez kojih će naše bolnice valjda u hrđavom glasu
stajati kod našeg naroda te će se i dalje radije lečiti travama,
molitvama, vradžbinama i td., nego li što će bolnicu potrebiti [1]."
Zanimljivo je njegovo mišljenje u ovom pismu da bi bolnice trebalo
da budu „utočište nevoljnicima iz najimućnijih klasa a ne samo
krajnje sirotinje kao do sada [2]“.
Dalje, u pismu, dr Miloš Kandić navodi da bi trebalo dobro urediti i
opremiti okružne bolnice, jer nema sreskih, i da bi trebalo
pokloniti pažnju lekarskom kadru. "Svima bolnicima u Srbiji koje
imaju prosečno dnevno 20 do 30 bolesnika treba postaviti lekara koji
bi ukazni činovnici bili sa platom sreskih lekara". Zbog svojih
zahteva prema pretpostavljenima, na kojima je insistirao i
neizvršavanja naredbi, dr Miloš Kandić je 1889. godine kažnjen
ukorom zbog neposlušnosti, pošto se tri puta oglušio o naredbe
okružnog načelstva u Knjaževcu [3].
I pored svega, inicijative dr Kandića su nailazile na prihvatanje od
strane nadležnih, pa mesec dana kasnije okružno načelstvo u
Knjaževcu priprema projekat za izgradnju okružne bolnice. Te godine
je dr Miloš Kandić bio upravnik bolnice u Knjaževcu!
Bolnica u Knjaževcu bila je opterećena velikim brojem bolesnika od
sifilisa, čije lečenje nije bilo jeftino. Zato je dr Miloš Kandić
tražio povećanje cene lečenja. U to vreme cena lečenja sifilističara
u Negotinskoj bolnici bilo je 2 dinara a u Zaječarskoj 1,5 dinar
dnevno. I u Ćupriji je bilo slično stanje, pa se zbog velike cene
bolničkog dana "plaše bolesnici i da dođu u bolnicu, ne znajući
koliko će vremena bolovati te će tako narasti cifra bolničkog dana
preko sume kojom mogu raspolagati". U to vreme iz podataka
ministarstva privrede saznajemo da je siromašnim smatran onaj koji
ne plaća više od 10 dinara poreza godišnje. Kada je reč o dr Milošu
Kandiću i knjaževačkoj bolnici, reklo bi se, traženje povećanja
bolničkog dana nije bilo popularno, ali je broj bolesnika od
sifilisa koje je trebalo lečiti bio sve veći. Izlaz iz situacije
tražen je i u kreditima.
II
Kakva je situacija bila u Knjaževcu u vezi sa sifilisom i
lečenjem bolesnika može se videti iz jedne molbe bolničke uprave
Načelstvu okruga knjaževačkog iza koje stoji dr Miloš Kandić:
"U ovom kraju postoji jedna okružna bolnica koja prima sve bolesnike
iz celog okruga u kome najviše "sifilisa" već izolovani imade. Ova
se bolest iz godine u godinu sve više širi, iz jednog zaraženog sela
u drugo obližnje nezaraženo selo svima mogućim neposrednim i
posrednim putevima kojima se ona rasprostire. Kako u srezu
svrljiškom, a tako i u srezu zaglavskom koji je u većini svojih
opština sisfilisom zaražen, nema sreskih bolnica, te se sifilistična
lica iz okruga leče isključivo samo u okružnoj bolnici ili kao
ambulantni dolaze i lekove kućama nose. Pa i taj srazmerno mali deo
od ogromnog broja zaraženih lica, što se u bolnici leče zadaje
jednom lekaru i suviše posla sa primanjem i otpuštanjem bolesnika,
sa zavođenjem bolesničke administracije da je za taj posao sadanji
ekonom dosta nevešt, ali je inače vrlo pošten i veran čovek, - te se
time njemu oduzima vreme za racijonalniju negu nad bolesnicima, kao
npr. Laringoskopiranje, rinoskopiranje koje za sada svojim
instrumentima vršim, kada mi vreme zadovoljava. Zbog toga uprava
bolnice učtivo predlaže Načelstvu da poradi kod G. Ministra da se
ovoj bolnici odredi još jedan sposobni lekarski pomoćnik koji će
upravniku bar poslove oko administracije štedeti i sam ih vršiti
[8]".
Iz opširne molbe upravnika bolnice dr Miloša Kandića Načelstvu
knjaževačkog okruga vidi se da postoje ozbiljni problemi u njegovom
radu i u radu bolnice kako organizacioni tako i tehnički i
kadrovski. U svojoj molbi on predlaže mere kojima treba da se
proširi rad kako bolnice u Knjaževcu tako i onih u okolini i da se
zapošljavanjem novog osoblja poboljša lečenje obolelih od sifilisa:
"Samo u slučaju ako Gospodin Ministar namerava što pre lekara
postaviti za srez svrljiški pa još više ako se jedan raniji službeni
predlog potpisanog usvoji na nadležnom mestu tj. da se i za srez
zaglavski bolnica u Novom Hanu podigne, gde se nalazi jedna prazna i
udobna državna zgrada za bolnicu - onda će se smanjiti broj
bolesnika u ovoj okružnoj bolnici i u tom slučaju neće ni lekarski
pomoćnik trebati."
Dalje se navodi da je te godine u ambulantama izvršeno 1100 pregleda
a bolesnicima su i lekovi izdavani, a u bolnici je bolovalo 443 lica
[4]. Molbu je potpisao dr Miloša Kandić, upravnik knjaževačke
bolnice.
Ministartsvo unutrašnjih dela je 24. jula 1889. godine odgovorilo na
ove zahteve Načelstvu okružja knjaževačkog, ali usmeravajući pažnju
na srez svrljiški, gde bi postavljanje lekara omogućilo da se leče
oboleli od sifilisa u tom kraju. Na kraju akta Ministarstva
unutrašnjih dela stoji da u početku rada bolnice u Dervenu "mogle bi
se stvari dobiti iz knjaževačke bolnice na posudu ili nabaviti iz
sanitetskog fonda [5]". Dr Kandić je to odbio, jer ih i u
Knjaževačkoj bolnici ima nedovljno "ili su stare, istrošene i
neupotrebljive" i tako pao u nemilost vlasti.
III
U to vreme okružne bolnice u Srbiji delile su se u dva reda: u I
red dolaze okružne bolnice u Nišu, Kragujevcu, Zaječaru i Čačku,
koje su mogle imati najmanje 100 postelja i sledeća odeljenja:
unutrašnje, hirurško, odeljenje za porodilje i ženske bolesti i
odeljenje za zarazne bolesti. U II red dolazile su ostale okružne
bolnice. O okružnim bolnicama upravo piše dr Miloš Kandić, što je
pomenuto na početku, iznoseći svoje mišljenje kako o rukovodjenju
bolnicama tako i o uslovima života i lečenja bolesnika i radu lekara
u njima.
Znimljivo je mišljenje dr Kandića da bi u bolnicama trebalo lečiti
bogatije bolesnike, a ne i sirotinju, što je takođe pomenuto. Pišući
o tome kakve okružne bolnice treba da budu dr Miloš Kandić kaže da
ih "treba reformisati" a za svoje angažovanje u tom smislu smatra da
mu je "čast i dužnost" da radi na reviziji sanitetskih zakona i
propisa tog vremena.
U tom smislu dr Miloš Kandić nastavlja da iznosi svoje predloge o
reformi bolnica u Srbiji imajući u vidu da se to odnosi i na bolnicu
u Knjaževcu čiji je bio upravnik. "Naše okružne bolnice treba
reformisati tim pre, što sreske bolnice nema, niti je u izgledu da
će se i za 100 godina podići (ovde se misli na bolnicu u Knajževcu i
Dervenu, jer je bolnica u Knjaževcu nekoliko puta prekidala da radi
a 1876. godine bila je spaljena u ratu sa Turcima) pri našim
današnjim siromašnim skromnim socijalnim uslovima. A kako da se
reformišu? [6]"- postavlja pitanje dr Kandić i odmah u nastavku
pisma daje odgovor pišući o lekarima i njihovom radu.
"Svima bolnicama u Srbiji koje nemaju prosečno dnevno 20 do 30
bolesnika treba postaviti lekara koji će kao ukazni činovnik biti sa
platom sreskih lekara. Njima bi dužnost bila da se isključivo bave
bolnicom, da u njoj stanuju ako već u bolnici nema mesta i u ime
stana dati im dodatak u novcu. Samo tako mogli bi lekari bolnice
držati u redu kao što treba, kontrolisati neprekidno rad bolničara,
a i svoje bolesnike. Te neprekidne kontrole nema nigde sada ni jedna
bolnica u Srbiji, a iz svoga iskustva znadem kada sam se kao fizikus
u okrug udaljavao pa opet kroz dan, dva vraćao se, često sam nalazio
kod bolesnika prolive, reumatične groznice i egzarcerabaciju njihove
bolesti samo zato što bolničari nisu pazili da goli i bosi napolje u
nužnik izlaze [7]"
Dr Miloš Kandić je znao da je broj lekara u Srbiji mali, pa kao
pravi reformator vidi šansu za prevazilaženje nedostatka lekara u
njihovom preraspoređivanju u odnosu na teritoriju i drugačiju
raspodelu poslova. On predlaže da svaka okružna bolnica ima svog
lekara a da se okružnim fizikusima, koji su bili za rad bolnica
zaduženi, po okrugu uskrate. Rešenje vidi u tome da sreski lekari
izlaze na teren, pa kako piše "makar i dva sreza došlo na jednog
sreskog lekara [8]".
Kako je orkužni lekar izlazio na teren, sreski lekari nisu imali
mnogo posla, pa su čak i besposleni sedeli, a orkužnim fizikusima je
pao veliki teret na pleća. Dr Miloš Kandić, navodeći primere Užica,
Čačka i Kruševca kaže da su u tim mestima okružni lekari ostavljali
svoj položaj i odlazili u sreske lekare. Po njegovom mišljenju,
fizikusi "treba da su uvek u okružnoj varoši, u svojoj kancelariji,
pri načelstvu i u bolnici i nigde drugde" [9].
Dr Miloš Kandić se zalaže i za izmenu bolničkih pravila tako da
upravnik bolnice i načelnik okružja mogu smanjiti prosečnu cenu
koštanja lečenja ako nađu da je velika "a iz tog razloga da se ne bi
narod odbijao od bolnice zbog velike cene [10]".
Imajući u vidu član 17. sanitetskog zakona u kojem se govori o
sekcijama, piše da je "svaka policajna vlast dužna da overi svaki
račun lekarev" koji obavi sekciju, iz tog razloga što su policajne
vlasti pogrešno tumačili taj član, a ono što nije odgovaralo
lekarima jeste što su morali da čekaju na overu pa tako i na naplatu
računa.
Pod tačkom 5. u svome pismu dr Miloš Kandić piše o profilaktičnim
merama i kako se one sprovode u praksi. Kritikuje rad načelnika i
načelstva. Polazeći, kako sam kaže, od svoga 5-ogodišnjeg iskustva,
"sve profilaktičke mere koje sam naređivao prilikom mojih izlazaka u
sela zbog raznih endemija ili epidemija, nije imao ko da izvrši. Ni
sreske ni opštinske vlasti skoro ništa činile nisu. Sreski načelnik
preda moj nalog seoskom kmetu, a seoski kmet će ga pročitati ili ne
pročitati na zboru, i to je sve. A da se ono izvrši što je
pročitano, kao dezinfekcija zaražene kuće, izolisanje ukoliko je
moguće prema mesnim prilikama i td. to bože – sačuvaj, niko ne
izvrši i niko ne kontroliše. Sva moja obaveštenja i napori u tom
pogledu bili su uzaludni. Više puta sam i stražu određivao oko
zaraženih kuća, ali naskoro saznao sam da su i sami stražari išli u
zaražene kuće (sa velikim boginjama) i pili i jeli sa bolesnicima?!
[11]." U ovakvom slučaju neizvršavanja sanitetskih naredbi dr Miloš
Kandić se zalagao za velike kazne za kmetove i stražare, ali je to
bilo teško u praksi sprovesti i skoro neizvedivo.
Na kraju pisma on se protivi ukidanju dnevnice od 6 dinara za lekare
koji vrše vakcinisanje dece protiv velikih boginja u srezovima ili u
okrugu jer smatra da je pelcovanje "vrlo trudan posao" pošto se u
svaku opštinu mora tri puta ići. Ponekad je potrebno da lekari i
više nedelja radi vakcinacije provedu na terenu i tamo svu platu
potroše, a kada se vrate, nemaju šta da prime.
IV
Imajući u vidu sve ove događaje i pokušaje dr Kandića da svojim
predlozima poboljša rad bolnica i lekara pa čak i da se usudio da
predloži reviziju Vladanovog zakona o uređenju sanitetske struke iz
1881. godine i reformu upravljanja i rada bolnica, kritikujući
postojeće stanje i činovničku nedisciplinu u izvršavanju sanitetskih
propisa, dr Miloš Kandić je morao dospeti u neprilike i konflikt sa
tadašnjom administracijom kako u okrugu i srezovima tako i šire.
Došao je u pitanje i njegov dalji opstanak u Knjaževcu, pa je dr
Kandić izlaz tražio u odlasku iz Knjaževca. Molio je da ga postave
za lekara u Banji aleksinačkoj.
Na osnovu postojeće oskudne i nepotpune arhivske građe nije bilo
moguće preciznije pratiti do kraja sudbinu dr Miloša Kandića, osim
da je počeo da poboljeva, a zatim i da je pokušao samoubistvo. |
|
|
|
