Mikelanđelo Merizi, Karavađo
Preobraženje na putu za Damask, 1600-1601

Preobraženje na putu za Damask predstavlja KaravaĎovo remek delo slikano 1601. godine za kapelu Čerazi u crkvi Santa Maria del Popolo u Rimu. Ova slika čini par sa slikom Raspinjanje Svetog Petra, koja se nalazi na naspramnom zidu kapele. Obe slike poručio je monsinjor Tiberio Čerazi septembra 1600, no obe su bile odbijene. Preobraženje Svetog Pavla se trenutno nalazi u privatnoj kolekciji, dok se u kapeli nalaze dve novije verzije predstave patrona Rima. Ne može se sa sigurnošću tvrditi zašto su prve verzije bile odbijene.
Novija verzija predstave preobraženja svetog Pavla manje je haotična nego original i moguće je da je ovo bio jedan od razloga zbog čega je prva verzija bila odbijena – želja crkve da se akcenat u potpunosti stavi na svetog Pavla i na dogaĎaj koji ga je uveo u hrišćansku veru i približio Bogu.
Na slici je predstavljen trenutak kada je Savle (koji će posle preobraženja poneti ime Pavle) pao sa konja pošto mu se ukazala svetlost sa neba i pošto je čuo glas božiji. Raširenih ruku on leži na zemlji i njegovo telo dijagonalno ispruženo u dubinu pod uglom od 45 stepeni primorava posmatrača da iskrivi vrat i okrene glavu kako bi pogledao u oči palog vojnika i video da su zatvorene. Njegove raširene ruke govore u prilog tome da se Savle nije samo onestvestio i pao sa konja, već se čini da je u nekoj vrsti zanosa. Mnogi naučnici u ovoj predstavi (kao i u drugim predstavama istog dogaĎaja različitih autora) vide čoveka koji doživljava epileptički napad. U Irskoj se od davnina za epilepsiju kaže “bolest Svetog Pavla”, ali je tek 1987. godine u stručnoj javnosti argumetnovano branjen stav da je Sveti Pavle u trenutku preobraženja doživeo epileptički napad. Od tada ne prestaju diskusije da li je, ili ne, Sveti Pavle na putu za Damask doživeo epileptički napad, parcijalni kompleksni sa sekundarnom generalizacijom (kako bi se po savremenim kriterijumima dijagnostikovao), sa mističnim sadržajem i postiktalnim privremenim slepilom.
Slika otkriva prepoznatljiv KaravaĎov stil, koji se pre svega prepoznaje u tamnoj pozadini koja, pak, nije u skladu sa Pavlovim opisom, koji govori da se dogaĎaj desio u podne. KaravaĎo je u svom maniru predstavio i natprirodnu svetlost pojačavajući njen efekat bogatim namazom boje. Telesna realnost tromog konja koji ispunjava gornju polovinu slike, kao i nezgrapnog konjušara krupnih ruku kao i samog Savla, izuzetno je naglašena i na ovaj način još snažnije prenosi poruku slike, koju čini snaga Božje volje.
KaravaĎo koristi niz psiholoških podsticaja kako bi naveo posmatrača da se saživi sa iskustvom svetitelja. Njegov cilj nije bilo predstavljanje odreĎenih dešavanja, već značajnog trenutka mirovanja. Slikar nije želeo da posmatrača obavesti o konkretnim dogaĎajima, već da na njega prenese osećanja Svetog Pavla kako bi posmatrač mogao da se saživi sa iskustvom svetitelja i da oseti moć najznačajnijeg dogaĎaja u njegovom životu.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti