ISSN 035-2899, 38(2013) br.3 p.142-147

Петар Пауновић

Сажетак
Подстакнут иницијативом Секције за историју медицине СЛД у Београду да се историчари здравља баве истраживањима живота и рада „великих доктора у малим местима“ написан је овај рад о др Мићи Мићовићу, првом управнику Хигијенског завода у Зајечару.
Када су 1953. године, Санитарно-епидемиолошке станице у Југославији постајале хигијенски заводи, у циљу јачања и професионализације превентивне медицине на подручју Тимочке крајине, од Санитарно-епидемиолошке станице у Зајечару, настаје – Хигијенски завод.
Образован у школи „Др Андрија Штампар“ у Загребу пре II светског рата, са искуством управника дотадашње Санитарно-епидемиолошке станице, дугогодишњом праксом лекара-превентивца и специјализовним знањем превентивне медицине (микробиологија и хигијена), др Мићо Мићовић постаје први управник Хигијенског завода у Зајечару. Када су се 1961. хигијенски заводи у Југославији трансформисали у Заводе за заштиту здравља, др Мићо Мићовић је наставио своју каријеру руководиоца као први директор поменутог Завода, највише због стручности из области превентивне медицине и добрих резултата у раду на челу Хигијенског завода. На тој функцији, радећи истовремено као бактериолог, остаје до 31. јануара 1964. године, када је пензионисан.
У време када је од Санитарно-епидемиолошке станице у Зајечару настао Хигијенску завод, а др Мићо Мићовић постао његов први управник, постојали су сложени здравствени проблеми који су угрожавали народно здравље. Ратом разорена привреда и инфраструктура, оштећене и осиромашене здравствене установе, мали број лекара и осталог медицинског особља, избеглице, вашљивост, туберкулоза и ендемски луес, епидемије цревних зараза на подручју где није било хигијенски решено снабдевање водом за пиће и диспозиција отпадних материја и где је постојала неразвијена здравствена свест народа, били су велики изазов за др Мићу Мићовића, првог управника Хигијенског завода у Зајечару. Али, и велика прилика да се још једном на делу покаже као лекар превентивне медицине и хуманиста.
Институције и установе у свом развоју пролазе кроз различите периоде. Оно шта су, шта раде, а посебно колико значе народу, у овом случају за народно здравље, детерминисано је многим чиниоцима. Овим радом, настојало се да покаже од коликог је значаја улога појединца у њиховом развоју и остварењу предодређене мисије. Постављањем др Миће Мићовића за управника Хигијенског завода у Зајечару 1. јануара 1943. године, остварен је континуитет у развоју и раду превентиве на подручју Тимочке крајине, још од оснивања Самосталне бактериолошке станице у Зајечару 1922. и Дома народног здравља 1930. године.
Предан свом послу, бавећи се истовремено бактериологијом, хигијеном и епидемиологијом, здравствени просветитељ, ентузијаста и професионалац par excellence, др Мићо Мићовић је показао пут развоја савремене, професионализоване, превентивне медицине на подручју Тимочке крајине и постао узор многим лекарима његовим настављачима у Заводу и на подручју рада Завода.
Кључне речи: Др Мићо Мићовић, превентивна медицина, Хигијенски завод у Зајечару, Тимочка крајина
 
Напомена: сажетак на енглеском језику
Note: Summary in English

I

Ово је прича о др Мићи Мићовићу, првом управнику Хигијенског завода и првом директору Завода за здравствену заштиту у Зајечару, у време снажних иницијатива државе за развој превентивне медицине. Хигијенски завод у Зајечару није први формиран у Југославији, али је започео да ради на подручју које је, још од оснивања првих карантина у Србији ослобођеној од Турака 1833, било познато по развијеној превентивној медицин и традицијама у тој области. Др Мићо Мићовић један од значајних лекара Тимочке крајине који је такве традиције обогатио новим садржајима.
Када је реч о његовом животу, рођен је у Барама, малом планинском селу у андријевском Срезу, у Црној Гори, од мајке Ружице и оца Милоње – мајора. Живео је у бројној породици са четворицом браће и четири сестре. Жеља оца била је да се мушка деца школују, па су ускоро браћа кренула на школе и завршили их. Најстарији, Вук, постао је ректор Београдског универзитета, Саво – познати адвокат у Београду, а Лука је отишао у Америку, пред Први светски рат, и тамо радио као банкарски чиновник. Животни пут Миће Мићовића био је другачији.
По завршетку основне школе у свом родном месту, др Мићовић је 1915. уписао гимназију у Беранама, али су га рат са Аустроугарском и окупација омели да заврши II разред због чега је прекинуо је школовање до краја окупације која је трајала све до 1918. године. Школовање је наставио у Подгорици у веома тешким условима за живот. Због тога, као и штрајка ученика VII разреда, вратио се у Беране где наставља школовање и полаже велику матуру 1922. године. За време школовања, ђаци са села тешко су живели. Није било интерната, станови су били мали и влажни, сами су спремали јело, сами су прали веш и сами, свакодневно, радили све друге потребне радње и послове.
Након завршене гимназије 1922. године, Мићо Мићовић је уписао Медицински факултет у Бео-граду, управо у време његовог формирања. Било је тешко тада студирати медицину јер су новоформира-ни институти тек започињали са радом. Уџбеника није било као ни студентских домова. Само студенти Београђани могли су да се посвете студијама не мислећи на све остало. Студенти богатијих родитеља студирали су у иностранству, а они сиромашнији у земљи, чак и када су били даровитији. Ни стипендије није било лако добити. Њих су добијали протекционаши и радикали којима Мићо Мићовић није припа-дао.
Пошто му родитељи нису могли дати довољно пара за живот у Београду, он је морао сам да зарађује. Зато се прихватио посла асистента-дневничара на Патолошком институту где је држао часове из патологије студентима.
Али, упркос свему, био је међу најбољим студентима медицине. Две године проведене на Инсти-туту за патологију, двоструко се исплатило. То му је помогло да у почетку студија дође на идеју да се посвети стручном усавршавању и бављењу теоретским студијама медицине. Његов стручни рад „Факто-ри морфогенезе секундарних сексуалних карактеристика“ награђен је од Краља Александра 27. јануара 1926. године. Поводом тога, био је позван као гост на доручак на двору 27. јануара и на свечану забаву у Старом двору 9. јануара 1927. године.

II

Медицински факултет у Београду др Мићовић је завршио фебруара 1928. године, а исте године је одслу-жио војску. Лекарски стаж је обавио као лекар-стажер Опште државне болнице Хигијенског завода у Београду 1929. године. Без добрих веза и протекције није му се остварила жеља да се бави теоретским студијама медицине у некој великој болници или институту: 21. октобра 1929. године био је распоређен као санитарни референт преспанског среза у Македонији, где остаје до априула 1931. године када постаје срески лекар у Кривој Паланци. То је био и почетак његовог рада у превентиви. У то време срески лекари су имали значајну улогу у заштити јавног здравља. Они су се бавили проучавањем здравствене културе становништва, испитивањем кретања цревних заразних болести, ендемског сифилиса, туберкулозе и маларије, затим начина живота: какву воду народ пије, како се храни, где станује и отклањања измета и успостављањем статистичког праћења и извештавања о јавноздравственим појавама. Да би у томе био успешнији, др Мићовићу је била потребна додатна едукација. Зато је 1932. године отишао у Загреб у школу „Др Андрија Штампар“ где завршава шестомесечни курс из хигијене.
Боравак у Кривој Паланци, у којој остаје до 1939. године, био је од великог значаја за живот Миће Мићовића. Ту се оженио Маријом, рођеном Владимировић, учитељицом из Криве Паланке. Са њом је имао сина Предрага, потоњег професора Медицинског факултета у Београду, оснивача Института за социјалну медицину и доживотног експерта Светске здравствене организације. Занимљиво је поменути да је др Мићо Мићовић, вредан и предузимљив, за време боравка у Кривој Паланци завршио курс из зубарства. Да би се тим „занатом“ бавио, отворио је зубарску ординацију помажући тако људима у Кривој Паланци где није било зубара.
Сем тога, учествовао је у многим противепидемијским акцијама. За ангажовање у борби против пегавог тифуса, одликован је Орденом Светог Саве III реда. Пошто је болница у Куманову била далеко, обављао је у месту где је радио интервенције из мале хирургије и породиљства. Због свега тога уживао је симпатије народа и углед народног лекара.

III

По потреби службе др Мићо Мићовић премештен је 1939. у Хигијенски завод у Скопљу. Чинило се да се најзад испунила његова жеља да ради у некој значајној установи где би могао да се бави и тео-ретским аспектима медицине. Све што је до тада радило деловало му је као посао за „обичног лекара“. Али, само неколико месеци касније, пошто није хтео да постане члан Радикалске странке, добио је пре-мештај у Дом народног здравља у Приштини. Одбио ја тамо да иде. Жалио се Министарству здравља и жалба му је уважена, те је остао је у Хигијенском заводу у Скопљу, чврсто се држећи принципа да „стручњаци најбоље користе народу ако се посвете својој струци“.
У Хигијенском заводу у Скопљу највише се бавио бактериологијом. Упознао је добро дијагнос-тику кала-азара, маларије, сифилиса и труберкулозе, и других водећих заразних и паразитарних болести што га је определило да постане специјалиста бактериологије. Радећи у том заводу, завршио је курс из микорбиологије 1940. године. Звање лекара специјалисте бактериологије др Мићовић добио је много касније, 29. децембра 1948. године.
После уласка Немаца у Југославију и доласка Бугара у Скопље, др Мићо Мићовић, изложен малтретирању и прогону, напушта Скопље 1941. године и као избеглица креће у Србију са женом и децом „без игде ичега“. У Србији је распоређен у Дом народног здравља у Јагодини, где као вд. управника остаје до 1942. година, а потом прелази у Зајечар.

IV

У Зајечару др Мићо Мићовић ради као лекар у Дому народног здравља све до краја рата. У августу 1944. године био је осумњичен од ондашње власти да је предао партизанима аутомобил Дома народног здравља, због чега је био ухапшен. Саслушавали су га, претресали му стан, а припадници војске ДМ спровели су га у Бољевац, а затим у Звездан. Ослободили су га партизани 5. септембра, приликом ослобађања тих крајева.
Рат још није био готов. ЈА били су потребни лекари. На списку лекара из Зајечара, који морају у борбу, нашло се и име др Миће Мићовића. Иако слабог здравља, морао је на извршавање нових обавеза.
Кратко време после рата, од октобра 1944. до новембра 1945. године, био је лекар команде места Главног штаба Србије у Зајечару, Крагујевцу и Београду. После тога враћа се у Зајечар на своје место лекара Дома народног здравља. У једном документу из 1945. године помиње се др Мићо Мићовић као управник Дома народног здравља у Зајечару. Једно време, током 1946. године, ради као железнички лекар у Зајечару. У Дому народног здравља у Зајечару ради до јула 1947. године када престаје да постоји Дома народног здравља, а на његово место формиран се Санитарно-епидемиолошка станица. С обзиром на своја знања и искуства из превентивне медицине, др Мићовић постаје управник Санитарно-епидемиолошке станице (СЕС). Истовремено је радио и као окружни санитарни инспектор.
Сви ти разноврсни послови и задужења повећавали су знања искуства, и брусили његову спосо-бност и вештину борца за народно здравље. Због тога је био најспремнији, у стручном погледу, да преузму функцију првог управника Хигијенског завода у Зајечару после његовог формирања 1. јануара 1953. године. Када је Хигијенски завод променио име и постао Завод за здравствену заштиту, др Мићо Мићовић је био његов први директор. На тој функцији остао је до 1. октобра 1963. године. Једно време, до одласку у пензију 31. јануара 1964. године, био је постављен за начелника Одељења за микробиологију и епидемиологију поменутог Завода. Пошто је био слабог здравља, одлази у Београд ради лечења. Умро је 30. маја 1966. године у Београду где је и сахрањен.

V

Др Мићо Мићовић је током своје лекарске каријере, поред рада у микробиолошкој лабораторији, обављао многе послове у превентивној медицини. Међу активностима од значаја за народно здравље, у периоду 50-их и 60-их година XX века, посебно бих побројао:
- ерадикацију ендемског сифилиса, у чему је Хигијенски завод активно учествовао са својим екипама предвођених др Мићом Мићовићем;
- превентивно-медицинске активности откривања и лечења оболелих од сифилиса, чиме је обухваћено око 200 000 људи. Била је то прва масовна употреба пенцилина у лечењу сифилиса;
- борбу против заразних и паразитарних болести, посебно организацију спровођења систематских вакцинација против великих богиња, дечје парализе, Ди-Те-Пера и сл;
- предузимање противепидемијским мера у бројним епидемијама цревних заразних болести, заразне жутице и др;
- коришћење дезинфекције, дезинсекције и дератизације;
- унапређење хигијене средине изградњом водовода и асанацијама бунара, извора и чесама;
- здравствено васпитање народа путем предавања, чланака у новинама и поукама на локалним радио станицама – др Мићовић је сматрао да је здравствено васпитање главни предуслов унапређења народног здравља;
- организовање и учествовање у едукацији здравствених радника на курсевима и семинарима и рад као наставник Средње медицинске школе у Зајечару.
У условима у којима је живео и радио, др Мићо Мићовић обављао је активности из све три пре-вентивно-медицинске области: бактериологије, епидемиологије и хигијене. Као руководилац Завода, имао је обавезе да обавља и социјално-медицинске активности у смислу организације здравствене служ-бе на подручју Тимочке крајине. Није се либио да ради и као лекар који лечи ако би то затребало.
Др Мићо Мићовић је био добар стручњак, вредан, радан, педантан, одговоран, поштен и због свега тога поштован од стране здравствених радника и народа. Био је активан члан Српског лекарског друштва. Говорио је течно немачки, а служио се и француским језиком. Поштовао је човека у свакоме. Волео је да се шали. Они који су га знали – памте га по добром. Увек се декларисао као Србин и био је поносан због тога. Прожео је све активности Завода на чијем је челу био личним примером и – ентузијазмом.

ИЗВОРИ

1. Ист. архив у Зајечару. Архива завода, 1/141/1, 6.II 1964.
2. Fascikla sa ličnim dokumentima dr Miće Mićovića, iz prodične zbirke dokumenata.

Слика 1. Др Мићо Мићовић на терену


 

Слика 4. Др Мићо Мићовић са радницима Хигијенског завода у Зајечару