Piter Brojgel Stariji
Dečje igre, 1560.
Ulje na dasci
Muzej istorije umetnosti u Beču

Piter Brojgel Stariji
Dečje igre, 1560.
Ulje na dasci, Muzej istorije umetnosti u Beču

Iako kada čujemo ime Piter Brojgel Stariji odmah pomislimo na fantastične žanr scene sa mnogo aktera ili pak predstave iz Biblije prošarane dubljom porukom, samo poreklo ovog flamanskog, odnosno holandskog slikara, i danas ostaje misterija. Njegova godina rođenja još uvek nam je nepoznata, kao i samo mesto rođenja i najranije detinjstvo. Ni o njegovom poreklu nemamo podataka. Istraživači i danas pokušavaju da dokuče da li potiče iz seoske porodice, slične onima koje je često predstavljao u svojim radovima, ili je rastao u građanskom okruženju visoko obrazovanih ljudi koji su možda značajno uticali na pojavu intelektualnog sadržaja u njegovim delima. Ono što je neosporno jeste značaj njegovih impozantnih dela i činjenica da očaraju svakoga ko stane pred njih.

Brojgel se tokom svog rada najviše posvetio žanr slikarstvu. Vrlo često u njegovim delima glavni akteri su seljaci što je bilo retko u slikarstvu toga vremena. Prikazujući obične ljude u pejzažu odnosno urbanom ili ruralnom okruženju zaokupljene svojim različitim aktivnostima kao što su lov, obedovanje, proslave ili igre, umetnik nam otvara prozor u običan život ljudi šesnaestovekovne Holandije, odnosno Belgije.

Jedna od posebno zanimljivih slika zove se Dečje igre. Na njoj je umetnik predstavio oko osamdeset različitih dečjih igara kojima je zaokupljeno više od dvesta dece. Slika je velikih dimenzija i enciklopedijske kompozicije što je čini vrlo upečatljivom. Scena je pažljivo organizovana. Veliki centralni trg kao i okolne ulice prepune su dece zaokupljene različitim igrama. Iako kompozicija slike diktira veće i vidljivije figure u prvom planu, na trgu, u odnosu na figure u ulici koja nestaje u perspektivi, celokupna predstava ne odaje nikakav narativ nametnut od strane autora. Sve igre su ravnopravne i motivi iz prvog plana ni po čemu ne odaju veći značaj ili smisao od onih koji se nalaze u drugom planu. Neke od ovih igara su prepoznatljive, pa čak i prisutne u odrastanju mnoge dece –igranje lutkama, igračkama konja, klikerima. Predstave dece u ovako velikom broju okupirane igrom nisu bile uobičajene za period u kome je nastalo ovo delo i ono intrigira istraživače i danas. Iako Dečje igre možemo posmatrati samo kao predstavu velikog broja dečjih igara i uživati u zanosnoj i očaravajućoj slici, potraga za skrivenom porukom nam se sama nameće. Ako malo bolje pogledamo, u dečjim igrama možemo videti metaforu za glupost i ludost odraslih i trivijalnost njihovih „značajnih“ poslova. S druge strane, veliki broj igara i njihova raznovrsnost mogu ukazivati na značaj igre u dečjem razvoju. Cela scena je očaravajuća i podstiče nas da je posmatramo kao celinu dok istovremeno svaka grupica dece nas poziva da uđemo u njihov mali svet i uključimo se u njihovu igru.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti