XXXII Timočki medicinski dani
Zaječar, 23–24. maj 2013.

Radovi - Zbornik sažetaka

Radovi mladih autora  
- usmena predavanja
 

12. Glikoregulacija pacijenata sa diabetes mellitus-om tip II - sekundarno insulin zavisnih
13. Gilbertov sindrom kod pacijenta školskog uzrasta, prikaz slučaja
14. Sam svoj lekar
15. Uticaj bezalkoholnih pića na nastanak karijesa
16. Uticaj atrijalne fibrilacije i hronične kardiomiopatije na preživljavanje kod pacijenata sa akutnim ishemijskim moždanim udarom
17. Ispitivanje funkcije trombocita i efikasnosti antitrombocitne terapije kod pacijenata sa akutnim ishemijskim moždanim udarom

Diabetes mellitus (DM) je hronično, progresivno oboljenje koje se karakteriše hiperglikemijom i drugim biohemijskim poremećajima. Tip II predstavlja kliničku manifestaciju poremećenog metabolizma glukoze u smislu smanjene sekrecije insulina i smanjenog iskorišćenja glukoze od strane perifernih tkiva. Tokom trajanja bolesti javljaju se hronične komplikacije,mikro-i makro vaskularne. HgbA1C je pouzdana mera hronične hiperglikemije i obuhvata stepen izloženosti hiperglikemiji tokom vremena a povezan je sa rizikom za pojavu komplikacija DM-a. DM, kao jedna od masovnih nezaraznih bolesti, u značajnom je porastu na našem terenu.
Cilj rada je da se ispita značaj pravovremenog uvođenja insulina kod pacijenata sa DM tip II koji su na oralnim hipoglikemicima i njihovo uredno korigovanje.
Metoda: Na osnovu postojeće dokumentacije u okviru savetovališta za dijabetičare DZ Srpska Crnja urađena je retrospektivna analiza za period 2011/2012. Analizirane su vrednosti HgbA1C-a nakon 6 meseci od promene terapijskog režima.
Rezultati: Savetovalište poseduje 700 registrovanih pacijenata sa DM. Od toga do perioda 2011. godine insulin zavisnih pacijenata bilo je ukupno 64. Temeljnim praćenjem izdvojen je 21 pacijent tokom 2011/2012 godine kod kojih se ukazala potreba za sekundarnim uvođenjem insulina ili za korekcijom postojećih doza insulina ili za prevođenjem na analoge, tamo gde su ispunjeni uslovi RZZO-a. Evaluacijom podataka u ovoj grupi dobijena je sledeća: vrednosti HgbA1C-a pre i posle promene terapijskog režima opala je za 2,06% srednje vrednosti za period od 6 meseci.
Zaključak: Uspostavljanjem dobre glikoregulacije vrši se sekundarna prevencija dijabetičara odnosno smanjuje pojava i/ili progresija mikro- i makrovaskularnih komplikacija.
Ključne reči: diabetes mellitus tip II, glikoregulacija, HgbA1C, sekundarna prevencija hroničnih komplikacija.

13. Gilbertov sindrom kod pacijenta školskog uzrasta, prikaz slučaja
Mitrović Dragana(1), Zdravković Rajko(2), Đorđević Jovica(1), Ćirić Danijela(4), Miletić Emilio(3) ,Bogoslović Miloš(5), Miljana Mladenović(6), Nataša Milović(1), Aneta Živulović(3), Zlatković Ana(1)
(1) ZDRAVSTVENI CENTAR KNJAŽEVAC, SLUŽBA ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU PREDŠKOLSKE I ŠKOLSKE DECE SA MEDICINOM SPORTA I SAVETOVALIŠTEM ZA MLADE
(2) DOM ZDRAVLJA BAR, IZABRANI LJEKAR ZA DJECU
(3) ZDRAVSTVENI CENTAR KNJAŽEVAC, SLUŽBA HITNE MEDICINSKE POMOĆI
(4) DOM ZDRAVLJA ZAJEČAR, SLUŽBA ZA ZAŠTITU ZDRAVLJA DECE I OMLADINE
(5) DOM ZDRAVLJA DOLJEVAC
(6) MEDICINSKI FAULTET-NIŠ

Gilbertov sindrom predstavlja nasledni oblik nekonjugovane hiperbilirubinemije.Uzrok hiperbilirubinemije je smanjena aktivnost enzima glukuronoziltransferaze ( bilirubin-uridin-difosfat-glukuronozilltransferaza, B-UGT), koji konjuguje bilirubin i još neke molekule. Gilbertov sindrom se nasleđuje autozomno dominantno.Pored detaljnog pregleda pacijenta, laboratorijske analize i test gladovanja i fenobarbitonski test potvrđuju dijagnozu.
U radu je prikazan pacijent, R N, uzrasta 18 godina sa kliničkom slikom bola u stomaku i krvarenjem u stolici i žutom prebojenošću kože i sluzokoža. Laboratorijsko ispitivanje krvi je pokazalo povišene vrednosti ukupnog bilirubina, normalne vrednosti transaminaza ,normalne vrednosti kompletne krvne slike, dok su urobilinogen i bilirubin u urinu bili negativni. Pacijent je gubio na telesnoj težini zbog smanjenog apetita i smanjenog unosa hrane iz straha da ne isprovocira bolove u stomaku. Ultrazvučni nalaz gornjeg abdomena je bio uredan. Povišene vrednosti bilirubina, abdominalni bol, rektoragija i ikterus su perzistirali u periodu od novembra 2012., kada se prvi put javio na pregled do januara 2013. kada je pregledan na Dečijoj internoj klinici u Nišu, dok su za to vreme vrednosti transaminaza i kompletne krvne slike bili uredni.U toku hospitalizacije na Klinici za interne bolesti u Nišu potvrđen je Gilbertov sindrom fenobarbitonskim testom i testom gladovanja koji su bili pozitivni.
Veoma je bitno da se bolest pravovremeno prepozna. Da li će pacijent biti izolovan i poslat na infektivno odeljenje, ili će terapija biti supstituciona, imunska ili operativna zavisi od diferencijalne dijagnoze .
U diferencijalnoj dijagnozi ikterusnog sindroma kojim se manifestije Gilbertov sindrom, treba isključiti holecistit, hepatit, hemolitičku anemiju, primarne karcinome digestivnog trakta, metastaze u jetri, poremećaj metabolizma bilirubina.
Ključne reči: hiperbilirubinemija, sindrom, dijagnoza

14. Sam svoj lekar
Miloš Bogoslović (1), Milena Potić-Floranović (2), Dragana Mitrović (3),
Miljana Mladenović-Petrović (4)
1. DOM ZDRAVLJA DOLJEVAC, SLUŽBA ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU ODRASLOG STANOVNIŠTVA
2. INSTITUT ZA BIOMEDICINSKA ISTRAŽIVANJA, MEDICINSKI FAKULTET NIŠ
3. ZDRAVSTVENI CENTAR KNJAŽEVAC, SLUŽBA ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU PREDŠKOLSKE I ŠKOLSKE DECE SA MEDICINOM SPORTA I SAVETOVALIŠTEM ZA MLADE
4. DOM ZDRAVLJA BELA PALANKA, SLUŽBA ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU DECE, ŠKOLSKE DECE I OMLADINE

Uvod: Samolečenje predstavlja primenu lekova za lečenje simptoma i/ili bolesti koje bolesnik sam dijagnostikuje ili kao kontinuirana ili intermitentna primena lekova za lečenje hroničnih ili rekurentnih bolesti ili simptoma.
Cilj rada: Pokazati i ispitati zastupljenost samolečenja, utvrditi u kakvom je odnosu sa starosnom i polnom strukturom kod pacijenata lečenih u Domu zdravlja Doljevac, Ambulanta Belotinac.
Metod: Metodom anketiranja pacijenata starosne dobi iznad 18 godina koji su se javili svom izabranom lekaru u mesecu januaru 2013. sprovedeno je istraživanje. Podaci prikupljeni anketom su upisivani u specijalno kreiran anketni list, a zatim analizirani.
Rezultati: Od celokupnog broja anketiranih ispitanika (782) koji su se javili svom izabranom lekaru tokom januara 2013. godine u ovoj ambulanti 81,33% pacijenata se bar jednom samolečilo. Osobe koje su se same lečile statistički su dominantno starije starosne dobi, a samolečenju češće pribegavaju osobe ženskog pola 78.30% u odnosu na osobe muškog pola 21,70% ispitanika. Najveći procenat ispitanika je pribegavalo korišćenju lekova za okupaciju bola 43,40%, lekova za smirenje 33,02%, antibiotika 13,21%, biljnih preparata 10,37%. Kao najčešći razlog samolečenja navodili su dostupnost lekova i lekovitih sredstava bez recepta u apotekama.
Zaključak: Utvrđena je značajna učestalost samolečenjem. Zabrinjavajuće je to što više od polovine ispitanika koristi lekove kao vid samolečenja bez nadzora lekara kao i loša informisanost o kontraindikacijama prilikom korišćenja lekova. Zadatak izabranog lekara je kako redukcija vida samolečenja kod pacijenata tako i razvoj svesti pojedinaca o potencijalnom riziku tokom uzimanja lekova na svoju ruku.
Ključne reči: samolečenje, lekovi, upotreba, zastupljenost.

15. Uticaj bezalkoholnih pića na nastanak karijesa
Bojana Chiritescu, Bratimirka Jelenković
ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, STOMATOLOŠKA ORDINACIJA SREDNJOŠKOLSKOG CENTRA; PEDIJATRIJSKA SLUŽBA ZC ZAJEČAR

Sažetak:
UVOD: Prisustvo šećera u bezalkoholnim pićima omogućava mikroorganizmima zubnog plaka produkciju organskih kiselina koje dovode do demineralizacije površine zuba i nastanka karijesa. Praćenje odnosa konzumiranja zaslađenih, bezalkoholnih pića je značajna aktivnost u sagledavanju faktora koji utiče na oralno zdravlje, u cilju njegovog poboljšanja.
CILJ: Prikaz dejstva svakodnevnog, kontinuiranog unosa bezalkoholnih, zaslađenih pića na zdravlje zuba kod mladih srednjoškolskog uzrasta rođenih 1995. i 1996.godine.
METOD RADA: Podaci su dobijeni na osnovu upitnika, zdravstvenih kartona devedesetoro adolescenata i pri sistematskom stomatološkom pregledu 2012 i 2013 godine. Istraživana je učestalost karijesa kod adolescenata koji piju zaslađena pića u odnosu na one koji to ne čine. Utvrđen je kvalitet oralne higijene i kod jednih i kod drugih. Ukupan broj karioznih zuba iz određene grupe podeljen je na broj ispitanika iz iste grupe i tako je dobijen prosečan broj karijesa po ispitaniku. Uzet je u obzir broj plombiranih i ekstrahiranih zuba, imajući u vidu da je karijes bio uzrok istih.
REZULTATI I DISKUSIJA: Istraživanje je pokazalo da je učestalost karijesa najveća kod ispitanika koji svakodnevno, kontinuirano konzumiraju zaslađena pića (u proseku 1l), a kod kojih oralna higijena nije adekvatna, i to po ispitaniku: 4karijesa, 5plombi i 2 ekstrahirana zuba. Kod ove grupe najmanji je broj zdravih zuba po ispitaniku-17. Učestalost karijesa je najmanja u grupi ispitanka koji ne konzumiraju bezalkoholna pića i dobro održavaju oralnu higijenu, i to po ispitaniku: 2 karijesa, 2 plombe i 1 ekstrahiran zub. U ovoj grupi najveći je broj zdravih zuba po ispitaniku-23.
ZAKLJUČAK: Sprovedenim istraživanjem dokazano je da svakodnevno kontinuirano konzumiranje bezalkoholnih zaslađenih pića dovodi do veće učestalosti karijesa, naročito uz neadekvatnu oralnu higijenu.
Ključne reči: karijes, bezalkoholna pića, oralna higijena.

16. Uticaj atrijalne fibrilacije i hronične kardiomiopatije na preživljavanje kod pacijenata sa akutnim ishemijskim moždanim udarom
Mirjana Krkić (1), Saška Manić (2),Maja Mladenović (2)
(1) FAKULTET MEDICINSKIH NAUKA U KRAGUJEVCU
(2) ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, NEUROLOŠKO ODELJENJE

UVOD: Bolesti krvnih sudova srca i mozga nedvosmisleno su glavni uzroci većine smrtnih ishoda u ljudskoj populaciji. Kardiovaskularna i cerebrovaskularna oboljenja predisponirana su istim faktorima rizika, s' tim što oboljenja srca posebno mogu uticati na manifestacije cerebralne ishemije. Fibrilacija pretkomora se okrivljuje za čak 50% nastalih ishemijskih moždanih udara. Nasuprot tome, hronična kardiomiopatija usled oslabljene kontraktilnosti miokarda leve komore i posledične kongestije takođe pogoduje stvaranju tromba.
CILJ: 1. Utvrditi da li postoje razlike u mortalitetu kod akutnog ishemijskog moždanog udara (AIMU) između pacijenata obolelih od fibrilacije pretkomora (FA) i pacijenata sa hroničnom kardiomiopatijom (CMP). 2. Ako se utvrdi statistički značajna razlika u mortalitetu od AIMU između pacijenata obolelih od FA i pacijenata sa CMP, prikazati rezultate i opisati u kom smeru se ona kreće. 3. Izračunati procenat pacijenata sa FA i procenat pacijenata sa CMP, obolelih od akutnog AIMU.
METOD: Pri odabiru pacijenata za uključivanje u ovu studiju retrospektivnog karaktera analizirana je medicinska dokumentacija pacijenata koji su lečeni u hospitalnim uslovima na neurološkom odeljenju Zdravstvenog centra Zaječar u periodu od januara do kraja avgusta 2012.god. U istraživanje je uključeno 213 pacijenata sa ishemijskim moždanim udarom. Praćeni su sledeći parametri: pol, godine starosti, broj pacijenata sa FA, broj pacijenata sa CMP, broj umrlih i broj preživelih od AIMU koji su imali jednu od navedenih bolesti.
REZULTATI I DISKUSIJA: Od ukupno 213 pacijenata uključenih u studiju, bilo je 113 (53,1%) žena i 100 (46,9%) muškarac obolelih od AIMU. Prosečna staros ovih pacijenata bila je 75,39 godina (SD 9,921). Sa FA bilo je 93 (43,7%), dok je sa CMP bilo je 120 (56,3%). Nakon AIMU, smrt je nastupila kod 70 (32,9%) pacijenata, dok je 143 (67,1%) pacijenata sa FA ili CMP preživelo. χ2 testom (Asymp.Sig=0,001) pokazali smo statistički značajnu razliku u preživljavanju kod AIMU između pacijenata sa FA ili CMP. Phi iznosi -0,230, što se smatra srednjom jačinom veze između promenljivih.
ZAKLJUČAK: Nesumnjivo je da postoji značajna razlika u preživljavanju između pacijenata sa FA ili CMP koji su doživeli AIMU. Stopa preživljavanja je na strani pacijenata sa CMP, ali je i dalje nešto niža od prijavljenih stopa u drugim zemljama. Ovo ukazuje na potrebu za ranim otkrivanjem, skrivenih i manifestnih slučajeva obolelih od KVB, posebno FA i adekvatnim lečenjem kako bi se smanjio procenat tromboembolijskih komplikacija, samim tim i AIMU.
Ključne reči: akutni ishemijski moždani udar, fibrilacija atrijuma, kardiomiopatija

17. Ispitivanje funkcije trombocita i efikasnosti antitrombocitne terapije kod pacijenata sa akutnim ishemijskim moždanim udarom
Maja Mladenović (1), Saška Manić (1), Mirjana Krkić (2), Srđana Štulić (3)
(1) ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, NEUROLOŠKO ODELJENJE,
(2) FAKULTET MEDICINSKIH NAUKA U KRAGUJEVCU,
(3) VOJNO MEDICINSKA AKADEMIJA

UVOD: Akutni moždani udar (AMU) se definiše kao fokalni ili globalni poremećaj moždane funkcije koji naglo nastaje, traje duže od 60 minuta, a posledica je poremećaja moždane cirkulacije ili stanja u kome protok krvi nije dovoljan da zadovolji metaboličke potrebe neurona za kiseonikom i glukozom. Akutni ishemijski moždani udar ima sklonost ka ponavljanju, stopa ponavljanja na kraju prve godine iznosi 10–18%, na kraju druge godine 16–26%, a nakon treće godine 20–34%. Dakle, sekundarna prevencija AIMU je od ogromnog značaja. U sekundarnoj prevenciji značajnu ulogu imaju antitrombocitni lekovi.
CILJ RADA: je bio ispitivanje funkcije trombocita i efikasnost primenjene terapije kod bolesnika sa AIMU koji su na pojedinačnoj ili dvojnoj antiagregacionoj terapiji.
MATERJAL I METODE: Retrospektivna studija je obuhvatila ukupno 45 pacijenata, koji su bili na monoterapiji ili kombinovajon terapiji antiagregacionim lekovima. Korišćeni su podaci iz baze podataka neurološkog odeljanja Zdravstvenog centra Zaječar, koji su hospitalizovani u period od aprila do kraja oktobra 2012. godine.
REZULTATI RADA: Od ukupnog broja ispitanih bilo je 22 (48,9%) muskarca i 23 (51,1%) žene. Prosecna starost ispitanika bila je 69,02 godine (SD 11,297). Fiziolosku funkciju trombocita imalo je 30 (66,7%) pacijenata od cega 12 (26,7%) muskaraca i 18 (40,0%) žena, dok je nefiziolosku funkciju trombocita imalo 15 (33,3%) pacijenata od cega 10 (22,2%) muskaraca i 5 (11,1%) žena. Efekat acetilsalicilna kiselina (ASK) ispitivan je kod 42 pacijenta. Zadovoljavajuci efekat ASK postignut je kod 23 (54,8%) pacijenta, od cega kod 13 (31,0%) muskaraca i 10 (23,8%) žena, dok je nezadovoljavajuci efekat bio kod 19 (45,2%) pacijenata, od cega 8 (19,0%) muskaraca i 11 (26,2%) žena. Efekat klopidogrela ispitivan je kod 23 pacijenta. Zadovoljavajuci efekat klopidogrela postignut je kod 13 (56,5%) pacijenata, od cega 8 (34,8%) muskaraca i 5 (21,7%) žena, dok je nezadovoljavajuci efekat zabeležen kod 10 (43,5%) pacijenata od cega 5 (21,7%) mukaraca i 5 (21,7%) žena.
ZAKLJUČAK: Termin trombocitne rezistencije ne sme se olako upotrebljavati, jer može proizvesti povećan rizik tromboze ako se terapija pogrešno prekine, ili povećan rizik hemoragije, ako se doza antitrombocitnog leka poveća. Treba istaći da je mali broj uzorka nedostatak ove studije te u cilju definisanja uticaja na rezistenciju potrebno je sprovođenje obimnijih istraživanja.