| |
|
|
Novo shvatanje
biologije dijabetesa
Dr Dušan Jerkić
OB KIKINDA
Šećerna bolest je hronična masovna nezarazna bolest o čijoj patogenezi i
patofiziologiji je napisano puno radova. Odavno postoje nedorečenosti i
kontraverze u tumačenju patofiziologije, patologije dijabetesa; ili
jednostavno neke nedorečene činjenice koje se u objavljenim radovima
nisu ni obrađivale. Do sada prihvaćeno shvatanje "prirodni tok
dijabetesa..." trpi značajne promene. Po tom shvatanju prirodni tok
dijabetesa je objašnjavan apoptotičnim promenama na disfukcionalnim beta
ćelijama. "Prirodni tok dijabetesa" se prihvatao kao neumitan i sa skoro
nepromenljivim i neumitnim tokom. Novoobjavljeni radovi a neki još uvek
u radu bacaju novo svetlo na izostanak apoptoze beta ćelija tj promene u
shvatanju da apoptoza beta ćelija ni ne postoji kao takva nego da je u
pitanju dediferencijacija beta ćelija. Novo shvatanje biologije beta
ćelija pokazuje da napredovanje bolesti može i da bude značajno
izmenjeno. Nov pristup u shvatanju daje nadu i otvara mogućnosti za
sasvim nov pristup u menjanju "priridnog toka dijabetesa" Sada, sa mnogo
više osnove se otvara mogućnost u prezervaciji preostale funkcije beta
ćelija. Nov način razumevanja i u biologiji i patobiologiji beta ćelija
je i uvod u promene načina na koji se kreiraju i terapijske intervencije
kojim danas preveniramo i lečimo šećernu bolest.
Cilj predavanja je uvid u nova shvatanja biologije beta ćelije i
prezentacija nekih novih radova i shvatanja iz te oblasti.
Komorbiditet kod
gojazne dece i mladih
Prim mr sc med dr Snežana Lešović
SPECIJALNA BOLNICA ZA BOLESTI ŠTITASTE ŽLEZDE I BOLESTI METABOLIZMA
ZLATIBOR
UVOD: Gojaznost kod dece povezana je sa povećanim rizikom nastanka
brojnih metaboličkih komplikacija kao što su insulinska rezistencija,
poremećena tolerancija glukoze i dijabetes tipa 2. Povišeni ITM (indeks
telesne mase) u detinjstvu glavni je generator metaboličkog sindroma.
Gojazna deca imaju povećan rizik za nastanak ortopedskih, respiratornih
bolesti i psiholoških problema. Pored brojnih komplikacija, gojaznost je
uzrok velikog ekonomskog opterećnja kroz smanjenje produktivnosti i
prihoda i na nju otpada 7-12% svih troškova za zdravstvenu zaštitu u
zapadnim zemljama. Kao odgovor na epidemiju gojaznosti u Srbiji je 2008.
godine formiran Cenar za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju gojaznosti
kod dece adolescenata i Program „Čigotica“ u Specijalnoj bolnici
„Zlatibor“.
CILJ: Utvrditi komplikacije gojaznosti i metaboličke faktore rizika u
adolescenata učesnika Programa
“Čigotica”.
METOD RADA: Antropometrijski, klinički i biohemijski parametri
analizirani su kod 1 000 adolescenata (468 devojčica i 532 dečaka),
prosečnog uzrasta 15,30 godina sa dijagnostikovanom primarnom
gojaznošću. Istraživanje je sprovedeno u Centru za prevenciju i leečnje
gojaznosti kod dece i adolescenata, Specijalna bolnica „Čigota“.
Hospitalizacija traje 21 dan. Kriterijum za gojaznost je indeks telesne
mase (ITM) > +2 SD. Pored kliničkog pregleda meren je krvni pritisak.
Nivo triglicerida, ukupnog, HDL i LDL holesterola, mokračne kiseline i
glikemija su određivani drugog dana hospitalizacije posle 12 h
gladovanja.
REZULTATI: Abdominalnu gojaznost definisnu OS>P90 imaju svi ispitanici
(100%). Hipertenziju ima 28% adolescenata. Akantoza nigrikans prisutna
je kod 51,4 % adolescenata. Vrednosti triglicerida su povišene kod 7,8%
ispitanika, snižene vrednosti HDL h ima 22,9% ispitanika, a povišene
vrednosti holesterola ima 5,8% ispitanika. Dva faktora rizika za
metabolički sidrom ima 27,6%, a metabolički sindrom 18,3% ispitanika.
Poremećaj prometa šećera u organizmu ima 8,9% ispitanika. Tri ispitanika
imaju dijbetes tipa 2 (0,3%). Orotpedske komplikacije ima 82%
ispitanika. Sindrom policističnih jajnika ima 12% adolescentkinja.
ZAKLJUČAK: U velikog broja gojaznih adolescenata prisutne su
komplikacije, što ukazuje na ozbiljnost problema gojzanosti i potrebu za
efikasnijim preventivnim programima. Kratkoročni efekti programa
Čigotica ohrabruju, a efikasnost multidisciplinarnog lečenja gojaznih
adolescenata proceniće tekuće istraživanje koje razmatra održivost
posignutih rezultata.
Ključne reči: gojaznost, adolescenti, metabolički faktori rizika,
insulinska rezistencija, indeks telesne mase (ITM), Program Čigotica
Terapija hipertenzije kod hroničnih bubrežnih bolesnika
Prof. dr Nada Dimković
KLINIČKO ODELJENJE ZA BUBREŽNE BOLESTI, KBC ZVEZDARA, BEOGRAD
Jedan od posebnih značajnih aspekata hipertenzije jeste oštećenje
bubrega i nastanak terminalne bubrežne slabosti. Prema podacima
nacionalnog registra, oko trećina incidentnih dijaliznih bolesnika kao
etiologiju ima upravo hipertenziju. U poredjenju sa optimalnim
vrednostima krvnog pritiska, svaki naredni stadijum hipertenzije uvećava
relativni rizik od otkaza rada bubrega a najveći je u četvrtom stadijumu
(prilagodjen RR: 22). Uz to, hipertenzija, bilo primarna ili sekundarna,
značajan je faktor kardiovaskularnog komorbiditeta te nije iznenadjujuće
da ovi bolesnici umiru od kardiovaskularnih bolesti mnogo češće od opšte
populacije. Na hipertenzivno oštećenje bubrega su posebno osetljivi
oboleli od dijabetesa: zbog poremećaja autoregulacije i izostanka
protektivne vazokonstrikcije aferentne arteriole, sistemska hipertenzija
se lako prenosi u glomerulus i vodi hiperfiltraciji kao osnovnom
mehanizmu bubrežnog oštećenja. U terapiji hipertenzije kod bubrežnih
bolesnika lekovi iz grupe RAAS blokade imaju primarno mesto zbog svojih
hemodinamskih ali i ne-hemodinamskih svojstava što se pozitivno odražava
na smanjenje albuminurije i proteinurije. Kombinacija ove dve grupe
lekova se daju samo ukoliko pored hipertenzije bolesnik ima i izraženu
proteinuriju a pri tome ne reaguju na konvencionalnu terapiju. Najnovije
KDIGO Smernice iz 2014. godine ističu pet bitnih momenata u terapiji
hipertenzije kod hroničnih bubrežnih bolesnika: individualizacija
terapije, restrikcija soli, nusefekti terapije, odrediti realno mesto
lekovima iz grupe RAAS blokade i uzeti u obzir značaj i ostalih
antihipertenzivnih lekova. Specifičnosti u odnosu na opštu populaciju
podrazumevaju odredjivanje BMI koji se razlikuje zavisno od pola ali i
obim struka. Pri tome, BMI ima obnuti značaj kod odmakle bubrežne
slabosti gde su više vrednosti BMI vezane za bolje preživljavanje
bolesnika. Kako se od hroničnih bubrežnih bolesti leči uglavnom starija
populacija, to je potrebno misliti ne samo na sistolni pritisak več i na
dijastolni: terapija se daje samo ako to ne vodi nusefektima i padu
dijastolnog pritiska. Naime, na taj način se povećava sklonost padovima
i frakturi kuka koja ima veoma nepovoljne posledice. Takodje,
kalcifikacije krvnih sudova kod starijih vode nestabilnom dijastolnom
krvnom pritisku. U izboru terapije ne treba zaboraviti i
nehidropiridinske kalcijumske antagoniste, beta blokatore (koji
preveniraju aritmije i naglu srčanu smrt) ali i lekove koji deluju na
simpatičku hiperreaktivnost. Ova hiperaktivnost je tipična za hronične
bubrežne bolesnike i korelira sa nivoom glomerulske filtracije i
kardiovaskularnim komorbiditetom kod bubrežnih bolesnika.
Savremeni
hirurški stavovi u lečenju IBC
Prof dr sci med Vladimir Ćuk
HIRURŠKA KLINIKA, KBC ZVEZDARA, STOMATOLOŠKI FAKULTET U BEOGRADU KLINIKA
ZA HIRURGIJU
- Promene u eri biološke Th –
Inflamatorne bolesti creva (IBC), ulcerozni colitis (UK) i Crohn-ova
bolest (CB) predstavljaju hronično idiopatsko zapaljenje creva. Dok je
CB transmuralni zapaljenski proces koji može da zahvati bilo koji
segment digestivnog trakta u UK zapaljenje je ograničeno na mukozu
kolona i rektuma. Prirodan tok ovih bolesti se sastoji od tipičnih
epizoda pogoršanja sa dužim ili kraćim spontanim ili terapijski
izazvanim remisijama. U aktivnoj fazi bolest je manifestovana bolovima u
trbuhu, krvavim prolivima, gubitkom apetita, opštom slabošću i
mršavljenjem. U severnoj Evropi se svake godine javi oko 20 novih
bolesnika na 100.000 stanovnika sa IBC. Obe bolesti nemaju veliki uticaj
opšti mortalitet populacije ali je njihov negativni uticaj na morbiditet
i kvalitet života obolelih veliki.
Osnovna medikamentozna terapija ovih bolesti sadrži kortikosteroidne
lekove i aminosalicilnu kiselinu uz higijensko dijetetski režim. U
drugoj liniji terapije za rezistentnu bolest koriste se imunosupresivni
i imunomodulatorni lekovi. U novije vreme velike nade su polagane u
specifičnu ciljanu terapiju monoklonskim antitelima na TNFα. Nažalost
efikasnost ove terapije nije univerzalna a neželjeni efekti su česti, te
se relaps bolesti unutar jedne godine javlja i do 50% bolesnika.
Sve navedeno pokazuje da će hirurško lečenje biti neophodno u preko 50%
bolesnika, što usled neefikasnosti medikamentozne terapije, njenih
neželjenih efekata ili pojave maligniteta, tako i zbog akutnih
komplikacija bolesti kao što je fulminantni kolitis sa teškim
krvarenjem, toksičnim megakolonom ili perforacijom. Restorativna
prokto-kolektomija u bolesnika sa UK će značiti izlečenje ovih
bolesnika, koji više neće biti zavisni od teške medikamentozne terapije.
U bolesnika sa CB operativno lečenje će i dalje predizimati samo u
slučaju pojave komplikacija bolesti i biće krajnje poštedno. |
|
|
|
