| |
|
|
800 godina medicine kod Srba i
144 godine od osnivanja Srpskog lekarskog društva
Radoje Čolović
AKADEMIK - REDOVNI PROFESOR SANU
Bolnice u Srbiji osnivane su najpre pri manastirima a tek docnije i u
gradovima. Sveti Sava je 1198. godine u Konstantinopolju posetio bolnicu
pri manastiru Svete Bogorodice Evergetide, po ugledu na koju je 1199.
godine osnovao bolnicu (keliju) u manastiru Hilandar sa 8 postelja. Nju
su pomagali skoro svi srpski vladari i mnoge velmože. Godine 1208. ili
1209. Sveti Sava je osnovao i bolnicu u konacima manastira Studenice,
namenjenu lečenju manastirskih monaha. Bolnica u Studenici je bila prva
bolnica na tlu Srbije. Sastojala se od jedne a po potrebi je proširivana
na 2 sobe u konacima. O radu bolnice se veoma malo zna. Njen upravnik,
tzv. „rabotnik”, bio je empirik, biran iz redova monaha. Po potrebi,
njemu je dodeljivan i drugi „rabotnik”. Manastir pa tako i bolnica u
Studenici su, zahvaljujući ktitoru i darodavcima, imali redovne izvore
prihoda. Rad bolnice bio je regulisan u gl. 40. Studeničkog tipika O
bolnici i o bolničarima. Bolnica je bila značajna za život manastira. U
lečenju korišćeni su odmor, bolja hrana nego za ostale monahe, ali i
čajevi pripremljeni od lekovitih trava, gajenih u manastirskoj bašti od
semena koje je Sveti Sava doneo sa Bliskog Istoka i Svete Gore i biljaka
sakupljanih u okolini manastira. Verovatno je korišćeno i puštanje krvi
(venesekcija – flebotomija i primena pijavica). Godine 1308. Kralj
Stefan Uroš II Milutin, zet Andronika II Paleologa, pomogao je obnovu u
požaru oštećenog manastira Svetog Jovana Krstitelja - Preteče u
Carigradu i u okviru njega podigao bolnicu. Pri ovoj bolnici osnovana je
Medicinska škola, u kojoj se, kao i u drugim vizantijskim medicinskim
školama, medicina učila uz rad u bolnici. Početkom XV veka škola je
prerasla u Učilište pri bolnici, a bolnica se zvala Kraljevom bolnicom
ili Srpskom bolnicom. Bolnica i Učilište radile su do pada Carigrada u
ruke Mehmeda II osvajača 1453. Godine. Kralj Milutin je 1315. godine
osnovao i bolnicu u manastiru Svetih Arhangela Mihajila i Gavrila u
Jerusalimu, koju su srpski monasi 1678. godine zajedno sa manastirom
predali grčkom Patrijarhu. Veruje se da je osnivao bolnice i u okviru
većine svojih mnogobrojnih zadužbina (46) na tlu Srbije. Bolnicu u
svojoj zadužbini, Visokim Dečanima, Stefan Dečanski je 1330. godine
osnovao po ugledu na bolnicu pri manastiru Pantokratora Svedržitelja u
Carigradu (danas Zejrik džamija carigradsku bolnicu. Bila je to najveća
srpska srednjevekovna bolnica, koja je imala 5 odeljenja. Bolnica u
Visokim Dečanima radila je do sredine XVIII veka. Za vreme Stefana
Dečanskog u Srbiju po prvi put počinju dolaziti lekari sa Zapada,
školovani u Salernu (Italija), Monpeljeu (Francuska), a docnije i lekari
školovani u Padovi, Bolonji, Veneciji, Fermi i Rimu. Najčešće su
dolazili preko Kotora i Dubrovnika, koji su održavali trgovačke veze sa
gradovima Italije. Tako je u dva navrata, 1324. i 1329. godine, magistar
Edigius dolazio je da leči kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Prema R.
Katiću od XIV-XVI veka u Srbiju je dolazilo ili u njoj radilo najmanje
49 stranih lekara i 26 apotekara: u XIV veku bilo ih je 15, u XV 30 i u
XVI 14. Neki od ovih lekara su u Srbiji ostali do kraja života i
sahranjeni su u njoj. Dolaskom stranih lekara u Srbiju, polako počinje
da slabi uticaj vizantijske i da raste uticaj zapadne medicine na srpsku
medicinu, što je bilo važno, jer je ranije naprednija vizantijska
medicina počela zaostajati zbog organizacije njenih medicinskih škola, u
kojima se medicina učila uz rad u bolnici kao zanat, tako da su učenici
bivali samo bolje ili lošije kopije svojih učitelja. Za razliku od njih,
novoosnovane medicinske škole u Salernu, Monpeljeu i drugde na Zapadu
bile su prave škole sa medicinskim predmetima, kao što su anatomija,
koja se izučavala seciranjem životinja (svinja i majmuna), fiziologija i
dr. Veruje se da je zahvaljujući dolasku lekara iz Italije, medicina u
srednjevekovnoj Srbiji bila u ili blizu nivoa tadašnje zapadne medicine,
sa izuzetkom hirurgije, koja je u Srbiji, ne računajući srpsko primorje,
zaostajala jer se svodila se na lečenje rana i puštanje krvi. Car Dušan
je 1342. godine osnovao bolnicu u konacima manastira Sveti Arhangeli u
Prizrenu. U povelji manastira je stajalo: „Što se tiče bolnice, ona da
se uredi po zakonu, koji je propisao Kralj, Naš otac, da ima 12
postelja, i ko god da se razboli, da bude primljen u bolnicu, a hromi i
slepi da se ne drže“. Manastir i bolnicu u Prizrenu razorio je
Sinan-paša 1613. godine. U dvoru Cara Dušana 1333. godine pominje se
italijanski lekar MagisterAntonius (physicussallariatusdominiregis) a
1354. MilicinusdePraeserin (homodominiimperatoris), koji je navodno bio
srpskog porekla. Ovi lekari su smatrani uticajnim na Dvoru, te se veruje
da su preko njih strane diplomate ponekad uspešno obavljale svoje
poslove. Knez Lazar je 1381. godine u manastiru Ravanica podigao
„bolnicu za monahe, za strance i raslabljene”. Izgleda je deo bolesnika
u Ravanici lečen i u obližnjem manastiru Sisojevcu. Bolnici u Hilandaru
knez Lazar je poklonio više sela da se prihodi od njih troše „za
negovanje i utehu bolesnika”. U srpskom primorju bilo je više lekara i
apotekara. Katić navodi i konkretna imena: apotekar Albergetus iz
Venecije je osnovao prvu apoteku u Kotoru (1326. godine),
PhilipusdeFermo je bio lekar u tom gradu (1330), MencaAntibaranus je bio
lekar u Baru (1330), MagistarPaulus, „BarberiusdeBarleta,
SalariatusComunicatisCathari” (1332) i dr PietroAinesi,
„medicoetcirurgicodiquestacitta” (1350). Dobrotvorno Društvo Svetog Duha
osnovalo je bolnicu Hospital Svetog Duha, koja se održala do 1621.
Bratstvo svetog krsta je 1372. godine osnovalo Hospital Svetog Krsta za
smeštaj i lečenje siromaha, a 1431. osnovan je Hospital St. Lazaro za
leprozne. GiovanniMangrela (excelensartiumetmedicinaeprofessor) 1545.
godine bio je gradski lekar u Kotoru. Hospitali su često podizani izvan
gradskih i manastirskih zidina.
Despot Stefan Lazarević, u Beogradu „...sazida bolnicu stranprijemnicu
za bolne na najslađoj vodi”, oko nje „...zasadi svakojakog izabranog
voća i priloži sela i nasledstvo mnogo u kojoj bolne i strane hranjaše i
olakšanja njima davaše“. Ova bolnica na Kalemegdanu, nije bila podignuta
za potrebe kaluđera već za potrebe stanovnika Beograda. Bolnicom je sve
do smrti upravljao magistar medicine Hijeronimus de Sankto Minjato iz
Firence. Na dvoru despota Stefana 1407. godine radio je dr Danila de
Pasinis. Na dvoru Despota Đurđa Brankovića boravilo je više lekara, ali
bolnica u Smederevu nije osnovana. Dolaskom Turaka, najveći broj
manastirskih i gradskih bolnica u Srbiji je propao. Bolnice u Visokim
Dečanima i u manastiru Mileševa zadržale su se najduže. Lečenje su
preuzeli narodni lekari koji su i u 19. veku imali ulogu u lečenju
naroda, jer je Srbija u taj vek ušla baz bolnica i bez lekara. Od pojave
prvog školovanog lekara 1819. godine broj lekara je lagano rastao tako
da ih je u vreme formiranja Srpskog lekarskog društva bilo oko 60 da bi
pred Prvi Balkanski rat Srbija imala 370 a pred veliki rat 405 lekara.
Tek će osnivanje Medicinskog fakulteta vremenom broj lekara dovesti na
koliko toliko optimalnu meru.
Hirurško
lečenje karcinomaštitaste žlezde - iskustvo Centra za endokrinu
hirurgiju KD Srbije
Prof.dr Ivan Paunović
MEDICINSKI FAKULTET, UNIVERZITET U BEOGRADU
Cilj: Adekvatan pristup hirurškom lečenju karcinoma štitste žlezde još
uvek nije dovoljno razjašnjen.
Uvod: Karcinomi štitaste žlezde su najčešći karcinomi endokrinih organa
ali retki u poredjenju sa karcinomima drugih lokalizacija. Operacija, za
razliku od karcinoma drugih lokalizacija, karcinoma štitaste žlezde je
inicijalno najbolji način lečenja, što znači da je karcinom štitaste
žlezde hirurško oboljenje.Histopatološka i klinička klasifikacija
karcinoma štitaste žlezde kao i tip operacije i praćenje zavise od
porekla ćelija štitaste žlezde iz kojih nastaje karcinom. Dobro
diferentovani (papilarni i folikularni karcinom) (DTC) i slabo
diferentovani (anaplastični karcinom) (ATC) su karcinomi štitaste žlezde
folikularnog porekla (tireocita). Medularni karcinom štitaste žlezde
(MTC) porekla je „C“ (kalcitonin stvarajućih ćelija) ćelija štitaste
žlezde koje se još uvek pogrešno nazivaju parafolikularne ćelije i pored
toga što se C ćelije mogu naći i intrafolikularno.
Metod: Analizirani su literaturni podaci i poređeni sa ličnim iskustvom
autora, a u vezi sa adekvatnim hirurškim lečenjem različitih vrsta
karcinoma štitaste žlezde.
Diskusija: Diskusija vezana za adekvatno hirurško lečenje DTC traje već
trideset godina, a prema autorovom mišljenju trajaće i narednih trideset
godina.Na osnovu svog tridesetgodišnjeg iskustva, autor smatra da svakom
pacijentu sa preoperativno potvrđenom dijagnozom DTC ili suspektnim DTC
treba pristupi individualno. Tip operacije treba da zavisi od
intraoperativnog nalaza, godina starosti, prisustva ili odsustva
cervikalne limfonodopatije kao i prisustva ili odsustva udaljenih
metastaza. U poredjenu sa DTC, jasno je da je u slučaju MTC totalna
tiroidektomija sa centralnom disekcijom operacija izbora kako za
sporadični tako i za nasledni MTC. Dijagnoza ATC se na osnovu autorovog
iskustva u regionu Zapadnog Balkana najčešće postavlja kasno, kada je
bolest uznapredovala i kada je jedino moguće redukcija tumora u cilju
deliberacije traheje. S obzirom da se na ovim prostorima ATC najčešće
javlja kod pacijenata koji su dugo godina imali polinodoznu strumu,
praćenje ovih pacijenata i hitna operacija u slučaju potvrdjenog ATC
aspiracionom biopsijom tankom iglom se savetuje.
Zaključak: Endokrini hirurg treba da razume prirodu oboljenja organa
koji operiše, a da u slučaju karcinoma štitaste žlezde ima jasnu ideju
šta planirana operacija donosi pacijentu koga operiše. Preoperativna i
intraoperativna evaluacija hirurga kao i sposobnost hirurga da razume
posebnost carcinoma štitaste žlezde u poredjenju sa karcinomima drugih
lokalizacija su kamen temeljac uspešne operacije carcinoma štitaste
žlezde.
Kompresivne
neuropatije podlakta i šake - konzervativno ili hirurško
lečenje?
Prof. dr sci.med. Ljubomir Panajotović
EVROPSKI UNIVERZITET, BEOGRAD, SPECIJALNA BOLNICA „ADONIS“
Sindrom kompresije nerva ili kompresivna neuropatija (KN), poznat i
kao neuropatija uklještenja, je stanje uzrokovano direktnim
pritiskom na pojedinačni periferni nerv. Stanje karakteriše bol i /
ili gubitak funkcije (motorne i / ili senzorne) nerva. KN mogu biti
akutne ili hronične. Karakteristika akutne KN je akutni nastanak
simptoma neuropatije posle prolongiranog perioda kompresije na nerv.
Karakteristične su ponedeljnička paraliza radijalisa kod
alkoholičara, neuropatija pri naročitom položaju ruke kod spavanja,
neuropatija nakon aplikacije poveskeitd. Hronične ili neuropatije
uklještenja podrazumevaju kompresivne mononeuropatije uzrokovane
hroničnim mehaničkim nadražajem nerva u predelu prirodno uzanih
anatomskih prolaza. Ovaj pritisak može biti spoljašnji (npr.
kompresija na lakat u slučaju neuropatije ulnarisa), ili
unutrašnji(npr. pritisak ili istezanja nerva od strane susednih
tkiva, kao što su kalus nakon frakture kosti, zadebljanje
sinovijalne opne tetiva, fibrozne trake, tumori i normalni ili
aberantni mišići u blizini nervnih stabala). Hronična neuropatija
može biti uzrokovana i gojaznošću, menstruacijom, trudnoćom,
menopauzom i sistemskim poremećajem, kao što su reumatoidni
artritis, akromegalija ili hipotireoza. Simptomi i znaci KN zavise
od toga koji je nerv zahvaćen, koliko teško, u kojoj zoni i dužini i
koliko dugo. Senzorna simptomi su obično najraniji, posebno peckanje
i neuropatski bol, čemu sledi smanjenje osetljivosti ili potpuna
obamrlost. Slabost mišića se obično primeti kasnije, i povezuje se
sa atrofijom mišića. U slučajevima nervnih uklještenja, najmanje
jedan deo komprimovanog živca je mobilan. Zbog toga ponavljanje
naglih pokreta, ili trljanje / klizanje preko oštrih, uskih ivica,
pri pokretu u susednom zglobu rezultira hroničnom povredom.
Imobilizacija splintom ili prilagođavanje načina života tada može
rešiti simptome. KN u podlaktu i šaci medijanusa su: pronator sy,
anterior interosseus sy, carpal tunnel sy, ulnarisa: cubital tunnel
sy, guyon canal sy i radijalisa: radial tunnel sy, wartenberg sy.
Najčešći su sindromi karpalnog i kubitalnog kanala (80 -90%).
Dijagnoza se postavlja na osnovu specifične simptomatologije, dobrog
neurološkog pregleda sa testovima kao što su Tinel i Falen,
elektromioneurografije (EMNG), nativne radiografije i nuklearne
magnetne rezonance. (NMR). Lečenje otpočinje konzervativnim merama u
većini slučajeva. KN kod sistemskih oboljenja kao što su oboljenja
tiroidee ili autoimune bolesti mogu se efektno sanirati tretiranjem
etiološkog faktora. U nekomplikovanim, nesistemskim slučajevima,
konzervativni tretman se uglavnom sastoji od edukacije pacijenta da
usvoji izbegavanje određenih pokreta ili položaja ruke ili se
preporučuje nošenje ortoze radi smirivanja simptoma. Kondicionirane
vežbe, fizioterapija u cilju redukcije otoka i mišićnog spazma,
krioterapija i elektroterapija (TENS), nesteroidna antinflamatorna
analgetska sredstva i periodično ubrizgavanje injekcije
kortikosteroida (bupivakain i deksametazon) u okolinu komprimovanog
živca može doneti dugoročno olakšanje. Hirurgija se preporučuje kod
pacijenata kod kojih neoperativne mere nemaju efekta i / ili onih sa
teškim i dugotrajnom simptomima ili mišićnom slabošću. Opšti princip
operativne intervencije je dekompresiju nerva u zonama kompresije. U
nekim slučajevima, ležište živca treba proširiti, ili nerv
transponovati. Karpal tunel sindrom se može operisati otvorenim
metodom, metodom malih rezova ili laparaskopski. Kod svih KS hirurg
donosi odluku da li će samo osloboditi pritiska živac (spoljna
neuroliza) ili i učiniti epineurotomiju (unutrašnja neuroliza) ili
čak fascikulolizu. Hirurško lečenje prati period rehabilitacije.
Akutni zastoj srca
(cardiac arrest) u trudnoći
Jovanović K.(1), Panajotović Lj.(2), Radojčić Lj.(3),
Milošević Lj.(4)
(1) VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ĆUPRIJA,
(2) EVROPSKI UNIVERZITET, BEOGRAD, (3) VMA, (4) KBC
ZVEZDARA BEOGRAD
Akutni zastoj srca se retko dešava kod trudnicau oko 1 :
20.000 -30.000 porođaja po zapadnim istraživanjima (1).
Mada redak, udružen je sa visokim mortalitetom i majke i
fetusa.U multicentričnoj studiji na 55 trudnica sa
zastojem srca, utvrđeno je preživljavanje od 15% (8/55)
a izvedeno je 12 peri-mortem carskih rezova (2). Prema
tome, iako su trudnice mlađe starosne dobi nego drugi
pacijenti koji doživljavaju zastoj srca, njihovo
preživljavanje je u veoma niskom procentu. Najčešći
uzroci zastoja srca kod trudnica (prema podacima iz USA
i UK) su: akutna tromboembolija pluća 29 %, hemoragija
17 %, moždani udar 5 %, idiopatska kardiomiopatija i
druge bolesti srca 8 %, hipertenzivna bolest i
eklampsija 2,8 %, anesteziološki problemi 2 % itd (1).
Dalje, kod trudnica postoje značajne fiziološke i
patofiziološke promene (povećan minutni volumen srca,
povećan minutni volumen disanja, edem organizma a
posebno vazdušnog puta, pritisak na aortokavalne krvne
sudove itd.), koje zahtevaju modifikacije standardnih
mera kardiopulmonalne reanimacije (KPR) (kompresije
grudnog koša, postupci održavanja vazdušnog puta i
ventilacije pluća, levi lateralni položaj na leđima,
povećana mogućnost aspiracije itd.) (3). Takođe, za
vreme izvođenja kardiopulmonalne reanimacije trudnica,
reanimatori imaju dva potencijalna pacijenta majku i
fetus a uspešna reanimacija majke je najveća nada za
rađanje živog deteta.Za vremenski period od pet minuta,
očekuje se da reanimatori dijagnostikuju zastoj srca kod
majke, započnu kardiopulmonalnu reanimaciju a akušeri
porode fetus carskim rezom, ukoliko adekvatni minutni
volumen srca nije odmah uspostavljen (peri – mortem
carski rez).Danas, za dijagnozu i praćenje uspešnosti
KPR pored standarnih simptoma i znakova i primene EKG-
a, postoje i nova pouzdana sredstva kao što su
kapnografija, pulsna oksimetrija i ultrazvuk (3).
Ukoliko se dijagnostikuje da trudnica ide preme zastoju
srca, razmatra se hitna histerotomija ili carski rez a
uspešna KPR nekada omogućuje da se trudnoća iznese do
kraja (4). Odluka o hitnoj histerotomiji (carski rez) se
ne razmatra ukoliko je trudnoća stara < 20 nedelja jer
gravidni uterus ne kompromituje značajno minutni volumen
srca i ne utiče značajno na uspešnost KPR. Kod trudnoće
stare 20-23 nedelje,odluka o hitnoj histerotomiji se
donosi radi uspešne reanimacije majke a ne zbog
preživljavanja novorođenčeta jer je ona malo verovatna.
Kod trudnoće 24-25 nedelja već postoji mogućnost
spasavanja i majke i deteta (4). U zaključku,
obezbeđivanje efikasnog i brzog medicinskog zbrinjavanja
kod trudnica koje su doživele zastoj srca, predstavlja
veoma kompleksan proces koji zahteva predhodno znanje i
obuku čitavog osoblja, kako akušerskog tako i
anesteziološkog tima. KPR ima svoje specifičnosti, kako
u postupcima, tako i primeni određenih algoritama, koji
se mogu izvesti samo kroz saradnju celog obučenog tima i
uz primenu određene savremene opreme (5).
Šta možemo saznati iz
medijskih izjava članova porodice trudnica, bez uvida u medicinsku
dokumentaciju, o nesmotrenim odlukama lekara u slučajevima smrtnog
ishoda
Jovanović K.(1), Panajotović Lj.(2), Radojčić Lj.(3), Milošević
Lj.(4)
(1) VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA ĆUPRIJA, (2) EVROPSKI UNIVERZITET, BEOGRAD,
(3) VMA, (4) KBC ZVEZDARA, BEOGRAD
Cilj rada odnosi se na prikaz slučaja trudnice sa smrtnim ishodom a na
osnovu izjava u novinama članova porodice o nesmotrenim odlukama lekara,
bez uvida u medicinsku dokumentaciju. Dalji cilj je razvijanje diskusije
od strane prisutnih lekara i donošenje zaključaka šta je medicinski
ispravno urađeno a gde su donete nesmotrene odluke.
Prikaz slučaja: Trudnica stara 36. godina, zdrava. Tri normalno iznešene
trudnoće. Porođaji izvršeni carskim rezom u ginekološko-akušerskom
odeljenju Regionalne bolnice. Prva trudnoća - završena bez komplikacija.
Druga trudnoća – završena bez komplikacija. Nakon carskog reza operisana
hernija na rezu. Stvoreno veliko poverenje i prijateljstvo između
pacijentkinje i akušera. Treća trudnoća - nakon porođaja zdravog deteta
carskim rezom, masivna hemoragija sa razvojem hemoragijskog šoka, koja
je indikovala hitnu histerektomiju uz nadoknadu volumena velikom
količinom tečnosti, pune krvi,komponenata krvi i derivata.
Histerektomija je urađena uz velike hirurške probleme uz uspešno
zaustavljanje krvavljenja što je kasnije akušer nazvao „herojskim delom“
zbog spašavanja života pacijentkinje. Međutim, posledica tog herojskog
dela je bila oštećenje svih okolnih organa : uretera, mokraćne bešike,
creva što je zahtevalo uključenje opštih hirurga i urologa u dalje
hirurško lečenje postojećih povreda što je trajalo više sati.
Pacijentkinja je posle operacije bila relativno hemodinamski stabilna
ali se odmah videlo da trbuh nije rešen. Razvoj sepse indikovao je
premeštaj pacijenkinje u tercijernu ustanovu gde je pacijentkinja lečena
3,5 meseca. Dva puta je izvedena laparotomija sa pokušajem da se
hirurški problem reši ali bez većeg uspeha. Sepsa i MODS su se neumitno
razvijali u najtežem obliku. Više puta je dolazilo do zastoja srca,koji
su uspešno rešavani ali je smrtni ishod nastao posle 3,5 meseci
bezpoštedne borbe.
Zaključak: Koje su nesmotrene odluke donešene :
1. Porodica – odluka o očuvanju i iznošenju treće trudnoće i pored
saznanja koje su operacije ranije rađene i koje su posledice mogle da
naprave.
2. Akušer :
- ohrabrivanje trudnice da će sve biti u redu i u trećoj trudnoći
- loša procena i neupućivanje trudnice u tercijernu ustanovu sa većim
iskustvom u
- ovakvim rizičnim trudnoćama.
- pogrešno shvatanje da je hitnom histerektomijom i zaustavljanjem
krvavljenja stvar
- bila medicinski rešena na nivou regionalne bolnice a vruć krompir je
kasnije
- prebačen u tercijernu ustanovu.
- Na kraju ostaju gorke reči muža i oca: „A šta ću ja sam sa troje male
dece“.
Otisak prvi korak u uspešnoj protetskoj rehabilitaciji
Prof. dr Rade S. Živković
STOMATOLOŠKI FAKULTET BEOGRAD. KLINIKA ZA STOMATOLOŠKU PROTETIKU.
Otisak predstavlja kopiju zuba ili drugih tkiva usne duplje u obrnutom
obliku, „negativu“ na osnovu koga se određenim postupkom dobija model
koji verno reprodukuje reljef tkiva sa kojih je otisak uzet (zubi i
okolna meka triva). Samim tim cilj otisnih materijala koji se koriste u
stomatološkoj praksi jeste reprodukcija oblika i odnosa zuba i oralnih
tkiva.
Zahtevi koje treba da ispune otisni materijali:
- da su neškodljivi za ljudski organizam
- da se lako pripremaju i jednostavno aplikuju
- da im je vreme vezivanja relativno kratko
- da se ne lepe za tkiva koja otiskuju
- da hemijski ne reaguju sa sadržajem usta i materijalom od kojeg se
izliva radni model
- da su dimenzionalno stabilni u različitim uslovima
- da su prijatnog mirisa i prihvatljive boje
Postoji više podela otisnih materijala prema različitim kriterijumima
Podela otisnih materijala na osnovu svojstava koja oni pokazuju po
vezivanju-očvršćavanju: Neelastični (gips za otiske, termoplastične
mase, cink-oksid eugenol paste, otisni voskovi) i Elastični (
Hidrokoloidi: a.reverzibilni b.ireverzibilni i Elastomeri :
a.polisulfidi b.kondenzacioni i adicioni silikoni c.polietri).
Podela otisnih materijala na osnovu mogućeg mehanizma vezivanja:
materijali čije se vezivanje odvija putem hemijske reakcije
(ireverzibilni), materijali čije se vezivanje odvija zahvaljujući
temperaturnim promenama (reverzibilni ).
Tehnike otiskivanja: DVOFAZNI OTISAK: prvi otisak se uzima gušćim a
drugi sa ređim -tečnim materialom u standardnoj kašici u dve faze.
SENDVIČ JEDNOFAZNI OTISAKistovremeno se unosetestasti materijal za
standardnu kašiku i drugi tečni materijal špricem oko preparisanih zuba
otisak sa dva materijala u jednoj fazi. JEDNOFAZNI OTISAK:jedan
materijal za individualnu kašiku i za preparisne zube, koji se unose u
isto vreme (“špric metoda”) u jednoj fazi.
Fleksibilne proteze
u savremenoj stomatološkoj protetici
Prof. dr Ivica Stančić
STOMATOLOŠKI FAKULTET, BEOGRAD
Poslednjih decenija u svetskoj literaturi i kliničkoj
praksi pažnja se sve više posvećuje novim gradivnim
termoplastičnim materijalima u terapiji krezubosti.
Valplast® je najpoznatiji predstavnik komercijalnih
termoplastičnih materijala. Sistem Valplast®-a obeležava
jednu novu epohu u razvoju mobilnih proteza. Kliničke
reference ukazuju da proteze načinjene od ovog
materijala funkcionalno i estetski u potpunosti
zadovoljavaju, nemaju metalne kukice koje narušavaju
izgled pacijenta, transparentne su, odlično se uklapaju
u boju desnii veoma su fleksibilne. Za njihovu primenu
nije potrebna priprema zuba, mekog tkiva niti koštane
podloge. Retencija ovih proteza oslanja se isključivo na
podminirane detalje nosećih tkiva, naročito u bukalnoj i
labijalnoj regiji, kao i podminirane delove retencionih
zuba u koje zalaze fleksibilni produžeci Valplasta®,
tzv. dento-alveolarne kukice (wrap-around clasps). Iz
tih razloga se smatra da su manje traumatične za
retencione zube, a posebno one koji su parodontalno
insuficijentni. Zahvaljujući svojim fizičkim i biološkim
osobinama Valplast® pokriva široko indikativno područje
u terapiji krezubosti kod svih pacijenata kojima
kompleksni, visoko estetski radovi nisu dostupni iz
zdravstvenih ili finansijskih razloga.
Prevencija kardiovaskularnih oboljenja u Srbiji 2016
- predlog nacionalnog programa Prof. dr sci.
med Višeslav Hadži-Tanović
KLINIKA ZA SRCE „DR HADŽI-TANOVIĆ“, BEOGRAD
Kardiovaskularne bolesti (KVB) su na prvom mestu u svetu po broju
obolelih i umrlih u poredjenju sa ostalim bolestima,na primer u EU
smrtnost od KVB je 48% svih bolesti. Prevencija je na žalost u Srbiji
zapostavljena,tako da je Srbija na žalost u svetskom vrhu po broju
umrlih od KVB i taj procenat iznosi 62% od svih umrlih.To stanje se
svake godine pogoršava,tako da već sada u Srbiji dnevno umre od KVB oko
150 ljudi,odnosno godišnje umre preko 55.000 ljudi,skoro čitav grad.Na
žalos Srbija je u svtskom vrhu ne samo po morbiditetu i mortalitetu od
KVB,već i od malignih i mentalnih oboljenja.
Faktori rizika za nastanak KVB su dobro poznati i zato njihova
amortizacija i eliminacija predstavlja suštinu dobre i uspešne
preventive. Na genetiku do sada nismo mogli da utičemo,ali poslednja
istraživanja pokazuju da ćemo ubuduće i tu moći preventivno da utičemo
na razna oboljenja,pa i na kardiovaskularna.Medjutim u svemu tome
najveću ulogu igra ateroskleroza i stanje krvnih sudova,od čijih
prohodnosti zavisi ishrana srca i mozga.Naime zapušenje jednog od krvnih
sudova srca ili mozga dovodi do srčanog infarkta ili moždanog udara sa
raznim stepenima posledica.Zato kada govorimo o preventivi najviše
mislimo kako da sprečimo ili usporimo napredovanje ateroskleroze.U
okviru dobre preventive preporučuje se eliminisanje faktora rizika koji
izazivaju srčani infarkt i moždani udar,a to znaći amortizovati
stres,normalizovati povećani krvni pritisak,normalizovati povećani
holesterol i treigliceride,normalizovati šećer u krvi i stabilizovati
hronična oboljenja bubrega,endokrinih žlezda i drugih oboljenja,smanjiti
telesnu težinu,promeniti režim ishrane, prestati sa pušenjem,povećati
kretanje i obavezno bar jedanput godišnje podvrći se kardiološkom
pregledu.
Sagledavajući potencijale srpskog zdravstva,kako u državnom,tako i u
privatnom zdravstvu, zaključili smo da postoje veliki neiskorišćeni
potencijali u prevenciji za smanjenje KVB.Za to je potrebna Nacionalna
konferencija na kojoj bi se postigao Nacionalni konsenzus na svim
nivoima društva,kako na stručnom,tako i na političkom i medijskom
planu,naravno uključujući i nevladine organizacije.
NACIONALNI PROGRAM PREVENCIJE KARDIOVSKULARNIG BOLESTI U SRBIJI-PREDLOG
1. Edukacija gradjana Srbije,putem intenzivne,višegodišnje kampanje o
faktorima rizika za KVB, putem svih vrsta medija,posebno TV i
elektronskih i primena neposredne edukacije pacijenata u lekarskoj
ordinaciji primarne i sekundarne zdravstvene zaštite
2. Preventivne sistematske preglede organizovati bar jedanput
godišnje,za rano otkrivanje faktora rizika
3. Otklanjanjati faktora rizika u potpunosti ili ih amortizovati
nefarmakološkom ili medikamentoznom terapijom
4. Primeniti pravovremenu i adekvatnu terapiju KVB,kako u početnoj, tako
i u hroničnoj fazi bolesti
5. Sprovesti permanentan tretman hroničnih bolesti kao što su šećerna
bolest,hronično oboljenje bubrega i endokrinih žlezda i drugia hronična
oboljenja
6. Uspostaviti dobru komunikacija izmedju različitih nivoa zdravstvene
službe i uključenje i privatnog zdravstvenog sektora kao ravnopravnog
partnera
Nacionalni program prevencije kardiovaskularnih obolenja morao bi da
objedini sve nacionalne resurse.To podrazumeva ministarstvo zdravlja,sva
strukovna udruženja lekare iz državnog i privatnog sektora,zatim naučne
institucije, SANU,medicinske fakultete,političke partije,NGO,posebno za
zaštitu prava pacijenata i druge.Programski svako bi bio nosilac dela
posla,a uspeh bi se analizirao,merio i korigovao periodično na godišnjem
nivou.Uspeh bi bio ako bi za 10 godina smanjili broj obolelih i umrlih
od kardiovaskularnih bolesti u Srbiji za 30%,što je prosek u drugim
zemljama sa dobrom prevencijom.
Ključne reči: kardiovaskularne bolesti, faktori rizika, prevencija,
nacionalni program.
Stabilna
koronarna bolest: uloga vizuelizacionih
ehokardiografskih i radioizotopskih testova opterećenja
u dijagnostičkom i prognostičkom algoritmu u tri koraka
Prim Dr Sc Dušan Bastać
INTERNISTIČKA ORDINACIJA DR BASTAĆ
UVOD: Stabilna koronarna arterijska bolest(SCAD) se
definiše putem različitih evolucionih faza koronarne
bolesti (CAD), isključujući situacije gde dominira
koronarna tromboza(akutni koronarni sindromi).Važeći
vodič Evropskog udruženja Kardiologa iz 2013 godine je
dao savremeniji koncept selekcije optimalnog testa za
dijagnozu: test fizičkim opterećenjem (EKG TFO),
ehokardiografski stres test putem fizičkog ili
farmakološkog opterećenja (SEHO) i radioizotopski
prefuzioni stres testovi(PSM-stres test) putem fizičkog
ili farmakološkog opterećenja radi povrdjivanja kliničke
dijagnoze na bazi pre test verovatnoće i stratifikaciju
rizika stabilne koronarne arterijske bolesti (SCAD).
Septembra 2014 je objavljen Novi evropski vodič za
Revaskularizaciju miokarda, gde su dodatno precizirani
stavovi o ulozi vizuelizacionih EHOKARDIOGRAFSKIH i
radioizotopskih testova opterećenja kod stratifikacije
rizika za mortalitet i revaskularizacije kod stabilne
angine. Visok rizik se definiše kao kardiovaskularni
godišnji mortalitet veći od 3%( Tredmil Djukov skor
manje od -11, Area ishemije >10% za SPEKT ili ≥3segmenta
leve komore LV na stres ehou). Srednji rizik je
motalitet godišnje izmedju 1 i 3%( Area ishemije 1-10%
ili 1 do 2 segmenta sa ishemijom na stress EHO). Nizak
rizik je KV mortalitet ispod 1%(TM >5, nema ishemije na
perfuziji i stres ehou)
METODOLOGIJA: Povećan je i obnovljen značaj PRE-TEST
VEROVATNOĆE bolesti (PTV)-ALGORITAM U TRI-3 KORAKA:
PRVI- određivanja pre-test verovatnoće bazirane na tipu
simtoma, starosti i polu (srednja PTV je 15% do 85%).
DRUGI KORAK- Selekcija optimalnog testa bazirana na
profilu pacijenta, lokalnoj dostupnosti metoda i
ekspertizi te postavljanje dijagnoze SCAD ili stabilne
angine pectoris i uvodjenje optimalne konzervativne
terapije(OMT-nefarmakološke metode-redukcija rizika i
farmakoterapija). TREĆI KORAK: Uz nastavak OMT obavezna
STRATIFIKACIJA RIZIKA od neželjenih događaja putem
vizuelizacionih testova opterećenja na kojoj se bazira
odluka o daljem lečenju-SAMO OMT ili I
REVASKULARIZACIJA. Ako je angina vrlo teška (PTV >85%),
sprovodi se invazivna koronarografija bez predhodnih
neinvazivnih testova, ali uz procenu frakcione rezerve
protoka (FFR) ili kao alternativa neinvazivno
odredjivanje Doppler koronarne rezerve protoka(CFR)- što
nije zvanična preporuka iz vodiča. Novost je izvodjenje
dvostrukog Dual testa kada se radi stres eho i
odredjivanje koronarne rezerve protoka dipiridamolskim
stres eho testom u istom aktu, kada se povećava
senzitivnost i specifilčnost testa.Težina angine po
Kanadskoj klasifikaciji III i IV i refrakternost angine
na lečenje su jedini klinički faktori koji modifikuju
odluku na bazi pre-test verovatnoće-daju visok rizik .
Rizik takodje modifikuju EKG anomalije u miru i vrednost
Ejekcione frakcije leve komore ispod 50%(LVEF<50%).
EVROPSKE PREPORUKE ESC: EKG Test fizičkim opterećenjem
(TFO) je preporučen kao inicijalni test za postavljanje
Dg stabilne koronarne bolesti u pacijenata sa simptomima
angine pectoris I nižim rangom SREDNJE pre-test
verovatnoće(15-65%) za opstruktivnu koronarnu bolest,
bez Th antiishemičnim lekovima, osim ako ne toleriše
napor ili ima EKG promene koje stvaraju nemogućnost
procene(Preporuka klase I). Stres imidžing
vizuelizacioni testovi su preporučeni kao inicijalna
test opcija ako postoje lokalne mogućnosti(Preporuka
klase I).EKG pri naporu (EKG FTO) treba da se razmotri u
pacijenata na terapiji da bi se evaluirala kontrola
simptoma i ishemije. EKG TFO u pacijenata sa depresijom
ST segmenta ≥0,1mV na EKG u miru ili koji uzimaju
digitalis nije preporučen za dijagnostičke svrhe.Stres
vizuelizacioni TFO se preporučuje pre nego farmakološkim
opterećenjem, uvek kada je to moguće.Stres
vizuelizacioni test treba da se razmotri u simptomatskih
pacijenata sa predhodnom revaskularizacijom (PCI ili
CABG). Na osnovu COURAGE Studije(Boden NEJM 2007) na
2287 randomizovanih bolesnika sadokazanom ishemijom
miokarda na OMT–inicijalna angioplastika sa stentom(PCI)
ne smanjuje rizik od smrtnog ishoda, akutnog infarkta
miokarda i hospitalizacije i nema prednost u stabilnoj
AP u odnosu na OMT. Nakon 4,6 godina praćenja nije bilo
statistički značajne razlike medju grupama za
kumulativnu smrtnost i nefatalni infarkt miokarda-18,5 %
VS 19% kao i za moždani udar i hospitalizaciju zbog nove
nestabilne AP. Efikasnost OMT kod stabilne angine, gde
je optimalna doza betablokatora centralna komponenta je
slična efektu Perkutane konoronarne intervencije(PCI) sa
stentom(Boden, Courage, 2007). Sada je revaskularizacija
rezervisana samo za pacijente gde postoje jaki dokazi da
bi se njom poboljšala prognoza na bazi dokaza regionalne
ishemije perfuzionim imidžingom-radioizotopskom MIBI
rest stres perfuzionom scintigrafijom miokarda ili
procene frakcione rezerve protoka (FFR). Tipična
konstelacija je kod pacijenta sa velikom areom ishemije
koja odgovara stenozi glavnog stabla leve koronarne
arterije (left main stenosis) i višesudovnoj bolesti
koja uvek uključuje proksimalni deo leve-prednje-
silazne arterije (LAD).
ZAKLJUČAK: Stres imidžing za stratifikaciju rizika se
preporučuje u pacijenata sa in-konkluzivnim EKG testom
fizičkog opterećenja . TFOStres vizuelizacioni test se
preporučuje kao inicijalni test za Dg SCAD ako je
pre-test verovatnoća izmedju 66-85% ili ako je ejekciona
frakcija (LVEF)<50% u pts bez tipične angine. Stres
vizuelizacioni test je takodje preporučen u pacijenata
sa EKG promenama u miru, koje sprečavaju sigurnu
interpretaciju EKG promena za vreme stress testa.Stres
vizuelizacioni test treba da se razmotri za procenu
funkcionalne težine intermedijarnih stenoza koronarnih
arterija, posle koronarografije .Stratifikacija rizika
se preporučuje na bazi kliničke procene i rezultata
testa opterećenja (stress testa) inicijalno
upotrebljenog za postavljanje DgSCAD. Stres imidžing za
stratifikaciju rizika se preporučuje u pacijenata SA
POZNATOM stabilnom koronarnom bolešću(SCAD) i
pogoršanjem simptoma, ako bi mesto i veličina ishemije
uticali na odluku o revaskularizaciji (daljem lečenju).
Ciljevi lečenja stabilne koronarne bolesti jesu
:1.Poboljšanje prognoze putem smanjenjem rizika za
progresiju ateroskleroze i sprečavanje akutnih
koronarnih dogadjaja I naprasne smrti I 2. minimizovanje
simptoma sa poboljšanjem kvaliteta života. Svim
bolesnicima sa stabilnom koronarnom bolesti potrebna je
redukcija rizik faktora I farmakološka terapija:
aspirin, statin I antianginalni lekovi (prve
linije:sublingvalni nitroglycerin, betablokatori,
antagonisti kalcijuma I ponekad lekovi druge linije:
ranolazin, trimetazidin I ivabradin I dr) ali svi
bolesnici sa stenozama koronarnih arterija nemaju
benefit od revaskularizacije, koji zavisi od veličine
ishemije I načina anatomskog zahvatanja koronarnih
arterija. Optimalna medikalna terapija je definitivna
terapija za pacijente sa stabilnom koronarnom bolesti i
niskim i nižim rangom srednjeg rizika od
kardiovaskularnih dogadjaja a rizik najbolje
procenjujemo vizuelizacionim (imidžing) testovima
fizičkim ili farmakološkim opterećenjem.
E-mail:
dbastac@open.telekom.rs
Terapija
hroničnog hepatitisa C: da li je moguće izlečenje
hronične virusne infekcije?
Prof. dr Dragan Delić
MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU, KLINIKA ZA
INFEKTIVNE I TROPSKE BOLESTI KLINIČKOG CENTRA SRBIJE
Rano otkrivanje hronične hepatitis C virusne( HCV)
infekcije, postavljanje egzaktne dijagnoze,uz
pravovremeno i adekvatno lečenje, daju realnu šansu za
izlečenje.Ciljevi moderne terapije
(imunomodulatorne/antivirusne) su mnogostruki i
višeznačni: eradikacija HCV, prevencija ciroze jetre i
hepatocelularnog karcinoma, redukcija ekstrahepatičkih
manifestacija, poboljšanje kvaliteta života i prevencija
prenosa infekcije na druge osobe. Terapija se
prilagođava svakom bolesniku (upojedinjavanje terapije)
u zavisnosti od odmaklosti (ozbiljnosti)
bolesti,genotipa virusa, nivoa viremije, opšteg stanja
bolesnika, uzrasta, prisustva preegzistentnih hroničnih
bolesti, motivisanosti bolesnika itd. Doktrinarni stav
je da se bolesnici sa hroničnom HCV infekcijom leče
pegilovanim interferonom i ribavirinom. Stabilan
virusološki odgovor-SVO (bolesnik je HCV RNK negativan i
šest meseci po okončanju lečenja) se postiže kod 46-52%
bolesnika inficiranih genotipom 1ili 4 , odnosno kod
76-84% bolesnika inficiranih genotipom 2 ili 3.
Uključivanjem u terapiju i trećeg leka, iz grupe
inhibitora proteaze (boceprevir ili telaprevir), SVO se
postiže kod 75% lečenih bolesnika inficiranih genotipom
1 ili 4. Bolje razumevanje HCV replikacije nedavno je
omogućilo dizajn tzv. malih molekula koje imaju za cilj
blokadu specifičnih koraka u životnom ciklusu virusa.Ovi
direktni antivirusni agensi (inhibitori proteaze,
analozi nukleoz(t)ida, nenukleozidni inhibitori HCV
RNK-zavisne RNK polimeraze, NS5A inhibitori, ciklofilin
inhibitori itd) su u završnim kliničkim fazama
ispitivanja ili su već uključeni u protokole lečenja(
simeprevir, sofosbuvir,ledipasvir itd). Prvi rezultati
ukazuju da kombinovana antivirusna terapija, bez
interferona, rezultira stabilnim virusološkim odgovorom
kod preko 95% lečenih bolesnika inficiranih genotipom.
Epidemija ebole - juče, danas, sutra
Maja Jovanović, Steva Stanišić, Miodrag Vrbić, Lidija Popović
Dragonić, Marina Đorđević Spasić, Aleksandar Ranković
KLINIKA ZA INFEKTIVNE BOLESTI, KC NIŠ
Ebola je hemoragijska groznica - bolest koja se karakteriše teškim
krvarenjem, multiorganskim otkazom i u mnogim slučajevima se završava
smrtni ishodom. Virus Ebole je poreklom iz Afrike, gde su se događaju
sporadične epidemije decenijama. Ebola je zoonoza i ljudi mogu da obole
u kontaktu sa zaraženim životinjama. Nakon početnog prenošenja, virus
može da se proširi sa osobe na osobu putem kontakta sa telesnim
tečnostima ili kontaminiranim medicinskim materijalnom. Patogeneza
bolesti je vrlo složena.
Ne postoji specifična terapija bolesti, već je ona simptomatska i
suportivna. Naučnici su blizu razvoju vakcine protiv ove smrtonosne
bolesti.
Hepatocelularni
karcinom: dijagnostičke i terapijske mogućnosti u
srbiji, da li može bolje?
Doc. dr Ksenija Bojović,
MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITET U BEOGRADU .KLINIKA ZA
INFEKTIVNE I TROPSKE BOLESTI KCS BEOGRAD
Hepatocelularni karcinom(HCC) je najčešća primarna
neoplazija u jetri i šesti je malignitet u svetu po
incidenci . U najvećem procentu slučajeva ( preko 90 %)
nastaje kao posledica hronične infekcije virusima
hepatitisa C i B. Rizik za nastanak HCC zavisi i od
stepena fibroze nastale na terenu hronične virusne
infekcije. Ovo je posebno važno kod pacijenata koji su
lečeni antivirusnom terapijom, a koji su pre početka
terapije imali već odmaklu fibrozu i/ili cirozu jetre.
Nedetektabilna viremija kod ovih pacijenata ne umanjuje
rizik od nastanka HCC.Prema važećim preporukama
Evropskog udruženja za bolesti jetre (EASL) svi
pacijenti sa cirozom jetre bez obzira na stadijum i
etiologiju ciroze, zatim svi pacijenti sa hroničnom C i
hroničnom B virusnom infekcijom i teškom fibrozom moraju
biti u obaveznom skriningu za prevenciju
hepatocelularnog karcinoma. Ovaj skrining podrazumeva
periodično određivanje tumorskog markera alfa feto
proteina ( AFP) i ultrasonografski pregled jetre. I
pored navedenih preporuka u našoj zemlji broj pacijenata
kojima je maligna fokalna promena otkrivena u ranom
stadijumu, kada je promena manja od 2 cm je izuzetno
mali. To je i razlog dosta loše prognoze i ishoda
lečenja ovih pacijenata. Naime, kasno otkrivanje
fokalnih lezija , tj njihovo otkrivanje kada su promene
veće od 3-5 cm i kada je broj promena veći umanjuje
dalje dijagnostičke i terapijske mogućnosti, te je stopa
smrtnosti vrlo visoka.
Najbolja prevencija nastanka HHC kod pacijenata sa
hroničnom virusnom infekcijom je pravovremena i
adekvatna antivirusna terapija.U našoj populaciji kasno
otkrivanje fokalnih lezija su glavni razlog ograničenih
terapeutskih mogućnosti- Unapređenjem skriniga u vidu
redovnih US pregleda jetre obavljenih od strane
utreniranog i iskusnog osoblja, je najsigurniji put ka
pravovrem,enom otkrivanju manjih fokalnih lezija. Kod
pacijenata sa već nastalom odmaklom fibrozom ili cirozom
jetre ni virusološki uspeh terapije ne umanjuje rizik od
maligne alteracije te detaljan i pravovremeni skrining
na pojavu tumorskih promena u jetri mora biti imperativ.
Značaj dobrovoljnog poverljivog savetovanja i
testiranja na HIV za prevenciju transmisije HIV
infekcije sa majke na dete
Prof. dr Biljana Kocić
UNIVERZITET U NIŠU, MEDICINSKI FAKULTET, INSTITUT ZA
JAVNO ZDRAVLjE NIŠ
U odsustvu specifične profilakse (vakcine), kao i
terapije koja bi dovela do ozdravljenja, prevencija HIV
infekcije predstavlja glavni adut u borbi protiv HIV
epidemije. Kako bi se različiti oblici prevencije mogli
uspešno sprovoditi, zdravstveni radnici treba da
poznaju, sprovode i učestvuju u stvaranju preduslova za
sprovođenje savremene prevencije HIV infekcije. Izuzetno
je značajna promocija dobrovoljnog poverljivog
savetovanja i testiranja na HIV (DPST) i ostale
polnoprenosive infekcije i stvaranje tolerantnog i
nediskriminišućeg okruženja, posebno u zdravstvenim
ustanovama. Prevencija prenošenja HIV infekcije sa majke
na dete, olakšana je dobrovoljnim poverljivim
savetovanjem i testiranjem trudnica, sprovedenim do
trećeg meseca trudnoće. Ukoliko kod trudnice postoji HIV
infekcija, upotrebom visokoaktivne antiretrovirusne
terapije u cilju lečenja i prevencije, uz adekvatan
odabir načina završavanja trudnoće, stopa transmisije
virusa sa HIV pozitivne majke na dete iznosi 1-2%.
Uprkos velikoj koristi od testiranja i dostupnoj
terapiji, obuhvat testiranjem je nezadovoljavajući. U
cilju postizanja većeg obuhvata trudnica testiranjem na
HIV i prevencije transmisije infekcije na dete, važno je
intenzivirati saradnju sa zdravstvenim radnicima,
naročito ginekolozima. Oni treba da poznaju principe i
savladaju veštine savetovališnog rada sa pacijentima,
naročito u odnosu na procenu potrebe za testiranjem
trudnice na HIV, te da ih, uz informisanu saglasnost,
upute u odgovarajuću ustanovu na testiranje i
savetovanje.
Ključne reči: HIV infekcija, prevencija, dobrovoljno
poverljivo savetovanje i testiranje, trudnice
Digitalno siledžijstvo i adolescenti
prof. dr Aleksandra Stojadinović
INSTITUT ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU DECE I OMLADINE
VOJVODINE, NOVI SAD, MEDICINSKI FAKULTET NOVI SAD,
UNIVERZITET U NOVOM SADU
Adolescenti svakodnevno koriste elektronske, odnosno
digitalne uređaje poput računara, mobilnih telefona,
tablet računara. Digitalni mediji mladima pružaju
mogućnost socijalizacije, učenja i sticanja različitih
znanja i tehničkih veština, ali nose i značajan rizik od
digitalnog nasilja. Adolescenti mogu da budu svedoci,
žrtve i počinioci digitalnog nasilja. Kada su počinilac
i žrtva sličnog uzrasta govorimo o digitalnom
siledžijstvu. Digitalno nasilje kod žrtve može da
uzrokuje različite probleme, od neprijatnih emocija kao
što su uznemirenost, strah, osećanje frustracije ili
ljutnja, do ozbiljnih psihosocijalnih problema. Pomoć je
potrebna i žrtvama i počinicima digitalnog siledžijstva,
a svedoke digitalnog nasilja treba ohrabiriti da ga ne
ignorišu. Neophodno je da roditelji i lekari, prosvetni
radinici rade na prevenciji i ublažavanju posledica
digitalnog siledžijstva.
Procena i terapija u porodičnoj psihoterapiji
Prof. dr Jelisaveta Todorović
FILOZOFSKI FAKULTET UNIVERZITETA NIŠ, DEPARTMAN ZA
PSIHOLOGIJU
Porodična procena je interpersonalna procena čiji je
cilj da identifikuje i opiše relacione procese koji mogu
biti funkcionalni i disfunkcionalni za razvoj pojedinca
ili sistema odnosa. porodična procena liči na psihološku
procenu pošto koristi psihološke instrumente, skale i
upitnike, što je sa stanovišta kliničara važno na samom
početku terapije radi identifikovanja i merenja
porodične disfunkcionalnosti. Porodična procena
obezbeđuje procenu stanja i procenu promene. procena
stanja je od koristi na početku i na kraju
terapije.Procena promene opisuje proces promene na
individualnom planu ili porodičnom sistemu za vreme
terapije. Kako u terapijskom procesu dolazi do razvoja
odnosa između terapeuta i klijenta teško je povući jansu
granicu između procene i tretmana, pošto početak procene
se obično podudara i sa početkom tretmana. Granica koja
se postavi je svakako veštačka. klinička procena
porodice se odvija pre nego što počne tretman. Ona daje
priliku i porodici i teraputu da odluče da li žele ili
ne žele zajednički rad, porodica može da se odluči kod
kog terapeuta želi da ide, da li pojedini članovi
porodice žele da svoje probleme rešavaju pred drugim
članovima porodice ili ne. Procena porodične strukture,
organizacije i dinamike može obezbediti sagledavanje
procesa koji se odvija u terapeut porodica sistemu.
Suština procene u klinićkom radu se zasniva na ovom
stavu i prethodnom da je dobro postavljen problem, upola
rešen problem. Kliničari treba da urade obuhvatnu
procenu pre nego što pristupe terapiji.
Prva faza, odnosi se na razjašnjavanje prvobitno
prezentovanog problema.
Druga faza procene zahteva znanje vezano za sadržaj
problema. Ovo podrazumeva znanje o specifičnoj vrsti
poremećaja koji je prezentovan, ali i pažljivu selekciju
testova koji će se upotrebljavati da bi se skupile
informacije o problemu. Važno je poznavati i pouzdanost
i validnost testova, biti osetljiv i na to da li test
odgovara ili ne, razlikama klijenata u pogledu etničkog
porekla, nivoa edukacije, starosti i td.
Treća faza, sakupljanje podataka, odnosi se na dobijanje
informacija iz četiri opšta područja: rezultata testova,
lične prošlosti (istorije), opservacije ponašanja i
podataka dobijenih intervjuom.
Četvrta i konačna faza kliničke procene je
interpretacija podataka. Ovo obuhvata opis klijetovog
trenutnog nivoa funkcionisanja, i informacije povezane
sa etiologijom, preporukama tretmana i prognozom.
Etiološka razmatranja treba da uvaže kompleksnost
uzročnih faktora i da spreče pojednostavljena
objašnjenja.
Izveštaj o proceni je vrhunac procesa procene. Dobar
izveštaj je precizna i jasna prezentacija sakupljenih
informacijazajedno sa klijentovim interpretacijama,
zaključcima, i preporukama za tretman.
Nasilje u porodici i partnerskim odnosima - moja
profesionalna odgovornost
Prim dr sc. med. Suzana Stanković
DZ PIROT
Nasilje u porodici predstavlja obrazac različitih
ponašanja koja kreću od ponižavajućih komentara, grubih
šala, preko ekonomske eksploatacije, udaranja i
šutiranja, izolacije, do seksualnog zlostavljanja,
davljenja, sakaćenja i ubistva. Točak nasilja nad ženama
upoznaje nas sa obrascem nasilja u porodici i
konkretizuje kako se odvija život u kući u kojoj postoji
nasilje nad ženom. Nasuprot uvreženom shvatanju da su
Policija, skloništa i pravni sistem osnov zaštite žena
koje trpe nasilje, praksa pokazuje da je zdravstveni
sistem u većini slučajeva prva instanca kojima se
žene–žrtve obraćaju. Ujedno, zdravstvena služba je mesto
gde se nasilje može identifikovati pre nego što postane
ozbiljno i životno ugrožavajuće.
Zlostavljana žena nije nikad odgovorna za nasilje kojem
je izložena, odgovoran je isključivo izvršilac nasilja.
Nasilje izvršioca je njegov izabrani način ponašanja i
planski smišljena akcija. Ne postoji definisan profil
žrtve, profil izvršioca ili profil porodice. Svako se
može naći u jednoj od ovih pozicija, srećom - ne zatiče
se svako. Većina stručne i opšte javnosti odbija da
usvoji ovo polazište dokazano kroz problem
neravnopravnosti polova i koncept (zloupotrebe) moći u
kontekstu rodnih uloga. S druge strane prema ženi koja
je preživela nasilje izostaje pristup iz perspektive
traume i oporavka, već se to čini iz sfere
psihopatalogije i praktikuje prevashodno medicinski
pristup. Kod stručne i opšte javnosti manjka
profesionalna i lična odgovornost obaveznog
prijavljivanja pri sumnji ili saznanju da je učinjeno
ovo krivično delo. Sve ovo dovodi do toga da žena gubi
poverenje u sistem i s pravom ne veruje da će dobiti
pomoć i iz straha ostaje u nasilnoj sredini. Uz to,
neznanje o osnovnim pravilima komunikacije sa žrtvom
može postati dodatan faktor traumatizacije i uzrok
odustajanja žrtve od traženja pomoći. Nasuprot tome
zdravstveni radnici, u većini slučajeva, ne smatraju
rodno naselje kao deo svoje kompetencije, ne postoji
dovoljna edukovanost na datu temu, kao ni specifična ni
dobro isplanirana strategija za postupanje u slučajevima
nasilja, jer tokom školovanja nisu dobili dovoljano
informacija i znanja o specifičnim karakteristikama
nasilja u porodici, pa zastareli stavovi i predrasude
sprečavaju efikasnu, profesionalnu akciju i problem
nasilja je prepušten samo pojedincima. Bez obzira da li
žena potvrđuje da je imala iskustvo sa naseljem ili ne,
zdravstveni radnici svojim stavom treba nedvosmisleno da
ukažu da je nasilje nedozvoljeno, da se ničim ne može
opravdati i da pokažu razumevanje za situaciju u kojoj
se žena nalazi, a u situacijama otkrivanja nasilja budu
osposobljeni za dokumentovanje, prijavljivanje i
praćenje uz osnaživanje žrtve i procenu njene
bezbednosti. Iz tih razloga je neophodno profesionalcima
koji dolaze u kontakt sa žrtvom nasilja obezbediti
odgovarajuću edukaciju iz ove oblasti, kako bi se što
veći broj zaposlenih u zdravstvenim institucijama
aktivno i na pravi način uključio u borbu protiv rodno
uslovljenog nasilja.
Medicinska nutritivna terapija vodećih zdravstvenih
rizika u Republici Srbiji
Prof. dr Budimka Novaković
MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U NOVOM SADU
Uvod. Zdravstveni rizik se definiše kao mogućnost
nepovoljnog zdravstvenog ishoda ili je činilac koji
povećava takvu mogućnost. Utvrđivanje najznačajnih
zdravstvenih rizika na nacionalnom nivou daje velike
stručne mogućnosti za smanjenje učestalosti rizika i
prevenciju posledičnih bolesti.
Metodologija. Kao izvor podataka o utvrđenim vodećim
zdravstvenim rizicima koristiće se rezulatati Analize
globalnog opterećenja bolestima u periodu 1990 – 2013.
godina. Za predlog rukovođenja rizicima koristiće se
preporuke vodećih međunarodnih organizacija u oblasti
ishrane i masovnih nezaraznih bolesti (MNB).
Rezultati. Vodeći zdravstveni rizici u Republici Srbiji
u odnosu na broj godina izgubljenog zdravog života i
godina života sa onesposobljenošću
(Disability-adjustedlifeyear; DALY) su: visok krvni
pritisak, visoke vrednosti indeksa telesne mase,
pušenje, hiperglikemija našte, visok unos natrijuma,
zloupotreba alkohola, niska glomerularna filtracija,
nedovoljan unos voća i nedovoljan unos namirnica od
celog zrna.
Posledično bolesti koje najviše opterećuju društvo su
kardiovaskularne bolesti, dijabetes, maligne bolesti te
ostale MNB. Najčešći uzrok smrti u Republici Srbiji su
kardiovaskularne bolesti, maligne bolesti, ostale MNB i
dijabetes.
Medicinska nutritivna terapija i promena načina života
vodeći su stručni principi u rukovođenju rizicima koje
najviše opterećuju stanovništvo Republike Srbije.
Zaključak. Vodeći zdravstveni rizici u Repblici Srbiji
uzrokovani su ishranom visoke energetske gustine te
medicinska nutritivna terapija jeste opravdan način
rukovođenja navedenim rizicima i značajno može umanjiti
opterećenje stanovništva posledičnim MNB.
Saobraćajni
traumatizam – patoforenzički aspekti
Prof. dr Slobodan Nikolić
INSTITUT ZA SUDSKU MEDICINU MEDICINSKOG FAKULTETA
UNIVERZITETA U BEOGRADU
Osnovne karakteristike smrtnog povređivanja u
saobraćaju, bez obzira na to koji je učesnik u pitanju,
jesu politraumatizam i polifazičnost. Ne postoje tzv.
specifične, već samo eventualno karakteristične povrede
kod određenih učesnika: Mezererove frakture tibija i
dekolmani mekih tkiva potkolenice kod pešaka npr. ili
prelomi sternuma ili kostiju kuka kuka i stopala kod
vozača i suvozača. I pored toga, ponekad smo u situaciji
da istražni organi – policija i tužioci – eksplicitno
zahtevaju od forenzičkih patologa da odrede ko je gde od
nekoliko smrtno povređenih i preživelih sedeo u vozilu
koje je učestvovalo u saobraćajnoj nesreći. Ponekad je
to moguće samo sa određenom verovatnoćom, koja opet
ponekad nije dovoljna istrazi. Naravno, što povređeni
duže nadživljava povedu, ta je verovatnoća sve manja.
Zato je potrebna bliska saradnja između obducenta i
lekara lečioca povređenih i lica koja vrše uviđaj. Vrlo
često na sudu, veštačenje bude povereno lekarima drugih
specijalnosti – npr. ortopedima ili specijalistima opšte
hirurgije – koji ne znaju i ne razumeju dovoljno
obdukcioni zapisnik, ili nedovoljno poznaju mehanizam
povređivanja različitih učeniska u saobraćaju, pa svojim
nalazima dodatno zbunjuju i nesvesno zamagljuju istragu.
Naravno, u sklopu svih medicinskih specijalizacija
postoje novine u znanjima i veštinama, pa i u sklopu
forenzičke patologije i sudske medicine. Danas se novim
specijalnim obdukcionim zahvataima mogu ustanoviti
povrede koje ukazuju na mehanizam povređivanja i
dinamiku događaja. Time i policijske i tužilačke istrage
mogu biti kvalitetnije, a opšta pravna sigurnost građana
više zagarantovana.
|
|
|
|
