| |
|
|
Prof. dr Steva Stanišić
KLINIKA ZA INFEKTIVNE BOLESTI KC NIŠ
Proslo je dosta godina od druge konsenzus definicije sepse.Sta je
novo u ovoj trecoj promeni i sta je sustinki novo u njoj.Novo je da se
kriterijumi SIRS-a ne uzimaju kao opredeljujuci u definiciji,
Multiorganski otkaz organa i.sto ranije prepoznavanje sepse na osnovu
najostljivijih klinickih simptoma (quiq SOFA), te pocetak obsrevacije i
lecenja tog po zivot ugrozavajuceg stanja, kljucni su i najvazniji
momenat u uspesnoj borbi protiv sepse.
Prof. dr Svetolik Avramov
PROFESOR MEDICINSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U NOVOM SADU U PENZIJI,
REDOVNI ČLAN AKADEMIJE MEDICINSKIH NAUKA SRPSKOG LEKARSKOG DRUŠTVA
Urgentna stanja u medicini su dobro poznata i njihovo prepoznavanje i
tretman su od posebnog interesa. Cilj ovog rada je da kategoriše poznata
urgentna stanja (sindrome) PREMA STEPENU prioriteta za prepoznavanje i
delovanje, a to su: prioritet za resuscitaciju, prioritet za neodložni
tretman unutar 1-2 sata, prioritet za urgentni tretman unutar prvih 6 do
12 časova i prioritet za odloženi-urgentni tretman unutar prvih 24 – 48
časova.
KLINIČKE SITUACIJE (sindromi) su prema dozvoljenim vremenima za
dijagnostiku i delovanje klasifikovani u sledeće kategorije:
kardiocirkulatorni zastoj, akutne asfiksije, akutna aktivna krvavljenja,
akutne ishemije, akutni spatio-kompresivni sindromi, striktne anaerobne
infekcije, akutne intestinalne i urinarne obstrukcije, teške hirurške
aerobne infekcije, moderirana i laka trauma.
Svaki od navedenih sindroma je posebno obrađen u svim detaljima, sa
precizno određenim opsegom dijagnostičkih procedura u zadatom vremenu,
vremenskim limitima za definitivni tretman i terapijskim opcijama.
Ceo rad je prikazan u obliku preglednih ALGORITAMA za svaki sindrom što
će kao vodič moći služiti svim zainteresovanim lekarima za brzo i
adekvatno delovanje kada se suoče sa medicinskim problemom, koji zahteva
brzu odluku i delovanje.
Rad će u celini biti dostupan svim učesnicima TIMOČKIH MEDICINSKIH DANA,
bilo u Zborniku radova bilo kao separat (ima 12 stranica, preglednih
algoritama za svaki sindrom)
Sa obzirom na aktuelnost teme, koja govori o SEMIOLOGIJI URGENTNIH
STANJA U MEDICINI savremeni vodiči Asocijacija za urgentnu medicinu u
svetu ali i brojnih specijalizovanih asocijacija (udruženja) kao npr.
kardiologije, pulmologije, toksikologije, neurologije, traumatologije,
svih hirurških grana, insistiraju na blagovremenom prepoznavanju
kliničkih simptoma i znakova i pravovremenom reagovanju.
Ovo treba da znaju lekari svih specijalnosti a posebno oni koji se bave
urgentnim stanjima u okviru svojih oblasti
Listu referenci koji podupiru stručno ovu tematiku, je lako pronaći na
odgovarajućim sajtovima i nema smisla da je prepisujemo.
3. Акутни застој срца
(cardiac arrest): да ли су деца (од одојчета до 10 година) исто што
и мали људи у односу на примену мера и поступака кардиопулмоналне
реанимације
Јовановић К. (1), Панајотовић Љ. (2), Манчић Ђорђе (3), Милошевић Љ.
(4)
(1) ВИСОКА МЕДИЦИНСКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЋУПРИЈА. (2) БЕОГРАД. (3)
ОПШТА БОЛНИЦА „САВА САРЏЕРИ“, НИШ.(4) ЗДРАВСТВЕНИ ЦЕНТАР БОР
Циљ рада је да се истакну разлике и специфичности у примени мера и
поступака у току кардиопулмоналме реанимације (КПР) у деце (oд одојчета
до 10 година) у односу на одрасле.
Многа деца код акутног застоја срца нису реанимирана због страха
потенцијалних реаниматора да нису обучени за КПР код деце.Тај страх је
непотребан јер је много боље применити основне мере БЛС као код одраслих
него не применити ништа.
Лаици морају знати да алгоритми за одрасле могу бити примењени и код
деце која не одговарају на позив или не дишу нормално. Уз мање
модификације деца ће успешно бити реанимирана.
Дефиниција акутног застоја срца код деце
Прекид механичке активности срца са последичним прекидом циркулације и
дисања или фреквенцом рада срца < 60/минути.
Узроци акутног застоја срца код деце
. претходна респираторна или циркулаторна слабост, акцидентална
асфиксија
Дијагноза акутног застоја срца код деце - знаци
- не одговара на болне дражи (кома, губитак свести)
- апнеја или тешко дисање
- одсуство циркулације (одојче - одсуство пулса на брахијалној или
феморалној артерији а деца на каротидној и феморалној артерији
- бледило или тешка цијаноза
- у случају да реаниматор није сигуран у палпацију централног пулса, КПР
започиње на основу тзв. „знакова живота“ (нема покрета, кашља и
нормалног дисања)
КПР - Основно одржавање живота –БЛС.
Разлике се састоје у следећем:
Према ИЛКОР-у и ЕРЦ-у поставкама код деце се примењује АБЦ след мера
(одржавање проходности ваздушног пута, вештачко дисање и компресије
грудног коша за одржавање циркулације) док се код одраслих примењује ЦАБ
след мера (компресије за циркулацију, одржавање ваздушног пута и
вештачко дисање).
- отварање ваздушног пута захватом лагано забацивање главе у назад и
подизање браде врховима два прста али без притиска на мека ткива због
могућности накнадне обструкције ваздушног пута.
- 5 почетних вештачких дисања пре започињања компресија грудног коша
- метода – уста на уста, нос и уста на уста и нос
- трајање удаха 1 секунда
- КПР 1 минут ,одприлике 5 циклуса, пре него што реаниматор оде по помоћ
уколико је сам
- минимизирање прекида КПР може се постићи ношењем одојчета или малог
детета до места са кога се тражи помоћ
- компресија грудног коша- на доњој трећини грудне кости и до 1/3
антериорно-постериорног дијаметра грудног коша (4 цм за одојче и 5 цм за
децу старију од једне године)
- употреба врхова 2 прста за притисак на грудн кош код одојчета до једне
године - употреба 1 или 2 шаке за децу старију од једне године
- један реаниматор 30 : 2 однос компресија грудног коша и вештачког
дисања
- више реаниматора 15 : 2 однос компресија грудног коша и вештачког
дисања уз цикличну промену реаниматора
- компресије грудног коша треба да буду изведене 100 – 120/минути
- аутоматски спољни дефибрилатор – континуирани КПР док не стигне АСД.
По доношењу АСД поставити електроде и пратити инструкције.За 1 – 8
година стару децу користити подешене електроде за децу уколико су на
располагању а за старију одговарају и електроде за одрасле
КПР – Виша животна подршка – АЛС
Обезбеђење ваздушног пута и вентилације са опремом:
- орофарингеални и назофарингеални тубус, трахеална интубација
- данас нема основних препорука за интубацију код пре-хоспитаног застоја
срца у деце. Препоручује се код озбиљно компромитованог дисајног пута и
начина и трајања транспорта као и познавања вештине од стране
реаниматора
- примена супраглотичких средстава (нпр. ларингеална маска) препоручује
се код деце, нарочито ако се адекватна вентилација не може постићи
самоширећим реанимационим балоном са маском
- вентилација реаномационим балоном са маском или преко других
средствима, што пре, адекватна оксигенација са 100% О2
- фреквенца вентилације са балоном 10/мин без прекидања компресија
грудног коша
- мониторинг вентилације и оксигенације – пулсна оксиметрија (СпО2),
капнографија
Обезбеђење циркулације:
- васкуларни приступ – интравенски пут, у случају неуспеха применити
интраосеални пут
. адреналин – прва и даље дозе 10 мцг/кг и.в. или и.о., максимум
појединачне дозе 1 мг а даље дозе на 3 – 5 мин, сваког 2 циклуса
- амиодарон – после трећег шока 5 мг/кг у болусу а може бити поновљен
после петог шока
- лидокаин – алтернатива амиодарону, прва доза 1 мг/кг ,максимална доза
100 мг/по дози
- атропин – уобичајена доза 20 мцг/кг у случају брадикардије
- калцијум – рутинска употреба се не препоручује у застоју срца осим код
хипокалцемије или хиперкалијемије
- натријум бикарбонат – нема јасних доказа за рутинску примену осим код
пролонгираног застоја срца и/или постојања тешке ацидозе
- вазопресин – нема доказа да има предности сам или у комбинацији са
адреналином
- дефибрилација – аутоматска или мануелна, монофазни или бифазни шок
- електроде за дефибрилацију - највеће могуће електроде (4,5 цм
дијаметар за одојче и децу < 10 кг а 8 – 12 цм за децу > 10 кг и старије
од једне године)
- положај електрода – антеро-латералан (десна - испод клавикуле, лева -
аксила) , антеро-постериорни (испод леве скапуле и друга напред лево од
стернума)
- доза за дефибрилацију – идеална није позната, препоручује се 4 Ј/кг за
први шок а иста доза и за следеће шокове
Закључак: КПР код одојчади и деце захтева поступање по алгоритмима за
децу који имају своје специфичности али реаниматори и лаици обучени за
КПР одраслих не треба да одустану од КПР у случају акцидента код деце
јер је преживљавање интрахоспитално и уз адекватну КПР око 20%.
4. Aneurizme
torakalne i abdominalne aorte - diferencijalna dijagnoza od srčanog
infarkta i ulkusne bolesti – primeri iz prakse i kontraverze
Prof dr sci Višeslav Hadži-Tanović
KLINIKA ZA SRCE „DR HADŽI-TANOVIĆ“, BEOGRAD
Abstrakt: Bol u grudima nije uvek samo angina pektoris ili srčani
infarkt,već to može da bude i bolest pluća,bolest jednjaka ili žučne
kese.Diferencijalno dijagnostički treba posumnjati i na disekantnu
aneurizmu ascendentne ili torakalne aorte,jer se bol projektuje u
predelu grudne kosti. Aorta je najveći krvni sud u telu čoveka.Na
izlaznom delu iz srca,aorta je prečnik oko 31 mm,Po izlasku iz leve
komore je u vidu luka i locirana je u predelu gornjeg dela grudne
kosti,odakle se sušta duž kičmenog stuba u abdomen,sve do karlice. Zato
svaki bol u predelu grudne kosti treba ozbiljno shvatiti i isključiti
pored svih potencijalnih uzročnika koji mogu da dovedu do smrtnog ishoda
i disekantnu aneurizmu ascendentne i torakalne aorte.
Pulzacije u stomaku u predelu umbilikusa, su najčešći I najsigurniji
znak aneurizme abdominalne aorte, koju može svaki čovek da primeti, ako
stavi šaku na stomak u predelu pupka.U diferencijalnu dijagnozu bola u
stomaku spadaju gastroenterološka oboljenja, dijafragmalni infarkt srca
i ruptura aneurizme abdominalne aorte.
Ako je normalna širina abdominalne aorte oko 21 mm,svako proširenje
preko 30 mm,smatra se aneurizmom,a proširenje preko 45 mm indikacija je
za operaciju.Aneurizma abdominalne aorte opisana je još pre 4.000
godina,a antički lekar Galen ju je opisao kao pulziranje u trbušnoj
duplji u predelu pupka.
Najčešći uzrok nastanka aneurizme trbušne aorte je
arterioskleroza-zakrečavanje zida aorte i genetski nedostatak elastina u
zidu aorte, što prouzrokuje proširenje aorte
Ruptura- je najteža komplikacija koja se u 75% slučajeva fatalno završi
pre nego što pacijent stigne do operacione sale.Samo 10% preživi posle
30 dana od prskanja aneurizme.Smrtnos kod operisnih pacijenata posle
prskanja aneurizme abdomen alne aorte je oko 50% i u najpoznatijim
svetskim centrima.Ovakva visoka smrtnost zahteva dobru preventive, ranu
dijagnostiku i operativno lečenje pre prskanja aneurizma, kada je
smrtnost oko 5%.
Bol u stomaku najčeše se vezuje za ulkusnu bolest. Čak i propratna
simptomatologija ukazuje na ulkus: muka, povraćanje, malaksalost,
bledilo itd. Medjutim zlatno je pravilo da tada treba uvek posumnjati i
na dijafragmalni srčani infarkt ili na aneurizmu abdominalne aorte.Da bi
se isključio infarkt srca treba obavezno uraditi EKG, ehokardiogram i
srčane markere CK- MB i Troponin test. Ali ako je EKG normalan, da bi
isključili koronarnu bolest treba uraditi stres eho ili test opterećenja
i koronarografiju.
Prikazujemo slučajeve iz naše privatne lekarske prakse.Prvi pacijent je
zbog bola u grudima i ramenu prvo lečen kod reumatologa,a kasnije kod
kardiologa zbog angine pektorisPrvo je na ehokardiogramu,a posle i na
koronarografiji konstatovana disekantna aneurizma ascendentne
aorte.Drugi pacijenti lečen je kod gastroenterologa,zbog bola u
stomaku,a posle je zbog ES poslat kod kardiologa.Mi smo na UZ stomaka
dijagnostikovali aneurizmu abdominalne aorte,koja je rupturirala tokom
pregleda.Stomak je naočigled nas počeo da raste ko balon.Pacijent upada
u kardiogeni šok sa srčanim zastojem, uspešno ga reanimiramo,
transportujemo ga u KC Srbije na kardiovaskularnu hirurgiju,gde je
uspešno operisan.
Zato kao preventivu preporučujemo da se posle 40. godine života obavezno
jedanput godišnje uradi ultrazvuk stomaka,sa obaveznim pregledom
abdominalne aorte,što bi bila najbolja preventive od neprijatnih
iznenadjenja.
Ključne reči: bol u grudima, bol u stomaku, gastroenterološka oboljenja,
srčani infarkt, aneurizma grudne ili abdominalne aorte, dijagnostika.
Др Миљан Јовић
СЛУЖБА za ПРИЈЕМ И ЗБРИЊАВАЊЕ УРГЕНТНИХ СТАЊА, ЗЦ ЗАЈЕЧАР
Тријажа је формалан процес којим се сви пацијенти процењују одмах
након доласка у службу ургентног пријема. Тријажом се дефинише хитност
проблема и процењује дозвољено и очекивано вријеме чекања на почетак
прегледа
Кратка историја тријаже
Назив тријажа потиче од француске ријечи ̋trier ̋ што значи разврстати.
Системи тријаже прво су коришћени како би се утврдили приоритети код
пружања здравствене неге у ратовима на крају 18. века. Сматра се да је
отац модерне тријаже Доминиqуе-Јеан Ларреy, главни хирург Наполеонове
војске, који је увео организовани систем тријаже при прегледу рањеника
са бојишта.
Сврха тријаже
Сврха тријаже је да се омогући да квалитет здравствене неге буде
пропорционалан објективним клиничким критеријумима. На тај начин
стандардизовани системи тријаже повећавају сигурност и осигурају једнак
приступ здравственим услугама целом становништву.
Употреба стандардних система тријаже побољшава квалитет здравствене неге
јер омогућава поређење кључних показатеља квалитета (тј. колико пацијент
чека до почетка збрињавања).
Скала тријаже
У свету су се тријажне скале од пет категорија показале као ваљана и
поуздана метода за категоризацију пацијената који траже процену и лечење
на ургентном пријему у болницама. Те скале показују већи степен
прецизности и поузданости у поређењу са скалама тријаже од три или
четири категорије.
Успешност система тријаже може бити процењена према следећа четири
критеријума:
•Корист: Скала мора бити једноставна за разумевање и примену
•Оправданост: Скала треба мерити клиничку хитност за разлику од
озбиљности или сложености болести/повреда.
•Поузданост: Примена тријажне скале мора бити независна од особе која је
користи, што значи да мора бити доследна.
•Сигурност: Тријажне одлуке морају бити пропорционалне с објективним
клиничким критеријумима и морају оптимизирати вријеме за лекарску
интервенцију.
Улога тријаже
Доношење тријажних одлука само по себи сложен је и динамичан процес.
Одлуке се доносе у окружењу које је осетљиво на време, с ограниченим
информацијама, за пацијенте који често немају медицинску дијагнозу.
Тријажне одлуке се деле се на примарне и секундарне. Разумевање тих
одлука од велике је помоћи у описивању улоге тријаже у свакодневној
пракси.
„Примарне тријажне одлуке“ везане су за утврђивање главне тегобе и
одлучивање о хитности проблема и процењеног дозвољеног и очекиваног
времена почетка прегледа и лечења пацијента. Кад је категорија тријаже
одређена, могућа су следећа три резултата:
•Очекиване тријажне одлуке
- тријажна категорија је одређена према главној тегоби пацијента, лекар
ће га прегледати у одређеном времену и очекује се позитиван исход
лијечења.
•Високо тријажиране тријажне одлуке
- одређена је тријажна категорија вишег приоритета него што је
индиковано главном тегобом пацијента и ризичним факторима. Због тога
пацијент краће чека на лекарски преглед што
индиректно доводи у питање лечење осталих пацијената.
•Ниско тријажиране тријажне одлуке
– одређена је тријажна категорија нижег приоритета него што је
индиковано главном тегобом пацијента и ризичним факторима. Због тога
пацијент дуже чека на лекарски преглед што
директно повећава могућност негативног исхода лечења пацијената.
„Секундарне тријажне одлуке“ везане су за убрзавање хитног медицинског
збрињавања и убрзавају проток пацијената.
Primarijus dr Tanja Jozić
KLINIKA ZA KARDIOLOGIJU KCS
Akutni koronarni sindrom (AKS) podrazumeva grupu različitih kliničkih
stanja koja nastaju kao posledica akutne ishemije ili nekroze miokarda
čiji je uzrok akutna koronarna lezija nastala kao posledica fisure
(erozije) ili rupture aterosklerotičnog plaka sa posledičnom trombozom,
inflamacijom i vazokonstrikcijom. AKS može da se ispolji kao: nestabilna
angina pektoris i infarkt miokarda bez ST elevacije (NSTE-AKS), infarkt
miokarda sa ST elevacijom (STEMI) i iznenadna srčana smrt. Podaci iz
registara pokazuju da je NSTE-AKS postao učestaliji od AKS sa ST
elevacijom. Bolnička smrtnost je veća kod bolesnika sa STEMI nego kod
NSTE-AKS (7% prema 5%), ali nakon 6 meseci stope smrtnosti su vrlo
slične kod oba stanja (12%, tj. 13%). Dugotrajnije praćenje pokazalo je
da su stope smrtnosti više kod bolesnika sa NSTE-AKS nego kod onih sa
STEMI, uz dvostruku razliku nakon 4 godine. Ova razlika može biti
rezultat različitih profila pacijenata, s obzirom da su bolesnici sa
NSTE-AKS obično stariji i sa više komorbiditeta, naročito dijabetes
melitusom i bubrežnom insuficijencijom. Za razliku od STEMI-AKS gde se
većina komplikacija javlja pre ili ubrzo nakon prezentacije, i gde ne
postoji nikakva dilema u pogledu lečenja, a to je što hitnija
reperfuzija okludirane koronarne arterije, kod NSTE-AKS dinamika
dešavanja traje danima i nedeljama, što ima implikacije u strategiji
lečenja.
Др Александра Јолић
ОДЕЉЕЊЕ ИНВАЗИВНЕ ДИЈАГНОСТИКЕ СА ПЕЈСМЈКЕР ЦЕНТРОМ-ЗЦ ЗАЈЕЧАР
Показало се, у свакодневној клиничкој пракси, да је класична
медицинска едукација најчешће недовољна у интерпретацији ЕКГ-а у
свакодневном лекарском раду. Посебан проблем претставља препознавање и
лечење аритмија. Курс је базиран на новој подели аримтија на
брадиаритмије, тахиаритмије са уским и широким QRS комплексима. Управо
ова подела омогућила је лакше разумевање, препознавање и лечење
аритмија.
Циљ Симпозијума ЕКГ- ХИТНА СТАЊА је приказати слушаоцима најтипичније
ЕКГ манифестације најдраматичнијих аритмија, које врло чест хемодинамски
и животно угрожавају пацијенте. Потребна је стална едукација да се
оспособи што већи број лекара и медицинских професионалаца, који ће бити
у стању да у прихватљивом времеском оквиру само на основуи ЕКГ-а
препознају и адекватно лече пацијенте са најтежим аримтијама. Притом ће
бити упознати са дијагностичким и терапијским могућностима пацијената са
аритмијама на примарном, секундарном и терцијалном нивоу збрињавања.
|
|
|
|
| |
|
|
Učestalost i način zbrinjavanja pneumotoraksa
N.Vešović, V.Cvijanović, A.Ristanović, N.Marić, V.Kostovski,
Lj.Djenić, D.Stojković, A.Nikoliić
KLINIKA ZA GRUDNU HIRURGIJU VMA
Uvod: Pneumotoraks je patološko stanje koje označava nakupljanje
vazduha u pleuralnom prostoru. Prisustvo vazduha u pleuranom
prostoru, gde inače vlada negativni pritisak, uslovljen je prekidom
kontinuiteta pleure. Kao rezultat toga javlja se parcijalni ili
totalni kolaps pluća koji je jednostran ili jako retko obostran.
Pneumotoraks moze biti spontani ili traumatski. Spontani
pneumotoraks opet moze biti primarni ili sekundarni. Primarni
spontani pneumotoraks je javlja kod mladjih ljudi koji nemaju
poznatu plućnu bolest a sekudarni se javljaju na terenu mnogih
oboljenja počevši od buloznog pluća pa do eskaviranog karcinoma
pluća. Traumatski pneumotoraks prati brojne povrede grudnog koša i
pluća. Jatrogene lezije pleure su nastale kao komplikacija
različitih dijagnostičkih ili terapijskih procedura.Pošto je
pneumotoraks hitno hirurško stanje, lečenje zahteva brzu
intervenciju koja obuhvata različite modalitete lečenja. To lečenje
moze biti konzervativno i hirurško.Hirurško lečenje uključuje
procedure od pleuralne drenaze do torakotomije uključujući
video-asistiranu torakoskopiju/VATS/. Suština lečenja je
uspostavljanje negativnog pleuralnog prirtiska i potpuna
obliteracija pleuralnog prostora.
Cilj: Ukazati na značaj hitnosti dijagnostikovanja i hirurškog
zbrinjavanja pneumotoraksa.
Materijal i metode: u ovom radu obuhvatili smo sve pacijente koji su
zbog kliničke i radiološke slike pneumotoraksa bili hospitalizovani
u Klinici za grudnu hirurgiju VMA tokom 2016.god.kao i način kojim
smo rešili to oboljenje.
Rezultati: U periodu od 01.01.2016 do 31.12.2017 hospitalizovano je
ukupno 50 pacijenta sa kliničkom i radiološkom slikom
pneumotoraksa.Od njih 32 (64%) imalo je epizodu spontanog, 16 (32%)
traumatskog i 4 (4%) jatrogenog pneumotoraksa.Spontani pneumotoraks
je dijagnostikovan kod 24 (75%) muškarca i 8 (25%) zena a prosek
starosti je bio 38 godina. Traumatski izazvana pleuralna lezija je
dijagostikovana kod 13 (81%) muškaraca, 3(19%) žena prosečne dobi 48
godna. Svi pacijenti sa traumatskim i jatrogenim pneumotoraksom su
lečeni torakalnom drenažom.Pacijenti sa spontanim pneumotoraksom
rešeni su u 66% (21) torakalnom drenažom a u preostalim slučajevima
VATS-om.
Zaključak: Pneumotoraks je hitno hirurško stanje koje zahteva brzu
dijagnostiku i adekvatnu terapiju. Spontani pneumotoraks je u našoj
populaciji se javio kod mladje starosne dobi, znatno češće kod
muskaraca. Iako je pleuralna drenaža terapijski standard, VATS
zauzima, sasvim opravdano sve više prostora u definitivnom
razrešavanju ovih stanja. U literaturi recidivi spontanog
pneumotoraksa posle VATS-A su oko 2-14% (1).
Ključne reči: pneumotoraks, pleuralna drenaža, VATS
Faktori rizika koji utiču na razvoj akutnog koronarnog sindroma
Vidić B, Godnoš A, Pepelčević B, Vasić A, Smiljčić D.
DOM ZDRAVLJA BEČEJ
Uvod: Kardiovaskularne bolesti danas su vodeći uzrok smrti u
industrijalizovanim zemljama, a među njima je koronarna bolest srca
najčešći pojedinačni uzrok smrti.
Cilj rada: Bio je da se analizira polna i strosna struktura
pacijenata obolelih od akutnog koronarnog sindroma (AKS), broj
umrlih i preživelih pacijenata obolelih od AKS, distribucija
obolelih od AKS po godinama i faktore rizika koji uticu na razvoj
AKS.
Materijal i metode: Istraživanje je retrospektivno, opservacionog
karaktera sprovedeno u SHMP Doma zdravlja Bečej. Ciljna grupa bili
su pacijenti koji su u periodu od 01.01.2014. do 31.12.2016. godine
bili zbrinuti od AKS. Podaci su prikupljeni iz ambulantnog,
terenskog protokola, protokola transporta i elektronskog kartona, a
potom obrađeni u SPSS 11 i Statictica 7.
Rezultati: Tokom posmatranog perioda zbrinuto je ukupno 254
pacijenata sa AKS, od toga najveći broj su činili muškarci 166
(64,35%), a žene 88 (34,65%). Najveći broj pacijenata bio je
starosti 60-69 godina 84 (33%), potom 70-90 74 (29%). Najveći broj
pacijenata je preživelo, njih 215 (84,65%), dok se kod svega 39
(15,35%) završilo smrtnim ishodom. U našem istraživanju, najveći
broj ispitanika sa AKS bilo je 2014. godine 100 (39,37%), potom
2015. godine njih 88 (34,64%), i 2016. godine njih 66 (25,98%). Kod
ukupnog broja pacijenata najzastupljeniji faktor rizika bila je
hipertenzija 185 (72,38%), zatim, hiperlipoproteinemija kod 146
(57,48%), dijabetes kod 74 (29,13%), pušenje kod 55 (21,65%) i
nasleđe kod 35 (13,78%) pacijenata.
Zaključak: Rezultati našeg istraživanja ukazuju da hipertenzija i
hiperlipoproteinemija kao najzastupljeniji faktori rizika utiču na
pojavu AKS. Kako bi se zaustavio nepovoljan trend AKS potrebno je
stalno poboljšanje prevencije na nivou primarne zdravstvene zaštite,
da bi se na vreme uočili potencijalni faktori rizika, a pacijenti sa
povećanim rizikom motivisali da zajedno sa zdravstvenimm radnicima
preuzmu odgovarajuće mere prevencije u cilju smanjena obolevanja od
AKS.
Ključne reči: Akutni koronarni sindrom, faktori rizika, prevencija.
Perkutana koronarna intervencija u lečenju pacijenata sa akutnim
koronarnim sindromom u Istočnoj Srbiji
Dr Milan Nikolić, Prim Dr sci med Vladimir Mitov, Dr
Aleksandar Jolić, Dr Dragana Adamović, Dr Marko Dimitrijević
ODELJENJE INVAZIVNE KARDIOLOGIJE ZDRAVSTVENOG CENTRA ZAJEČAR
Cilj rada: Cilj rada je prikaz dvoipogodišnjih rezultata rada
Odeljenja invazivne kardiologije u lečenju pacijenata sa akutnim
koronarnim sindromom primenom perkutane koronarne intervencije
(PCI).
Materijal i metode: Analizom postojećih baza podataka Odeljenja
invazivne kardiologije u periodu mart 2014.- decembar 2016. godine
izdvojeni su pacijenti lečeni PCI pod slikom akutnog koronarnog
sindroma sa teritorije istočne Srbije u pomenutom periodu i
analiziran odnos pacijenata sa STEMI/NSTEMI, tip vaskularnog
pristupa, vreme od pojave tegoba do otvaranja koronarne arterije.
Rezultati: U pomenutom periodu na Odeljenju invazivne kardiologije
lečeno je 200 pacijenata sa akutnim koronarnim sindromom primenom
PCI i to: 147(73.5%) pacijenata sa STEMI od toga 87
inferoposterolateralne I 60 anteriorne lokalizacije; 52(26%)
pacijanta sa NSTEMI; 1 (0.5%) pacijenta sa novonastalim blokom leve
grane Hisovog snopa. Korišćen vaskularni pristup bio je radijalni
kod 53(26.5%), femoralni kod 134 (67%) i brahijalni kod 2(1%)
pacijenta. U 2016. dominatni vaskularni pristup u lečenju pacijenata
sa akutnim koronarnim sindromom bio je radijalni (67.3%). Kod
lečenja 15 pacijenta (7.5%) u pomenutom periodu došlo je do razvoja
razvoja bradiaritmije tokom intervencije, najčešće AV bloka III
stepena, što je iziskivalo implantaciju elektrode privremenog
pejsmejkera.
U lečenju pacijenata sa STEMI vreme od pojave bola u grudima do
prvog kontakta pacijenta sa zdravstvenom službom bilo je 130 minuta,
potrebno vreme transporta pacijenta do Koronarne jedinice 75 minuta
a vreme od smeštaja pacijenta u Koronarnu jedinicu do otvaranja
cullprit arterije 45 minuta.
Zaključak: PCI kod pacijenata u akutnom koronarnom sindromu je
najbolja metoda revaskuarizacije sa niskom stopom komplikacija I
velikom stopon proceduralog uspehom koja se kao takva za pacijente
sa teritorije istočne Srbije sprovodi na Odljejnju invazivne
kardiologije uz preferenciju radijalnog pristupa. Potrebna je dalje
skratiti vreme do otvaranja okludirane koronarne arterije kod
pacijenata sa STEMI, posebno skraćenjem vremena od pojave bola u
grudima do prvog medicinskog kontakta.
Ključne reči: Akutni koronarni sindrom, Odeljenje invazivne
kardiologije, STEMI, NSTEMI, PCI
Rana prezentacija akutnog koronarnog sindroma kod dve sestre –
prikaz slučaja
Dr Marko Dimitrijević, Prim Dr sci med Vladimir Mitov, Dr
Aleksandar Jolić, Dr Dragana Adamović, Dr Milan Nikolić
ODELJENJE INVAZIVNE KARDIOLOGIJE ZDRAVSTVENOG CENTRA ZAJEČAR
Cilj rada: Cilj rada je prikaz slučaja dve pacijentkinje, rođene
sestre, sa ranom prezentacijom akutnog koronarnog sindroma.
Materijal i metode: Prikazuju se dve mlade pacijentkinje, rođene
sestre, sa akutnim koronarnim sindromom koji se prezentovao u 37-oj
odnosno 39-oj godini života pacijentkinja. Prikaz kliničke istorije,
angiografskih nalaza i daljeg načina lečenja i kliničkog praćenja
pacijentkinja.
Rezultati: Prva pacijentkinja je 27.10.2014. hospitalizovana na
Internom odeljenju ZC Zaječar sa kratkotrajnim ponavljanim bolovima
u grudima praćenim ST segment depresijama u aVL, V2-V6 uz serijski
pozitivne markere miokardne nekroze. Urađena koronarografija na
kojoj se verifikuje medijalno i distalno subokludirana desna
koronarna arterija te se pristupa PCI proceduri pri kojoj dolazi do
višestrukih disekcija desne koronarne arterije sa proksimalnom
propagacijom što je rešeno plasiranjem 3 drug eluting stenta (DES) i
1 bare metal stenta (BMS) u desnu koronarnu arteriju. U daljem
kliničkom praćenju stabilna, bez ponovne pojave tegoba.
Druga pacijentkinja hospitalizovana je dana 9.11.2015. na Internom
odeljenju ZC Zaječar pod slikom infarkta miokarda sa tranzitornom ST
segment elevacijom koja prolazi na gliceriltrinitrat te urađena
koronarna angiografija na kojoj se verifikuje minorna, difuzno
izmenjena prednja descendentna arterija sa maksimalnom stenozom do
90% nakon čega je pacijentkinja obzirom na pozitivnu porodičnu
anamezu i postojanje sumnje na fibromuskularnu displaziju upućena na
Kardiohirurški konzilijum radi odluke o daljem načinu lečenja.
Odlučeno da se u KCS ponovi koronarografija koja je potom urađena –
bez angiografski značajnih promena na epikardnim koronarnim
arterijama. Urađen stres ehokardiografski pregled urednog nalaza.
Postavljena sumnja na trombofiliju te pacijentkinja upućena na
Kliniku za hematologiju KC Niš gde je indikovana obrada u pravcu
trombofilije koja je u toku. Bez ponovljenih subjektivnih tegoba
nakon infarkta miokarda.
Zaključak: U dva pomenuta slučaja pacijentkinja sa akutnim
koronarnim sindromom način i pristup u lečenju razlikovao se obzirom
da je nakon višestrukih disekcija sa proksimalnim propagacijom pri
PCI proceduri kod prve pacijentkinje postavljena sumnja na
postojanje fibromuskularne displazije te se stoga nije pristupilo
pokušaju PCI procedure kod druge pacijentkinje već je upućena na
procenu i odluku o daljem načinu lečenja u Klinički centar Srbije.
Ključne reči: akutni koronarni sindrom, fibromuskularna displazija
Prikaz slučaja - disekcija aorte i tarnerov sindrom
Marina Đikić (1), Kristina Marković (2)
(1) URGENTNI CENTAR KCS, BEOGRAD, (2) DOM ZDRAVLJA “DR SIMO
MILOŠEVIĆ”, BEOGRAD
Cilj: Disekcija aorte (DA) se javlja, između ostalog, i kod osoba
sa naslednim poremećajima vezivnog tkiva, kao što su Marfanov,
Ehlers – Danlosov, Tarnerov sindrom i drugi. Učestalost DA kod osoba
sa Tarnerovim sindromom (TS) je relativno mala (1,4%), i retko se
prepoznaje van pedijatrijske populacije. Cilj ovog rada je ukazati
na značaj pravovremenog prepoznavanja ovog urgentnog i potencijalno
fatalnog stanja kod odraslih ženskih osoba sa TS.
Materijal i metode: Podaci su generisani iz medicinske dokumentacije
pacijenta.
Rezultati: Pacijentkinja 24 godine se javila u Urgentni centar zbog
bola u stomaku u predelu želuca, bez propagacije, praćen mučninom
bez povraćanja. Anamnestički navedena tegoba je usledila nakon jakog
bola u grudima koji je u momentu pregleda negirala. U ličnoj
anamnezi navodi da od jedanaeste godine zna za TS i da uzima
hormonsku supstitucionu terapiju. Inicijalno je pregledana od strane
gastroenterologa i upućena dalje na evaluaciju internisti. Fizikalni
nalaz je bio uredan. Radiografija srca i pluća, elektrokardiogram,
ultrazvuk stomaka, nativna radiografija abdomena i osnovne
laboratorijske analize (krvna slika i glikemija) su bili uredni.
Pošto su tegobe i dalje perzistirale, uzeta je krv za biohemisjke
analize, i pacijentkinja vraćena gastroenterologu. Tokom tog
pregleda, bol se premestio u predeo slabina zbog čega je upućena na
dalju evaluaciju urologu. Urološki nalaz je bio uredan i
pacijentkinja vraćena internisti. Obzirom da je u pristiglim
biohemijskim analizama vrednost d-dimera bila višestruko povišena, i
na podatak o korišćenju hormonske terapije, postavljena je sumnja na
plućnu emboliju. Pacijentkinja je dalje upućena na kompjuterizovanu
tomografiju plućne arterije kojom je dijagnostikovana disekcija
aorte a ne embolija plućne arterije. Nakon toga, hitno je
transportovana na Kliniku za kardiohirurgiju gde je operisana.
Zaključak: Na osnovu ovog prikaza slučaja možemo zaključiti da se o
DA kod osoba sa TS ne razmišlja dovoljno zbog male učestalosti ovog
entiteta i raznovrsne kliničke slike. Obzirom da kod osoba sa TS
postoji mali ali realan rizik za DA, treba uvek biti svestan istog
pri evaluaciji ovih bolesnika.
Medikamentozna konverzija ventrikularne tahikardije (VT) u
prehospitalnim uslovima
Momir Kitanovićc
DZ VLASOTINCE
Uvod: VT je maligna komorska aritmija koju karakterise 3 i vise
komorskih ektopicnih otkucaja frekvence oko 100-350/min. u EKG
zapisu karakterise se sirokim QRS kompeksima bez jasno vidljivog P
talasa.
Cilj rada: Ukazati na znacajnu ulogu specijaliste urgentne medicine
u zdravstveno sistemu kroz prikaz slucaja. Predstavljen je uspesni
medikamentozni nacin tretmana VT u prehospitalnim uslovima.
Metodologija: Korisceni su podaci iz protokola SHMP Vlasotince
Rezultati: U ambulantu SHMP uveden je pacijent R.M. star 68 godina
koji je pre 15 minuta osetio slabost i malaksalost, nije gubio svest
ali je bled i preznojen. Izmereni pritisak je 110/70mmHg, uradjen
EKG snimak pokazuje frekvenciju od 220/min. SUK =7,8mmol/l. Srcana
radnja aritmicna, ubrzana, tonovi jasni. Na EKG snimku registruje se
VT sirokih QRS kompleksa. Medikamentoznom aplikacijom amp Amiodarona
od 150mg u 20ccm 5% glukoze na bolusu i 500ml fizioloskog rastvora.
Nakon 15minuta postize se konverzija prvo u sinusnu tahikardiju a
potom u sinusni ritam frekvence 80/min. i tenzije 120/80 mmHg.
Pacijent je tako hemodinamski stabilan transportovan u koronarnu
jedinicu Opste bolnice Leskovac.
Zakljucak: Ovi rezultati mogu da ukazu da je konverzija u sinusni
ritam uspesno uspostavljena i prehospitalnim uslovima antiaritmikom
Amiodaronom i na vaznu ulogu specijaliste urgentne medicine u
zdravstvenom sistemu pri prezivljavanju ekstremno ugrozenih
bolesnika.
Terapijski tretman pacijenta u anafilaktickom šoku
Momir Kitanović
DZ VLASOTINCE
Uvod: Anafilakticki sok predstavlja najtezu formu alergijske
reakcije. To je akutno nastali tezak tip reakcije rane
prosetljivosti ciji pocetak moze biti nagao, cesto dramatican, i
neocekivan.
Cilj rada: Ukazati na znacaj sto brzeg uspostavljanja vazomotornog
tonusa i nadoknada cirkulatornog volumena kako bi se sprecio
nastanak nekonpenzovanog soka.
Metod: Prikaz slucaja pacijenta u anafilaktickom soku-protokol SHMP
Vlasotince.
Rezultati: Pacijent A.V. 55 godina uveden je u ambulantu hitne
pomoci uz pomoc prijatelja. Heteroanamnesticki smo saznali da je
imao veci broj uboda pcela u predelu glave i vrata. Klinickom slikom
dominira niska tenzija 60/40 mmHg, pepeljasto bledilo, hladna i
vlazna koza, ubrzan i slab puls, -110 u minuti, “glad” za vazduhom,
zedj, svrab, otezano gutanje i govor. Prisutan je i otok
periorbitalne i usne regije kao i mucnina i nagon na povracanje, pa
i panika kod pacijenta.
Terapijski tretman: Pacijent je postavljen u „sok polozaj”. Zbog
prisutne dispnee daje se 6l kiseonika nazalnom kanilom. Odmah je
dato 0,5ml adrenalina (1:1000) i.m. Posle 15 min. jos 0,5ml s.c. jer
je to lek izbora kod anafilaktickog soka. Odmah je data i 1 ampula
sinopena od 20 mg. Otvorene su 2 venske linije i kroz njih je dato
1000ml fizioloskog rastvora i 500ml 5%glukoze. Takodje je aplikovano
i 40 mg Urbazona i 250mg amonofilina.
Diskusija: Primarna terapijska mera u soku je procena klinicke slike
bolesnika i obezbedjenje disajnog puta.
Zaključak: Brz dolazak do zdravstvene ustanove, energican brz i
adekvatan tretman, kao i dobra obucenost medicinskog tima
osiguravaju uspesan prehospitalni tretman pacijenta u anafilaktickom
soku i spasavanje zivota.
|
|
|
|
