ISSN 0350-2899, 34(2009) br 2 p.135-139

I

U ovom radu opisani su događaji koji su od značaja za srpsku istoriju, posebno za istoriju srpskog saniteta u I svetskom ratu.
Da bi bilo jasnije o čemu je reč, potrebno je poznavati istorijske prilike i geopolitičku situaciju u kojoj su se pomenuti događaji odigrali. Krajem novembra 1915. godine, Vrhovna komanda srpske vojske je donela odluku o njenom povlačenju iz Srbije, preko Crne Gore i Albanije, ka Jadranskom primorju. Vojnicima je podeljena hrana samo za 11 dana, a izvlačenje vojske trajalo je znatno duže. Po ljutoj zimi, bespuću u vrletima Prokletija, bez hrane i zimske odeće, invadirani vašima, bolesni i iscrpljeni do krajnjih psihičkih i fizičkih granica Srbi su se probijali ka Draču, Medovi i Skadru. Zajedno sa srpskom vojskom povlačila se i srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem, regentom Aleksandrom, generalima i oficirima i velikim brojem izbeglica, među kojima je bilo raznih predstavnika srpskog naroda, pored ostalih brojni su bili srednjoškolci, studenti i intelektualci.
Srbi su računali da će ih u albanskom primorju čekati pomoć saveznika u hrani i odeći, ali nje nije bilo, pa su izbegli Srbi, gladni i izmoždeni, nastavili da pešače albanskim primorjem ka ostrvu Krfu [1].
Tokom pešačenja ka Valoni Srbi su umirali na svakom koraku, od gladi, crevnih zaraza, tuberkuloze i ratnih rana tako da su za njima ostajale gomile leševa [2]. Kroz Albaniju, tokom višemesečnog odstupanja, Srbi su prošli kroz veoma teški period svoje istorije poznat pod imenom "Golgota Srbije".Tek krajem februara 1916. godine većina izbeglih Srba je stigla na Krf. Srpska vlada, Nikola Pašić, regent Aleksandar i Vrhovna komanda stigli su na Krf malo ranije od srpske vojske koja je doživela velike gubitke tokom izvlačenja preko Albanije, tako da je od 450 000 vojnika ostalo oko 130 000. Francuzi su, na prethodno okupiranom ostrvu Krfu, ispoljili istinsko prijateljstvo prema srpskom narodu i obezbedili svu potrebnu pomoć. Ubrzo se ostrvo Krf pretvorilo u ogromnu bolnicu, ali uprkos svim naporima da se bolesnim i iscrpljenim Srbima pomogne, umiranje na Krfu nastavilo se još neko vreme. Smrt je kosila svakog dana... "do 23. marta 1916. godine bilo je 4847 smrtnih slučajeva[3]." Na ostrvu Vidu, u neposrednoj blizini Krfa, mnogi oboleli od zaraza bili su izolovani. Tu se odigravala agonija nekoliko hiljada Srba, a zbog velikog broja umrlih ono je prozvano "ostrvo smrti". Veliki broj umrlih nije bilo moguće sahraniti pa su, nedaleko odatle, sa broda, bacani u Jonsko more. Milutin Bojić, srpski pesnik je u svojoj pesmi "Plava grobnica" opisao agoniju bolesnih i ranjenih Srba 1916. godine na ostrvu Vidu i njihovo sahranjivanje u morskim talasima.
Evo nekoliko njegovih stihova o tome:
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada [4].

U istoriji srpkog naroda ostrvo Krf je posebno značajno mesto. Ono je postalo privremeno političko središte Srbije. U to vreme na Krfu su uspostavljeni konzulati i politička predstavništva i saveznika i zemalja koje su ratovale protiv Srbije.
Još 7. decembra 1914. godine na Skupštini u Nišu doneta je deklaracija u kojoj je istaknuto da se "Srbija ne bori samo za svoju nacionalnu slobodu već i za oslobođenje i ujedinjenje sve neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca, van Srbije…[5]"
U vreme kada su srpska vlada, regent Aleksandar, vrhovna komanda, vojska i izbeglice stigli na Krf, I svetski rat se rasplamsavao. Imajući u vidu prethodno pomenutu ideju o oslobođenju i ujedinjenju srpska vlada je uspela da na Krfu okupi svoje najviše političke predstavnike i armiju i druge predstavnike srpskog naroda među kojima je bilo dosta intelektualaca. Tako je Srbija uspela da se dokazuje u borbenom poretku I svetskog rata i da stavi na znanje i saveznicima i neprijateljima da nastavlja borbu, i pored izgubljene teritorije. Ona je imala spoljnopolitički program, koji je hrabro i dosledno sprovodila, boreći se nezavisnost i kontinuitet svoje državnosti.
Iz tog razloga, srpska vlada je imala i civilne brige, posebno u vezi sa lečenjem bolesnih i ranjenih Srba, kako vojnika tako i izbeglica na Krfu, u Solunu i drugde gde ih je bilo. Razmišljalo se i pripremala se organizacija zdravstvene službu na oslobođenim teritorijama čim one to postanu, i kasnije kada se vrate kao pobednici iz rata. O tome govore dokumenti o kojima će biti reči u daljem tekstu.

II

Vojska i izbeglice na Krfu bolovali su od kolere i pegavca, ali je veliki problem za srpsku vosjku i izbeglice predstavljala tuberkuloza.Tuberkuloza je i pre I svetskog rata bila raširena u Srbiji i drugim balkanskim zemljama: Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori i Makedoniji. Na osnovu nepotpunih statističkih podataka [6], uoči I svetskog rata u Hrvatskoj je umiralo, 1915. godine oko 47/10 000, a u Sloveniji 1914. oko 26/ 10 000 stanovnika. U Srbiji je tuberkuloza pred I svetski rat bila teška socijalna bolest sa izuzetno visokim mortalitetom. U periodu od 1900 – 1910. godine, mortalitet je iznosio oko 8 – 9/ 1000 stanovnika. Pred I svetski rat, tokom rata i godinama posle toga morbiditet i mortalitet se povećao. Svaki treći pogreb u Srbiji bio je posledica tuberkuloze[7]. Nije bilo moguće naći ženu u srpskim selima posle I svetskog rata koja nije nosila crninu, žaleći očeve, muževe, braću poginule u ratu ili umrle od tuberkuloze i sestre i decu koji su veoma rano umirali od ove neizlečive bolesti.
Rat i vanredne prilike koje su zadesile srpski narod u II deceniji XX veka, pogoršavale su i učinile epidemiološku situaciju u vezi tuberkuloze teškom, sa tendencijom stalnog pogoršavanja. Epidemiološke teorije i iskustva tokom epidemioloških istraživanja tuberkuloze, pokazale su da ratna pustošenja dovode do znatnog porasta obolelih i umrlih od tuberkuloze, posebno u zemljama koju je agresor porušio i opustošio, kakva je u to vreme bila Srbija. Epidemiološku situaciju je pogoršavala i neorganizovanost društva, nedvoljno razvijena zdravstvena kultura, glad i oskudice u hrani i ne-dovoljan broj lekara. Posebno teška je bila epidemiološka situacija u vezi tuberkuloze u srpskoj vojsci i izbeglicama čemu je išla na ruku priroda bolesti: nejasna klinička slika koja je prethodila ispoljavanju bolesnika, i veliki broj obolelelih a nelečenih i povremenih i stalnih kliconoša koje nije bilo moguće lečiti niti zdrave zaštiti od infekcije[8].
Da bi se znalo koliki je broj obolelih od tuberkuloze, srpska vlada na Krfu tražila je podatke od Komesara za izbeglice i izbegličkih lekara u izbegličkim logorima na Krfu, u Grčkoj, Italiji i Francuskoj. Traženi su podaci o broju obolelih i o bolesnicima koji se mogu lečiti, kao i o onim u terminalnom stadijumu koje bi trebalo izolovati u sanatorijume.
Iz oskudnih statističkih podataka saznaje se da je u Francuskoj bilo 1480 obolelih vojnika od tuberkuloze koji su se zarazili kao borci na frontu ili su internirani u Francusku posle zarobljavanja od neprijatelja. Od tuberkuloze su bolovali i mnogi intelektualci i školovani ljudi. U to vreme pojavila se inicijativa da se jedan sanatorijum postavi na prvoj oslobođenoj teritoriji u marihovskom i bitoljskom srezu u kome bi brigu o tuberkuloznim bolesnicima brinule škotlandske žene koje su na tom terenu pomagale obolelima i ranjenima. U ambulantama na teritorijama pomenutih srezova radili su lekari koji su lečili, pored ostalog i tuberkulozne bolesnike.
Na osnovu raspoloživih podataka o radu srpske vlade na Krfu vidi se da je veliku pažnju poklonila pitanju tuberkuloze u Srbiji. Na osnovu podataka iz različitih izvora koji su stizali iz poroboljene Srbije, vidi se da su Srbe, pod okupacijom Austro-ugarske 1915. godine, "snašli novi jadi i beda. U Srbiji umire na stotine dece košene bolestima, a žene i starci u svemu oskudevaju" [9].
Opšte prilike u Srbiji bile su veoma teške, posebno i u vezi sa tuberkulozom. Suočena sa tim srpska vlada na Krfu nastojala da preduzme sve što je moguće, boreći se istovremeno i sa tuberkulozom kod vojnika i izbeglica u Grčkoj i drugde gde ih je bilo.
Koliko je problem tuberkuloze bio veliki vidi se po tome što je u Francuskoj osnovan Odbor koji je imao zadatak da odmah po restauraciji SHS preduzme sve mere, organizacione i terapijske protivu pustošenja ove neizlečive bolesti. Planirana je izgradnja sanatorijuma i mogućnost da se takvim bolničkim ustanovama dodeli zemlja na kojoj bi se proizvodila hrana, posebno sveže povrće i gajile krave radi mleka za bolesnike koje se smatralo da je lekovito. Odbor je imao u vidu da se u svakoj varoši u zemlji posle oslobođenja otvore apoteke u kojima bi se izdavali besplatno lekovi obolelima od tuberkuloze i koje bi poučavale obolele kako da se leče kod kuće i žive u porodici a da se ne zaraze zdravi članovi porodice. Pored toga, u planovima za osnivanje i rad sanatorijuma predviđene su i laboratorije za kontrolu kvaliteta mleka.
U oslobođenoj domovini postojali bi odbori za borbu protivu tuberkuloze kao homolozi glavnom odboru čije je sedište u Parizu, koji tesno sarađuju sa Sanitetskim odeljenjem Ministarstva unutrašnjih dela i sa upravnom organizacijom sanitarnih funkcija protivu tuberkuloze. Iz ovoga se vidi da među idejama o borbi protivu tuberkuloze u Srbiji posle rata ima dosta nejasnog i podeljenih obaveza i odgovornosti između Ministarstva unutrašnjih dela i vojnog saniteta.
Istovremeno, načelnik saniteta dr V. Janković, polazeći od činjenice da će posle rata u Srbiji doći do porasta morbiditeta i mortaliteta od tuberkuloze, i da će borba započeta protivu tuberkuloze van zemlje biti nastavljena u Srbiji i u celoj novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, obavestio je Glavnog komesara za izbeglice dr Sve-tolika Radovanovića u Parizu, da je Gospodin Sotir Radojičić, konjički pukovnik srpske vojske, "kao pasionirani borac protivu tuberkuloze, od koje i sam boluje [10]", uspeo, ličnim vezama, da zainteresuje Amerikance za zdravstvene prilike u Srbiji i da su oni spremni da pomognu. U vezi s tim, 13. novembra 1916. godine, dostavljena je ponuda Rok-felerove misije Američkog Crvenog krsta, za čije je prihvatanje data saglasnost srpskog Ministarstva unutrašnjih dela i preporučena konsultacija u vezi sa tim sa dr Ribnikarom [11]. Nažalost, on se u to vreme nalazio na lečenju u departmanu "Basses Pyrenees" u Francuskoj, pa se kasnilo sa razvijanjem te inicijative.
Posredstvom pomenutog G. Radojičića, obavljeni su pregovori sa dr Farandom, šefom Rokfelerove misije. On je obećao da će u Srbiju uputiti posebnu komisiju koja će izučiti problem tuberkuloze. Dogovoreno je da se od donacija Rokfelerove zadužbine u Njujorku, koja se borbom protivu tuberkuloze bavila širom zemaljske kugle i američkog Crvenog krsta, podigne sanatorijum za obolele srpske vojnike i građane koji su navukli na sebe tuberkulozu za vreme rata. Imajući to u vidu Glavni komesar za izbeglice u Parizu, tražio je od Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela na Krfu da podnese molbu za donacije američkoj Rokfelerovoj misiji sa statističkim podacima o stanju tuberkuloze u Srbiji.

III

Suočavajući se sa više različitih zdravstvenih problema u srpskoj vojsci i među izbeglicama na Krfu (kolera, pegavac, malarija, tuberkuloza, ratne rane), Srpska vlada se suočila sa nedostatkom lekarskog kadra. Prvi svetski rat je bio veliki udar ne samo na srpsku vojnu silu nego i na lekarski kadar. Teško je proceniti opterećenje za srpsku ekonomiju koje je nastalo vođenjem ratova u II deceniji XX veka, ali je sigurno bilo veće nego u ratovima pre toga. U početku rata mobilisano je ukupno 711 343 vojnika [12], što čini oko 13% celokupnog stanovništva. A kada je reč o narodnoj ekonomiji pomenuto opterećenje se naročito odrazilo na oskudicu sredstava za održavanje lične higijene što je imalo za posledicu neviđenu epidemiju pegavca među vojskom i među lekarima kako civilnih tako i vojnih.
Gubitak lekarskog kadra nije moguće tačno utvrditi. Prvi je o tome izvestio načelnik saniteta dr Đoka Nikolić, na prvoj posleratnoj godišnjoj skupštini Srpskog lekarskog društva 3 novembra 1920. godine. On je tada saopštio da je u celoj Srbiji posle rata ostalo u životu i za rad sposobno tri lekara, i da su u mnogim srezovima dužnost sreskog lekara obavljali nesvršeni medicinari, većinom sa samo nekoliko semestara provedenih na fakultetu. Tokom izvlačenja vojske preko Albanije i kasnije na Solunskom frontu ukupno je umrlo i poginulo 147 lekara, i to:
 

-poginulo u ratu	4
-umrlo od pegavca	82
-umrlo od trbušnog tifusa	4
-umrlo od paralize srca	10
-umrlo od tuberkuloze	5
-umrlo od zapalenja pluća	4
-umrlo od rekurensa	2
- ? zaraze	2
-umrlo od gripa	2
-umrlo od malarije	1
-umrlo od antraksa	1
-umrlo od rana	1
-umrlo od kolere	1
-umrlo od ulcus duodeni	1
-ne zna se uzrok smrti	27
Ukupno:	147

Ali, da se vratim tuberkulozi. Kada se taj zdravstveni problem našao u fokusu interesovanja srpske vlade na Krfu, nastala je potreba da se neko od lekara doškoluje u toj oblasti, negde u inostranstvu kako bi borba protivu tuberkuloze bila uspešnija. Srpska vlada je izabrala za upućivanje na školovanje Dr Frana Kavčića, Slovenca koji se već bavio lečenjem tuberkuloze, pa je Nikoli Pašiću, pred-seniku srpske vlade, poslata preporuka da mu se odobri da ide na školovanje u Ameriku, u Njujork, kako bi se upoznao sa ustrojstvom Rokfelerovih sanatorijuma i laboratorije za otkrivanje tuberkuloznih bolesnika.
Dr Kavčić je 23. avgusta 1917. godine napisao molbu gospodinu ministru predseniku Nikoli Pašiću da mu se odobri odlazak u "Rokfelerovo društvo u Njujorku – Rockfeller Fondation - ... koje se "stara za suzbijanje tuberkuloze u svim zemljama na svetu", koje je imalo organizovane sanatorijum i laboratorije u kojima se proučava tuberkuloza. U svojoj molbi dr Kavčić je napisao:
"Prema tome bilo bi od velike koristi:

1. da Srbija pošalje jednog lekara u Njujork kome bi se stavilo u zadatak, da skrene pažnju toga društva na krajnju potrebu naše zemlje u suzbijanju te bolesti, pa da utiče na pomenuto društvo i da u ime srpskog naroda zamoli da odmah posle rata otpočne podizanje sanatorijuma u našim zemljama, a osobito u Kraljevini Srbiji, Bosni i Dalmaciji, gde najveći deo naroda umire od tubrekuloze i energičnim radom spase ono malo naše nacije što će izbeći od propasti rata i njegovih teških posledica
2. da se pomenutom lekaru stavi u dužnost da u isto vreme skrene pažnju američkih Slovena, pa i celog sveta, na našu bedu u tome pogledu i da ih zamoli da nam pomognu
3. da Srbija pomogne srpskim lekarima, da oni mogu u Njujorku samome studirati organizaciju tih novih sanatorijuma i nove metode lečenja i usavršavati se u najmodernijim laboratorijama [13]".

U molbi Gospodinu Nikoli Pašiću, Predsedniku Ministarskog saveta i ministru inostranih poslova, pisanoj u Nici 23. avgusta 1917. godine, ima zanimljivih podataka o životu i radu dr Kavčića, o njegovim stručnim i političkim stavovima. Dr Fran Kavčić piše da bi bilo dobro da se njegovoj molbi izađe u susret, jer se on već četiri godine bavi tuberkulozom, zbog čega je proveo po sanatorijumima dve godine u Švajcarskoj i jednu u Francuskoj, a i zato što zna engleski, "odnosno američko-engleski jezik", kako dalje navodi. Dalje piše: "…uzimam slobodu da se nadam da će Gospodin Ministar meni kao Slovencu, lekaru, koji je za vreme turskog a i ovog rata stavio svoje sluge na raspoloženje srpskoj državi i srpskom narodu, poveriti ovu misiju i ići mi u tome pogledu na ruku, a ja ću se starati, da sve stavljene mi u dužnost zadatke i obaveze najsavesnije ispunim i dato mi poverenje opravdam". U molbi, dr Kavčić napominje da ima dokumente o lekarskoj spremi "svršene Bečke škole" gde je završio medicinske nauke pre šest godina. U svojoj molbi Dr Fran Kavčić piše da će se baveći se službenim zadacima u isto vreme učiniti velike usluge političkoj jugo-slovenskoj ideji krećući se među slovenskim življem u Americi. Dr Kavčić je dobio saglasnost da putuje u Ameriku i tamo se sprema za borbu protivu tuberkuloze nakon oslobođenja Srbije i drugih balkanskih zemalja koje su činile Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

IV

Jedno važno pitanje kojim se srpska vlada na Krfu pomno bavila su laboratorije čiji je rad bio od značaja kako za vojni sanitet i za za izbeglice u ratu, tako i za zdravlje naroda posle rata i nakon oslobođenja Srbije. Potrebe za laboratorijskom dijagnostikom nastale su odmah čim se na Krf sjatila srpska vojska u kojoj je bilo mnogo bolesnih vojnika od zaraznih bolesti. Potrebe za laboratorijskom dijagnostikom postojale su i za bolesne izbeglice kako na Krfu tako i u Solunu i drugde u Grčkoj gde je bilo srpskih vojnika i izbeglica. Takve potrebe su nastale i nakon oslobođenja prve teritorije u okolini Bitolja kao pomoć u radu lekara u narodnim ambulantama u bitoljskom i morihovskom srezu.
Pre I svetskog rata, laboratorijskom dijagnostikom u Srbiji bavila se Državna hemijska laboratorija u Beogradu i Pasterov zavod u Nišu osnovan 1900. godine. Pasterov zavod u Nišu koji se bavio bak-teriološkom i serološkom dijagnostikom, profilaksom besnila i naučno-istraživačkim radom, prestao je da radi tokom I svetskog rata, a Državna hemijska laboratorija je radila za vreme okupacije u prostorijama gradske laboratorije u skučenim uslovima i sa ograničenom mogućnošću, jer je mnogo opreme uništeno i propalo tokom njenog seljenja na početku rata [14]. O tome najbolje govori opis državnog hemičara dr Marka Leka:
"U početku rata preneto je u Niš sve ono što je za rad najpotrebnije bilo – preneto je dosta najboljih i najnovijih knjiga, aparata, hemikalija itd. Veći deo svega toga propao je u Kruševcu pri selidbe od Niša u Vrnjačku Banju. Kad sam po ulasku nemačke vojske potražio na kruševačkoj železničkoj stanici laboratorijske stvari – naišao sam samo neke tragove – sve je bilo upropašćeno – od novih analitičkih terazija samo jedan deo okvira sam našao u vagonu.
I ono što je u Nišu ostalo nije moglo da se spase. Bugari mi nisu dopustili ni da uđem u lokale naše laboratorije u Nišu. Iz Kruševca, gde sam dočekao nesretnu okupaciju – službeno u pratnji jednog austrijskog podoficira – otišao sam u Niš, 23. februara 1916. godine, i bio sam kod načelnika sanitetskog odeljenja g. Dr Tijaneva – molio sam ga da mi dopusti da vidim u kakvom se stanju nalazi ostatak naše laboratorije i da mi dopusti da uzmem svoje lične spise i stvari – odbio me sa napomenom da je sve što se u državnim nadleštvima nalazi njihov plen i da mi se ne može dopustiti ni da vidim šta je tamo ostalo."
Kada je reč o laboratorijama i njihovom radu, važno je bilo školovati kadrove kojih nije bilo. Sagledavajući od koliko je važnosti stručni kadar za rad u laboratorijama, Srpska vlada na Krfu poslala je na školovanje veterinara dr Berislava Borčića, bakteriologa, i dr Vladimira Brunetija, hemičara, na školovanje u Francuskoj i Engleskoj. O školovanju dr Frana Kavčića, dr Berislava Borčića i dr Vladimira Brunetija biće reči u posebnom članku.

IZVORI I LITERATURA

1. Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u novom veku (1492 – 1992), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.
2. Isto.
3. Isto.
4. Milutin Bojić. Poezija, strana 222. Narodna knjiga, Beograd, 1978.
5. Socijalistička republika Srbija, I tom, NIRO “Književne novine”, Beograd, 1982.
6. Stanije Stanojević: Narodna enciklopedija, str. 638 – 639 Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci 2001.
7. Socijalistička republika Srbija, tom II, NIRO „Kniževne novine“, Beograd 1953..
8. Vojna peidemiologija, Vojnoizdavački Zavod,, Institut za vojno medicinsku dokumentaciju, Beograd 1978.
9. Arhiv Srbije, MUD S R 25 F I/1917.
10. isto,
11. isto,
12. Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.
13. Arhiv Srbije, MUD R 26 F I/1917.
14. Arhiv Srbije, MUD R 37, F I /1918.
15. Prof. dr Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta, Beograd, 1925.