ISSN 0350-2899, 34(2009) br 2 p.140-142

UVOD

Između dva svetska rata (u XX-om veku), zdravstvena zaštita u Kladovu i u tadašnjem srezu ključkom (i brzopalanačkom), bila je uvek "akutni problem" za koji su i tadašnje vlasti imale malo sluha, jer su smatrale da je pitanje zdravlja građana njihova privatna stvar.
Zato su vlasti intervenisale prilikom epidemija, kada su u ovom kraju formirale karantin ili zabranjivale kretanje stanovništva. Tek posle 1920. godine u ovom kraju radio je samo jedan lekar, kao "sreski lekar".
Narod je zbog svake ozbiljnije bolesti uglavnom morao da se leči u Rumuniji, u Turnu Severinu ili u Krajovi. U tako skromnoj zdravstvenoj zaštiti harale su, može se reći, ozbiljne bolesti među stanovništvom. Na prvom mestu bila je malarija – zbog mnoštva komaraca u močvarama pored Dunava, velike evropske reke.
 

RAD

Sreski lekar u Kladovu (i jedini tada) bio je dr Ljutica Dimitrijević. Pored njega povremeno je u selu Jabukovac radio još jedan lekar. Karakterističan je tadašnji izveštaj dr Lj. Dimitrijevića o stanju zdravlja stanovništva iz 1923. godine upućen Vladi u Beograd: "Od dana moga dolaska u Kladovo pa do danas, vodeći evidenciju kako akutnih tako i zaraznih i hroničnih bolesti, utvrdio sam sledeće: Higijenske prilike varošice ne odgovaraju bitnim uslovima za održanje zdravlja meštana. Na primer: Varošica Kladovo pokazuje najveći procenat oboljenja u Srezu od Malarije, i to kako akutne tako i hronične. Uzrok tome leži u baruštini koja se nalazi u neposrednoj blizini Kladova". Ta baruština je tzv. "Rit", široki pojas oko Kladova koji se i sada tako zove, zaostao prokop za tok Dunava još iz vremena izgradnje čuvenog "Trajanovog mosta" u doba Rimljana."
Posle tog izveštaja vlast je naredila isušenje te baruštine i već 1924. godine otklonjen je uzročnik oboljevanja od malarije, te se ta bolest postepeno i izgubila u ovom Srezu.
Dr Ljutica je, možemo slobodno reći, bio pionir organizovane zdravstvene zaštite u ovom kraju.
Međutim, u to vreme najveći broj obolelih, kao i smrtnih slučajeva, bio je od tuberkuloze pluća.
Ta je bolest u godinama između dva svetska rata u XX-om veku harala i u celoj Srbiji. Smrtnost u oba sreza bila je velika, što se da videti i u priloženoj Tabeli br. 1.
Iz ove tabele ipak se vidi da je počeo trend opadanja smrtnosti kada je u ovom kraju počela da se razvija zdravstvena služba i kada su počeli da rade stalni doktori po naseljima. Godine 1939. smrtnost je pala na 10,32%.
Zbog opšte zdravstvene neprosvećenosti i nedostatka školovanog zdravstvenog kadra, naročito lekara, stanovništvo se najčešće lečilo po "principima narodne medicine", - kod travara, i koristeći obilje lekovitih trava u ovom kraju, kao i vekovnu tradiciju. Tako su i berberi npr. imali svoju "zubarsku praksu", jer se kod njih obavezno išlo na vađenje zuba, ali su obavljali i drugu praksu, kao na primer "puštanje krvi" kod povišenog pritiska, ili sitnije hirurške intervencije – šivenje lakših povreda i slično.
Kao rezultat te zaostalosti, upražnjavano je i "lečenje" prizivanjem "viših sila", odnosno vračanje; davanje raznih "zapisa" kao i primena raznih drugih oblika praznoverja i zabluda.
Karakteristično za navedeni period bilo je, dakle, nepostojanje zdravstvenih ambulanti i zdravstvenog osoblja na oko 30.000 stanovnika.
 

Tabela br. 1. Smrtnost od TBC pluća u Brzopalanačkom i Ključkom srezu
u periodu od 1934. god. do 1937. god.


Preokret je, može se reći, nastao godine 1932. kada je osnovana Sreska zdravstvena zadruga u Kladovu. Oformljena je i ambulanta sa još jednim lekarom, a i u drugim naseljima formirane su "seoske zdravstvene zadruge".
U tim godinama (oko 1920.) počela je i akcija za osnivanje bolnice u Kladovu, pošto je put do Negotina bio dug i težak a lečenje u Rumuniji skupo i obično zakasnelo.
Kako nije moglo da se sakupi dovoljno novca za zidanje nove bolničke zgrade, rešenje je bilo da se za Bolnicu uzme zgrada "Ženske radničke škole", što je odobrila i komisija Banske uprave iz Niša. Tako je Banovinska bolnica otvorena u Kladovu početkom 1939. godine. Ovim je znatno poboljšana zdravstvena zaštita stanovništva.
Važno je napomenuti da je i treća bolest harala ovim krajevima – sifilis, pa je zbog toga u planinska sela Miroča često išao i lekar radi lečenja i zdravstveno-higijenskog prosvećivanja stanovništva. Bolest je nastala kao posledica promiskuitetnih običaja iz davnina, a posledice i oboleli lečeni su i do 80-ih godina prošlog veka, pa sporadično i danas.
U okviru ovog osvrta na razvoj Zdravstvene zaštite u pomenutom periodu nezaobilazno je osvrnuti se na život i rad Dr Ljutice Dimitrijevića koji je mnogo doprineo i postao legenda u razvoju zdravstva u ovom kraju. Bio je ne samo lekar već i dobrotvor, poznati političar, narodni poslanik, iscelitelj i prosvetitelj koji je nezaobilazan u svakoj priči po ovoj temi.
Dr Ljutica Dimitrijević rođen je 11.01.1889. godine u niškom okrugu, selo Nikolinci kod Sokobanje. U Nišu je završio gimnaziju. Studije medicine završio je u Bernu, Švajcarska 1918. godine.
U oslobodilačkim ratovima Srbije učestvovao je od 1912. do 1918. kao sanitetski oficir.
Nakon završenih ratova demobilisan je kao kapetan saniteta II. klase.
Bio je veoma aktivan član Radikalne stranke. U Kladovu je počeo da radi oko 1920. godine i kao seoski lekar sve do kraja svog života. Omiljen u narodu, poslanik Skupštine od 1933. godine i član Vlade Nikole Pašića, bio je i banski većnik, koji se u politici uvek borio za boljitak svog naroda.
Bio je izvanredan lekar – dijagnostičar, veoma cenjen i poštovan od svih, obrazovan, duhovit, "narodni lekar" – čika Ljutica, čovek koji je mnogima podario "drugi život", a sirotinji kupovao lekove i besplatno je lečio.
U Kladovu se srećno i oženio učiteljicom Simonidom, sa kojom je imao kćer Miroslavu ("Mišu" iz milošte), koja i danas živi u Beogradu. Bio je skroman, pun dobrote za obolele i neumoran u svom radu.
Od 1935. godine postaje činovnik Vlade u Beo-gradu, zatim predsednik Administrativnog odbora i kasnije član Interparlamentarne Unije. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune 1936. godine a Ordenom Svetog Save 1938. godine. Od 1941. godine ponovo živi i radi u Kladovu.
Dok je bio "u politici" u Beogradu, u Kladovu je radio dr Slavko Pištalić, a u Jabukovcu dr Sreten Gajić. Posle rata u Kladovu je formiran Dom zdravlja 1957. godine, a počinju da dolaze i novi lekari. Za v.d. upravnika Doma zdravlja postavljen je dr Ljutica Dimitrijević.
Penzionisan je u 73-oj godini života 1962. godine. Posle teže operacije u Nišu, preminuo je 1965. godine i sahranjen na kladovskom groblju.
Nosilac je, kako je navedeno, više odlikovanja, povelja i priznanja, ali je najveće za njega bilo poštovanje i ljubav pacijenata.
Nije se obogatio, živeo je kao stanar u kući trgovca J. Nikolajevića.
Evo nekoliko karakterističnih izjava o njemu starosedelaca Kladova koji ga još pamte:

1. Vulčević Živojin – učitelj u penziji: "Poznavao sam ga, mislim da je u Parizu završio za pedijatra i doktorirao na temi "Dečja paraliza". Svi su ga u Kladovu i celom kraju znali i kao dečjeg lekara. Bio je ljubazan, stručan, veoma pošten, doteran, uvek gospodin, imao je za svakog čoveka lepu reč"
2. "Sada, danas, nema takvih doktora, bio je i poslanik u Skupštini i član Vlade u Beogradu. Bio je vrlo aktivan član radikala". Ljuba Stojović – penzioner, oficir, Kladovo.
3. "Za Dr Ljuticu nemam druge reči osim veliko, veliko hvala za odnos prema pacijentima". Jovan Trnkić, Korbovo.
4. "Nije ručavao u kućama pacijenata, poklone nije primao, nije konzumirao alkohol, često je i po kiši i nevremenu i noću išao kod pacijenata u sela prevožen čezama, volovskim kolima...
5. Nije ni sa kim imao razmirica, sa pacijentima je komunicirao službeno, korektno i sa distance" – članovi porodice.

Na kraju se može reći da je dr Ljutica Dimitrijević zadužio sve svojim radom i životom.
 

LITERATURA

1. Dr Branislav Gligorijević, "Kladovo i okolina između dva svetska rata"
2. Iz Istorijskog arhiva u Negotinu – Medicinski centar "Krajina" – Negotin 1945-1965. god.
3. Iz arhiva Zdravstvenog centra u Kladovu.
4. Monografija - "Zdravstveni centar Kladovo 1906. – 2004. god. " str. 30-36.
5. Izvodi iz Intervjua sa mnogim pacijentima, starosedeocima i savremenicima dr Ljutice Dimitrijevića.