ISSN 0350-2899, 36(2011) br.2 p.126-131

РАД

Закон о обавезној вакцинацији становништва против вариоле донет је у Србији 1839. године, у време велике политичке нестабилности, изазване крајем прве владавине кнеза Милоша, мада је као профилактичко средство против ове опаке народне морије почелa још пре тога.
Године 1836, пише у својим "Мемоарима" др Емерих Линденмајер [1], из Русије су се вратили српски војни питомци па је у земљи извршена регрутација како би се организовао један батаљон пешадије, једна батерија артиљерије и један ескадрон коњице као кнежева гарда. Убрзо се међу војском развила врло јака епидемија тифуса и (великих) богиња. Но, лекари се одмах побринуше да вакцинисањем заштите већ постојеће људство, док су ново- примљени регрути редовно прегледани, па они који дотле нису били, одмах су вакцинисани.
Обе овде поменуте епидемије (тифус и вариола), наставља Линденмајер, нису се ограничиле само на војску, већ се проширише и по народу. Примећено је да се тифус појављује у већој мери тамо где има више нечистоће, а богиње тамо где се вакцинисање, иако је већ неколико година било познато у Србији, због недовољног поверења народа и сличног расположења код извршних службеника, спроводи млако или немарно.
Кнез Милош је на то издао најстроже наредбе, што је имало за последицу да се знатно више повело рачуна о чистоћи. Исушиване су мочваре и стајаће воде у околини насељених места, које онда више нису могле да буду штетне по здравље људи. Вакцинисањем крављим богињама стало се на пут ширењу великих.
У наредном периоду вакцинисање је наишло код народа на бољи пријем, мада га је још увек било лакше спровести када би се велике богиње већ појавиле. А да би лакше спровели вакцинацију, лекари су између осталог користили и ово: вакцинисали би прво децу (државних) службеника, а према изричитој наредби кнеза Милоша. Потом би се вакцинисање настављало с видним успехом.
Мада у својим "Мемоарима" не каже изричито, др Емерих Линденмајер је велике народне морије делио на домаће и стране; на оне које тињају у народу, па се нагло разбукте, и оне које у Србију стижу споља. У потоње je на прво место долазилa куга (pestis) код људи а код животиња говеђа куга (pestis bovina). У домаће, на прво место долазиле су велике богиње (variola vera).
Од морија које су стизале споља одбрана се састојала од профилактичке карантинске изолације (карантинског истпита), док је против великих богиња коришћена вакцинација.
Неповерење народа ипак не беше тако лако сузбити. У "Мојим успоменама" (1906) др Михајило Мика Марковић каже и ово: "Лекари су и по 5 и 6 пута морали да навраћају у једну те исту општину док не изврше вакцинацију. Прва посета, кмет лекару доводи неколико деце да на њима заметне мају. Друга посета, лекар стиже, сва деца су на окупу, али оне код којих је већ заметнута маја нема. Мајке не допуштају да се маја скида са њихове деце, јер ће, верују, такво дете одмах умрети ". А беше већ друга половина XIX века!
Калемљење с руке на руку, које се тада једино примењивалo, могло је да има и рђавих последица, пише Марковић, који је одмах по преузимању дужности начелника војног санитета 1886. издао наредбу да се дотадашњи начин калемљења – с руке на руку – обустави и да се војници убудуће калеме куповном мајом, анималном лимфом; коју је добавио у иностранству.
Наредба слична Марковићевој изишла је за немачку војску тек две године касније: 1888. Одушевљени овом мером, војни лекари берлинског гарнизона, којима се придружише и многи грађански, приредише начелнику прајског (пруског) војног санитета др Колеру овације, бакљаду испред његове куће. Марковић је, пак, због набављања (још једног!) скупог препарата из иностранства, и од војних и од грађанских новина, већ сутрадан, назван распикућом! [2]
Оскудевало се, међутим, и у кадровима за вакцинацију.
Године 1838. у Србији је, према списку које у својим "Мемоарима" износи Линденмајер, било 8 дипломираних лекара, осим још једног за турски гарнизон у београдској тврђави, два магистра хирургије, још један хирург (али патрон хирургије) и два (употребљива) емпиричара. Фактички је на 6 - 7 лекара у државној служби, три хирурга и два емпиричара падала дужност вакцинисања становништва, које тада износило преко 650.000 душа.
У међувремену су се те нестабилне 1839. године, извештава Линденмајер, на неколико места у земљи појавиле велике богиње. Да би се овој претећој опасности још у почетку могло успешно супротставити, Санитетско одељење (Унутрашњих дела) сматрало је хитно потребним да искористи све расположиве лекаре за вакцинисање. А да би се овој наредби обезбедио жељени резултат и лекарима олакшао њихов задатак, Санитетско одељење је пре тога издејствовало закон којим су прописи за вакцинисање постигли потребну снагу и поштовање у народу.
Овај закон, који је Министарство предложило 18. априла, одобрило је Намесништво 8. јула, а 9. јула је и формално ступио на снагу. Успех је најсјајније потврдио овакав поступак.
Закон је у свом уводу садржавао неколико, народу намењених, објашњења о опасностима од ове заразе, која је, на жалост, у Србији била и те како позната; затим објашњење да је због те исте опасности лекарска професија већ у претходном веку спроводила различите покушаје како би се смањила прилепчивост ове болести, или да тиранску појаву ове заразе учини мање кобном по људски род, па је закључено да је корисно да се човеку ово зло вештачки убаци у тело вакцинисањем, јер се при таквом поступку ток болести може надзирати, а осим тога може се сачинити пажљив избор састојака сваке вакцине, зависно од својстава саме епидемије и жестине њеног карактера, и чак одлучити да ли вакцинисање уопште спровести или не. Али, упркос могућностима да се богиње учине блажим, ова болест је и даље остала веома опасна, све док током 19. века откриће др Џенера, које потиче још из 1798. године, није на то питање ставило тачку.
Пошто је вакцинисањем против крављих богиња сломљена моћ великих богиња, Србији се указала најповољнија прилика да се код народа обезбеди безусловно прихватање вакцинације против крављих богиња (јер се тиме постиже заштита и од великих), па је овим законом најстроже забрањено вакцинисање природном супстанцом (великих) богиња, а наложено је да се сви чланови породица, који још нису заштићени, без разлике вакцинишу вакцином против крављих.
У оквиру (овог) закона окружном капетану дата је обавеза да министарство обавести о првим знацима појаве богиња у свом округу. Задатак свештеника био је да се народу објасни сва корист од вакцинисања и да, сем тога, свештеници састављају спискове особа незаштићених вакцином, сваки у својој парохији, да контролишу и потписују протоколе о вакцинацијама, које воде лекари, уколико би окружна власт била спречена да то учини.
Лекари одређени за вршење вакцинација истим законом добијају тачна упутства како да обављају свој посао, с каквом све пажњом и обзиром, како да спроведу ревизију вакцинисаних људи, саставе протоколе и годишње извештаје за министарство, како да издају сведоџбе. За свој рад сваки лекар задужен за вакцинисање требало је да од сваке успешно вакцинисане особе у граду добије по једну двадесетицу у сребру, а од сељака пола тог износа. За људе без средстава влада ће на основу овереног извода из протокола (нека врста сиротињског уверења) лекару исплатити овај потоњи, мањи износ.
Била је то једна од првих мера, коју је указом од 15. марта 1839. године тек постављени начелник санитета, први у обновљеној Србији, др Карло Пацек предузео, каже В. Михаиловић [3], срочивши Правила за калемљење богиња, озакоњена онако како то већ износи Линденмајер. Ваља још једном подвући забрану калемљења "природни човечански богиња" у корист цепљења Џенеровом вакцином; што беше решено једном за свагда. Занимљиво је, каже Михаиловић, да Аустрија ни почетком ХХ века није увела обавезно цепљење против вариоле!
Закон о вакцинисању из 1839. године, наставља Линденмајер, дао је 1842 одличне резултате. Вакцинисано је скоро сто хиљада људи. Стари и млади, велики и мали, сви су морали да буду вакцинисани... На тај начин је опасност од великих богиња смањена на минимум. Али, зачудо, уместо да је у народу порасла заинтресованост за вакцинисање, могло се приметити да се збива сасвим супротно од тога, а лекари су имали све више и више тешкоћа са вакцинисањем нових нараштаја.
На основу ових опажања, а да би спречило да поменуто зло опет добије снажнији замах, министарство (Внутрених дела) је у месецу априлу захтевало да се ("Пацеков") закон о вакцинисању из 1839. године пооштри:

1. да физикуси одговарајућој власти пријаве све чиновнике, свештенике и месна старешинства који нису хтели да буду добар пример народу:
2. да онима који нису вакцинисани од 1843. године више не буду додељиване државне стипендије, а да и старији стипендисти морају да се вакцинишу;
3. да ниједан младић у будуће не сме бити примљен у школу или другу образовну установу уколико није вакцинисан;
4. да ниједан мајстор било ког заната не сме да прими невакцинисаног ученика за шегрта, и да онај који ову забрану не поштује буде кажњен новчаном казном од пет сребрних талира,
5. да ниједан пар не може да се венча, и то у градовима од 1843, а на селу од 1844. године, уколико није у потпуности безбедан од богиња (то јест вакцинисан), а да онај свештеник који не поштује издату ову наредбу, најстроже одговора пред црквеним властима;
6. да чиновници, свештеници и месне старешине, који посебном ревношћу представљају добар пример народу, буду похваљени а према могућности и награђени.

Овај предлог је кнез 29. априла одобрио и пошто је Државни савет овом пројекту дао форму допуне Закону о вакцинисању, те је 7. маја подигнут на ниво закона.
Све то, ипак, није текло баш тако глатко.
Када су лекари због вакцинисања, наставља Линденмајер, морали да иду по селима, одобраван им је бесплатан превоз. Овај бенефицијум је њима, ипак, био недовољан. Вакцинисање становништва беше напорно, узимало је доста времена; стога је на предлог министарства од 25. маја лекарима одобрена још и дневница у висини од три двадесетице.
Исте те године је у црноречком округу избила епидемија великих богиња, па је тамо одмах упућен пожаревачки окружни физикус хирург Капарис, који потом поста омиљен у народу тога краја. (Линдемајер на овом месту Капариса назива хирургом, мада га је раније већ сврстао у употребљиве емпиричаре.)
Током 1843. године године, посебно у зимским месецима, велике богиње запретиле су у неколико округа, али мерама које је покренуло министарство, новом објавом постојећег закона о вакцинисању и ангажовањем свих расположивих лекарских снага за вакцинисање спречена је већа опасност. Вакцинaциja је спроведенa током зимских месеци под крајње неповољним временским условима, и то само у оним селима у којима се већ појавила ова болест.
И 1844. године често су стизале вести о великим богињама, али после редовног вакцинисања током лета од ове иначе разорне заразе више није требало очекивати већу опасност. Појављивале су се модификоване (велике) богиње и мале богиње.
Министарство је 1845. године током летњих месеци у округе без лекара слало емпиричаре који су могли да докажу да умеју да вакцинишу, јер министарство није смело да становништво, из било којег округа, изложи опасности од великих богиња, пошто се ова болест, иако само спорадично и местимично, још увек јављала.
Ови емпиричари имајли су наређење да свој задатак испуњавају по истим прописима као и окружни лекари, а крајем године били су обавезни да министарству предају своје протоколе које су уредно водили, потврђене од местних управа или одговарајуће политичке власти.
Тромесечни извештаји окружних физикуса су почев од те године морали да садрже:

1. извод о јавним задацима и услугама које је лекар обавио током одређеног временског периода.
2. податке о климатским условима за то исто време и о њиховом утицају на људе и домаће животиње.
3. колико је болесника лекар имао на лечењу и од чега су боловали.
4. у каквом су стању били санитетске и друге добротворне установе, да ли је окружна власт у истом том временском периоду издавала наредбе и, уколико јесте, са каквим успехом су оне спроведене.
5. како се одвијало вакцинисање.
6. шта је било упадљиво у вези хране и пића, надрилекара, продаје отрова итд.
7. како се поступало с покојницима.
8. какви су се судско-лекарски случајеви десили.
9. да ли је било неких неуобичајених природних појава или других ређих догађаја.
10. предлози лекара које лекар сматра добрим или корисним

Извештаји за 1847. годину указиваху да у народу има "нешто мало вариоле модификате".
1849. године великих богиња, пише Линденмајер, било је код неких регрута одмах по доласку у гарнизон, али оне нису представљале већу опасност, пошто је људство у војсци већ било вакцинисано, а новајлије, за које се одмах приликом смотре испоставило да нису заштићене, добијале би вакцину одмах по доласку.
1850. година. Наређено је да лекари убудуће целе протоколе о вакцинацијама не достављају министарству, већ да свом извештају додају само кратке сумарне изводе с потврдом окружне управе. Протоколе о вакцинисању за евентуалну каснију употребу треба чувати у архиви окружне власти. Речју, документација постајаше све обимнија. Те године било је малих и великих богиња, које су се посебно појављивале у неким породицама које су се доселиле из Црне Горе, али без посебне опасности.
За 1852. годину Линденмајер наводи следећи списак окружних физикуса:

У алексиначком округу
др Мих. Шулек
У београдском округу
др Хер. Мајнерт
У гургусовачком округу
хирург Ривула
У јагодинском округу
др Јефтимијадес
У крагујевачком округу
др Панчић
У крушевачком округу
др Черни
У крајинском округу (Неготин)
др Радивојевић
У подрињском округу (Лозница)
емпиричар Сава Јовановић
У пожаревачком округу
др Михајловић
У рудничком округу
хирург Зибер
У шабачком округу
др Гродер
У смедеревском округу
др Валента
У ћупријском округу
хирург Капарис
У чачанском округу
хирург Јован Петровић (Ј. Шауенгл)
У У ужичком округу
др Нетер
У ваљевском округу
др Машин
У црноречком округу
хирург Маћај
У граду Београду
др Гадеши први,
др Анђелковић други градски лекар
Штабски лекар
др Белони
Штабски хирург
хирург Бирг и др Лепеш
Лекарски помоћник
емпиричар Ђоко Ђорђевић
Штабски ветеринар
Теодоровић
У карантину Алексинац
директор др Теодоровић
У карантину Радујевац
хирург Бихеле, карантински директор
У карантину Рача
хирург Славуј, карантински директор
У руднику Мајданпек
хирург Тренчини

Дакле, 11 дипломираних лекара, 8 хирурга, 2 употребљива емпиричара. Јавних апотека било је укупно четири, и то у Београду три: Државна апотека, Ивановићева апотека и Делинијева апотека, а у Јагодини Крстићева.
Вакцинисање је и 1852. године у свим окрузима редовно спровођено, чак и у окрузима Рудник и Ужице, који беху мало заостали у том погледу, делимично због веома брдовитог терена, а и због тога што није увек било довољно расположивих лекарских снага. Ранијих година строго се водило рачуна о томе да становници који нису заштићени од ове заразе, не остану невакцинисани. Многи одрасли су се и ове године придружили подмлатку и у завршном извештају за прошлогодишње вакцинисање изнет је податак да је преко 20.000 хиљада људи вакцинисано, што не представља прекомеран број у поређењу са четрдесетим годинама, када је од 1842. до јесени 1843. године вакцинисано преко 100.000 људи, али је свакако леп број у односу на милион становника у земљи.
Овом приликом треба напоменути да је министарство прошле године свим окружним властима и окружним лекарима наложило да у оним местима у којима се појављују богиње код људи, прегледају краве музаре и установе да ли на вимену имају пустуле од богиња. Уколико би то био случај, требало је да обичне стаклене посуде за цепиво напуне лимфом из поменуте пустуле и то доставе министарству ради даљих испитивања. На основу извештаја могло се видети да овакве пустуле нигде нису регистроване на вименима крава.
Током 1858. године десило се да један млади пар који је желео да се венча није могао да докаже да је вакцинисан против богиња. Према закону о вакцинисању, такав пар није ни смео да се венча, што иначе беше повод за несугласице, чак и за раскинуте веридбе. Да би се предупредиле сличне непријатности мини- старство је свим окружним лекарима дало пуномоћје да у таквим случајевима допусте венчање, са тим да дотична особе неизоставно морају да се вакцинишу у рано пролеће. Овај уступак ипак није остао дуго на снази, јер већ следеће године 24. јануара је сходно захтеву Велике (Светоандрејске) скупштине ова тачка потпуно укинута. Тако је свакој глави породице препуштен задатак да своје чланове води на вакцинацију.
Упркос свему томе, вакцинација целокупног становништва никако није могла да буде постигнута. О томе сведочи један каснији извештај од 16. децембра 1963, у којем се каже ово:
"Управитељству вароши Београда. Не само у болници но и по чаршији велике богиње јако се распростиру. Јуче је Андреја Јовановић слуга касапски из кадра непелцуван, велике богиње у болници добио и четвртог дана умрео. Данас има новодонешени богињави лица; шест су излечени всем (већ). Имам чест Управитељству и то јавити, да сам предузео пелцување; доцније известићу хвалено Управитељство. " Др Карл Кико.
[4]. Произилази, да речени А.Ј. није вакцинисан ни као дете, а ни касније као војник, што је платио главом.
А већ наредног дана (17. децембра) Министар унутраши(х) дела Никола Христић, наређује да Управитељство Београда наложи свим практицирајућим лекарима да одмах пријављују болеснике од вариоле, а да се грађанству даде упуство да не посећују поменуте болеснике до њиховог "савршеног оздрављења" [Исто].
Може се ипак закључити да је укидање вакцинисања "с руке на руку", уз постепено повећање броја лекара утицало да је почетком ХХ века велика већина становника Србије на време, још у детињству, била вакцинисана, те су велике богиње постале права реткост. Епидемија вариоле запретиће тек у Првом светском рату, али ће енергичним мерама српског војног санитета бити сасечена у корену.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

1. Мемоари Линденмајера преведени су на српски језик, али још нису штампани, па је овом приликом немогуће уобичајено означавање које важи за референце,
2. Б. Димитријевић: Поводом успомена творца модерног српског војног санитета. Даница 2005; Вукова задужбина, Београд, стр. 374-388. Такође: www.rastko.net/medicina.)
3. В. Михаиловић: Први дипломирани лекари у обновљеној Србији (IV) др Карло Пацек; Срп. арх. Св. 6, стр. 728, (1938)
4. Живети у Београду, Књ. 3; 1851-1867, Истор. Архив Београда, Београд. Док. 289. стр. 427.