|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
| [ Program ]
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
XXIX Timočki medicinski dani
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Spisak radova |
55. RACIONALNA DIJAGNOZA TIREOIDNIH OBOLJENJA, ILI ZLOUPOTREBA DIJAGNOZNIH TESTOVA Nebojša Paunković, Jane Paunković 56. ANALIZA POJEDINIH KOMPONENTI U SKLOPU KARDIOMETABOLIČKOG SINDROMA KOD HIPERTENZIVNIH PACIJENATA I EFEKTI NA TEŽINU HIPERTROFIJE MIOKARDA LEVE KOMORE Igor Đorđijoski, Dušan Bastać, Maja Mladenović, Borinka Đoković, Zoran Joksimović 57. DOPRINOS HOLTER ELEKTROKARDIOGRAFSKOG MONITORINGA KAO SKRINING TESTA U DIJAGNOSTICI SINDROMA APNEJE U SNU U BOLESNIKA SA HIPERTENZIJOM I SRČANIM ARITMIJAMA Dušan Bastać, Zoran Joksimović 58. ETIOPATOGENEZA I TERAPIJA HRONIČNOG RINOSINUZITISA U DEČIJEM UZRASTU Vesna Stojanović Kamberović, Goran Bjelogrlić, Snežana Babac 59. DEJSTVO VACUSAC-A I MINERALNIH SULFIDNIH KUPKI KOD OBOLELIH OD PERIFERNE OBLITERANTNE ARTERIOSKLEROZE Žaklina Damnjanović, Rade Kostić, Dragica Rondović 60. EFIKASNOST SAMOSTALNE TERAPIJE METROFMINOM KOD GOJAZNIH PCOS PACIJENTKINJA U ODNOSU NA KLASIČNU HORMONSKU TERAPIJU Zoran Roško, Vera Najdanović Mandić, Mladen Jolić 61. UČESTALOST LDL HOLESTEROLEMIJE KOD GOJAZNIH I OBOLELIH OD ANGINE PEKTORIS Zorka Dimitrijević, Dragana Todorović, Feđa Kovačević 62. ANALIZA EFEKTA KOMBINOVANE ANTIHIPERTENZIVNE TERAPIJE KOD DE NOVO OTKRIVENIH PACIJENATA SA HIPERTENZIJOM M.Mladenović , D. Bastać 63. TOTALNA ARTROPLASTIKA KUKA KOD PACIJENATA SA SISTEMSKIM LUPUS ERITEMATODESOM B. Gluščević, B. Kraljević, V. Jovanović, P. Stošić, D. Milosavljević. R. Radivojević 64. RADIJACIONI PROKTITIS KAO KOMPLIKACIJA TERAPIJSKOG ZRAČENJA KARCINOMA GRLIĆA MATERICE Z. Joksimović, D. Bastać, Ž. Marjanović, V. Marjanović |
||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
55. RACIONALNA DIJAGNOZA TIREOIDNIH OBOLJENJA, ILI ZLOUPOTREBA DIJAGNOZNIH TESTOVA Nebojša Paunković, Jane Paunković POLIKLINIKA "PAUNKOVIĆ", ZAJEČAR Dugi niz godina tireoidne bolesti su vrlo racionalno dijagnostikovane. Koristili su se prvo klinički znaci i simptomi, zatim radioizotopski testovi, potom određivanje koncentracije hormona i specifičnih antitela, i po potrebi morfološfki testovi. Ovakav redosled je bio sasvim u redu: lekar je morao dobro da poznaje bolest koju hoće da leči, da upozna redosled kojim treba i dijagnostika da se kreće. Poslednjih 10-ak godina došlo je do prave poplave dijagnostičkih testova: razlog ovome su bile neizotopske metode, koje su doduše skuplje ali uvek pri ruci, i vrlo podesni merni uređaji – automatski kompjuterizovani brojači, analajzeri. Odjednom je lekar koji ništa ne zna o štitnoj žlezdi izborio pravo da traži T3, T4, TSH, FT4, FT3, Tg, TPOAb itd. kod osobe (ne bolesnika) koja nema klinički simptom ili znak nekog tireoidnog oboljenja, ili to čak određuje pacijent "na lični zahtev". Odjednom se od "državnih para" svaka bolnica i dom zdravlja oprema analajzerima, koji ne samo što radi rutinske biohemijske analize, već i hormone, tumorske markere itd. U ovom radu navešću nekoliko primera racionalne tireoidne dijagnostike, tzv protokola za rad, ili uputstava dobre kliničke prakse. Na kraju ću zaključiti: ovakav postupak u dijagnostici tireoidnih oboljenja ima višestruku štetu – materijalnu, finansijsku, itd, ali najviše nanosi štete kliničkom razmišljanju. Zar je potrebno da treba uraditi što više laboratorijskih metoda da bi se metodom slučajnog izbora odabrali pozitivni nalazi ?. e-mail: npaunkovic@sezampro.rs 56. ANALIZA POJEDINIH KOMPONENTI U SKLOPU KARDIOMETABOLIČKOG SINDROMA KOD HIPERTENZIVNIH PACIJENATA I EFEKTI NA TEŽINU HIPERTROFIJE MIOKARDA LEVE KOMORE Igor Đorđijoski(1), Dušan Bastać(2), Maja Mladenović(2), Borinka Đoković(3), Zoran Joksimović(4) (1)ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, (2)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR. BASTAĆ", ZAJEČAR, (3)POLIKLINIKA "ĐOKOVIĆ", ZAJEČAR, (4)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "JOKSIMOVIĆ", BOR UVOD: Metabolički sindrom predstavlja skup više poremećaja i obuhvata abdominalnu gojaznost, dislipidemiju HDL i LDL holesterola, povišene trigliceride, krvni pritisak, dijabetes ili intoleranciju na glukozu. Sve više je u upotrebi termin kardiometabolički sindrom gde se dodaju još neke komponente. CILJ: Utvrđivanje uticaja gojaznosti na stepen težine hipertrofije miokarda kod hipertenzivnih bolesnika sa metaboličkim sindromom u komparaciji sa kontrolnom grupom-hipertenzivnim bolesnicima bez metaboličkog sindroma. BOLESNICI I METODE: Ispitivani su bolesnici Internisticke ordinacije "Dr. Bastać", ukupno 55 pacijenata sa hipertenzijom , koji su podeljeni na dve grupe –sa metaboličkim sindromom 22 (40%) pacijenta (BMI>30 kg/m2) i bez metaboličkog sindroma –kontrolna grupa od 33 (60%) pacijenta (BMI<30 kg/m2). Korišćene su kliničko rutinske i metode ispitivanja , biohemijske analize, a putem ehokardiografije određivana je masa miokarda leve komore formulom po Devereux-u. REZULTATI RADA: U grupi hipertenzivnih pacijenata sa metaboličkim sindromom stepen težine mase mikarda je statistički visoko signifikantno veci u odnodu na kontrolnu grupu (respektivno 302±84 g versus 224±89 g , p=0,0002). Prosečna vrednost glikemije je u grupi sa metaboličkim sindrom 6.1 mmol/L, dok je u kontrolnoj grupi znacajno niža 5,5 mmol/l. Sistolni pritisci (p=0,4), kao i dijastolni (p=0,16) ne pokazuju statistički značajnu razliku između ovih grupa što govori da je veca masa miokarda kod metaboličkog sindrom nastala uticajem insulinske rezistencije i drugih metaboličkih faktora. Utvrđeno je da nije bilo statistički značajne razlike u vrednostima HDL i triglicerida. ZAKLJUČAK: Bolesnici sa metaboličkim sindromom i hipertenzijom imaju visoko statisticki značajno teži stepen hipertrofije miokarda leve komore u odnosu na hipertenzivne bolesnike bez metaboličkog sindroma. Teži stepen hipertrofije miokarda sui generis povecava ukupni kardiovaskularni rizik i mortalitet. S obzirom da se srednje vrednosti arterijskog pritiska ne razlikuju između grupa, zaključuje se da nehemodinamski faktori za razvoj hipertrofije miokarda imaju važnu ulogu u indukciji težeg stepena hipertrofije miokarda u hipertenzivnih sa metaboličkim sindromom. e-mail: dr_igor@verat.net 57. DOPRINOS HOLTER ELEKTROKARDIOGRAFSKOG MONITORINGA KAO SKRINING TESTA U DIJAGNOSTICI SINDROMA APNEJE U SNU U BOLESNIKA SA HIPERTENZIJOM I SRČANIM ARITMIJAMA Dušan Bastać(1), Zoran Joksimović(2) (1)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR. BASTAĆ", ZAJEČAR; (2)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "JOKSIMOVIĆ", BOR UVOD: Iako je sindrom opstruktivne apneje prisutan u 4% muškaraca i 2% žena opšte populacije posle 40 –te godine života, on se dijagnostikuje u 3% pacijenata sa ovim sindromom zbog nedostatka svesti o ovoj bolesti među lekarima i pacijentima. Sindrom opstruktivne apneje(OSA) je čest dodatni faktor koji pogoršava prognozu kod kardiovaskularnih bolesnika i pogoršava ishemijsku bolest i srčanu insuficijenciju. Apnea/hipopnea indeks - broj apneja i hipopneja u toku jednog sata sna je marker težine poremećaja. Polisomnografija se koristi kao zlatni standard za detekciju OSA, ali je nedostupna u svakodnevnoj praksi. Respiratorna aktivnost utiče na amplitudu EKG signala dok varijabilnost srčane frekvence reflektuje aktivnost autonomnog nervnog sistema., što se koristi u holter EKG dijagnozi apneje u snu. Najvažniji klinički pokazatelji sumnje na poremecaja disanja u snu, jesu hrkanje i krkljanje, šokantne epizode u snu, dokazani prekid disanja od 10 i više sekundi, ekcesivna dnevna pospanost, razdražljivost, smanjen libido i česti saobraćajni udesi. BOLESNICI I METODE: Ukupno je prospektivno ispitivano 288 osoba, 140 muškaraca, srednje starosti 54,7 godina i 148 žena, srednje starosti 55.6, metodom 24-časovnog kontinuiranog elektrokardiografskog monitoringa (Holter EKG) putem softvera za otkrivanje poremecaja disanja u snu. Koristi se bodovni skor verovatnoće za postojanje apneje u snu od 0 do 13 bodova, dok je 14 bod vezan za klinički faktor –hrkanje i gojaznost. Niska verovatnoća za OSA je skor 0-5, srednja 6-9, a visoka 10-14. Pacijenti su podeljeni u grupu bolesnika B-224 pacijenta i zdravih – kontrolna grupa-C od 64 osobe. REZULTATI: Visoka verovatnoća za apneju u snu nađena je u 11 bolesnika ili 5% grupe B, dok ih u C grupi zdravih nije bilo. Srednji nivo verovatnoće za apneju u snu bio je u 124 pacijenta (55%) a samo u 4 (6%) osoba C grupe (X2 test , p<0.001). Posebno je izražena dobra korelacija indeksa telesne mase (BMI) i skora za apneju u snu. Osobe (N=84) sa BMI ispod 25 kg/m2 nemaju ni jedan slučaj sa visokom verovatnoćom za OSA, dok gojazne osobe (N=75) sa BMI>30 kg/m2 imaju 6(8%) rizičnih za OSA. U hpertenzivnih bolesnika (N=120 ) ima 8 slučajeva (7%) visokog skora za OSA, dok kod ventrikularnih aritmija (N=104 ) ima upola manje-4 slučaja(3.5%)(P<0,01). Iznenađujuće u distribuciji po polu je da nema statističkr razlike u visokom skoru za apneju (M:Ž=4.4% :5.1%, p=NS) ZAKLJUČAK:Visoka verovatnoća za apneju u snu nađena je u 11 bolesnika ili 5% u grupi bolesnika, dok ih u kontrolnoj grupi zdravih nije bilo, što govori o visokoj specifičnosti metode. Ovih 11 pacijenata su kandidati za polisomnografiju radi evaluacije i daljeg lečenja. Posebno je izražena dobra korelacija indeksa telesne mase (BMI) i skora za apneju u snu. U hipertenzivnih ima najvise bolesnika sa opstruktivnom apnejom u snu 8(7%) koja je uzrok u velikom broju slučajeva rezistentne hipertenzije na lečenje. e-mail: dbastac@nadlanu.com 58. ETIOPATOGENEZA I TERAPIJA HRONIČNOG RINOSINUZITISA U DEČIJEM UZRASTU Vesna Stojanović Kamberović(1), Goran Bjelogrlić(2), Snežana Babac(3) (1)DOM ZDRAVLJA "ZVEZDARA", BEOGRAD; (2)KLINIKA ZA ORL I MFH, KCS BEOGRAD; (3)KLINIKA ZA ORL, KBC "ZVEZDARA", BEOGRAD; UVOD: Hronični rinosinuzitis predstavlja zapaljenski proces koji zahvata sluznice nosa i paranazalnih šupljina. Klinički se karakteriše otežanim disanjem na nos, rinorejom i/ili postnazalnim slivanjem, osećajem bola i/ili pritiska u predelu lica, slabljenjem ili gubitkom osećaja mirisa u trajanju duže od dvanaest nedelja i bez povlačenja simptoma u potpunosti. CILJ RADA je bio da se ukaže na odlike i načine lečenje oboljenja kod pacijenata dečijeg uzrasta. METOD: Analitičkom studijom u periodu 2007-2009. godine obuhvaćeno je 41 pacijenata, uzrasta od 5-19 godina. Dijagnoza je postavljena na osnovu simptomatologije, kliničkog rinoskopskog pregleda, radioloških procedura (Rtg/CT PNS), endoskopske metode, mikrobioloških analiza aspirata, alergoloških ispitivanja. Terapija je bila hirurška-FESS i/ili medimentozna. REZULTATI: Muškog pola je bilo 22 pacijenata (53,65%), a ženskog pola je bilo 19 pacijenata, što ukazuje da je u istraživanju bilo približno jednako ispitanika muškog i ženskog pola (χ2=0,220; DF=1; p>0.05). U starosnom uzrastu od 17 do 19 godina je bilo 12 pacijenata (29,26%). Analiza učestalosti starosti ispitanika po dobnim intervalima, nije bila statistički značajna (χ2=5.220; DF=4; p>0.05). Sezona javljanja oboljenja u najvećem broju slučajeva je bila pozna jesen-zima/rano proleće u 87,80% (χ2=23,439; DF=1; p<0.01). Analiza učestalosti rezultata mikrobiološkog nalaza bila je statistički visoko značajna (χ2=22,700; DF=5; p<0.01). Najčešće je bio izolovan Staphylococcus aureus (39,02%). U 7,32% nije izolovan uzročnik. Dominatni simptomi su bili rinoreja i/ili postnazalno slivanje uz osećaj facijalnog bola. U 46,34% je bio prisutan hronični alergijski ili vazomotorni rinitis. Svi pacijenti su lečeni medikamentnom terapijom, a samo mali broj njih-5 i hiruškom–FESS (χ2=23,439; DF=1; p<0.01). Od medikamentozne terapije najčešće su primenjivani antibiotici iz grupe makrolida 34,1% (χ2=12;293 DF=4; p<0.05). Uočena razlika je bila statističiki značajna. Sledi primena cefalosporina u 26,82% slučajeva, amoksicilina sa klavulonskom kiselinom (24,40%), amoksicilina (9,75%) i hinolona (4,88%). Kod svih pacijenata su primenjivani intranazalni kortikosteroidi, novijih generacija. ZAKLJUČAK: Objašnjenje porasta učestalosti oboljevanja od hroničnog rinosinusitisa u dečijem uzrastu treba tražiti u kompleksnosti etiopatogenetskih dešavanja i prisustvu predisponirajućih faktora, pa bi dalja istraživanja trebalo usmeriti ka njihovoj eliminaciji i adekvatnijem dijagnostičko-terapijskom pristupu. Ključne reči: hronični rinosinizitis, etiopatogeneza, terapija, dečiji uzrast e-mail: vesnanbgd@yahoo.com 59. DEJSTVO VACUSAC-A I MINERALNIH SULFIDNIH KUPKI KOD OBOLELIH OD PERIFERNE OBLITERANTNE ARTERIOSKLEROZE Žaklina Damnjanović, Rade Kostić, Dragica Rondović SPECIJALNA BOLNICA GAMZIGRAD UVOD: Vacusac terapija i mineralne sulfidne kupke poboljšavaju oksido-redukcijske procese, izazivaju perifernu vazodilataciju, omogućavaju bolju perfuziju u ishemičnom tkivu i pospešuju stvaranje kolateralne cirkulacije. Na taj način doprinose stabilizaciji, smanjenju ili otklanjanju funkcionalnog deficita izazvanog arteriosklerotičnim oboljenjem. Iako je poznato vazoaktivno dejstvo i Vacusac-a i sulfidnih kupki , u literaturi nema podataka o njihovom korišćenju kao dvokomponentnog fizikalnog tretmana u lečenju periferne obliterantne arterioskleroze (POA). CILJ: Pokazati efekat dejstva Vacusaca kao monoterapije i Vacusac terapije i sulfidnih kupki primenjenih kao dvokomponentni fizikalni tretman u lečenju obolelih od POA. METODE: Dizajn: jednofaktorski komparativni. Istraživanjem je obuhvaćeno 40 pacijenata u II stadijumu oboljenja po Fontainu i sa vrednostima ASPI (Ankle Systolic Pressure Index) manjim od 0,90. Ispitanici su metodom slučajnog izbora podeljeni u dve grupe, A i B. Kod ispitanika iz grupe A primenjena je Vacusac terapija 20 minuta, jednom dnevno, svaki program po 5 dana, ukupno 15 dana. Kod ispitanika iz grupe B primenjene su Vacusac terapija na isti način kao i kod grupe A i mineralne sulfidne kupke, temperature 36-37 stepeni, u trajanju 20 minuta, 15 dana. Pre početka, kao i nakon završenog lečenja, kod pripadnika obe grupe vršena su merenja vrednosti ASPI i klaudikacione distance (KD). REZULTATI: U istraživanju je učestvovalo 40 ispitanika prosečne starosti 56,15 ± 6,07godina , od toga 16 žena i 24 muškarca. Dobijene vrednosti praćenih parametara obrađene su primenom T testa i utvrđeno je da: - postoji statistički značajna razlika u vrednostima ASPI i KD pre i posle tretmana kod ispitanika i grupe A i grupe B, - ne postoji statistički značajna razlika u vrednostima ASPI posle tretmana kod ispitanika grupe A i ispitanika grupe B (t=0,695; p>0,05). - postoji statistički značajna razlika u vrednostma KD posle tretmana kod ispitanika grupe A i ispitanika grupe B ( t = -2,37; p<0,05) ZAKLJUČAK: Vacusac terapija značajno povećava vrednosti ASPI i klaudikacione distance kod obolelih od obliterantne arterioskleroze. Pozitivan efekat Vacusac terapije je veći ako se primeni zajedno sa mineralnim sulfidnim kupkama. Primenom Vacusac-a i sulfidnih kupki povećava se dužina hoda bez bola, što utiče na poboljšanje kvaliteta života obolelih i takođe povećava njihovu funkcionalnu sposobnost i mogućnost kretanja, što posredno može da ima uticaj na smanjeno obolevanje i smrtnost od ostalih KVB. e-mail: zaklinadamnjanovic@gmail.com 60. EFIKASNOST SAMOSTALNE TERAPIJE METROFMINOM KOD GOJAZNIH PCOS PACIJENTKINJA U ODNOSU NA KLASIČNU HORMONSKU TERAPIJU Zoran Roško, Vera Najdanović Mandić, Mladen Jolić ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, GINEKOLOŠKO AKUŠERSKA SLUŽBA Sindrom policističnih ovairjuma (PCOS) je najčešći uzrok menstrualnih poremećaja u mlađem generativnom dobu. Iako je danas dokazano da je insulinska rezistencija jedan od vodećih poremećaja kako kod gojaznih, tako i kod mršavih PCOS pacijentkinja, još uvek se dominatno propisuje terapija estrogena sa ciproteron acetatetom. Postoje valjani dokazi da samo smanjenje BMI dovodi do poboljšanja menstrualnog ciklusa i hiperandrogenizma., tako da su autori procenjivali efekat metformina, na menstrualni ciklus, ovulaciju, hirzutizam, akne i hormonski status. METOD: U studiju je uključeno 16 žena sa uspostavljenom dijagnozom PCOS (po kriterijumima Roterdamske komisije iz 2003 god.). Sve pacijentkinje su imale indeks telesne mase preko 24kg/m2. Sve pacijentkinje su tokom 6 ciklusa koristile metformin tablete 1500 mg na dan. Nakon toga, pacijentkinje su praćene još 6 meseci. REZULTATI: Neželjeni efekti ove terapije su bili blagi i nisu zahtevali prekid. Kod svih pacijentkinja došlo je do statistički značajnijeg smanjenja BMI ( p<0,001), sniženja nivoa LH (p<0,05 ) i odnosa LH/FSH ( p<0,05). Kod svih ispitanica u toku 6 meseci došlo je do uspostavljanja regularnog menstrualnog ciklusa, sa statistički značajnim povećanjem progesterona u lutealnoj fazi (p<0,001). Ultrazvučni nalaz na ovarijumu se nije značajnije menjao tokom terapije. Tokom sledećih 6 meseci praćenja održali su se regularni menstrualni ciklusi kao i BMI. ZAKLJUČAK: Autori ovim rezultatima potvrđuju pozitivan efekat metforminske terapije u gojaznih pacijenkinja sa PCOS i zalažu se da ovo bude prvi korak u terapiji PCOS pacijentkinja pre uvođenja klasične terapije estrogena sa ciproteron acetatom. e-mail: rosko@ptt.rs 61. UČESTALOST LDL HOLESTEROLEMIJE KOD GOJAZNIH I OBOLELIH OD ANGINE PEKTORIS Zorka Dimitrijević(1),Dragana Todorović(1), Feđa Kovačević(2) (1)DOM ZDRAVLJA '' ZVEZDARA '', BEOGRAD, (2)MEDICINSKI FAKULTET BEOGRAD Ispoljavanje kliničkih simptoma angine pektoris, dolazi brže kod osoba koje imaju koronarne činioce rizika, kao što su: genetsko opterećenje, povišene vrednosti LDL holesterola, hipertenziju, dijabetes melitus, gojaznost i fizičku neaktivnost. Cilj istraživanja je da se pokaže učestalost LDL holesterolemije kod gojaznih i obolelih od angine pektoris. Metodom upitnika ispitali smo 97 ispitanika sa teritorije Doma zdravlja ''Zvezdara'', 50 (51.54%) muškaraca prosečne starosne dobi 63 ±9,150 i 47 (48.45%) žena prosečnih godina starosti 63±7,79 oboleli od angine pektoris, vrednostima LDL holesterola 2,7 mmol/L i BMI >25,0 kg/m2. Istraživanje je trajalo četiri meseca. Na prvom pregledu, 74.22% ispitanika imalo je povišene vrednosti LDL holesterola > 2,7mmol/ L, 26.08%, LDL >= 4,2 mmol/L od kojih je 16.49% žena a 14.43% muškaraca LDL holesterol u intervalu 3,5mmol/L- 4,1mmol/L. 25.77% imalo je optimalne vrdnosti LDL holesterola <2,6mmol/L. Gojaznih ispitanika sa BMI >25,0 bilo je 74.22% od kojih 59.78% anketiranih u intervalu BMI (25,0-29,9) gde su žene 31.95% zastupljenije u odnosu na 27.83% muškaraca. Normalno uhranjenih bilo je 25.77%.Na početku istraživanja 65.97% ispitanika imalo je dijagnostikovanu anginu pektoris, 28.86% žena i 37.11% muškaraca. Od obolelih od angine pektoris, 55.67% imalo je vrednosti LDL holesterola >2,7 mmol/L i 52.57% bilo je gojazno sa BMI >25,0 kg/m2. Na četvrtom pregledu, došlo je do statistički značajnog (p<0,05) smanjenja procenta na 51.54% ispitanika sa vrednostima LDL holesterola >2,7 mmol/L u odnosu na prvi pregled. Na istom pregledu je smanjen procenat gojaznih ispitanika na 61.85% u odnosu 74.22% sa prvog pregleda ( p<0,05 ). Kod obolelih od angine pektoris 35.05% ispitanika imalo vrednosti LDL holesterola >2,7mmol/L što je statistički značajno smanjenje (p<0,05 ) u odnosu na 55.67% sa prvog pregleda. Takođe, na kraju istraživanja je značajno smanjen (p< 0,05) procenat gojaznih u grupi obolelih od angine pektoris na 42.26% u odnosu na 52.57% na početku studije. Zaključujemo da je učestalost LDL holesterola kod gojaznih i obolelih od angine pektoris velika, ali da smanjenjem vrednosti LDL holesterola i broja gojaznih u sekundarnoj prevenciji, se smanjuje i mogućnost nastanka akutne koronarne bolesti. Ključne reči: LDL holesterol, gojaznost, angina pektoris e-mail: drzorkad@sezampro.rs 62. ANALIZA EFEKTA KOMBINOVANE ANTIHIPERTENZIVNE TERAPIJE KOD DE NOVO OTKRIVENIH PACIJENATA SA HIPERTENZIJOM M.Mladenović , D. Bastać INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR BASTAĆ", ZAJEČAR UVOD: Hipertenzija je hronična bolest savremenog čoveka i pretstavlja povišen krvni pritisak iznad željenih vrednosti 140/90 mmHg. Cilj otkrivanja i lečenja visokog krvnog pritiska je smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti i pridruženog morbiditeta i mortaliteta. Početak antihipertenzivne terapije bazira se na proceni kardiovaskularnog rizika i na proceni nivoa sistolnog i dijastolnog pritiska. CILJ RADA:1. Procena postizanja ciljnih vrednosti krvnog pritiska nakon primenjene terapije i 2. Analiza primene monoterapije ili kombinovane terapije antihipertenzivnih lekova. PACIJENTI I MATERJAL: Urađena je prospektivna studija iz baze podataka internističke ordinacije "Dr Bastać" na 26 pacijenata, prosečne starosti 58 ± 12. Kontrolnu grupu čine 28 pacijenata prosečne starosti 41±14, koji ne boluju od hipertenzije. Krvni pritisak meren je manometarskom metodom. Podaci su statistički obrađeni Studentovim T testom. REZULTATI RADA: Srednja vrednost krvnog pritiska u trenutku dijagnostikovanja hipertenzije bila je 163/96 mmHg, nakon primenjene terapije 152/89 mmHg. U proseku je krvni pritisak niži sistolni za 11 mmHg (P = 0.007), dijastolni 7 mmHg (P = 0.001) što je statistički visoko značajna razlika. Ukupno po pacijentu primenjeno je 3 (± 1.5) antihipertenzivnih lekova. Upotrebljavani su lekovi iz grupe ACE inhibitora (85 %), β blokatori (42%), kombinovani lekovi (40%), diuretici (62%), blokatori Ca (27%), AT1 blokatori (19%). Monoterapija primenjena je kod sedmoro pacijenata (27%), kod petoro pacijenta (19%) primenjena su dva leka, 3 leka kod troje pacijenata (12%), a kod jedanestoro pacijenata (42%) četiri i vise leka. ZAKLJUČAK: Ciljne vrednosti krvnog pritiska 140/90 mmHg postigli smo kod 46% pacijenata. Kod 42% pacijenata kontrolu visine krvnog pritiska postigli smo primenom monoterapije, dok je kod ostalih 58 % ciljne vrednosti krvnog pritiska postignuto primenom kombinovane terapije sa dva i više leka. e-mail: maja.mladenovic@yahoo.com 63. TOTALNA ARTROPLASTIKA KUKA KOD PACIJENATA SA SISTEMSKIM LUPUS ERITEMATODESOM B. Gluščević, B. Kraljević, V. Jovanović, P. Stošić, D. Milosavljević. R. Radivojević INSTITUT ZA ORTOPEDSKO HIRURŠKE BOLESTI BANJICA, BEOGRAD UVOD: Sistemski lupus eritematodes /SEL/ je autoimuno oboljenje koje može dovesti do značajne invalidnosti i skraćenja životnog veka. Većina pacijenata je mlađa i može biti zahvaćeno više zglobova, a najčešće je zahvaćena glava butne kosti. CILJ. Evaluacija kliničkih i radiografskih rezultata nakon ugradnje totalne endoproteze kuka kuka kod pacijenata sa sistemskim lupus eritematodesom i uočavanje eventualnih posebnih perioperativnih problema kod ove grupe pacijenata. METOD:Retrospektivnom studijom je analiziran funkcionalni i radiografski nalaz i vršena je subjektivna procena bolesnika. Na našem odeljenju su urađene 34 totalne artroplastike kuka kod 28 pacijenata sa sistemskim lupus eritematodesom.Svi su imali IV stadijum avaskularne nekroze.Prosečna starost u vreme operacije je bila 35 godine,a prosečno vreme praćenja je bilo 6,5 godina. REZULTATI:Odličnih je bilo 20, dobrih 8, zadovoljavajućih 3 i 3 sa suboptimalnim Harris hip scorom.Najčešće komplikacije su bile odloženo zarastanje rane i površna infekcija.Najteže komplikacije su bile povezane sa sa sistemskim lupus eritematodesom i od njih je umrlo dvadeset posto pacijenata u toku praćenja, a njihova prosečna starost u vreme operacije je bila 45 godina ZAKLJUČAK:Na osnovu ove studije nismo mogli da izvučemo zaključke u pogledu sistemskog uticaja totalne artroplastike kuka kod ovih pacijenata, ali totalna artroplastika kuka kod pacijenata sa SEL daje dobre i odlične rezultate. Kod ove grupe pacijenata se može očekivati povećana incidenca komplikacija u pogledu zarastanja rane. e-mail: borismm@sezampro.rs 64. RADIJACIONI PROKTITIS KAO KOMPLIKACIJA TERAPIJSKOG ZRAČENJA KARCINOMA GRLIĆA MATERICE Z. Joksimović (1), D. Bastać (2) Ž. Marjanović (3) V. Marjanović (3) (1)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "JOKSIMOVIĆ" BOR, (2)INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR BASTAĆ" ZAJEČAR, (3)ZDRAVSTVENI CENTAR BOR UVOD. Klinički izražen radijacioni proktitis je česta pojava u toku zračne terapije karcinoma grlića materice (Ca PVU). Radijaciona oštećenja uključuju progresivnu atrofiju epitela i fibrozu uduženu sa obliterantnim endarteritisom i hroničnom ishemijom sluznice. CILJ RADA je ukazati na klinički značaj i potrebu prevencije radijacionog proktitisa. MATERIJAL I METOD RADA. U periodu od pet godina lečeno je 18 žena sa znacima postradijacionog proktitisa posle radioterapije Ca PVU . Bolesnice su bile prosečnoe starosti 57 godina. Period od zračenja do javljanja na pregled je bio prosečno 12,5 meseci. Pored detaljne anamneze i kliničkog pregleda svim bolesnicama je urađena fiberoptička rektosigmoidoskopija i uzete su biopsije radi patohistološkog pregleda. REZULTATI. Subjektivne tegobe i promene koje su bolesnice navodile bile su: krvarenje pri defekaciji (100%), proliv (78%), bol u trbuhu (72 %), sluzave stolice (67%), zatvor (11%). Endoskopski pregled :hiperemična sluznica sa teleangiektazijama i hemoragijama (100%), fibrinske naslage (39%), solitarne ulceracije sa nekrozom (22%). Patohistološki nalaz: edem i hiperplaziju mukoze, leukocitnu infiltraciju i oštećenje krvnih sudova (100%), fibrinoidna nekroza (22%) i mikroapscesi (28%). DISKUSIJA. Kliničko stanje i stepen oštećenja je procenjivano na osnovu simptoma, laboratorijskih parametara, endoskopskog i patohistološkog nalaza. Upoređivane su dobijene vrednosti sa podacima u literaturi. ZAKLJUČAK. Radijacioni proktitis predstavlja ozbiljan klinički problem koji remeti kvalitet života, zbog čega je potrebno što ranije započeti terapiju. Primena novih saznanja i tehnike zračenja treba da doprinese smanjuju učestalosti radijacionog proktitisa. Ključne reči: Radijacija, proktitis, karcinom grlića materice e-mail: joksaz@ptt.rs |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||
| [ Program ]
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
