| |
|
|
Hirurško
lečenje oboljenja nadbubrežne žlezde
Ivan Paunović
KC SRBIJE, BEOGRAD, CENTAR ZA ENDOKRINU HIRURGIJU
Neophodno je da hirurg pre nego što se upusti u operativno lečenje
oboljenja nadbubrežne žlezde (adrenalektomija), a to je operacija
benignih i malignih tumora ove žlezde, razume kako se klasifikuju tumori
nadbubrežne žlezde. Takođe, izbor adekvatnog operativnog pristupa, a
samim tim i plana operacije zavisi od prirode bolesti nadbubrežne
žlezde, a to podrazumeva da pre operacije treba pouzdano razjasniti da
li je tumor primarni ili sekundarni. Ako je tumor primarni, da li je
funkcioni ili afunkcioni, benigni ili maligni kao i da li je tumor
unilateralan ili bilateralan. U slučaju da je tumor sekundarni, da li je
primarni tumor porekla pluća, želuca,dojke,malignog melanoma ili limfom
kao i da li je primarni tumor radikalno operisan ili je načinjena samo
palijativna operacija. Nadbubrežnu žlezdu moguće je operisati tzv.
"klasičnim" pristupom tj. laparotomijom. lumbotomijom ili dorzalnim
pristupom po Young-u ili laparoskopski (transperitonealno ili
retroperitonealno). I jedan i drugi pristum imaju svoje prednosti i
nedostatke. Nedostatci tzv. "klasičnog" pristupa su veći operativni rez,
duži postoperativni period, veća učestalost postoperativnih
komplikacija. Prednosti laparoskopskog pristupa su sve one koje su
nedostaci "klasičnog" pristupa, a posebno uvećano operativno polje zbog
optike. Autor će uvodnim predavanjem, a na osnovu iskustva Centra za
endokrinu hirurgiju da ovu dilemu razreši.
Značaj infektivnih
bolesti u XXI veku: od zabluda do istine
Dragan Delić
KCS BEOGRAD, KLINIKA ZA INFEKTIVNE I TROPSKE BOLESTI
Infektivne bolesti mogu biti paradigma vremene u kojem živimo: na jednoj
strani su mnogobrojni i višeznačni problemi koje one svakodnevno donose
( epidemiloški, klinički, terapijski, ekonomski, socijalni, etički itd),
a na drugoj strani su naše mogućnosti da se tim izazovima efikasno
suprostavimo i da ih,na neki način, držimo pod kontrolom (sofisticirana
dijagnostika, nespecifične i specifične preventivne mere, moćna
antimikrobna terapija itd). Ova „ravnoteža“ opstaje decenijama ali je u
suštini krhka i promenljiva zahvaljujući , pre svega, nerazumnom
ponašanju i aktivnostima ljudi: nesprovodjenje vakcinalnog programa,
široka i nekritička upotreba antibiotika, ekološke promene,
migracije,siromaštvo i malnutricija, redistribucije vektora koje prenose
infektivne agense,neefikasni zdravstveni sistemi , itd.
Ukupno gledano,akutne respiratorne infekcije, dijarealna bolest, male
boginje, malarija, HIV infekcija i tuberkuloza su šest vodećih
infektivnih bolesti koje najčešće dovode do smrtnog ishoda, pre svega, u
zemljama u razvoju.Kontrola ovih bolesti je moguća sa poboljšanjem
sistema javnog zdravstva (sanitetske mere, voda,ishrana), eukacijom i
imunizacijom stanovništva.Druge infektivne bolesti su se pojavile,
izmedju ostalog, zbog promena u epidemilogiji mikroba i njihovih
vektora.Uzroci su različiti i uključuju mutaciju patogena, porast
virulencije (npr. influenza), antimikrobnu rezistenciju
(npr.multirezistentni Mycobacterium tuberculosis), ekološke promene koje
utiču na distribuciju vektora koji prenose infektivne agense
(npr.Shistosomiasis), promene u agrikulturi (npr.ne-tifusna salmonelozna
infekcija), porast putovanja( npr.Cholera 0139), ratovi, klimatske
promene, insuficijencija mera u javnom zdravstu ( npr.denga) i
pokretanje populacije u područija gde transmisija postaje moguća
(npr.virusne hemoragične groznice). U principu, pojava „novih“
infektivnih bolesti i vraćanje „starih“ je uzrokovano multifaktorijalnim
razlozima, ali uticaj ljudi na globalni ekosistem je često od centralne
važnosti.
Od 1988 do 2007.godine otkriveno je 19 mikroorganizama koji uzrokuju
značajan morbiditet i mortalitet u humanoj populaciji, npr. hepatitis C
virus ( 200 miliona ljudi u svetu ima hroničnu infekciju jetre !), Sin
Nombre virus, humani herpesvirus-8, Nipah virus, Handra virus, SARS
coronavirus, Ehrlichia chaffeensis itd. U ovom trenutku, bar 27 virusa
ima epidemijski potencijal sa mogućnostima daljih mutacija ili
preraspodelom genetičkog materijala sa drugim virusima, životinjskog ili
humanog porekla, što može rezultirati težim kliničkim tokom bolesti i
većom smrtnošću.Sa druge strane, i pored preduzetih preventivnih mera,
nije došlo do planirane eradikacije nekih virusnih bolesti, npr.malih
boginja ili dečije paralize. Štaviše, zbog nedoslednosti u sprovodjenju
programa obavezne imunizacije, i u visokorazvijenim zemljama sveta,
došlo je do ponovne pojave obolelih od velikog kašlja, malih boginja ili
zaušaka.
HIV infekcija
Miodrag Vrbić
KC NIŠ, KLINIKA ZA INFEKTIVNE BOLESTI
Sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) predstavlja deficijenciju
ćelijski-posredovanog imunskog odgovora koja se klinički prezentuje
razvojem oportunističkih infekcija i tumora. Uzročnik, virus humane
imunodeficijencijencije (HIV) pokazuje tropizam ka CD 4 limfocitima, a
složen patogenetski odnos između njegove replikacije, destrukcije
inficiranih ćelija i statusa specifičnog imunskog odgovora prolazi kroz
tri faze: fazu primarne infekcije, hronične kliničke latencije i, na
kraju, manifestne bolesti. Primarna HIV infekcija se najčešće
manifestuje prolaznim, nespecifičnim simptomima infektivne mononukleoze.
Sledstvena, višegodišnja faza latencije je u svom početku asimptomatska
ili sa prisutnom perzistentnom generalizovanom limfadenopatijom, nakon
čega može biti praćena stanjima koja indikuju defekt
ćelijski-posredovanog imuniteta, mogu se „pripisati“ HIV infekciji ili
se smatra da im je njome izmenjen klinički tok i tertman. Manifestna
bolest se karakteriše, pre svega, infekcijama intracelularnim mikrobnim
agensima (obično već prisutnim u našem organizmu) i njima indukovanim
malignitetima, zbog visoke specifičnosti definisanim kao
AIDS−indikatorska stanja. Istovremeno, progresije infekcije određuju i
njeni laboratorijski markeri: kvantifikacija HIV nukleinskog materijala
u plazmi i određivanje broja CD 4 ćelija u perifernoj krvi. Zajedno sa
testovima mikrobne rezistencije, omogućavaju i praćenje tretmana
infekcije. Postojeći antiretrovirotici u svojim kombinaciji (HAART),
delujući na različite faze životnog ciklusa virusa, uspešno suprimiraju
njegovu replikaciju, što je praćeno imuniskim oporavkom i, u krajnjoj
instanciji, gotovo nesmanjenim životnim očekivanjima obolelih u odnosu
na ostalu populaciju.
Mesto i podrška psihijatara u detekciji i lečenju HHC kod IV zavisnika
- viđenje infektologa
Maja Jovanović
KC NIŠ, KLINIKA ZA INFEKTIVNE BOLESTI
Najznačajniji etiološki faktor hronične bolesti jetre koja progredira u
terminalnu hepatičnu insuficijenciju je infekcija hepatitis C virusom
(HCV). Procenjuje se da oko 3% svetske populacije ima hroničnu HCV
infekciju. Intravenska (iv) zloupotreba droge glavni je uzrok
transmisije HCV. Međutim, najnovije epidemiološke studije uključuju i
oralnu upotrebu „crack-a“ kao potencijalno nezavisnog faktora rizika od
HCV infekcije. Velika je verovatnoća da su za ovo odgovorne ranice na
oralnoj sluzokoži, kao i pribor za korišćenje „crack-a“.
Poslednjih 20 godina postalo je očigledno da opijati imaju značajan
efekat na imuni odgovor domaćina. Naime, rezultati pojedinih
eksperimentalnih studija pokazali su da morfin može ubrzati replikaciju
HCV u hepatocitima.S druge strane, uočeno je da u toku hronične HCV
infekcije, antigen specifični citotoksični Tlimfociti mogu imati izvesnu
kontrolu nad virusnom replikacijom, ali i da mogu biti odgovorni za
progresivno oštećenje jetre karakteristično za hronični hepatitis C
(HHC).Pored toga, izvesno je da hronična upotreba opijata vodi ka većem
riziku od virusne infekcije, ubrzava virusnu replikaciju, dovodi do
većeg oštećenja jetre jer smanjuje nivo glutationa u hepatocitima i
dovodi do većeg stepana fibroze.
Uticaj antiretrovirusne terapije i koinfekcija B i C hepatitisom na
biohemijske parametre jetrine funkcije kod obolelih od AIDS-a
Vesna Mihailović
KLINIČKI CENTAR NIŠ, KLINIKA ZA INFEKTIVNE BOLESTI
UVOD: AIDS (Acquired Immune Deficiency Syndrome) je terminalna faza
hronične infekcije virusom humane imunodeficijencije (HIV). Tokom
protekle 3 decenije AIDS je prvi put opisan kao novi klinički entitet
1981, kada je u Morbidity and Mortality Weekly Report, a kasnije i u New
England Journal of Medicine, (Gottlieb 1981a, Gottlieb 1981b, Masur
1981, Siegal 1981) publikovano 3 slučaja stečene Pneumocistis pneumonije
(PCP) kombinovano sa oralnom kandidozom i perinalanim herpesom kod
prethodno zdravih homoseksualaca.
Broj HIV/AIDS bolesnika se svakodnevno povećava. Takođe rastu i problemi
vezani za terapiju, njenu toksičnost, rezistenciju na postojeću terapiju
i nepostojanje vakcine. Najčešći klinički problemi vezani su za
poremećaje jetrinih funkcija, u kontekstu interakcije lekova,
toksičnosti antiretrovirusne terapije i koinfekcija virusima hepatitisa
B i C.
MATERIJAL I METODE: Radom je obuhvaćeno 43 HIV/AIDS bolesnika i to 34
muškarca i 9 žena. Kliničkim pregledom svih ispitanika nije bilo
odstupanja od urednog fizikalnog nalaza, takođe nisu zapažene
hepatomegalija, ikterus, povišena temperatura i dispeptične smetnje.
Ispitanici su podeljeni u 3 grupe prema načinu transmisije i to: I
grupa- homoseksualni put, II grupa - heteroseksualni put, III grupa-
intravensko korišćenje psihoaktivnih suspstanci. Kod svih bolesnika
praćeni su sledeći parametri: pol, godine starosti, dužina lečenja
antiretrovirusnom terapijom, vrsta antiretrovirusne terapije, prisutnost
koinfekcije hepatitis B virusom, prisustvo koinfekcije hepatitis C
virusom, broj CD4 TLy, AST, ALT, ukupni bilirubin, AF, GGT, LDH,
trigliceridi, holesterol.Hronična HIV/HBV koinfekcija prisutna je kod 5
bolesnika, dok je hronična koinfekcija virusom C hepatitisa prisutna kod
17 bolesnika. Istovremena hronična koinfekcija virusima i B i C
hepatitisa prisutna je kod 2 bolesnika.
Za statističku analizu dobijenih rezultata korišćene su metode
deskriptivne statistike (srednja vrednost, standardna devijacija,
koeficijent varijacije), koeficijent korelacije,MANOVA test, Studentov
t-test i X2 test. Zaključak: iz dobijenih rezultata moze se zakljuciti
da su najveća oštećenja jetre kod HIV bolesnika na antiretrovirusnoj
terapiji, koji su intravenski narkomani Koinficirani HIV/HCV
koinficirani.
Epidemiologija i prevencija bolničkih proliva koje izaziva
Clostridium difficile
Biljana Mijović
UNIVERZITET U ISTOČNOM SARAJEVU, MEDICINSKI FAKULTET FOČA, ZAVOD ZA
JAVNO ZDRAVLJE UŽICE
Clostridium difficile je anaerobna, gram – pozitivna, sporogena
bakterija čije spore mogu veoma dugo opstati i spoljašnjoj sredini i ona
se smatra najznačajnijim uzročnikom proliva u biolničkoj sredini.
Spektrum bolesti prouzrokovane Clostridium difficile – om kreće se od
dijareje, do pseudomembranoznog kolitisa i toksičnog megakolona. Posle
2000. godine je povećana učestalost ovih oboljenja u mnogim zemljama.
Ove bolničke infekcija značajno uvećavaju dužinu i troškove lečenja, a
mogu dovesti i do neželjenog ishoda lečenja. Clostridium difficile luči
dva glavna toksina A i B i dijagnoza se najčešće postavlja njihovim
dokazivanjem u stolici. Najvažniji faktori rizika za nastanak oboljenja
su: uzrast 65 godina i stariji, terapija antibioticima, teško osnovno
oboljenje, plasiranje nazogastrične sonde, abdominalne hirurške
intervencije i produžena hospitalizacija. Mere prevencije i kontrole
širenja oboljenja u bolničkoj sredini uključuju izolaciju pacijenata,
higijenu ruku, nošenje zaštitne opreme, pranje i dezinfekciju površina i
medicinske opreme, racionalnu primenu antibiotika, kao i određene mere
tokom epidemija.
Stopu incidencije moguće je smanjiti racionalnom upotrebom antibiotika,
pravovremenom dijagnozom i terapijom, kontaktnom izolacijom obolelih
osoba i dobrom edukacijom medicinskog i nemedicinskog osoblja.
Savremeni model prijemno-distributivnog centra u Srbiji - Call
centar Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć Beograd
Slađana Anđelić
GRADSKI ZAVOD ZA HITNU MEDICINSKU POMOĆ BEOGRAD
Gradski Zavod za hitnu medicinsku pomoć (GZZHMP) je visoko
specijalizovana ustanova, koja pruža medicinske usluge u oblasti
zbrinjavanja teško povređenih i kritično obolelih. Osnovna delatnost
GZZHMP je primanje poziva preko telefonskog broja "194", za hitne
medicinske intervencije na teritoriji deset centralnih opština grada
Beograda, njihova obrada, izlazak mobilnih lekarskih ekipa na
intervenciju, kao i davanje medicinskih saveta građanima preko
izdvojenih telefonskih brojeva. Savremeni call centar Zavoda funkcioniše
po svetskim standardima i poseduje: podsistem za lociranje dolaznih
poziva i praćenje zlonamernih poziva, podsistem za snimanje razgovora,
podsistem za distribuciju primljenih poziva dispečeru koji izdaje naloge
za lekarsku intervenciju ekipama na terenu prema stepenu hitnosti i
sistem za praćenje vozila GPS sa geografskim informacionim sistemom. Na
telefonskoj centrali rade operateri (lekari, medicinski tehničari) sa
dugogodišnjim iskustvom na terenu i u call centru. Svi operateri su
prošli obaveznu obuku za rad na računaru, vođenju razgovora sa
pacijentima i stručnim uputstvima za primanje poziva. Trijaža i prijem
poziva obavlja se po evropskim standardima na osnovu norveških
protokola. Operater poziv prima na osnovu elektronskog obrasca trijažnih
algoritama iz Indeksa urgentnog zbrinjavanja. Procenjen kao hitan, poziv
se automatski prosleđuje dispečeru. Rangirani po prioritetu, pozivi su
naznačeni drugim bojama (crvena za hitan poziv, žuta za poziv drugog
reda hitnosti, zelena za poziv trećeg reda hitnosti-rezervacija
transporta). Pozivi istog prioriteta su rangirani po vremenu prijema.
Poštujući stepen prioriteta poziva, dispečer upućuje najbližu
raspoloživu ekipu na intervenciju. U donjem delu dispečerskog ekrana je
spisak obavljenih intervencija po lekarskim ekipama. Ispred dispečera su
tri ekrana: jedan rezervisan za prijem i distribuciju poziva, drugi sa
mapom grada i JPRS sistemom praćenja ekipa, i treći rezervisan za
koordinatora call-centra, koji konroliše rad dispečera, odgovara na
urgencije pacijenata i daje instrukcije pozivaocu do dolaska ekipe
GZZHMP. Takođe, koordinator ima i mogućnost prijema poziva sa direknih
telefonskih linija MUP-a, vatrogasnih službi, Skupštine grada i
kontakata sa dežurnim bolnicama. U funkciji je i sistemu telemedicinskih
metoda u prehospitalnom zbrinjavanju akutnih srčanih oboljenja. Za ove
potrebe Zavoda kreiran je informaciono-komunikacioni sistem koji se
sastoji iz nekoliko podsistema. Pri planiranju i dizajniranju ove
savremene tehnologuje, cilj je bio da se u elektronskom obliku obuhvati
kompletan proces pružanja hitne medicinske pomoći, od poziva pacijenta,
njegovog lociranja prema telefonskom broju sa kojeg je poziv upućen,
određivanja lokacije najbližeg vozila službe HMP, njegovog slanja na
intervenciju i prikupljanja podataka o samoj intervenciji sa terena. Svi
podaci su deponovani u specijalno dizajniranoj bazi podataka sa
mogućnošću trajnog čuvanja mikrofilmovanjem istih. Ovo je
internacionalno prepoznatljiv sistem dispečarskog prosleđivanja poziva
primljenih na telefonskoj centrali po prioritetu hitnosti ambulantnim
vozilima, već usvojen i prihvaćen u mnogim zemljama.
Povrede šake –
savremeni pristup lečenju
Ljubomir Panajotović
VSMŠ "M. MILANKOVIĆ", BEOGRAD
Naizgled ne tako značajne, jer ne ugrožavaju život, povrede šake, tog,
uz mozak, najvećeg dara prirode čoveku, često iziskuju dugotrajno
lečenje, a njihove posledice mogu u znatnoj meri ugroziti kvalitet
privatnog i profesionalnog života čoveka.
Koncept rane hirurške obrade i rekonstrukcije svih oštećenih tkiva i
struktura dramatično je promenio pristup hirurgiji povređene šake.
Adekvatna rana primarna obrada omogućila je pomeranje faze
rekonstrukcije sa odloženih elektivnih postupaka ka primarnim
rekonstrukcijama na sam dan povređivanja kod gotovo svih vrsta povrede
šake različite etiologije. Primarna rekonstrukcija kod povreda kože šake
je uslov rekonstrukcije i zarastanja mehanički povređenih tetiva i
živaca (sutura, transpozicija, transplantacija) i kosti. Traumatski
defekt vrha prsta zatvara se primarno, lokalnim režnjevima radi očuvanja
senzibiliteta vrha prsta. Kod dubokih opekotina šake rane tangencijalne
ekscizije, autotransplantacija kože, funkcionalni splintovi i rana
fizioterapija su najbolja prevencija kontraktura. Kod ekstenzivnih
traumatskih defekata mikrohirurški transfer jednotkivnih ili kompleksnih
režnjeva kože, mišića, kosti i zglobova omogućava jednovremenu ranu
rekonstrukciju više struktura. Replantacija traumatski amputiranih
delova ili šake u celini ima velike šanse za uspeh ukoliko se
revaskularizacija izvede šro pre, pri čemu je veoma važan način i brzina
transporta povređenog i amputiranog dela do replantacionog centra.
Trend ranih rekonstrukcija sa dokazano superiornim funkcionalnim i
estetskim rezultatima, kraćim lečenjem i bržom rehabilitacijom zahteva
više medicinske standarde u pogledu organizacije, materijalnih
(odgovarajući hirurški materijal, instrumentarijum i tehniku) i ljudskih
resursa (specijalizovan hirurg, anestezija i drugo osoblje). Ovo
podrazumeva i neprekidno postoperativno praćenje vaskularizacije i
zaštitu od postoperativne infekcije.
Mulitidisciplinarni princip u dijagnostici i lečenju metastaza
kolorektalnog karcinoma u jetri
Miroslav Stojanović
MEDICINSKI FAKULTET NIŠ
Zahvaljujući svojoj građi, funkciji i anatomskoj poziciji, jetra
predstavlja prvo mesto metastaziranja kolorektalnog karcinoma (CRC).
Statistike pokazuju da kod svakog drugog pacijenta obolelog od
kolorektalnog karcinoma dolazi do razvoja metastaza u jetri. Otprilike
20-25% pacijenata ima metastaze CRC u jetri već u momentu postavljanja
dijagnoze primarnog tumora /sinhrone metastaze/. U istom procentu se
metastaze javljaju unutar 2 godine od resekcije primarnog tumora
/metahrone metastaze/. U relativno malom procentu /20 do 25%/ pacijenata
je moguće uraditi primarnu resekciju metastaza. Prosečna dužina života
kod nelečenih pacijenata sa metastazama CRC meri se mesecima, dok je
petogodišnje preživljavanje manje od 3%. Pacijenti lečeni samo
hemioterapijom, i pored primene najsavremenijih sredstava (Folfox i
Folfiri protokoli, biološka terapija sa monoklonalnim anti-EGF i
anti-vEGF antitelima...) imaju prosečno preživljavanje od maksimalno 20
meseci, sa stopom petogodišnjeg preživljavanja od 10-15%. Nasuprot tome,
resekciona terapija hepatičnih metastaza pacijentima daje šanse za
petogodišnje preživljavanje od 21 do 58%. - evidentno veće u poređenju
sa nelečenim ili pacijentima tretiranim sistemskim hemioterapijom. Uz
to, većina pacijenata koji prežive 5 godina ostaju bez pojave recidiva
dugo vremena. Prosečna dužina života pacijenata sa metastazama CRC u
jetri iznosi 40 meseci, dok je prosečni period bez pojave recidiva 30
meseci Zbog toga su postavljeni i ciljevi simpozijuma:
1. Upoznati polaznike sa savremenom epidemiologijom, etiologijom i
patogenezom kolorektalnog karcinoma.
2. Prikazati protokole skrininga i dijagnostike kolorektalnog karcinoma
i njegovih metastaza u jetri.
3. Ukazati na mogućnosti hirurškog i onkološkog lečenja ovih pacijenata
uz neophodnost multidisciplinarnog pristupa.
4. Upoznati polaznike sa radom onkološkog konzilijuma koji se bavi ovom
patologijom.
Gerontostomatologija u svakodnevnoj kliničkoj praksi
Ivica Stančić
STOMATOLOŠKI FAKULTET, BEOGRAD
Getontostomatologija iz godine u godinu sve više dobija na značaju.
Prateći razvoj ove stomatološke discipline u svetu i u našoj zemlji se
sve više terapijski modliteti prilagođavaju specifičnim okolnostima
vezanim za opšte i oralno stanje zdravlja pacijenata starije dobi.
Funkcionalna sposobnost pacijenata starije dobi diktira stepen i
dinamiku terapijskih intervencija u stomatologiji. Fukcionalna
nesposobnost najčešća je među starima zbog postojanja više hroničnih
bolesti istovremeno, odnosno „komorbiditeta“. Statistički gledano,
najčešće su to kardiovaskularne bolesti (preboleli srčani udar, šlog),
plućne bolesti (hronični bronhitis), maligne bolesti, kao i reumatološke
bolesti. Iz tog razloga primat sve više poprimaju neinvazivne i
jednostavne zubne nadoknade koji ne zahtevaju brojne dolaske i
dugotrajnje intervencije u ustima pacijenata starije dobi. Psihološka
sfera ovih pacijenata opsednuta brojnim hroničnim bolestima uglavnom i
ne obraća pažnju na loše stanje oralno zdravstvenog statusa. Zato treba
nastojati da im se objasni značaj sprovođenja adekvatne oralne higijene,
kao i sanacije patoloških promena u usnoj duplji uz adekvatnu protesku
rehabilitaciju optimalnim terapijskim rešenjem. Nametanje izrade nove
zubne nadoknade može dodatno ugroziti kvalitet života pacijenata starije
dobi, iako postojeće zubne nadoknade ne zadovoljavaju osnovne
funkcionalne, preventivne i estetske zahteve. U tom smislu od značaja su
kliničke intervencije koje podrazumevaju postepeno modifikovanje
postojećih zubnih nadoknada sa ciljem da uklone uzroci koji su već
doveli do neželjenih posledica na potpornim tkivima. Dijagnostičke
modifikacije se mogu izvesti kako na proteznoj bazi tako i na veštačkim
zubima. Tek kada se pacijent adaptira na modifikovanu zubnu nadoknadu,
izrađuje se nova koja će je u potpunosti kopirati. Smanjena funkcionalna
sposobnost pacijenata starije dobi, kao i upotreba većeg broja lekova,
nameće potrebu za opreznijim i prilagođenim pristupom kod planiranja i
obavljanja stomatoloških intervencija kod pacijenata u trećem životnom
dobu.
Kojim putem u
zbrinjavanju abrazije zuba
Rade Živković
STOMATOLOŠKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU, KLINIKA ZA STOMATOLOŠKU
PROTETIKU
Abrazija zuba predstavlja prekomerno trošenje čvrstih stuktura zuba.
Pacijenti sa abradiranim zubima su česti u stomatološkim ordinacijama.
Abradirani zubi u ustima uslovljavaju i funkcionalne i estetske
probleme. Prekomerna osetljivost zuba na termičke i hemijske nadražaje i
narušena estetika su i razlozi obraćanja pacijenta stomatologu.
Etiološki faktori abrazije zuba su brojni: prekomerno i neumereno
korišćenje abrazivne ishrane i kiselih napitaka( gazirani sokovi, coca
cola, limunada), parafunkcije (bruksizam, stiskanje zuba), upotreba
pretvrdih četkica sa abrazivnim zubnim pastama, loše tehnike pranja
zuba, profesije vezane za teške fizičke napore, jatrogeni faktori
(brušenja antagonista u cilju reokludacije zubnih nadoknada, neglazirane
keramičke zubne nadoknade naspram prirodnih zuba...), prevremeni
okluzalni kontakti praćeni inkoordiniranom hiperkontrakcijom mišića
elevatora donje vilice, loše navike, stres, sasvim retko, urođena
oboljenja zubnih tkiva (amelogenesis imp., dentinogenesis imp.) ili
stečena smanjena tvrdoća zuba (fluorosa dentis). Danas nema starosnih
granica pojave abrazije zuba, a može se konstatovati das u to vrlo često
veoma mlade osobe. Klinička slika abrazije pokazuje veliku raznolikost.
Novi stomatološki materijali, danas daju nove terapijske mogućnosti u
zbrinjavanju abrazijom oštećenih zuba. Uterapiji se mogu koristiti
metalokeramičke ili keramičke krunice i direkltne ili indirektne
kompozitne restauracije. Preventivne procedure bi takođe mogle dati
doprinos u sprečavanju ili zadržavanju abrazivnih promena na zubima.
Kliničke i
metaboličke karakteristike u podgrupi metabolički zdravih gojaznih
adolescenata
Dragan Zdravković
MEDICINSKI FAKULTET BEOGRAD, INSTITUT ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU
MAJKE I DETETA SRBIJE "DR VUKAN ČUPIĆ", BEOGRAD
Gojaznost dece i adolescenata je jedan od najozbiljnijih
javno-zdravstvenih problema u većini zemalja sveta. Mnoge od
metaboličkih i kardiovaskularnih komplikacija gojaznosti, pre svega
poremećaj tolerancije na glukozu, tip 2 dijabetesa melitusa,
hipertenzija i dislipidemija, razvijaju se već tokom detinjstva i
adolescencije. U literaturi opisana jedinstvena podgrupa „metabolički
zdravih gojaznih osoba“ kod kojih je rizik od razvoja metaboličkih
komplikacija znatno manji.“ Ove osobe, uprkos ekscesivnoj gojaznosti,
pokazuju povoljan metabolički profil sa visokim nivoom insulinske
senzitivnosti, povoljan lipidni, hormonski i inflamacioni profil,
normalne enzime jetre i normalan krvni pritisak. Uprkos povoljnom
metaboličkom profilu dosadašnje studije nisu dokazale nižu stopu
mortaliteta u ovoj podgrupi gojaznih osoba. Metabolički zdrave gojazne
osobe, iako u manjem riziku za metaboličke komplikacije gojaznosti,
imaju kraći očekivani životni vek od osoba sa normalnom težinom.
Prirodno je zapitati se o kliničkom značaju identifikacije metabolički
zdravih gojaznih, kada uprkos manjoj učestalosti tipa 2 dijabetesa
melitusa i drugih metaboličkih poremećaja, mortalitet ovih osoba
odgovara mortalitetu u celokupnoj populaciji gojaznih, i samim time je
neophodno lečenje, odnosno redukcija telesne mase kao i kod ostalih
gojaznih. Kod metabolički zdravih gojaznih uočeni su drugačiji rezultati
u lečenju, uključujući i značajno bolji terapijski učinak fizičke
aktivnosti u odnosu na ostale gojazne osobe. Takođe, u istraživanju
uticaja hipokalorijske dijete na metabolički profil metabolički zdravih
gojaznih posle šest meseci došlo je do smanjenja senzitivnosti na
insulin, za razliku od ostalih gojaznih kod kojih je došlo do smanjenja
rezistencije na insulin. Ovi nalazi ukazuju na potrebu za daljim
istraživanjima u kojima bi metabolički zdravi gojazni bili posebno
posmatrani u cilju određivanja najboljih postupaka u lečenju ove grupe
gojaznih.
Takođe, istraživanja u cilju određivanja činioca koji štite metabolički
zdrave gojazne od metaboličkih komplikacija gojaznosti su neophodna radi
boljeg uvida u patogenetske procese u osnovi nastanka metaboličkog
sindroma i drugih komplikacija gojaznosti.
Prevencija globalnog kardiometaboličkog rizika kod gojaznih
Dragana Tomić-Naglić
MEDICINSKI FAKULTET NOVI SAD, KINIČKI CENTAR VOJVODINE, KLINIKA ZA
ENDOKRINOLOGIJU, DIJABETES I BOLESTI METABOLIZMA
Gojaznost dovodi do brojnh komplikacija , koje pogađaju sve organske
sisteme. Uloga gojaznosti u razvoju kardiovaskularnih oboljenja je
kompleksna. Porast telesne mase dovodi do porasta volumena krvi, kao i
do porasta aktivnosti simpatikusa, što rezultuje porastom krvnog
pritiska. Povećava se viskoznosti krvi, nivo fibrinogena, inhibitora
aktivatora plazminogena (PAI-1) i S-reaktivnog proteina (CRP), koji
dodatno remete reološke mogućnosti. Promene mase i geometrije srca
dovode do hipertrofije zida leve komore. Framingamska studija je
pokazala da je telesna masa prediktivna u odnosu na razvoj infarkta
miokarda, kongestivne srčane slabosti, aterotrombotskih insulta i pojavu
nagle smrti, a procenjeno je da bi smanjenje telesne mase za 20%
redukovalo rizik koronarnog događaja za 40% . Među osobama sa
hipertenzijom, 76% njih ima prekomernu telesnu masu i gojaznost. U
patogenezi hipertenzije u gojaznosti, značajne su retencija natrijuma,
akumulacija natrijuma i kalcijuma u glatkim mišićnim ćelijama,
hipertrofija zida krvnog suda, vazokonstrikcija i povećan minutni
volumen srca, a većinu pomenutih efekata favorizuje hiperinsulinemija i
poremećena funkcija sistema renin-angiotenzin. Gojaznost prati
endotelijalna difunkcija što doprinosi razvoju ateroskleroze i
hipertenzije.
Poremećaj metabolizma lipida i lipoproteina prisutan je kod 30%
gojaznih. Najčešće dolazi do razvoja hiperholesterolemije,
hipertigliceridemije, pada nivoa protektivnog HDL-holesterola i porasta
nivoa LDLholesterola, sa povećanim udelom malih, gustih LDL-čestica.
Tip 2 dijabetesa se razvija kao jedna od posledica gojaznosti, naročito
centralnog tipa. Od ukupnog broja obolelih od dijabetesa tipa 2, 80-90%
njih je gojazno. Rizik razvoja dijabetesa povećava se sa porastom
telesne mase.
Gojaznost dovodi i do komplikacija na gastrointestinalnom sistemu. U
vezu sa gojaznošću najčešće se dovode refluksni ezofagitis i hijatus
hernija, usled mehaničkog opterećenja abdominalnih organa uvećanim
masnim tkivom. Kod gojaznih žena se vrlo često dijagnostikuje
holelitijaza, usled povećanog priliva slobodnih masnih kiselina (SMK) u
jetru, povećane sinteze i ekskrecije holesterola. Povećan influks SMK
dovodi i do razvoja steatoze jetre, koja može da progredira do ciroze.
Prekomerna telesna masa predstavlja mehaničko opterećenje koje dovodi do
razvoja brojnih koštano-mišićnih poremećaja, poput osteoartritisa kolena
i kuka i hernija intervertebralnih diskusa. U razvoju osteoartritisa,
gojaznost doprinosi i podsticanjem metaboličkih promena hrskavice i
koštanog tkiva.
Gojaznost je udružena i sa respiratornim poremećajima, kao što su astma,
hronična opstruktivna bolest pluća i sleep apnea. Masne naslage na
zidovima abdomena i grudnog koša otežavaju disajne pokrete. Sindrom
opstruktivne apneje u toku sna (sleep apnea) posledica je hipertrofije
mekih tkiva gornjih delova respiratornog trakta, a sindrom alverolarne
hipoventilacije posledica je inflamacije uzrokovane citokinima na nivou
alveokapilarne membrane.
Potvrđena je veća učestalost pojedinih vrsta maligniteta u gojaznih
osoba u odnosu na one normalno uhranjene. To su karcinoma dojke (posebno
nakon menopauze), zatim karcinoma endometrijuma, grlića materice,
ovarijuma i karcinoma žučne kesice kod žena, odnosno karcinoma debelog
creva i prostate kod muškaraca.
U gojaznih osoba češće se javljaju i reproduktivni poremećaji, kao što
su usporena spermatogeneza kod muškaraca, odnosno anovulacija,
amenoreja, sindrom policističnih ovarijuma, kod žena. Kod gojaznih
trudnica češće su gestoze, i abnormalnosti placente i ploda.
Kako je uvećana masna masa glavni uzrok nabrojanih komplikacija
gojaznosti, smanjenje udela masne mase u telesnoj kompoziciji dovodi do
smanjenja učestalosti komplikacija, kao i korišćenje pojedinih
kardioprotetktivnih lekova.
Značaj prevencije
i rane dijagnostike hroničnih komplikacija šećerne bolesti
Milena Mitrović
MEDICINSKI FAKULTET NOVI SAD, KINIČKI CENTAR VOJVODINE, KLINIKA ZA
ENDOKRINOLOGIJU, DIJABETES I BOLESTI METABOLIZMA
U Svetu od šećerne bolesti boluje više od 350 miliona bolesnika sa
tendencijom porasta broja novodijagnostikovanih. Značaj dijabetesa
ogleda se ne samo u broju obolelih, nego i u činjenici da se radi o
hroničnom obolenju koje tokom svoje evolucije dovodi do razvoja
hroničnih komplikacija , a koje značajno remete kvalitet života
dijabetesnih bolesnika, povećavaju troškove lečenja, morbiditet i
mortalitet ove populacije bolesnika. U tome se ogleda i njegov veliki
sociomedicinski i socioekonomski značaj. U patogenezi hroničnih
komplikacija svakako da hiperglikemija ima vodeću ulogu, a pre svega u
nastanku mikrovaskularnih komplikacija, dok u nastanku makrovaskularnih
komplikacija u osnovi leži proces ateroskleroze u čijem nastanku imaju
veliki značaj konvencionalni i nekonvencionalni K-V faktori rizika (
hipertenzija, pušenje, gojaznost, starenje insulinska rezistencije,
dislipidemija, inflamacija, itd). Dijabetesna retinopaija predstavlja
vodeći uzrok slepila kod dijabetesnih bolesnika, polineuropatija je
vodeći uzork netraumatskih amputacija donjih ekstremiteta, dok je
dijabetesna nefropatija vodeći uzork terminalne bubrežne
insuficijencije. K-V bolesti su 2 do 4 pute češće kod dijabetesnih
bolesnika, pri čemu prisustvo nefropatije povećava rizik za K-V bolesti
i do 40 puta.
Zbog toga je važno sprovesti sve mere primarne prevencije razvoja
hroničnih komplikacija, koje podrazumevaju postizanje dobre
glikoregulacije već od momenta postavljnja dijagnoze dijabetesa, uz
lečenje hipertenzije, gojaznosti, displipdemije, prestanku pušenje uz
korekciji i ostalih faktora rizika. Kod bolesnika sa tipom 2 šećerne
bolesti skrining na komplikacije raditi već po postavljanju dijagnoze
dijabetesa , a kod bolesnika sa tipom 1 šećrne bolesti posle 5 godina
trajanja bolesti. Kod bolesnika sa dijagnostikovanim hroničnim
komplikacijama adekvatnim lečenjem treba da sprečimo njihovu progresiju
ka terminalnom stadijumu.
Savremena terapija
tipa 2 dijabetesa
Miodrag Đorđević
OPŠTA BOLNICA ZAJEČAR ZAJEČAR, INTERNISTIČKA SLUŽBA
Tip 2 dijabetesa čini više od 90% oboljevanja od dijabetesa a kako je
oboljevanje od dijabetesa sve veće predstavlja veliki klinički izazov
kako za lekare opšte medicine tako i za većinu specijalističkih grana.
Adekvatna terapija koja bi dovela do dobre glikoregulacije većine
obolelih dovela bi do značajnog smanjenja pojave komplikacija a samim
tim i troškova lečenja. Poslednjih godina pojavljuju se novi lekovi u
terapiji tipa 2 dijabetesa i neki od njih već su registovani u Srbiji
tako da je njihova adekvatna primea prioritet u dijabetologiji. Planira
se da se učesnici upoznaju sa konsenzusom ADA i EASD o terapiji tipa 2
dijabetesa i svaki pristup lečenju adekvatno razmotri i objasni.
Polaznici će biti upoznati sa principima insulinske terapije, doziranjem
insulina, savremenim terapijskim šemama. Biće prikazana razlika u
farmakokinetici humanih insulina i insulinskih analoga. Edukacija će se
sastojati iz dva predavanja i radionice u kojoj će na primerima realnih
bolesnik a biti prikazani principi lečenja osoba sa tipom 2 dijabetesa.
Proizvodnja i upotreba zdravstveno bezbednog povrća
Đorđe Moravčević
POLJOPRIVREDNI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
U intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji, koja je dominantna, osnovni
cilj je ostvarivanje većeg profita. U takvom sistemu proizvodnje
umanjuje se značaj nutritivnog kvaliteta i zdravstvene bezbednosti
hrane, što nepovoljno utiče na zdravlje čoveka i ekosistem.
U povrće spadaju biljke koje se koriste za ishranu, kako u svežem, tako
i na različite načine prerađenom obliku. To su biljke raznolikog
biohemijskog sastava koje imaju veoma važnu ulogu za normalno
funkcionisanje čovekovog organizma. Biljni metaboliti (vitamini,
flavonoidi, glukosinolati), organska jedinjenja i mineralne materije
doprinose hranljivoj i lekovitoj vrednosti povrća. Hemijski sastav
povrća definisan je vrstom, sortimentom i načinom gajenja. Preporučeni
dnevni unos svežeg povrća za odraslog čoveka je od 300 do 400g. Zbog ove
činjenice od posebnog je značaja njihov nutritivni kvalitet i
zdravstvena ispravnost.
Povrće se gaji u bašti, na njivi i u zaštićenim prostorima (plastenici,
staklenici). Usled potrebe za povrćem veće nutritivne vrednosti i
zdravstvene bezbednosti, način njegove proizvodnje, u novije vreme, sve
je više definisan principima dobre poljoprivredne prakse koji su
integrisani u zakonske regulative i standarde koji tu proizvodnju prate
(Globagap, IFS, HACCP). U Srbiji standardi koji prate proizvodnju na
njivi još uvek nisu obavezni, tako da potrošač hrane (povrće i voće)
nema garantni dokument o zdravstvenoj ispravnosti iste. I pored toga,
zahvaljujući intenzivnim edukacijama proizvođača povrća, zatim skupim
inputima, kao i samosvesti proizvođača zdravstveni problemi nastali
konzumiranjem povrća na sreću nisu česti. Takođe treba istaći, da
standardizacija te probleme neće značajno umanjiti, ali će problem
locirati (pojedinačna odgovornost) i onemogućiti ponovljivost istog.
Antropometrijski parametri kao faktori rizika za nastanak raka dojke u
žena
Biljana Kocić
MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U NIŠU, INSTITUT ZA JAVNO ZDRAVLJE NIŠ
Epidemiološke studije ukazuju na povezanost različitih antropometrijskih
paramatara, kao što su telesna visina, masa, indeks telesne mase,
distribucija masti i sl. i rizika za nastanak raka dojke u žena, u
zavisnosti od menopauzalnog statusa, hormonske terapije i drugih
faktora. Za žene u premenopauzi, podaci ukazuju da veće vrednosti
telesnih visina povećavaju rizik dok veće vrednosti telesnih masa i
indeksa telesne mase snižavaju rizik, i da ne postoji veza sa centralnim
tipom gojaznosti. U poslemenopauznih žena, veće vrednosti telesnih
visina, masa, indeksa telenih masa, odnosa kuk-struk, obima struka i
gojaznost, povećavaju rizik za nastanak raka dojke. Gubitak u telesnoj
masi značajno snižava rizik, naročito u kasnijim godinama života. Mogući
mehanizmi delovanja ovih faktora objašnjavaju se kompleksnim hormonskim
i genetskim uticajima. Dosadašnji podaci ukazuju na neophodnost
prevencije gojaznosti u poslemenopauznih žena kroz kalorijsku
restrikciju, povećanje fizičke aktivnosti i druge mere, u cilju
prevencije, naročito hormonski zavisnog raka dojke.
|
|
|
|
