| |
|
|
Terapijski pristupi u anafilaksi i sistemskim alergijama
Miodrag Branković
ZAVOD ZA HITNU MEDICINSKU POMOC NIŠ
UVOD: Anafilaksa predstavlja ozbiljnu, generalizovanu ili sistemsku
reakciju preosetljivosti koja ugrožava život, najčešće ali ne i uvek
posredovana imunološkim mehanizmima(IgE). Nastaje kao posledica
iznenadnog oslobađanja biološki aktivnih medijatora iz mastocita i
bazofila. Postoje brojni etiološki faktori koji mogu izazvati rekacije
preosetljivosti (hrana, lekovi, insekti, fizički napor, vremenski
uslovi, alkohol i sl). Patofiziološki razlikujemo 4 tipa reakcije
preosetljivosti pri čemu samo prva 3 tipa mogu izazvati anafilaksu.
Anafilaksa se karakteriše brzim razvojem životno ugrožavajućih simptoma
disajnog puta i/ili disanja i/ili cirkulacije, obično povezanim sa
kožnim i mukoznim promenama. Klinička dijagnoza se postavlja postojanjem
najmanje 1 od 3 grupe simptoma. Terapijski pristup anafilaksi
podrazumeva poštovanje ranije propisanog protokola tretmana ovakvog
stanja pri čemu je brzina dijagnostikovanja i terapijskog pristupa od
vitalnog značaja.
CILJ RADA: Ukazati na značaj pravovremene dijagnoze i primene specifične
terapije anafilakse u službi hitne medicinske pomoći
METOD: Retrospektivna analiza lekarskih poziva sa terena i ambulantnog
protokola Zavoda za hitnu medicinsku pomoć u 2013 godini
REZULTAT: Od ukupnog broja pregleda na terenu u 2013g (32.929), 437
pacijenata (1,33%) je imalo neku od reakcija preosetljivosti, dok je u
svim ambulantama Zavoda za hitnu medicinsku pomoć, od 129.864
pacijenata, 4650 pacijenata (3,58%) je imalo neku od reakcija
preosetljivosti. Najveca ucestalost alergijskih reakcija, u svim
službama Zavoda bila je tokom letnjih meseci.Pozivi za lekarsku
instervenciju bili su dominantno istrijažirani kao drugi odnosno treci
red hitnosti. Više od 70% pacijenata sa nekom od reakcija
preosetljivosti zbrinuto je na terenu odnosno u ambulanatama zavoda. Od
medikamenata koji su dostupni lekarima zavoda, antihistaminik je
primenjen 50% slučajeva, dok su kortiko preparati aplikovani u vise od
91% slučajeva. Epinefrin je primenjen u svega 1% slucajeva. Alergijska
reakcija je uglavnom bila prezentovana kožnim manifestacija, dok su u
manjem procentu bili prisutni simptomi i znaci po drugim sistemima i
organima.
ZAKLJUČAK: Za poslednjih 20 godina učestalost pojave reakcija
preosetljivosti znatno je porasla, a smatra se da je do toga dovela
povecana izloženost spoljnim alergenima u kombinaciji sa smanjenom
stimulacijom imunog sistema izazvanom faktorima sredine,nasleđem i dr.
Analizom postojeće medicinske dokumentacije utvrđeno je da više od 90%
dokumentovanih reakcija preosetljivosti započinje u prvih 5-30min nakon
kontakta sa alergenom. Težina alergijske reakcije je direktno
proporcionalna brzini njenog nastanka. Brojne studije pokazale su da
nema adekvatnih dokaza u opravdanosti primene antihistaminika u lecenju
anafilakse, osim ako nisu u pitanju izražene kožne promene. S obzirom na
sve veću učestalost pojave reakcija preosetljivosti sa težom kliničkom
simptomatologijom neophodno je razmotriti eventualnu širu upotrebu
EPIPEN-a autoinjektora, naročito u oblastima koja su udaljenija od
gradskih centara sa slabo razvijenijom medicinskom službom Ključne reči:
anafilaksa, terapija
e-mail :miodragb99@yahoo.com
Da li blagovremeno prepoznajemo šećernu bolest kod dece?
Milanko Čukanović (1), Jasmina Stepković (1), Mirjana Simić (1), Anđa
Čukanović (2)
(1)SPECIJALNA BOLNICA ZA REHABILITACIJU "BUKOVIČKA BANJA" ARANĐELOVAC,
(2)KLINIČKI CENTAR SRBIJE BEOGRAD
UVOD: Dijabetes melitus (DM) tip 1 je jedna od najčešćih hroničnih
bolesti koja se javlja u detinjstvu i adolescenciji. Incidenca ove
bolesti poslednjih godina je u porastu širom sveta. Prema podacima
Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović - Batut“ u Srbiji
svake godine od DM tip 1 oboli oko 180 osoba uzrasta 0-14 godina,
odnosno 230 osoba uzrasta 0-19 godina. Prisu-tan je porast
standardizovane stope incidencije za DM tip 1 od 2006. godine
(12,5/100.000) do 2012. godine (16,5/100.000).
Dijagnostički kriterijumi dijabetesa bazirani su na merenju
koncentracije glukoze u krvi ili plazmi, bilo da simptomi postoje ili ne
postoje:
1. Simptomi dijabetesa i koncentracija glukoze u plazmi ≥11,1 mmol/l
(≥11,1 mmol/l za kapilarnu krv i ≥10.0 mmol/l za vensku krv) ili
2. Glukoza u plazmi našte (nakon gladovanja 8 sati) ≥7 mmol/l (≥6.3
mmol/l za kapilarnu ili vensku krv) ili 3. Glukoza u plazmi 2 sata nakon
opterećenja u OGTT ≥11,1 mmol/l.
Merenje glikoziliranog hemoglobina (HbA1c) može biti od koristi, ali ne
postoje dokazi koji opravdavaju rutinsko određivanje GHbA1c u dijagnozi
dijabetesa. HbA1c veći od 6,5% upućuje na postojanje dijabetesa.
Serološki autoimuni markeri (GAD, ICA, IA-2 ili ICA 512, IAA) otkrivaju
se u preko 90% slučajeva dijabetesa tipa 1 kada se javi hiperglikemija
na gladno. Genetski markeri (DRB1, DQA1 i DQB1) u kombinaciji sa
serološkim markerima ukazuju na visoki rizik za razvoj tipa 1 dijabetesa
ili ga isključuju.
CILJ: Istraživanjem u periodu od pet godina (1.1.2009. do 31.12.2013.
g.) ispitivana je: zastu-pljenost novootkrivene šećerne bolesti
(trajanje oboljenja do 3 meseca) po uzrastu obolelih; nivo
glikoziliranog hemoglobina (HbA1c) i učestalost dijabetesne ketoacidoze
(DKA) u ispitanika sa novootkrivenom šećernom bolešću.
ISPITANICI: U poslednjih 5 godina iz tercijarnih i sekundarnih
zdravstvenih ustanova Republike Srbije upućeno je na produženo lečenje,
edukaciju i rehabilitaciju 1606 dece i adolescenata. U ovom periodu 693
(43%) ispitanika je primljeno zbog novootkrivene šećerne bolesti.
REZULTATI: Posmatrajući ukupan broj lečenih (1606) u petogodišnjem
periodu, najveći broj bio je u pubertetskom (656) i školskom uzrastu
(478), međutim u grupi sa novootkrivenom šećernom bolešću od ukupno 693
ispitanika 215 (31,1%) bilo je školskog, 207 (30,0%) pubertetskog, a
pred-školskog uzrasta 212 (30,6%). U 515 ispitanika kojima je određen
nivo HbA1c u toku dijagnostikovanja oboljenja ili produženog lečenja
prosečan nivo glikoziliranog hemoglobina bio je 11,42% (od 4,9% - 17,6
%; medijana 11,6%). Od svih ispitanika koji su upućeni na produženo
lečenje i edukaciju (693) u 238 (34,3%) oboljenje je dijagnostikovano u
stanju DKA (u uzrastu iznad 15 godina u 14% a u uzrastu odojčeta i malog
deteta u 64,2% ispitanika).
ZAKLJUČCI: Naši rezultati ukazuju da se DM tipa 1 najčešće
dijagnostikuje u školskom i pubertetskom uzrastu. Zabrinjava značajan
porast učestalosti tipa 1 DM u predškolskom uzrastu.
Prosečan nivo glikoziliranog hemoglobina kod novodijagnostikovanih
bolesnika ukazuje na relativno kasno prepoznavanje oboljenja.
Što potvrđuje i visoka učestalost DKA kod dece i mladih sa
novootkrivenom bolešću, posebno je nedopustivo visoka kod odojčeta i
malog deteta.
e-mail:
cukanovic@open.telekom.rs
Ishemijski hepatitis:
metabolički sindrom i inflamacija kao nove terapijske mete
Ivan Ranković (1), I.Đurić-Filipović (6,7), J.Martinov (1), D.Miletić
(1), Đ.Ćulafić (1,5), M.Stojanović (4), A.Antić (3), N.Antonijević
(2,5), N.Grubor (3,5), J.Mannath (8), M.Perišić (1,2)
(1) K.C.S. – KLINIKA ZA GEH, (2) K.C.S. – KLINIKA ZA KARDIOLOGIJU, (3)
K.C.S. – KLINIKA ZA DIGESTIVNU HIRURGIJU – PRVA HIRURŠKA KLINIKA, (4)
K.C.S. – KLINIKA ZA ALERGOLOGIJU I KLINIČKU IMUNOLOGIJU, (5) MEDICINSKI
FAKULTET U BEOGRADU, (6) MEDICINSKI FAKULTET U KRAGUJEVCU, (7)
SANOFI-PASTEUR OFFICE , BEOGRAD, (8) UNIVERSITY HOSPITALS COVENTRY AND
WARWICKSHIRE, UK
UVOD: Ishemijski hepatitis (IH), poznat i kao sindrom ’akutne šokne
jetre’ odnosno akutne kardiogene lezije jetre, je hepatopatološki
entitet koji je izazvan hipoperfuzijom i kompromitovanom
mikrocirkulacijom na nivou jetre. Naša studijska grupa je ispitivala
inflamaciju i metabolički sindrom kao kontributivne i prognostičke
faktore u IH. Takođe, želimo da predstavimo nove potencijalne terapijske
mete i posebne modalitete lečenja za ova stanja u kontekstu IH.
CILJ: Ispitivanje novih patodinamskih mehanizama koji posreduju u
nastanku IH, a ujedno su podložni kliničkolaboratorijskoj evaluaciji i
specifičnoj terapiji. Poboljšanje dijagnostike ovoga entiteta, procena
njegove težine, kao i određivanje specifične terapije su bili naši
ciljevi.
MATERIJAL I METODI RADA: Studija preseka koja je izvedena za period od
dve godine: Januar 2010. do Januara 2012.godine. Podaci uzimani iz
registra pacijenata sa koronarnog odeljenja Klinike za kardiologiju
K.C.S. Ukupan broj pacijenata sa dijagnostikovanim IH je bio 74.
Kriterijumi za uključivanje su bili sledeći: Prisustvo KSI (Kongestivna
Srčana Insuficijencija), povišeni jetrini enzimi (AST > ALT) i LDH kao i
dilatacija hepatičnih vena na ultrazvučnom pregledu. Kriterijumi za
isključenje iz studije su bili: godine > 65, diabetes melitus tip I,
prethodne bolesti jetre i već ustanovljena sistemska infekcija.
REZULTATI: Uočili smo sledeće (1) metabolički sindrom (predstavljen kao
merenje centralne gojaznosti i HgbA1c) i rizik od IH su pozitivno
povezani (OR - 11.8; 95% CI: 1.6, 86.6; P = 0.02); (2) takodje, povišeni
inflamatorni parametri (CRP,ESR,PCT) su statistički značajno korelirali
sa incidencijom IH (OR: 6.4; 95% CI: 1.2, 34.0; P = 0.03); (3) na kraju,
uvideli smo, da su stope preživljavanja negativno korelisale kako sa
metaboličkim sindromom tako i sa inflamacijom (SR – 86% versus 75%).
ZAKLJUČAK: Inflamacija i metabolički sindrom su značajni prediktori
lošeg ishoda pacijenata sa IH. Međutim, oni su istovremeno i značajni
kontributivni faktori tojest faktori rizika, koji povećavaju rizik za
nastanak IH kod pacijenata sa KSI. Nadalje, rizik za nastajanje IH je
posebno povećan u subpopulaciji pacijenata sa KSI koji imaju povišene
parametre inflamacije: CRP, ESR, i PCT, kao i kod pacijenata sa
povišenim parametrima insulinske rezistencije. Uzevši sve gore navedeno
naša studijska grupa preporučuje korišćenje gore navedenih parametara
kao mesta ciljane terapije za lečenje IH doprinoseći na taj način boljem
ishodu. Ključne reči: Ishemijski hepatitis, metabolički sindrom,
parametri inflamacije
e-mail: doctorranke@gmail.com
Mikroalbuminurija i hipertrofija miokarda leve komore u arterijskoj
hipertenziji
Dušan Bastać(1), Dragan Lović(2), Zoran Joksimović(3)
(1) INTERNISTIČKA ORDINACIJA "DR BASTAĆ", ZAJEČAR, (2)INTERNISTIČKA
ORDINACIJA "INTER MEDICA", NIŠ, (3)INTERNISIČKA ORDINACIJA "JOKSIMOVIĆ",
BOR
UVOD: Mikroalbuminurija i hipertrofija leve komore su uobičajena
subklinička oštećenja organa u arterijskoj hipertenziji i za njih je
pokazano da su nezavisni prediktori povećanog morbiditeta i mortaliteta
u hipertenziji. Dijagnoza subkliničkog oštećenja bubrega koje je
prouzrokovano hipertenzijom bazira se na povećanim vrednostima albumina
u urinu-mikrolabuminurija(MA). MA je važan prediktor KV ishoda (HR 3.1).
Prisustvo mikroalbuminurije u odsustvu dijabetesa i ateroskleroze
reflektuje prisustvo prehipertenzije. Hipertrofija miokarda je
najvažnije subkliničko oštećenje kod hipertenzije. Prevalenca
hipertrofije leve komore raste sa težinom hipertenzije ,starošću i
gojaznošću.
CILJ: Prevalenca mikroalbuminurije u hipertenziji i njena udruženost sa
hipertenzivnom hipertrofijom miokarda.
MATERIJAL I METODI RADA: Posle primarne obrade za isključenje
sekundarnih hipertenzija 200 konsekutivnih bolesnika sa primarnom
hipertenzijom je podeljeno prema prisustvu mikrolabuminurije. Grupa sa
pozitivnom mikroalbuminuruijom (MA+) ima 94 bolesnika, starosti
63,2±11,7 godina sa nešto više muškaraca (56%). Grupu bez
mikrolabuminurije(MA-) sačinjava 106 bolesnika prosečne starosti
60,7±12,0 godina sa 52% žena. Kod njih su evaluirani nivoi hipertenzije,
trajanje hipertenzije, a ehokardiografskom studijom je određena masa
miokarda leve komore indeksirana na telesnu površinu kao i veliki broj
parametara sistolne i dijastolne funkcije.
REZULTATI: Od cele grupe od 200 bolesnika pozitivnu albuminuriju ima
94(47%)bolesnika u rangu od 20 mg/L do 100 mg/L, dok je bez albuminurije
106 bolesnika(53%). 70 pacijenata(74%) sa mikroalbuminurijom ima
hipertrofiju leve komore(LVH), što je statistički signifikantno više u
poređenju sa grupom bez mikrolabuminurije (samo 51 bolesnik ili 48%, X²
, p<0,01). Hipertoničari sa mikrolabuminurijom imaju statitički visoko
značajno ne samo veću prevalencu hipetrtofije leve komore već i težinu
hipertrofije koja se izražava indeksom mase miokarda leve komore(LVMI).
Srednja vrednost indeksa mase miokarda leve komore(LVMI) u bolesnika sa
mikrolabuminurijom je 133,6±25,1 g/m² što je statistički visoko značajno
veće od LVMI u bolesnika bez mikrolabuminurije 113,5±10,4 g/m²(Ttest
p<0,001 ).
ZAKLJUČAK: Hipertrofija leve komore u hipertenziji je jasno povezana sa
miokroalbuminurijom kod 74% isptanika i sa težim stepenom
hipertrofije(133,6±25,1g/m²), što naglašava ulogu mikrolabuminurije kao
indikatora visokog kardiovaskularnog rizika. Zato se svim hipertenzivnim
bolesnicima preporučuje rutinsko određivanje proteinurije i
mikroproteinurije kao najednostavnije metode za stratifikaciju ukupnog
kardiovaskularnog rizika. Pacijenti kojima je negativna
mikrolabuminurija spadaju u grupu manjeg rizika, dok pozitivna
mikrolabuminurija nalaže obavezno traganje za drugim subkliničkim
oštećenjima organa. Ključnereči: Arterijskahipertenzija,
mikrolabuminurija, hipertrofija miokarda leve komore, ehokardiografija
e-mail: dbastac@open.telekom.rs
|
|
|
|
