| |
|
|
UVOD
Istorija lečenja duga je koliko i ljudska istorija. Svest o
bolestima dovodi do pojave prvih pokušaja lečenja i istovremeno do
ljudi koji su se bavili ovakvim poslom. I ubrzo, istorijski gledano,
pored pojmova o zdravlju i bolesti i pojave prvih „lekara” izgrađuje
se i sam odnos između bolesnika i „lečitelja”. Kroz čitavu ljudsku
istoriju, ovaj odnos je trajao i opstajao, često je bio u drugom
planu, nekada neprimetan i skriven, ali uvek prisutan. Savremeno
doba, sa eksplozivnim širenjem i razvojem medicinske nauke, uz svu
šarolikost tehničkih pomagala, na neki način odnos pacijenta i
doktora ostavlja u pozadini.
Ovaj odnos time ne gubi od svog značaja. Za razliku od medicine,
koja se razvija nepojmljivom brzinom, odnos lekar–pacijent konstanto
je prisutan i održava svoj značaj.
Lekari često svoj odnos prema pacijentu, oslobođen same medicine,
olako shvataju, računaju da se podrazumeva, ne pridaju mu veliki
značaj, dozvoljavaju da se spontano razvija. Malo lekara o njemu
intenzivno razmišlja i svesno ulaže trud u poboljšanje ovog odnosa.
Kvalitet samog lekara se, pored medicinskog znanja, može ceniti i
kvalitetom odnosa prema pacijentu. Tek retki doktori ovaj, rekli
bismo „nemedicinski” aspekt svoje profesije, znaju da ispolje na
pravi način. Pacijenti to prepoznaju, nekako su osetljiviji, i
pridaju veliki značaj upravo ovom odnosu. Oni lakše razumeju
postojanje dobrog odnosa sa lekarom, nego stručne pojmove koje
medicina nosi, a lekari koriste. Iskusni lekari znaju koliku snagu i
pomoć u procesu lečenja ima dobar odnos sa pacijentom.
Umetnici mogu svojim senzibilitetom za prepoznavanje finih
međuljudskih odnosa, koristeći izražajna sredstva umetničke
profesije, da iskažu sve nijanse specifičnog odnosa doktor–pacijent.
Sledi devet umetnika i njihovih dela koja oslikavaju ovaj odnos.
Svako od ovih dela nosi specifičnost autora, ali oslikava i
okruženje, stanje društva određene epohe. Svaka slika nosi svoju
specifičnost odnosa lekara sa pacijentom, ali i fluid emocija koje
su čvrsto vezane za temu slike. Svaka slika ima svoju priču, koja je
duboka, ljudska, na neki način, nosi suštinu ljudskog postojanja.
Vincent van Gog, Portret dr Gašea, 1890.
Vincent van Gogh, “Portrait of Dr Gachet”, 1890.
Dr Pol Gaše (1828–1909) je bio strastveni ljubitelj umetnosti i
lično je poznavao mnoge umetnike tog vremena. Brinuo je o Van Gogu u
poslednjim mesecima umetnikovog života. Van Gog je u pismu svome
bratu napisao svoj prvi utisak o dr Gašeu: „Bolesniji je od mene,
ili bar koliko i ja”, ali je kasnije promenio mišljenje i naveo da
su postali dobri prijatelji [1].
Tokom trajanja njihovog poznanstva, Van Gog je načinio dva poretreta
doktora Gašea. Prvi se nalazi u privatnoj kolekciji, a drugi je
izložen u muzeju Orsej u Parzu. Oba portreta prikazuju doktora Gašea
kako sedi za stolom sa glavom naslonjenom na desnu ruku.
Dr Gaše gleda u daljinu melanholičnim pogledom. Njegove oči,
ispunjene tugom, deluju kao da odsutno traže nešto u daljini.
Oslonio je glavu na ruku, dok mu druga ruka miruje na stolu. Male
crtice boja oko i kroz samog dr Gašea su, gotovo sve, usmerene ka
gornjem levom uglu slike. Usred nemira njihove boje i energije,
doktor deluje odsutno i nezainteresovano za sopstveno mentalno
zdravlje. Na crvenom stolu nalaze se dve knjige, čiji su autori
braća koja su ih zajednički napisali. Asocijacije idu u prilog Van
Gogovog simboličnog i tragičnog, a ipak bliskog odnosa sa sopstvenim
bratom Teom. U čaši na stolu naslikan je cvet zubaca, biljke iz koje
se dobija digitalis. Stavljanjem lekovite biljke u prvi plan,
umetnik portretu doktora pridaje medicinski značaj. Dr Gaše i Van
Gog su odnos doktor–pacijent prevazišli i postali su prijatelji. Van
Gog je bio posebno naklonjen svom doktoru u zajedničkoj borbi protiv
depresije i naglašava činjenicu da i doktori mogu biti pacijenti, da
mogu biti bolesni od istih bolesti od kojih leče svoje pacijente,
tj. da i sami mogu biti sa druge strane odnosa doktor–pacijent [2].
Frida Kalo, Autoportret sa portretom doktora
Farila, 1951.
Frida Kahlo, “Self-Portrait with the Portrait of Doctor Farill”,
1951.
Doktor Huan Faril je operisao Fridu Kalo 1951. godine 7 puta
pošto se njena bolest značajno pogoršala. Po delimičnom oporavku,
koji je bio u tom stepenu da može da slika (mada je Frida često
slikala i u bolničkom krevetu, koristeći specijalno konstruisane
stalke za to), stvoreno je ovo delo. Slika je bila posvećena doktoru
Farilu.
Kompozicija slike ima elemente naivnog slikarstva Meksika, tzv.
ex-voto i retablo stila, gde se umetnik (najčešće je to naivni
umetnik skromnih sposobnosti) zahvaljuje nekom svecu ili zaštitniku
koji ga je spasao ili mu pomogao da prebrodi neku tešku situaciju.
Ambijent ove slike je krajnje jednostavan, soba sa zidom u beloj i
plavoj boji i daščanim podom, u blatno braon tonu, oslikava
jednostavnost meksičke kuće. Na slici je prikazano platno sa slikom
doktora Farila na slikarskom stalku i Frida koja sedi u invalidskim
kolicima. Platno koje je prikazano na slici u stvarnosti ne postoji.
Naslikan je doktor Faril, u odelu, sa kravatom, ozbiljnog izraza
lica, pogleda uprtog naviše. Pošto je nameravala da se slikom
zahvali doktoru, Frida je mogla da jednostavno naslika sam portret,
kao što je prikazan na njenoj slici, ali se umetnica odlučila da
snažnu, odlučnu figuru doktora dopuni sopstvenim prisustvom i na taj
način dodatno iskaže svoje poštovanje, divljenje i zahvalnost lekaru
koji je bio tako istrajan u pokušajima da joj olakša život. S druge
strane, izdvojila ga je iz svoje realnosti, jer pored nje, koja je u
invalidskim kolicima, doktor je na platnu, u svetu koji nije u istom
nivou, nalazi se na nekom uzvišenom mestu. Tako ga je i predstavila,
doktor je naslikan kao da ga posmatrač vidi odozdo, kao što se često
prikazuju sveci i uzvišene ličnosti. Doktorov portret je gotovo
monohromatski, a sebe je umetnica prikazala u krajnje jednostavnoj
odeći, u tradicionalnoj meksičkoj bluzi sa jedva primetnim ukrasnim
detaljem, u još jednostavnijoj suknji koja je naborana i spušta se
do poda, potpuno joj prekrivajući noge. Lice umetnice je
prepoznatljivo. Odlučnog pogleda uprtog direktno u posmatrača, sa
obrvama koje su naglašene i karakteristične za Fridu. Najmarkantniji
detalj i fokus čitave slike jeste njen slikarski pribor koji drži u
rukama. Paleta ima oblik otvorenog ljudskog srca, sa prepoznatljivim
konturama komora i pretkomora, aortama i pramenovima Hisovog snopa.
Paleta, ili bolje je reći otvoreno srce, koje Frida drži u ruci pred
portretom svog doktora, je crvene boje, boje krvi. U desnoj ruci
Frida drži snop slikarskih četkica čiji su vrhovi uredno sređeni i
imaju oblik vrhova kopalja. Četkice su uglavnom crvene, sa njih
kaplje upravo ta, crvena boja. Elementi simbolike na ovom platnu su
jasni. Frida, koja je u invalidskim kolicima, znači nemoćna i slaba,
iskazuje svoju unutrašnju snagu izrazom lica, odlučnim pogledom i
čvrstinom kojom drži četkice, otvara svoje srce i na taj način
potpuno izlaže svoje najosetljivije delove tela i najosetljivije
delove svoje duše očima lekara u koga ima potpuno poverenje i kome
je beskrajno zahvalna [3].
Ova slika je Fridin poslednji potpisani autoportret. Tri godine
kasnije, na samrti, zabeležene su njene reči: "I hope the exit is
joyful - and I hope never to return" [4].
Francisko Goja, Autoportret sa doktorom Arietom,
1820.
Francisco José de Goya y Lucientes “Self-portrait with Doctor
Arrieta”, 1820.
Bez obzira na to što se umetnički rad španskog slikara Franciska
Goje svrstava u romantizam, on je izgradio sopstveni prepoznatljivi,
„neuglačan, a ipak suptilan, ciničan i nežan” stil. Kritičnost i
nepoverljivost prema tadašnjem društvu samo pojačavaju turbulentne
političke prilike u državi i prate njegov umetnički rad.
Kao zahvalnost za uspešno lečenje, Goja je posvetio sliku
Autoportret sa doktorom Arietom svom doktoru Euhenio Garsia Arietai.
To je dupli portret sa elementima ex-voto stila. U podnožju slike
stoji objašnjenje „Zahvalni Goja svom prijatelju Arijeti: za
umešnost i brigu kojom je uspeo da sačuva život tokom kratke i teške
bolesti pred kraj 1819. godine, u 73. godini života. Naslikao 1820.”
Na slici je prikazan bolesnik, Goja, kako sedi u postelji obučen u
bledi sivomaslinasti kućni kaput. Deluje kao da je na samrti,
krajnje je iscrpljen i poslednjim snagama, grčevito gužvajući čaršav
rukama, pokušava da se održi u sedećem položaju. Njegovo lice je
bledo, a glava deluje preteško, pada na stranu; oči su
polusklopljene, kao da se pacijent prepušta neizbežnoj sudbini i
miri se sa bliskim krajem, hvata poslednji dah. Dr Arijeta je
prikazan kao lekar koji zaista brine o svom pacijentu. On sedi na
krevetu, pridržavajući pacijenta u sedećem položaju svojim telom i
sa obe ruke, levim ramenom daje oslonac za mlitavu bolesnikovu
glavu. Odlučni izrazi lica, pogleda uprtog u medikament, svojim
čitavim stavom dr Arijeta odaje pozitivnog, altruističnog i odanog
čoveka. Ako izuzmemo medicinske preporuke, celokupni stav doktora,
sa bliskim kontaktom i pouzdanim osloncem za pacijenta, odlučnim i
samopouzdanim pokretom kojim daje lek, bliskim odnosom njihove dve
glave, pokazuje koliko ovaj doktor brine o svom pacijentu: klasičan
prikaz divnog, humanog doktora. Svedoci smo intimnog, gotovo svetog
momenta koji daje nadu [5].
Ne treba zaboraviti da je upravo taj pacijent, koji je bio na
samrti, naslikao sve to. Da, Goja se oporavio, i sa neverovatnom
preciznošću i umetničkim darom prikazao ne samo izgled ove
situacije, već je uspeo da dočara i bespomoćnost bolesnog čoveka i
mogućnost vraćanja iz mrtvih uz pomoć doktora koji iz te perspektive
dobija nadljudske moći. Malo je umetnika koji su spremni da sebe
prikažu u tako intimnom bespomoćnom stanju, kao što je Goja.
Kete Kolvic, Kod doktora, 1920.
Käthe Kollwitz, “Beim Arzt”, 1920.
Kete Kolvic jedna je od najznačajnijih nemačkih umetnica
dvadesetog veka, izuzetna žena koja je stvorila vanvremenska
umetnička dela u uslovima teškog života i oskudice. Njena dela
reflektuju socijalne uslove tog doba i tokom 1920-tih godina. Ona je
stvorila seriju slika koja se tiču rata, siromaštva, života radničke
klase i života običnih žena. Njen suprug je bio lekar u siromašnom
delu Berlina koji je nudio besplatno lečenje siromašnima, tako da je
Kete Kolvic imala prilike da se svakodnevno sreće sa gradskom
sirotinjom i seljacima, njihovim patnjama, bolestima i strahovima.
Svakodnevna životna iskustva su direktno uticala na njen rad, koji
je prikazivao očaj miliona tokom perioda depresije, masovne
nezaposlenosti i nezadržive inflacije. Imala je urođen osećaj za
socijalnu nepravdu i saosećanje sa patnjama siromašnih.
Krupne izolovane figure u njenim radovima prikazuju patnju, tugu,
bespomoćnost ili tegobna preispitivanja. Tema Pijete, mrtvog Hrista
u majčinim rukama, progoni Kolvicovu kroz celu njenu karijeru. Mnogi
njeni radovi prikazuju upravo ovu, najtragičniju od svih pozicija,
majku sa svojim mrtvim detetom na rukama. Sasvim razumljivo ako
imamo na umu da je izgubila svog 18-godišnjeg sina na zapadnom
frontu u privim mesecima Velikog rata [6].
Tokom nacističkog perioda izgubila je svoje mesto profesora i
zabranjeno joj je da izlaže. Godine 1936. njena dela su povučena iz
muzeja i galerija pošto je njen rad svrstan u „degenerisanu
umetnost”.
Na slici Kod doktora vidi se kako ozbiljan, proćelav doktor sa
bradom i naočarima postavlja stetoskop na gola leđa dečaka i
koncentrisano osluškuje disajne šumove. Njegovo lice deluje
ozbiljno, čak zabrinuto, sa naglašenim naboranim čelom. Oslanjajući
se levom rukom o koleno, nagnut unapred, svu svoju koncentraciju
upućuje na ono što se čuje preko stetoskopa iz dečakovih pluća. A to
što se čuje svakako nije utešno, jer na doktorovom licu se očitava
krajnja zabrinutost, sa izraženim borama na čelu i stisnutim usnama
izgubljenim u bradatom licu. Oči su mu sklopljene od koncentracije.
Mršava, zabrinuta žena sedi naspram njih oslanjajući glavu na svoju
šaku. Dečak očito boluje od tuberkuloze, koja je u to vreme bila
neizlečiva. Majka očekuje od doktora smrtnu presudu ne samo za svog
sina, već verovatno i za sebe i za svoju ostalu decu.
Malo je ko u istoriji umetnosti prikazao emocije očaja i
bespomoćnosti kao što je to kroz svoje radove izrazila Kete Kolvic.
Pikaso, Nauka i milosrđe, 1897.
Pablo Picasso, „Science and Charity“, 1897.
Pikaso je ovu sliku načinio kada je imao 15 godina i ona odlično
pokazuje njegov ogroman talenat koji će dominirati u umetnosti 20.
veka. Zadivljuje perfektna tehnika koju je osvojio u ovom ranom
uzrastu.
Godinu dana pre nastanka ove slike, njegova omiljena sestra Končita
je umrla od difterije, kada je imala samo 7 godina i svakako je to
bio jedan od razloga zašto je Pikaso izabrao ovako depresivnu temu.
U tom uzrastu, Pikaso se sve više opirao autoritetu oca i njegovoj
želji da karijeru stvara kroz izložbe, nagrade, prihvatanje i
priznavanje od strane akademskih autoriteta u umetnosti. Odbacuje i
religijske poglede na svet i kreće putem originalnog izražavanja.
Ovo je poslednje njegovo delo kojim dominiraju elementi klasičnog
stila.
Na ovoj slici Pikaso nas upoznaje sa humanističkom stranom medicine
kasnog 19. veka u Španiji, pre no što je medicina koristila razna
snimanja i laboratorijske pretrage. Vidimo mladu ženu koja je na
samrti. Sama bolest nam ostaje nepoznata, ali boja njene desne ruke
nam jasno ukazuje da se radi o nečem vrlo ozbiljnom. Izraz lica
pacijentkinje je zabrinut, pogled s mukom usmeren naviše. Može se
reći da se bolesnica predala neminovnom bliskom kraju, a da jedina
briga koje njeno lice izražava jeste usmereno ka detetu. Majku
pregleda doktor, koji je upravo shvatio da gubi pacijenta. Levu ruku
je ispružio ka bolesnoj ženi, opipava puls na njenom ručnom zglobu.
Položaj doktorove ruke izražava brigu i odgovornost prema pacijentu,
i sadrži istovremeno toplinu i ohrabrenje. Samim svojim izgledom,
kao i ozbiljnim izrazom lica, doktor deluje umirujuće na prisutne u
sobi. Pogled mu je uprt u džepni sat, jedini deo tehnologije koji
služi medicini u sobi. S druge strane kreveta bolesne žene stoji
sestra sa malim detetom, u jednoj ruci, i sa šoljom leka, u drugoj.
Lek očito ne može biti uzet zbog ozbiljnog stanja bolesnice. Malo
dete posmatra majku iz ruku medicinske sestre, nesvesno ozbiljnosti
situacije i teškog perioda koji ga očekuje [7].
U vreme kada je slika nastala lekari su bili visoko cenjeni stubovi
društva. Pored znanja, pored nauke, imali su moć da olakšaju bol, da
budu uzdanica i nada, da razumeju i podrže i u najtežim situacijama.
Bez obzira na nedostatak pratećih medicinskih instrumenata, ovom
slikom Pikaso nas podseća na najjače oružje lekarske profesije,
brigu za pacijenta i poverenje koje su pacijenti imali u lekare.
Luke Fildes, Doktor, 1891.
Sir Luke Fildes, “The Doctor”, 1891.
Ser Henri Tejt je 1890. godine od umetnika Luke Fildsa naručio
sliku po njegovom nahođenju. Umetnik je pri stvaranju ovog dela imao
na umu tragičan događaj iz sopstvenog života – smrt svoga sina u
uzrastu od godinu dana. Bez obzira na tragediju, Fildes je bio
impresioniran predanošću i zalaganjem doktora koga je tada imao
prilike da gleda očima oca bolesnog deteta. Ali slika o kojoj je reč
prikazuje „doktora tog vremena”, kroz lik doktora prikazuje samu
suštinu lekarske profesije, a ne neku konkretnu ličnost [8].
U vreme nastajanja slike u umetnosti je bio je popularan socijalni
realizam koji je prikazivao težinu života radničke klase. Na slici
Doktor prikazan je skromno namešten ribarski dom sa posuđem od
kalaja, sa otrcanim tepihom na kamenom podu, sa iznošenom odećom
roditelja. Scena na slici je komponovana u dve grupe koje razdvaja
centralna figura deteta koje bolesno leži na improvizovanom krevetu
od dve kuhinjske stolice. U pozadini, otac deteta stoji, sa jednom
rukom na ramenu svoje žene koja daje nemu podršku, nepomičnog
pogleda uprtog u doktora. Majka deteta, iscrpljena nepodnošljivom
brigom, skrivenog lica, ruke drži sklopljene za molitvu. Svako od
njih, na svoj način, očekuje bilo kakav znak od strane doktora.
Doktor sedi pored bolesnog deteta u napetom položaju, zaleđen između
spremnosti da reaguje (oslonjena ruka na koleno) i odlučnosti da
istraje (brada oslonjena na drugu ruku). Njegov položaj i pogled
uprt u bolesno dete odražava svu predanost ne samo svojoj profesiji,
već pacijentu. Lečenje, tj. medicina je prisutna u ovoj prostoriji,
na stolu je poluprazna bočica sa lekom, tu je i lavor i bokal sa
vodom za spuštanje temperature, na podu je recept. Ali, napetost
cele kompozicije, emotivni naboj koji zrači iz prikazane situacije,
ukazuju na suštinu odnosa doktora prema malom pacijentu čiji je
život u njegovim rukama. Nagoveštaj olakšanja vidi se u slabom
svetlu koje se probija kroz prozor iza roditelja, nagoveštavajući da
je najgori deo noći prošao i da zora, koja simbolizuje olakšanje,
upravo stiže.
Tihi heroizam običnog doktora ukazuje da heroji nisu oni koji čine
neverovatne, velike stvari, već oni koji, predano radeći svoj
svakodnevni posao, čine ono za šta su se spremali da čine [9].
Onore Domije, Dva doktora i smrt, 1869.
Honoré Daumier, Les Deux medecines et la Mort, c. 1869.
Onore Domije, koga su nazivali „Mikelanđelo karikature,” bio je
slikar, štampar, skulptor i karikaturista. Tokom svog radnog veka
načinio je više od 4000 litografija koje su poznate po specifičnoj
satiri u kojima su glavni likovi bili političari. U svojim
karikaturama naglašavao je političku situaciju svog vremena,
oslikavajući korupciju u sudstvu, greške birokratije i
nekompetentnost vlade. Zbog oštrog pera bio je i u zatvoru.
Lekarska profesija nije bila pošteđena u njegovim radovima. Nisu
bili pošteđeni ni pacijenti. Imao je oštro oko da u odnosu lekara
prama pacijentu vidi dublju pozadinu okruženja čitavog tadašnjeg
društva.
Slika Dva doktora i smrt ima jasnu satiričnu komponentu, usmerena je
na jednu osobinu koja često prati lekare: gordost. Dva lekara,
obučena u odeću koja ukazuje na visok naučni rang, sa debelim
knjigama, koje bi trebalo da nas ubede u njihovu kompetentnost,
raspravljaju žučno o bolesti pacijenta. Toliko su zaokupljeni
diskusijom, zastupajući svako svoje mišljenje o bolesti, od kog
očigledno ni jedan ne misli da odustane, da sam pacijent ostaje
daleko u pozadini. I zaista, u drugom planu je pacijent o kome se sa
mnogo više uspešnosti brine poseban „doktor,” sama smrt. Visoka
naučna diskusija između doktora je u jednom planu, daleko od
pacijenta, tako da doktori jednostavno ne primećuju najznačajniju
promenu kod svog pacijenta, odlazak u svet mrtvih.
Na vrlo instruktivan način Onore Domije skreće pažnju tadašnje
javnosti, a i doktorima svih epoha, da ispred sopstvene taštine ima
nešto što je važnije – sam bolesnik.
ZAKLJUČAK
Pored drugih velikih tema i medicina je inspirisala umetnike. Oni
su na svoj način znali da predstave bolest i smrt, lečenje i
zdravlje, doktore i bolesnike. Kroz oči umetnika se nekada saznaju
skrivene stvari koje profesionalcima često izmiču u svakodnevnom
radu. Treba pažljivo pogledati radove umetnika koji imaju nešto da
kažu o profesijama kojim se bavimo. Tu se često mogu pronaći fine,
jedva opipljive stvari koje se često tiču suštine medicinske
profesije i ulaze u srž samog postojanja.
LITERATURA
1. Van Gog: Pisma bratu, Sluzbeni glasnik; Beograd, 2008.
2. Jeffrey K Aronson, Manoj Ramachandran, The diagnosis of art:
melancholy and the Portrait of Dr Gachet, J R Soc Med. 2006 Jul; 99
(7): 373–374.
3. Park MP, Park RHR: The fine art of patient-doctor relationships,
BMJ 2004; 329; 1475–1480.
4. http://en.wikipedia.org/wiki/Frida_Kahlo
5. Polyxeni Potter, Francisco José de Goya y Lucientes (1746–1828).
Self-portrait with Doctor Arrieta (1820). Emerg Infect Dis. 2004
May; 10 (5): 974.
6.
http://artvemil.blogspot.com/2015/01/kathe-kollwitz-and-her-hands.html
7. Rodriguez del Pozo P, Fins JJ. Medicine and the arts. Science and
charity: by Pablo Picasso. Acad Med. 2013 Apr;88 (4): 466–7.
8. Simon Wilson, Tate Gallery: An Illustrated Companion, London
1997, p. 90.
9. Jane Moore, What Sir Luke Fildes’ 1887 painting The Doctor can
teach us about the practice of medicine today, British Journal of
General Practice, March 2008. |
|
|
|
