XXIV Timočki medicinski dani :::
Sažeci radova -
Istorija medicine

120.
PRVA OKRUŽNA BOLNICA U JAGODINI
Zoran Marković
ISTORIJSKI ARHIV, JAGODINA

Jagodina je administrativni centar Pomoravskog okruga koji obuhvata opštine: Jagodina, Paraćin, Ćuprija, Despotovac, Svilajnac i Rekovac. O istoriji zdravstva na ovom području ne zna se mnogo, odnosno na ovu temu se nisu dovoljno vršila istraživanja i njihovi rezultati objavljivani. To je bio osnovni razlog što je 1995. godine od strane Istorijskog arhiva u Jagodini pokrenuta edicija pod nazivom: Zdravstvene prilike u Pomoravskom okrugu u 19. i 20. veku. Prva okružna bolnica pod nazivom Okružni špitalj počela je sa radom krajem 1867. godine (15 kasnije od otvaranja prve apoteke u Jagodini). Zadatak ovog priloga je da prikaže osnivanje i uslove u prvim godinama u kojima je radila ova ustanova. Za pripremu ovog rada, koristi se arhivska građa fonda Načelstva okruga jagodinskog (1839-1888) i zabeležena i sačuvana memoarska građa.

121.
LEKOVITI IZVORI U BRANIČEVSKOM KRAJU
Danica Đokić
POŽAREVAC

U Braničevskom kraju postoji veliki broj lekovitih izvora koji su i danas u funkciji. Oni predstavljaju posebna kultna mesta i često se u njihovoj neposrednoj blizini nalaze objekti koji potvrđuju njihovu svetost. To su u većini slučajeva manastiri i kultno drveće, a često i ostaci ranijih civilizacija (antički objekti i praistorijska naselja). Lekovito dejstvo ovih izvora proističe iz verovanja u prisustvo natprirodnog entiteta u njima. Tako se na primer veruje da u nekim izvorima živi takozvana ''svetinica'', devojčica ili devojka koja noću izlazi iz izvora. Mnogi od izvora upravo se i zovu prema objektu ili entitetu koji je predmet verovanja kao što su Svetinja, Manastirski kladenac, Zmajevac (po zmaju za koga se veruje da živi u blizini izvora) itd. Najčešće se veruje da ovi izvori leče očne bolesti ( od očiju ), zatim nervne bolesti i bolesti nastale prekršajem tabua rada na velike praznike. Na ove izvore se dolazi svake Mlade nedelje i na veće verske praznike.

122.
DECA U NAUČNOM OPUSU PRIM DR MILORADA DRAGIĆA
Srebrica Knežević
FILOZOFSKI FAKULTET, BEOGRAD

Jedan od velikana medju srpskim zdravstvenim prosvetiteljima, prim. dr M. Dragić (1891-1986) za svoj zdravstveno prosvetni rad izmedju dva rata odlikovan je ordenom sv.Save; dobitnik je Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo; a za naročite zasluge i postignute uspehe od značaja za izgradnju zemlje dodeljen mu je Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Pored navedenih nosilac je i drugih naših i stranih odlikovanja. Koliki je značaj Dragića da se zaključiti i po citiranosti njegovih radova i po tome što i posle dve decenije od njegove smrti još uvek živi uspomena na njegovu ličnost i delo. Antropogeograf i lekar, spec. neurolog čitav radni vek posvetio je istražujući na terenu, držeći predavanja i učeći široke mase a naročito decu o zdravom životu. Boreći se protiv neznanja i sujeverja obogatio je etnologiju .Odnos MAJKA-DETE obradio je u 6 celina; greške u negovanju NOVORODJENE DECE pri kupanju, dojenju i hranjenju bile su predmet popularnih članaka i niza njegovih predavanja. Pisao je o DEČIJIM ZARAZNIM BOLESTIMA .Naročitu pažnju posvetio je DUŠEVNOM ZDRAVLJU DETETA analizirajući STRAH, javljanje HISTERIJE; posmatrao PSIHIČKE TRAUME kod dece. MENTALNO ZDRAVLJE I ŠKOLA, zanimao ga je PUBERTET; zatim SEKSUALNO VASPITANJE I ULOGA ŠKOLE. Posebne publikacije su:BRIGA RODITELJA ZA DUŠEVNO ZDRAVLJE DETETA (1967); POLNO VASPITANJE(1954) PSIHIČKE PROMENE U PUBERTETU ( 1956) i RANI BRAKOVI (1962) maloletnika tipično za region Istočne Srbije.

123.
SANITETSKI MAJOR DR ALEKSANDAR VERMINSKI (1811-1876) - DUGOGODIŠNJI HIRURG VOJNE BOLNICE U ĆUPRIJI
Ninoslav Stanojlović
JAGODINA

Šezdesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka određeni broj stranih lekara obraćao se srpskim vlastima sa željom da u ovoj maloj balkanskoj kneževini nastave svoju karijeru. Među njima najviše je bilo Poljaka iz Ukrajine i to uglavnom učesnika ustanka iz 1863. godine protiv ruske carske vlasti. Jedan od njih, sigurno više simpatizer, nego akter pomenutog ustanka, dr Aleksandar Verminski, iako u poznim godinama odlučio je da dođe u Srbiju 1864. godine, u nameri da svojim velikim iskustvom civilnog i vojnog lekara, obogati srpski vojni sanitet. Narednih dvanaest godina dr Verminski prećiće put od dugogodišnjeg kontraktuelnog lekara druge klase u privremenoj vojnoj bolnici u Ćupriji do načelnika saniteta aleksinačkog korpusa Moravske vojske u ratu sa Turskom 1876. godine, na kojoj funkciji ga je zatekla i smrt.

124.
RAD DR JOSIFA PANČIĆA U JAGODINI
Dejan Tanić, Dobrivoje Jovanović
ISTORIJSKI ARHIVA U JAGODINI

Josif Pančić je u Jagodini radio kao okružni fizikus, od februara do novembra 1847. godine. To je bila, inače, njegova prva služba u Kneževini Srbiji. O njegovom radu sačuvana su dva izveštaja, ali i nekoliko novo otkrivenih dokumenata, koji više bacaju svetla, ne samo na njegov rad, već i na ukupne zdravstvene prilike u okrugu.

125.
ULOGA OKRUŽNIH FIZIKUSA NA STVARANJU ZDRAVSTVENE KULTURE U JAGODINSKOM OKRUGU U PRVOJ POLOVINI 19. VEKA
Dejan Tanić, Dobrivoje Jovanović
ISTORIJSKI ARHIV U JAGODINI

Do 1850. godine, u Jagodinskom okrugu radila su četvorica zvanično postavljenih fizikusa, i dvojica privremenih. Svi su se oni, u svom radu susretali sa ogromnim teškoćama, zbog velike zdravstvene neprosvećenosti stanovništva. Pored samog lečenja, veliki deo svoje aktivnosti posvetili su upornim nastojanjima borbe protiv zaostalosti. U tim svojim nastojanjima nisu imali mnogo uspeha, ali neke novine ipak su bile primenjivane.

126.
DECA U NASTOJANJU KA OZDRAVLJENJU - VREDNOSNA ORIJENTACIJA MALOLETNIH DEVOJČICA
Srebrica Knežević
FILOZOFSKI FAKULTET, BEOGRAD

Brojna etnoantropološka proučavanja širom naše planete svedoče da žensko dete rođenjem nosi u svome potencijalu kao opštu psihičku predispoziciju želju za pomoć nevoljnom, nežnom, bolesnom. Srž ove analize jesu novo otkriveni dokumenti o neprofesionalcima, maloletnim negovateljicama ranjenika i bolesnika u drugoj deceniji prošloga veka. Posmatrani su motivi opredeljivanju, uprkos preprekama koje su zakonski propisi ogranićavali izričitim odredbama da se negovanjem mogu baviti samo odrasle, punoletne osobe, koje su zavrsile bolnićki kurs. Takodje je posmatrana supstitucija dečije igre sa okrutnošću njihovog svakodnevnog posla; razmatrane njihove psihološke konstitucije pri novim, teškim zadacima; ponašanje u novim ekološkim okvirima bolničke sredine - aseptičnim belinama soba, čarsava i zavoja i kontrasnog krvavog zavoja, rublja i znoja ranjenika, vonja jodoforma, gnojnih i gangrenoznih rana, uzdisaja, pa sve do poslednjih, samrtnih muka teških ranjenika. Dobrovoljno opredeljenje neke, psihički nespremne nisu mogle u teškim uslovima podneti. Mnoge su odustale i ako su želele i ponele te, za njih prelepe uniforme sa oznakama crvenog krsta . One, koje su snagom volje, autostimulacijom prevazišle krizne momente teškoga poziva i sazrele tokom svoga dobrovoljnog rada bile su ne samo pomoć zdravstvenim radnicima nego i dragocena uteha, nega i nada bolesnika. Jedna od takvih bila je i četrnaestogodišnja Dragica Popović o kojoj do sada nije pisano a predstavlja ilustrativni primer fenomena dobrovoljaštva i požrtvovanosti i ovoga, malenog dela ženske populacije.

127.
UČITELJI - ZDRAVSTVENI ZADRUGARI NA PODRUČJU TIMOČKE KRAJINE IZMEĐU I I II SVETSKOG RATA
Petar Paunović
RAJAČKA ŠKOLA ZDRAVLJA

Posle I svetskog rata, dr Gavrilo Kojić iz Beograda, koji je radio pri američkoj misiji ocenio je da je moguće unaprediti život seljaka uspostavljanjem zdravstvenog osiguranja zemljoradnika. Oslanjajući se na zainteresovanost seljaka da osnivaju zadruge i tradicionalnu naklonost prema takvom obliku udruživanja na selu i sa nešto novca iz stranih pomoći, započeo je osnivanje zdravstvenih zadruga po Srbiji. U sklopu tih događaja osnivaju se i zdravstvene zadruge po Timočkoj krajini. Između I i II svetskog rata osnovano je 11 zdravstvenih zadruga i još dve posle II svetskog rata: u Radujevcu i Kobišnici i Bukovču. Jedan broj zdravstvenih zadruga osnovan je u varošicama Kladovo, Boljevac, Knjaževac i Soko banja, a najveći broj po selima: Brusnik, Zlot, Rgotina, Kraljevo selo, Krivelj, Sumrakovcu, Čitluk, Radujevac, Kobišnica i Bukovče. Prilazeći osnivanju zdravstvenih zadruga po selima dr Gavrilo Kojić je tražio pogodne ljude, sposobne, pametne i od autoriteta koji bu mogli da u zajednici upale plan pokreta zdravstvenog zadrugarstva i da povedu seljake putem zdravstveno-ekonomskog preporoda. Među pokretačima osnivanja zdravstvenih zadruga na području Timočke krajine našli su se advokati, trgovci, zanatlije, lekari i učitelji. Dr Gavrilo Kojić je posebno poverenje imao u učitelje. Oni su najbolje razumeli seljaka i smisao zdravstvenog zadrugarstva. Autor u svome radu opisuje angažovanje učitelja Dušana Jeremića iz Brusnika, koji je jedno vreme bio i član proširenog Upravnog odbora Saveza zdravstvenih zadruga u Beogradu, Žarka T. Najdanovića iz Rgotine i Dragoljuba Mihajlovića iz Brze palanke. Oni su bili svako na svoj način duša zadrugarskog pokreta u svojim mestima. Ostavili su za sobom opise zdravstvenih prilika, zdravstvenih potreba, težnji i navika seljaka i lekara po zdravstvenim zadrugama, doprineli su razvoju zdravstvene zaštite seljaka i razvoju ideje o zdravlju i zdravstvenoj kulturi na području Timočke krajine.

128.
KOLO SRPSKIH SESTARA U KORIST OČUVANjA NARODNOG ZDRAVLjA
Jasmina Živković
POŽAREVAC

Kolo srpskih sestara jedno je od uglednijih ženskih društava, osnovano u Beogradu 1903. godine, kao nacionalno, dobrotvorno i kulturno-prosvetiteljsko udruženje. Pored milosrdnog rada kao osnovnog u svom programu, zabeležena živa aktivnost Kola na zdravstvenom i socijalnom prosvećivanju ženske mladeži, organizovanju dečjih letovališta i zdravih đačkih kuhinja, a sve u korist očuvanja narodnog zdravlja. Pododbor Kola srpskih sestara u Požarevcu, prema podacima iz kalendara "Vardar", osnovano je 1905. godine. Prihvativši u svemu pravila o radu društva, pod okriljem požrtvovane svoje predsednice g-đe Bose Pavlović, pododbor Kola u Požarevcu za vreme svog postojanja do 1942. godine, značajno je doprinelo negovanju i poboljšanju zdravlja dece i omladine. Letovalište otvoreno najpre u Ljubičevu, par godina kasnije preseljeno u manastir Sestroljin, tokom više godina u letnjim mesecima bivalo je utočište malokrvnoj, slaboj i bolesnoj deci čiji su roditelji siromašnog porekla. Uz dobru ishranu i predanu negu članica Kola, te stručni nadzor uvaženih požarevačkih lekara, svež i čist vazduh blagotvorno su delovani na zdravlje mališana. Požarevačko Kolo srpskih sestara svoj doprinos podizanju svesti narodne o potrebi negovanja i čuvanja zdravlja, dalo je i kroz druge vidove, na primer organizujući na tu temu popularna, poučna predavanja, kao i "samarićanske tečajeve", pre svega za žensku omladinu. Đačka trpeza takođe omogućavala je kvalitetno prihranjivanje većeg broja siromašne, slabe, bolešljive školske dece.

129.
LEKAR U SRPSKIM PREZIMENIMA
Trifun Pavlović
BEOGRAD

Lekari su ljudi koji se bave lečenjem i suzbijanjem raznih bolesti. Oni su oduvek u narodu uživali veliki ugled, poverenje i poštovanje. Osim toga, uloga lekara prisutna je i u nekim segmentima narodnog života. Lekar se javlja i u srpskoj nacionalnoj antroponomiji. Po nazivu ovog izuzetno časnog i plemenitog zanimanja nastalo je više samostalnih srpskih prezimena. Prvi (uslovno rečeno) lekari u srpskom narodu bili su takozvani VIDARI. To su samouki ljudi iz naroda, koji su primenom raznih melema, čajeva lekovitih trava i slično lečili ljude. Dodavanjem patronimskog dodatka –ić na imenicu VIDAR stvoreno je prezime VIDARIĆ. Srećemo ga u okolini Mrkonjić-grada (Pecka i Pecka-dolnja) i Detloku kod Tešnja. Sa dolaskom Turaka u naše krajeve javljaju se turski lekari hećimi. Tokom turske vladavine ovaj naziv je proširen na sve one koji su lečili ljude bez obzira na njihovo nacionalno poreklo. U istoriji srpske medicine značajno mesto zauzima Toma Hećim iz Beograda (19.vek). U narodu (dijalektu) korišćeni su i izrazi HEĆIM i EĆIM od kojih su izvedena prezimena : HEĆAM, EĆIM i EĆIMOVIĆ. U primorskim krajevima za lekare je korišćen italijanski naziv MEDIK ( “medico”). Medig i medik su sinonimi koji imaju identično značenje. Imenica medig čini osnovu prezimena MEDIGOVIĆ. Javlja se u Boki Kotorskoj (Crna Gora).

130.
TEMATSKI REČNIK TRADICIONALNE MEDICINE U PIROTSKOM KRAJU
Dragoljub Zlatković
MUZEJ PONIŠAVLJA, PIROT

Cilj rada je da popiše celokupnu terminologiju tradicionalne medicine, veterine i farmacije, pa da tako olakša grupisanje sinonima i razgraničavanje pojmova po temama i srodnim oblastima. Tematski rečnik je deo rukopisa koji autor priprema za monografiju Pirota u okviru istraživačke ekipe Etnografskog muzeja iz Beograda. Autor priprema i rečnik pirotskog govora u koji će ući i leksika o kojoj je reč. Značaj ovoga rada je olakšavanje daljeg istraživanja tradicionalne medicine, veterine, farmacije i vrlo arhaičnog pirotskog govora.

131.
MAJČINA DUŠICA - NARODNI LEK
Gordana Živković (1), Živka Romelić (2)
(1) ZAJEČAR (2), NARODNI MUZEJ KRUŠEVAC

Pridružujući se velikoj porodici lekovitih trava, majčina dušica ima svoje mesto u tradicionalnoj medicini od najstarijih vremena. Kao narodni lek bila je poznata mnogim starim civilizacijama i kulturama, počevši od starih Rimljana i Grka, preko Slovena i srednjovekovnih znanja, do upotrebe u savremenom dobu. U staroj slovenskoj mitologiji smatra se senovitom i tzv. ženskom biljkom. Naime, prastaro verovanje o seobi duše umrlog u biljni svet zasniva se na postavci da dobre i blage duše treba ‘staviti’ u korisne i prijatne biljke, što ima svoju punu potvrdu upravo na primeru majčine dušice. Lekovita svojstva majčine dušice nalaze se u njenom cvetu i listu, izuzetno prijatnom, prepoznatljivom mirisu. Koristi se u obliku čaja, obloga, za inhaliranje, kupanje, ispiranje, masažu i parenje, prvenstveno kao dezinfekciono sredstvo, i u kombinaciji sa drugim travama. Smatra se da je njeno najpoznatije svojstvo umirujuće i blagotvorno dejstvo, što se naslućuje i iz samog naziva, kao i predanja o njenom nastanku.

132.
KOSA
Aleksandar Rajić
BEOGRAD

Kosa za čoveka od davnina predstavlja važan detalj. Ljudi se staraju o svojoj kosi na razne načine. Kad savremena medicina zataji onda se koriste viševekovni recepti za jačanje korena kose. U tu svrhu upotrebljavaju se: beli luk, kopriva, kamilica, ruzmarin... Lekari i farmaceuti morali bi da obrate vise pažnje narodnim lekovima jer su se oni pokazali kao delotvorni.

133.
PRIMERI HOMEOPATSKE MEDICINE U ETNOMEDICINI TIMOČKE KRAJINE
Ljubiša Rajković Koželjac
Zaječar
 

134.
PRE I POSLE 1870. GODINE
Goran Čukić
DOM ZDRAVLJA BERANE

Da nisu istočna i zapadna medicina jednako doprineli savremenoj medicini pokazao je L. Thaller 1938. g. u knjizi “Od vrača i čarobnjaka do modernog liječnika”. Zato je interesantno od kada se dogodila bitna prekretnica? Nije sve jedno do kada se ne pridaje značaj kosmopolitskim dostignućima Evrope. Razmotrili bi primećeno, zamerke ili hvale: «Narod je bolesnike odvajao, pošto nijesu znali ništa drugo»(Rovinski u C.Gori); napuštanje područja gde je vladala epidemija; ili bi procenili koliko je postigao knjaz Miloš kada je formirao karantine i sastanke. Da li je iz naše naučne medicine preneseno u druge discipline npr. istoriju, da su “epidemije… sa svojih hodočašća u Meku donosili Turci”. Traženje razloga pojave svakoj bolesti u tuđem svetu je “dobro” rešenje, jer zadovoljava psihološku stranu; ali mogla bi biti tumačena i kao negativna odbrambena reakcija trezvene naučne racionalnosti po kojoj je neka bolest mogla bila tu – endemična, ali o kojoj tada nismo znali ništa... Deklarativno, evropska medicina je bila ispred; no stvarno je “bila nemoćna i tadašnja školska evropska medicina u odnosu na našu “primitivnu” u Bosni.” U Carigradu je osnovan 1839. g. ”Vrhovni Carigradski zdravstveni savet”, ustanovljavanjem međunarodne komisije stručnjaka iz velikih evropskih država, da se prate kuga i kolera... Brzo se uvidelo da ova institucija nije dovoljna za uspešnu borbu.” Karantin i sastanak su bili vrhunac borbe protiv zaraza - i to je primenjivano u Srbiji tog doba, za razliku od Turske. Narod se empirijom ovom približio. Do novog Pasterovog perioda, od 1870.g., smatramo da nema mnogo osnova zameriti onima koji ne zasnivaju svoju preventivnu medicinu na (ne)naučnoj evropskoj; treba više obratiti pažnju na zaostajanje razvijenosti privrede i standarda... Od tog vremena stvar se već menja, potka joj je naučna, bakteriološka era i druga brojna otkrića; a higijena prelazi iz “mistične epohe u naučnu”.

135.
KULTURNI ODNOS PREMA BOLESNIKU
Goran Čukić
DOM ZDRAVLJA BERANE

"Do skora" masovna pojava neke od opakih zaraznih bolesti nije bila retkost. Tada primenjivane su bile "kontumacija bolesnika" i napuštanje zaraženog područja. Dve krajnosti su bile moguće po nekadašnjeg bolesnika. Đorđević V. 1879.g. nas upoznaje sa prvom; te 1836.g. doktori "...Pacek i Kaparis razboleše se od tifusa. Knjaz Miloš zapovedi da dođe lekar moravsko-podrinske komande dr Beloni iz Čačka, da zastupa dr Paceka na dužnosti. Dr Beloni ne samo da ga je zastupao na dužnosti i lečio njega, nego je vršio i bolničarsku dužnost kod njega, jer u ono vreme nije se moglo naći ni za koje novce nudilja, koja bi čuvala bolesnika, pa ni mamak koji bi pristao da poslužuje bolesnika". U fusnoti se iznosi iskustvo sa prethodnim bolovanjem dr Belonia u Čačku "...gospodar Jovan Obrenović (je) naredio da ga varoška patrola tri puta preko noć obiđe, jer nikoga nije mogao dobiti za novac, da ga u bolesti čuva, ili da mu pruži čašu vode. " Drugi primer je suprotan; "neku deceniju unazad", u našim selima (naročito planinskim, hrišćanskim i ne hrišćanskim) je bilo uobičajeno ponašanje "socijalnog kruga" patrijahalne porodice – da se pomaže ostalim ukućanima kada trebaju neku pomoć: razbole se itd.; time se iskazivala privrženost, požrtvovanost, poštovanje člana porodice itd. Da čin nije bezazlen govori dobro znano obolevanje i stradanje kod lečenja i nege pegavičara... Etički i profesionalni problem iznetih krajnosti je rešen kulturnim napretkom – razvojem medicine na naučnoj osnovi, profesionalizacijom i specijalizacijom zdravstvenih radnika, formiranjem zdravstvenih ustanova, uvođenjem besplatnog lečenja, organizovanjem zdravstvenog osiguranja itd. Verovatno, slično iskustvo u Šapcu, je uslovilo da Jevrem Obrenović u Srbiji otvori prvu "građansku bolnicu" 1826.g.

136.
TERENSKI EPIDEMIOLOŠKI EKSPERIMENT – NAŠI PRIMERI
Goran Čukić
DOM ZDRAVLJA BERANE

Lekar izvodi klasični (veštački) epidemiološki eksperiment kontrolom događanja. U našim udžbenicima daju se primeri nekoliko stranih: fluorizacije vode za piće, ishrane manje zasićenim masnim kiselinama, ograničavanja maksimalne brzine kretanja vozila... Smatramo da ako smo izveli na našem području neki terenski eksperiment od posebnog značaja za našu i svetsku medicinu, da bi trebalo da se ovaj predstavi, moguće i razlogom da “ako brzo ne zaboravljamo da ćemo imati veće samopoštovanje i poštovanje drugih”. Takvog značaja su bile dve akcije na prevenciji endemskog pegavca: prva “kampanjska” 1946., i druga “sistematska” 1970-6.g. Prva je sprovođena po stavu Gromaševskog iznetom 1939.g.; primenom DDT-ia, tako “što se tražilo uništavanje svih ušiju koje su bile inficirane” (uništavanjem hiperparazitoze); dok su manifestni bolesnici izolovani. Na području severne Crne Gore na ovaj način je rađeno od 1946. do 1965.g.; taktika je utoliko izmenjana što je pored zaprašivanja primenjivana i impregnacija. Ova delatnost je do nedavno bila nepoznata, a rezultati nisu mogli biti upoređivani. Na drugim područjima (BiH, Makedonija, Srbija) taktika je radikalno sukcesivno menjana. Na celom području npr. BiH, na kome je postojala u srezovima različitog procenta vašljivost tela (od 2 do 100%), primenjivane su posle akcije 1946.g., zdravstveno-vaspitne mere (higijenizacije); da bi se potom ponovo, nezadovoljni postignutim okrenuli novoj meri – višegodišnjoj sistematskoj depedikulaciji impregnacijom rublja insekticidnim sredstvom. Merena je infestiranost tela i glave među đacima ili/i u domaćinstivima, pre i posle primenjene medicinske mere. Autor rada zaključuje: da su rezultati ovih aktivnosti jedino mereni od strane realizatora akcija, pa su time moguće pristrasne ocene, uz omalovažavanje prethodnih a veličanje aktivnosti koju su sami sproveli; rad se time čini ne priveden po sve kraju. Postojanje više grupa i postignuti efekti omogućavaju (konačnu) evaluaciju, makar ona bila sprovedena i od strane «istorije medicine». Značaj i domet ovih aktivnosti nikako ne treba prepustiti zaboravu.

137.
ZDRAVSTVENE MINIJATURE ZA TV
Petar Paunović
Zaječar